AnaM

nedjelja, 17.12.2017.

Pismo dida Blogu...


Nekad sam tajno pisla Božić Bati jer je bio zabranjen. Očito je mnogo opasna ličnost kad je ulazio preko krova kroz dimnjak. Tek kad sam videla kamin u nekom filmu, jasno mi je kako je nekima dolazio, a nekima nije. Kako mi nismo imali kamin, spadala sam u one nekima nije. Ispod neke grančice bora stavio mi je ipak dar. Ili je grančica bila premalena ili moje želje prevelike, tek uvek sam dobila nešto korisno za oblačenje. Šaputala sam noću u jastuk da želim igračke. U najboljem slučaju dobila bih knjigu na jeziku koji učim, da vežbam. Nisam nezahvalna, ali slikam mu se u dar.
Onda se pojavio deda Mraz. Gde je bio sve godine nije mi jasno jer nije bio mlad, nego deda sa sedom kosom i bradom, obično od vate i cerekao se noseći neku torbu. Uzbudjena sam u Lisinskom čekala dar. Ovaj će mi dati kolica sa lutkom ili tračnice i vlak. Drhtala sam od nestrpljenja kad sam stala pred njega.
-Mala je gost, nije iz našeg preduzeća. Čulo se u pozadini.
Oči su mi iskrile,napeto sam iščekivala, ali deda Mraz je zauvijek raskinuo našu ljubav darujući mi klovna. Gledala sam u onog krpenog klovna, bor pun paketića, i u sebi prebirala zašto sam bila tako zločesta. Kasnije u životu sam često umesto zlatne jabuke dobila klovna, ali to je druga priča.




Neću biti dida Blog.
Ja sam mačor i jurim mačke, a ne blogere



Posle kilometarskog uvoda koji je većina na moju sreću preskočila pišem ti strašni, opasni dida Blogu.
Ti si sigurno dida jer imaš puno dece, valjda je bar jedno poranilo i zakačilo nekog potomka. Zbog lošeg iskustva sa ostalim Božično-Novogodišnjim darovateljima, od tebe ne tražim ništa.
Želim ti ono klasično u Novoj, zdravlje, jer vidim nešto si poboljevao ove godine. Još uvek ne mogu do tebe nego preko Mozile. Savetovali mi da pobrišem neke kolačiće da ti lakše dodjem. Kolače, posebno ako su krem šnite bih pojela, ali to u mom kompjuteru nema. Šta treba pritisnuti da iskoči čokoladna torta ili krem šnita svi mudro kriju.
Zamišljam te kao veliki bor sa granama na koje su okačeni blogeri. Na debljim granama su blogeri koji su tu sto godina. Ne znam kakva je to sreća biti vremešan bloger, možda i jeste, ali volim više mlado pa ludo.Ti matorci znaju sve blogerske tajne. To je valjda dobro i važno.
Posebno su okačeni oni sa po tri četiri bloga, kao zaslužni članovi. Nije im lako, debele im grane, pa su nosioci drveta i teškoća bloga. Sirotani moraju se izboriti sa tolikim likovima, a ne pobrkati ih. Probala ja jednom i napravila takav karambol da se nije znalo ni ko je koji nik ni koje su mu šifre.
Na vrhu bora je, zavisno od viđenja, ili zvezda ili šiljak. Čini mi se da ti imaš dobar vrh na koji se svaki čas neko nabode, a da o tome nije ni sanjao.
Treba to održavati, paziti i maziti, jer su blogeri čudna bića, za čas se uskomprndače. Kažu da iza svakog nika stoji čovek od krvi i mesa, ali ja to ne verujem. Posle kratkog vremena svi počnu ličiti na svoj nik, kao što gospodar liči na svog psa.
Dida Blog, neka ti Nova godina donese puno blogerića sa još više postova.
Neka ti ono gde se svi podaci strpaju, bude ispravno, zasićeno komentarima dobrim i lošim, pametnim i glupim.
Neka ti elektroni budu zdravi, a želim ti da celi svet dolazi i dalje kod tebe i donese puno dolarića, genijalčića i svih tandrmoljaka koje želiš.
Onu glupu rečenicu, želim tebi što i sebi, sam izbacila.
Bio ti meni živ i zdrav

Voli te tvoj mecabg

Oznake: Djed Božićnjak, deda mraz, dida blog

- 17:42 - Komentari (26) - Isprintaj - #

petak, 15.12.2017.

