AnaM

ponedjeljak, 20.11.2017.

Sado-mazohizam...

Sitan, plav, malo pogrbljen peo se stepenicama.
Danas mu je sve išlo naopako.
Na poslu je nešto zglajzao pa je i novčano kažnjen. Cura ga je ostavila i otišla sa nekim ko je bio prava muškarčina kako je kazala. Čak je i na blogu hr dobio loš komentar, a neki od kojih je očekivao solidarnost i diskusiju na post, nisu ga ni primetili. Katastrofa u svakom slučaju.
Nije mu se išlo kući.
Znao je da ga on čeka.
Znao je da će mu prijati susret, ali nekako nije imao volje ni za njega. Na kraju se odlučio, polako, a onda sve sigurnije išao je kod njega.
Otvorio je vrata.
On je stajao u uglu sobe. Prišao je prvo polako, a onda energičnije. Dotakao ga je, skoro pomilovao, a onda ga je udario. Prvo je to bio blag, ispitivački udarac. Čuo se jauk, kao uzdah, kao bol koja ga je ispunjavala. Nije se osmehnuo, samo ga je neodredjeno, ispitivački dodirivao.
Seo je udario kontru nogama pa rukom ispred sebe. Udarci su bili sve jači, odzvanjali su u njegovoj glavi, telu. Gubio se i jače, jače, još jače, udari… Svetio se svima, udarao svom snagom, minut po minut. Vreme je prolazilo, polako se opuštao, i osmeh na licu davao mu je snagu da nastavi, da spere sve nepravde nanesene tog dana. Leva ruka, desna, noga, druga… Izbezumljeno je udarao leteći svojim bolom do svemira i natrag, zavlačeći se u pore same duše i zlo je nestajalo iz njega. Udarci su postajali ritmični, ali dovoljno snažni. Zrak je titrao, i malo po malo opustio se.
Nije čuo korake na hodniku, niti energično kucanje.
Vrata su se širom otvorila i susjed vičući da nadglasa buku nije ga zaustavio.
-Ovaj put si sam sebe nadjačao. Postao si virtuoz na bubnjevima… Idem po gitaru i društvo. Biće to odličan bend…

Oznake: Sinki priča, sado-mazohizam, Bol, smeh

- 20:14 - Komentari (34) - Isprintaj - #

nedjelja, 19.11.2017.

Odabrala sam te...


Molim muški rod da ne čita sledeći post!
Znam da su osetiljivi, a vole i poredjenja...
Mi ženskice smo samo ženskice, ne uzmite to za zlo.



Bila je lepotica, mogla je da ima koga god je htela.
Nije se bojala onog: probirač, nadje otirač.
Birala je…
Nije žurila , htela je da dobro osmotri sve primerke muškog roda koji su joj na raspolaganju.
Ona će uzeti najboljeg.
Njen partner mora da bude iznad proseka, neće se zadovoljiti bilo kim.
Visoka vitka, skupljala ih je oko sebe, zavodila, pa se izmicala.
Svi su je hteli, vrteli su se oko nje, donosili joj hranu, producirali se. Bilo joj je smešno kako se prave važni svojojm muževnošću pred njom.
Pravila se nezainteresovana, a dobro ih je osmatrala i vagala njihove pozitivne i negativne osobine. Kako joj je bilo smešno kad bi se oko nje potukli. Od takvih je zazirala. Nije htela oštećene primerke.
Onda ga je ugledala.


Ovde bi trebalo staviti sliku.
Molim pogledati slike na postu Gogoo, Veli vrh nad Drenavom, slika 8
da ne kaže da sam je posudila bez njegovog znanja


Taj je bio pravi, onakav kakav je po njenim merilima idealan.
Možda se nije previše razlikovao od drugih, ali za nju je bio idealan.
Bacila je odmah udicu, a on se upecao kao neki som. Nije morala nešto previše da se trudi.
Naivčina je mislio da ju je osvojio, a ona se samo koketno smeškala.
Odmah je hteo da joj pokaže svoju snagu, muževnost, vrednost.
Ona se nije stidljivo nećkala, nije više igrala igru, htela ga je što pre.
Želela ga je!
Čemu gubiti vreme?
Nije bilo duge predigre, zgrabio ju je i nimalo nežno prodro u nju. Ona se malo trgla, zadrhtala i prepustila.
Igrao je igru, vodio, ludovao, uživao, bio najponosniji, najsrećniji. Svet se vrtio oko njega, ponirao je u dubine i leteo u neslućene visine, mislio je da nikad neće nestati Raj koji je osećao oko sebe. Bio je u njoj, najzad ju je dočepao, njegova je, njegova, hteo je da vrišti od sreće i zadovoljstva. Kako je bilo dobro!
Zagrlio ju je još jednom, duboko se zario u nju, osetio je svakim delićem svoga tela, a onda klonuo, želeći da se odmori.
Ona je bila zadovoljna, dopao joj se, bilo joj je prijatno sa njim. Bila je tako gladna, žedna, iscrpio ju je više nego što je mislila.
Tako je dobar.
Onda se okrenula, dohvatila nimalo nežno njegovo još drhteće telo, otvorila usta i počela da ga proždire, trebalo je potomstvu osigurati hranu, pa ona je samo bogomoljka…

Oznake: Sinki priča

- 18:46 - Komentari (36) - Isprintaj - #

petak, 17.11.2017.

