Pao sneg u sred zime kad mu vreme nija. Senzacija na društvenim mrežama.
Na sve strane slikice, beli se.
Euforija pahuljica lebdećih i padajućih.
I kako to one baš padnu na lice i zablistaju kao suze napuštene ljubavi. Kod mene padnu na nos, i delujem zgodno crvenog nosa, a modrih usana. Nije neki prizor za ovekovečiti se fotografijom. Možda onaj starinski način gde je aparat tri metra dalje i može proći, ali novi pod nos što ih staviš, napućiš usne pa zineš da se sve plombe vide i nema slike za divljenje…
Modernim dimnim signalima se javlja koliko je kome cantimetra pao, a ovi što im nije pao osećaju se ugroženim. Mislim da bi trebalo biti obrnuto, a možda se i varam.
Sneg izaziva i druge divote. Gradski saobraćaj je u kolapsu proporcionalno pahuljicama. Iz stanova miriše kiseli kupus, hrana koja se priprema satima, a pojede za tri minuta.
Izlazim obučena kao da sam na Severnom polu. Dahćem pod teretom deset kilograma odeće i 5 kg obuće… Predah u prvom kafiću gde za svakim stolom gomila odeće na stolici jer je garderoba popunjena prvim posetiocima koji se od devet sati pa do kasno posle podne ljube sa šalicom kave i bulje u one pametne mobitele. Ovi sa novijim modelima drže ih malo ispred sebe, i non šalantno pokazuju celoj birtiji. Ovi sirotani sa modelom od pre tri meseca, malo se srame, pokrivaju rukom ekran i kao namršteni bulje donoseći važnu odluku, biti il’ ne biti sa novom igricom.
Na brzinu ispijam kavu, kasnim i jurim van. Dočekuje me vetar nepristojno me tresnuvši po licu, pahuljice završile svoj radni dan i ko zna gde otišle, a pod blista. Šteta što nema mesečine bio bi to divan prizor za slikanje. Ovako pružam jednu nogu i korakom od cirka 5cm pokušavam po onom zaledjenom hodati. Neko je polio ulicu da bude valjda čisto, a ona voda se pretvorila u teren pogodan za svetsko prvenstvo u klizanju. Panično mlataram rukama, i hvatam se za zrak. Zrak ne reaguje, ali čovek koji je pošteno išao svojim putem je, jer sam ga šćapila. Samo reče uf i sede na pod. Nema više kavalira da ti pomognu. Sedi i gleda me. Diže se na kraju i kaže sve je u redu. Kako u redu, mislim se, kako sad preći deset metara i vratiti se kući.
Tražim sledeću žrtvu, ali čudan neki svet, ne šetaju po klizavici.
U zlo doba naidje susjed koji voli štipati ženske u liftu, pa udarim osmeh od uha do uha.
-Susjed, hoćemo li kući??
Kad sam mu se nakačila i kad je počeo posrtati pod mojim vitkim stasom i hodom gazele (jeste li videli gazelu na ledu?) taj više neće juriti ženske u liftu.
Ulazim u stan, otvaram porodično pakovanje sladoleda, lešnjak, čokolada, vanila. Bacam vanilu uzimam žličicu i svečano objavljujem, zima je počela…
Oznake: sneg.pahulje, Zima