Pogodi...

Važna sam u vašem životu, priznali to ili ne.
Drugačiji bi vam život bio bez mene.
Imam ogromnu familiju, praktično skoro po celom se svetu nalazimo.
U svaku kuću ulazimo, nastanimo se i postanemo deo njihove svakodnevnice. Priznajem, ima nekih kuća gde nas nema, ali to su ili neki čudaci, ili neke ustanove.
Plemenita sam porekla, još od doba dvora. Lujevi su me obožavali, a i ostale dinastije nisu mogle bez mene. Očito sam plave krvi, mada se to ne vidi jer ni najsiromašniji ni najbogatiji, ma što to značilo ne mogu bez mene.
Bebence pre nego prohoda na mene se oslanja, i prvi osmeh na licu roditelja je baš ta poza , ja i bebence sa nesigurnim nožicama.
Posle to i nije više tako slatko uvek. Sećam se u miru sam meditirala pored prozora, gledala more koje se peni, valove i tras bum. Dva klinca, pravi hahari, uleteše u sobu sa nekim čudnim kapama, konopcima i pištoljem. Prevrnuše me grubo na pod, zajašiše i počeš da urliču. Vezali su konopac, mahali oružjem, a ja sam se bojala da će me polomiti. Srećom njihova mama uleti u sobu. Mislila sam zavešće red, a ona uzela mobitel i slikala nas. No, svašta sam si pomislila, ali kad sam videla koliko sam lajkova dobila na fejsbuku, bila sam zadovoljna.
Ne volim ni birtije, i tu znaju da se potuku oko mene, bolje reći samnom, pa često izadjem iz tog okršaja zauvek ranjena.
Ima i veselih momenata.
Moja sestična kaže da se nagledala golišavih ženskica, a bome i muškića kojima nešto fali pa ne znaju objasniti šta, samo se okreću, neugodno im. Naravno, ona je u ordinaciji nekog čuvenog doktora, ginekologa, a vrata pored je ambulanta muškog ginekologa, ne znam kako se on zove. Sve joj se zavrti od njihovih priča.
I na kraju,ali ne manje interesantno, za pogadjanje, ja sam san svakog političara. Mene oni žele po svaku cenu. Bore se za mene, na poštene (dešava se) i one druge načine. Zaklinju se i obećavaju sve, samo da me se dočepaju. Ha, kad me se dočepaju, ulaze u zlatan začarani krug. Nikad, baš nikad više niti žele niti mogu da me ostave.
Naravno, ja sam samo stolica.
Ko je pogodio, pogodio, ko nije više sreće u sledećoj sinki priči.

Oznake: Sinki priča

- 15:59 - Komentari (39) - Isprintaj - #

srijeda, 13.12.2017.

Na +17...

Zgodan sam, zar ne??
Tek da vidite ovoga što ga vučem na povodcu...


- 09:40 - Komentari (31) - Isprintaj - #

utorak, 12.12.2017.

Moj prvi veganski ručak


Više, meni simpatičnih osoba, na blogu napisalo je da predjem u vegetarijance.
Poslušati ili ne, pitanje je sad.
Ček’’ ček’’ da vidim šta je to uopšte vegetarijanac. Da ne bude posle, nisam znala. Kao svaka savremena mlada žena, poenta je na ono mlada, guglujem ti ja te vegetarijance. Iskočiše sto vrsta, ni duge postove ne čitam. Što ne jedu dest vrsta, što jedu ne nadjoh.
Skratim ja na vegane.
Ljudi moji, ti ne jedu, asimilišu (to je onaj tandrmoljak koji biljka uzme od sunca za svoju zelenu boju,koja joj je što je nama krv, uprošteno rečeno). Vegani su neki fini ljudi, a ne ubojice kao ja. Rastužim se dus dibidus. Pročitam da oni se i ne oblače u robu životinjskog porekla. To mi nije problem, dok je meni Kineza i sintetike, veganuša sam na kvadrat.
Vagnula sam za i protiv.
Bilo je poena na obe strane, posebno kad je zdravlje u pitanju i donesoh odluku koja će ako ne promjeniti mi život, kuhanje u svakom slučaju. Pokušaću biti pravi vegano -vegeterijanac, pa što bude.
Ja počela kako je red sa postom.
Kako ja zamišljam post po veganima.
Slika kaže više nego reči. Moj prvi vegan ručak sa salatom

- 18:51 - Komentari (52) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 11.12.2017.

Iz busa...


Mislila sam da me moda više ne interesira, više gledam da je praktično.
Žensko je žensko, odmah vidiš kad je nešto drugačije.
Sedim ja tako u gradskom prevozu,zamislila se duboko, onako do dna bunara. Ispod oka vidim neke ženske noge u tesnim trapericama, ali ono baš, baš. Preterala, kako je nije stid. I zaboravljam kako sam ja oblačila traperice ležeći na kauču, noge u pozi sveća, i tresem se da upadnem sva u njih.
Ona vrcka čas napred, čas otraga, kao nestabilna u vožnji.
Pored mene torba okrenuta od putnika da ne smetam.
Ženskica se sva umotala u šal, vitla oko mog nosa. Gledam da joj nije to onaj verski pa da još napravim neki medjunarodni incident ako je izgrdim.
Od tolikog sveta, nabila na moju torbu, prebacila šal preko drške i gleda kroz prozor.One rese me udaraju po glavi, čupaju kosu, a ja ćutim, dobrica sam, pa to ti je. Računam pomeriće se pa da se ne svadjam . Niko živ više ne nosi te poncho šalove, i baš joj i boja ne paše sa ostalom garderobom. Ma, šta me briga.
Autobus klacka dalje.


Sad je već skoro prazan, a ona sa šalom zajašila moju torbu. Ne zna ona ko je to pakovao. Ne mogu ni ja raspetljati pola sata kad dodjem kući.
Isprazni se autobus, ostade samo ona da stoji, nekoliko nas sedača i moja torba. Ona i dalje jaši sa šalom kao da je u preriji. Nagla se preko drške kao da je pastuva zagrlila i već se i ona nervira.
I meni nije svejedno, sram me, nema tamo dolarića ili evrića, nego samo jaja i ostala zdrava hrana… ruke mi otpadoše.
Pokuša naivka da otvori rajfešlus, kad ispod neki gajtan, pa traka sa gumbom, i na sve to još za svaki slučaj ziherrnadla. Pre bi provalio u Londonkoj banci sef nego u moju torbu.
Torba je delovala privlačno. Ne znam u kom pogledu, ali ona ne odustaje.
Taman narod počeo da ulazi i pravi gužvu, kad ti me ona besno pogleda i izadje na prvoj stanici.
Šta li joj bi??
Posle se setih, sigurno naišla na makaze za vrt, pa joj se nisu dopale kad su se otkopčale…
I tako se završi moje putovanje, ne baš oko sveta, ali 20 kilometra je 20 km...

- 23:19 - Komentari (40) - Isprintaj - #

nedjelja, 10.12.2017.

Nedoumica Albija...



Pasonje izgleda znaju strane jezike
Da li ovde piše čuvaj se psa koji se penje na drvo
Ili
Pas se boji mačke na drvetu??
Moram se upisati na kurs engleskog.


Oznake: pas, mačka, drvo

- 22:47 - Komentari (34) - Isprintaj - #

subota, 09.12.2017.

Svadba...svadba...

On i ona
Stigao je kišnog blatnjavog dana. Zabezeknuto je gledao koke, nigde poštene purice videti. Mala koka je osetila njegovu nesigurnost i odmah ga počela verno pratiti i objašnjavati ko je ko.
Na prvi pogled nije mu se svidelo.
Nigde njegovih.Nema se sa kime ni potući.


Ćurko dugo nije videla nikoga svoje vrste, pa je već mislila da je jedina na svetu.
Koke je nisu primale u svoje društvo, a i petlići su zazirali od njenog oštrog kljuna. Bila je moderna purica, planirana da na Božić bude pozvana kao glavni učesnik, a onda su je izabrali za ljubimca i ostavili samu.
Sve više je bila usamljena i tužna lutala vrtom kad bi ju pustili. A sad ovaj seljačić, došao ko zna od kud, mlad,zgodan.

Prvo se pravila nezainteresovana. Ipak je ona nešto naročito, posebno gajena i pažena, a on stara domaća rasa.

On je pokušao objasniti svoju ulogu na ovom svetu. Ona je pobegla. Malo ga je kljucnula, ali ubrzo su našli zajedničke teme, a i travu…

Šta će biti dalje, videće se. Božić će čekati zajedno, ali na na stolu…

Želim im potomstvo. Neće biti lako, a li nikad se ne zna. Možda to bude samo još jedna maštarija i bajka.

Oznake: purica, puran, silikonka

- 17:04 - Komentari (37) - Isprintaj - #

srijeda, 06.12.2017.

Roman...


Obožavam romane.
Kažu najbolji su oni koji ocrtavaju pravi život.
Tamo se uvek pojavi neki lepotan u kriznom času i spašava glavnu junakinju. Pitam se, gde su oni u reali??
Ako se i pojavi neki takav u najboljem slučaju pita za neku ulicu ili ako je genijalac, pa se nije izgubio u svom gradu, pita neku sličnu glupost.
Nije mi samo jasno, kako junakinja, i taj neočekivano, dugo čekani mulac, taman se sretnu i odmah znaju da su stvoreni jedno za drugo?? I zašto kad treba biti kao dva goluba a gu a gu… pisac završi roman, a čitaocu pune oči suza zbog njihove sreće. Što ga uopšte briga što su neki izmišljeni likovi sretni??
Ne moraš čitati zadnju stranu da bi znao kraj.
Podrazumeva se.
Ako je previše slatko, začas uleti u šund kategoriju, a ako je tragično, treba ti pun kufer maramica.
Tu nešto meni ne štima…
Moraću napisati još jedan roman, realan kao kupovina krompira na placu, ili isprobavanje cipela bez obaveze kupovanja.
Neka se onda onaj princ sa konjem parkira u glavnoj ulici i osvoji me na prvi pogled

- 09:02 - Komentari (44) - Isprintaj - #

utorak, 05.12.2017.

Komleksi, kompleksi...

Kompleks inferiorosti…
Veliki savet, mala pomoć…
Ako imate manji kompleks inferiornosti, udjite u prvu prodavnicu odeće i pustite prodavačicu da se divi vašem manekenskom stasu, tenu uz koji svaka boja paše. Nije kratko, nego imate tako lepe noge da je šteta ih skrivati, a dekolte nije do pupka, nego pikantno popunjene ženskice imaju što za pokazivati.


Nije vam dosta??
Za jači kompleks, idite na neku mrežu, one za ribolov su najbolje,možete upecti nekoga soma. Možete i na društvene. Uzmite bilo koju svoju sliku, isfotošopirajte je, ali nije obavezno. Posle deset minuta pogledajte stanje na svom statusu. One lajkove zanemarite, i bacite se na čitanje komentara. Koje lepote, koje divote…. Nema miss Univerzice ili Miss bilo koje vrste i lepote koja će dobiti toliko komplimenata.
Ako je slika fotošopirana to je kraj.
Ako je realna druga faza je pogledati u inbox, izboksovaće vas pošta ili kako se modernije kaže mejlovi, sa svih strana sveta. Sve neki lepi, uspešni, bogati, a sami, eventualno sa psom ili vrtom punim cveća. Žele se sa vama upoznati. Prepuštam vas maštanju…

Za kraj, ali ne manje važno, nikako, baš nikako, ne smete pogledati u neoprano sudje, neispeglan veš, neskuvan ručak, ali, od svega najgore, pogledati se u ogledalo i to ono veliko gde se vidite od glave do pete. Gledanje u ogledalo izuzetno može biti odobreno ako nosite naočale…naravno pre gledanja ih skinuti.

- 08:47 - Komentari (36) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 04.12.2017.

Čišćenje snega…

Selo idilično, kao sa razglednice.
To belo čudo je zabezeknulo piliće, Ćurka naljutilo, a Albi ne može da postigne koliko mačaka sad oko njega. Najzad je došlo njegovo niko ga ne vidi, lovi u mutnom, pardon, belom.
U gradu haos.
U soliterima uobičajena atmosfera.
Susjed koji je postao neka značajna funkcija u zgradi, nešto poput premijera u državi istakao naredbu, svi na čišćenje snega. Ne sme ostati ni mrvica na asfaltu. Pahuljice ga ne bendaju padaju mu tik pred nos što ga je ražestilo.
Izvukla bih se ja da nije tih mreža fejsbukovih gde se kače slike i kad ideš u zahod i iz njega, pa i ja pala u iskušenje i slikala se u stilu taekvo-do majstora. Što znam samo tri udarca ne vidi se jer imam propisnu odeću koja mi dobro stoji.


-Svi će čistiti.
-Nemam lopatu.
-Imam ja.
-Mogu je dobiti??
-Ne može, uzeli mi.
-Da kupim lopatu??
-Ne treba, imam ja rezervne.
-Donesite mi tu rezervnu.
-Ne mogu, jer ne vraćaju kad im posudim.
-Znači da kupim??
-Što ćeš kupovati kad imam ja.
I ko zna dokle bi to ubedjivanje trajalo da sneg ne popusti i otopi se…

Oznake: sneg, grad, selo

- 09:13 - Komentari (26) - Isprintaj - #

subota, 02.12.2017.

Prvi sneg...


Pao sneg u sred zime kad mu vreme nija. Senzacija na društvenim mrežama.
Na sve strane slikice, beli se.
Euforija pahuljica lebdećih i padajućih.
I kako to one baš padnu na lice i zablistaju kao suze napuštene ljubavi. Kod mene padnu na nos, i delujem zgodno crvenog nosa, a modrih usana. Nije neki prizor za ovekovečiti se fotografijom. Možda onaj starinski način gde je aparat tri metra dalje i može proći, ali novi pod nos što ih staviš, napućiš usne pa zineš da se sve plombe vide i nema slike za divljenje…
Modernim dimnim signalima se javlja koliko je kome cantimetra pao, a ovi što im nije pao osećaju se ugroženim. Mislim da bi trebalo biti obrnuto, a možda se i varam.
Sneg izaziva i druge divote. Gradski saobraćaj je u kolapsu proporcionalno pahuljicama. Iz stanova miriše kiseli kupus, hrana koja se priprema satima, a pojede za tri minuta.
Izlazim obučena kao da sam na Severnom polu. Dahćem pod teretom deset kilograma odeće i 5 kg obuće… Predah u prvom kafiću gde za svakim stolom gomila odeće na stolici jer je garderoba popunjena prvim posetiocima koji se od devet sati pa do kasno posle podne ljube sa šalicom kave i bulje u one pametne mobitele. Ovi sa novijim modelima drže ih malo ispred sebe, i non šalantno pokazuju celoj birtiji. Ovi sirotani sa modelom od pre tri meseca, malo se srame, pokrivaju rukom ekran i kao namršteni bulje donoseći važnu odluku, biti il’ ne biti sa novom igricom.


Na brzinu ispijam kavu, kasnim i jurim van. Dočekuje me vetar nepristojno me tresnuvši po licu, pahuljice završile svoj radni dan i ko zna gde otišle, a pod blista. Šteta što nema mesečine bio bi to divan prizor za slikanje. Ovako pružam jednu nogu i korakom od cirka 5cm pokušavam po onom zaledjenom hodati. Neko je polio ulicu da bude valjda čisto, a ona voda se pretvorila u teren pogodan za svetsko prvenstvo u klizanju. Panično mlataram rukama, i hvatam se za zrak. Zrak ne reaguje, ali čovek koji je pošteno išao svojim putem je, jer sam ga šćapila. Samo reče uf i sede na pod. Nema više kavalira da ti pomognu. Sedi i gleda me. Diže se na kraju i kaže sve je u redu. Kako u redu, mislim se, kako sad preći deset metara i vratiti se kući.
Tražim sledeću žrtvu, ali čudan neki svet, ne šetaju po klizavici.
U zlo doba naidje susjed koji voli štipati ženske u liftu, pa udarim osmeh od uha do uha.
-Susjed, hoćemo li kući??
Kad sam mu se nakačila i kad je počeo posrtati pod mojim vitkim stasom i hodom gazele (jeste li videli gazelu na ledu?) taj više neće juriti ženske u liftu.
Ulazim u stan, otvaram porodično pakovanje sladoleda, lešnjak, čokolada, vanila. Bacam vanilu uzimam žličicu i svečano objavljujem, zima je počela…

Oznake: sneg.pahulje, Zima

- 22:42 - Komentari (43) - Isprintaj - #

petak, 01.12.2017.

Dan boleštine… 1.12


Svašta mi slavimo, tako i tu bolest , još joj i dan darivali.
AIDS ili kako joj tepamo sida se ušunjala ko zna na koji način. Možda je dremala vekovima, pa kad su druge boleštine odustale od homo sapiensa, ona digla glavu i pokušala zavladti. Možda je tačno da je slučajno ili namjerno pobegla iz neke laboratorije. Bilo kako bilo, tu je već godinama.
Gadna bolest, i naravno nikad neće doći nama niti nama dragima. To je bolest nekih drugih, nekih koje ne poznamo. Prvo je bila bolest nekih grupa, manjina, a onda se raširila po celom ljudskom rodu. Bila je sa smrtnim ishodom, a onda je malo ublaženo njeno dejstvo. Primiri se, ali za sad nikad ne nestane iz tela.
Poznato je da sam paničar i da od bolesti ne volim ni slovo B, a od doktora i belih mantila zazirem. Kao mladi stručnjak, perspektivan (morla sam to napisati, tako lepo zvuči), elem kao taj stručnjak, a i kao ljubitelj putovanja, išla sam na sve moguće i nemoguće zdravstveno-turističke ture. To je slično ovom sadašnjem političkom turizmu, samo su drugi ljudi u pitanju. Ishod je isti…nula.


slika sa neta
Posle jednog takvog putovanja gde su me naplašili ulazim u laboratorij gde sam radila.
Tada laborant nije imao zaštitne rukavice, a i automatske birete su bile retke pa se to radilo ustima. Da ne davim, nije ni bitno vama, ali kako se uspostavilo, bitno je bilo meni.
Trajalo je samo desetinku sekunde. Laborantica mi dodaje epruvetu punu krvi, zašto ne u stalku pitate se…žurilo se.
Pružam ruku, pruža ona.
Vetar, prozor, staklo, ruka, krv…
Odakle??
Oči mi se šire do užasa.
Pregled krvi, pacijent zaražen…
Čekanje… Mesec, dva, tri, šest. Negativno. Ponovo i ponovo…
Taj osećaj kad čekaš laboratoriski nalaz. Da li si osudjen ili ne??
Posle, puno posle, napisla sam knjigu, roman o putevima kako se može zaraziti virusom AIDAS-a. Nije nešto naročito ni napisano, ali prihvaćena i preporučena od Jazas, društva za borbu protiv AIDS-a.
Posle, puno posle, odahnula sam, postao je rizik kao kod ostalih.
Ne morate biti u rizičnoj grupi!
Ponašajte se kao da bolest vreba baš vas. Zaštite se koliko možete.
To više nije bolest smrti, ali ne želim je nikome!

- 09:26 - Komentari (41) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se