Najvažniji…


Tokom života mnoge ljude susrećemo, živimo trenutak dva ili više sa njima i krenemo dalje. Neki zauvijek ostaju pored nas, a neki zauvijek odu. Zavolimo nekoga manje ili više. Dok volimo i nismo svesni svoje ljubavi.
Da li se ikad zapitate koga volite najviše na svetu??
Majke će sigurno reći svoje dete, ljubavnici svoju ljubav, prijatelji, prijatelja. Sve su to normalne prolazne ili ljubavi koje traju.
Svako ima nekoga koga voli najviše.
Ali…
Da li taj neko voli najviše na svetu vas??
Idem praviti spisak koga volim i ko mene voli, pa ako se poklope ličnosti, dobro, a ako se ne poklope, ja sam kriva ne umem odabrati.
Naravno iz spiska izbacujem one za koje znam zašto ih volim, jer to nije ljubav.
Prava ljubav je samo ljubav.
Nesretni su oni ljudi koji se ne mogu setiti nijedne osobe koju vole najviše na svetu.
Da, koga volim najviše na svetu??
Ja znam, a ti??


- 09:30 - Komentari (46) - Isprintaj - #

srijeda, 15.11.2017.

Što daješ, život ti uvijek to i vraća...


Sa interneta…negde, neko napisao ko zna kad I ko zna zašto.

Jedan čovjek i njegov sin išli su planinom.
Odjednom, dječak zapne o kamen i krikne:
“AAAAAAAHHHHH!”
S planine odjekne: “AAAAAAAHHHHH!”
Znatiželjan viknu: “TKO SI TI?”
S planine odjekne: “TKO SI TI?”.
Dječak se razljuti pa vikne: “KUKAVICO!”
Glas odgovori: “KUKAVICO!”
Dječak pogleda oca i upita:
“Tata, što se ovo događa?”
“Obrati pažnju.” – reče otac.
Tada otac vikne: “DIVIM TI SE!”
Glas odgovori: “DIVIM TI SE!”
Otac reče: “PREDIVAN SI!”
A glas ponovi: “PREDIVAN SI!”
Dječak je stajao iznenađen ne shvaćajući što se događa.
Otac mu objasni: “Ljudi ovo zovu jeka.”
Ali, to je u stvari: “ŽIVOT”.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.
Želiš li više ljubavi, daj više ljubavi.
Želiš li više dobra, daj više dobra.
Želiš li razumjevanje, trudi se razumjeti druge.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života…
Život ti uvijek vraća ono što daješ!
Tijek tvoga života nije slučajnost.
On je ogledalo tvojih djela.





Manje više sve što nam se dogadja samo je reflex naših reakcija I dobrih I loših… Jedino bolest dodje I kad je ne zovemo, I jedino bolest je ta koja je teška. Sve ostalo je prolazno.
Kad samo pomislim koliko neprospavanih noći, patnje, suza za nekim kome sad se jedva sećam imena,eh ljubav, ili nepravde koje sam pretrpela, a sad mi smešne…
Život teče, boli, smije se. Nekad je malo bolje, nekad gore, ali sve prije ili kasnije prodje..baš sve prodje.
Kad pogledam u nazad bilo je teških trenutaka, trenutaka kad sam mislila ne mogu više, neću, ne želim da se to dešava.
Ko nije imao teške dane??
Kome je sve bilo med I mleko??
Kome cvetaju samo ruže??
Pišem šašave postove o kucama, macama, kokama, tra lalala postove, jer dosta mi je reale u reali.
Bilo mi je drago kad sam došla na cool listu, neću reći da mi je svejedno, ali više od svega dragi ste mi vi blogeri, vaši postovi, vaša pomoć kad negde zglajzam, smeh uz jutarnju kavicu ili strepnja za nečije zdravlje. Volim postove filozofske jer nisu zlonamjerni, divim se pesnicima koji slažu stihove, I prekrasnim slikama koje objavljuju mnogi.
Vi, ja , mi smo taj blog.
Dobar je ili loš jer ga mi takvog stvaramo… I dalje će biti tako.
Normalno da neko malo pobegne, odmori se od nas gnajavatora, ali miran blog, blog kao žabokrečina, bio bi dosadan I svi bi od njega pobegli.
Kažu da gde nema svadje nema I ljubavi. Očito se mi svi jako volimo…

- 18:00 - Komentari (61) - Isprintaj - #

utorak, 14.11.2017.

Fotografije...


Moj prvi foto aparat je imao 9 snimaka, Billora, ili tako nešto.
Onda je došao neki Jašika, Japanac sa 32 slike… sa filterima i ko zna kakvim čudima. Bio je nasledjen, ali to mu nije ništa umanjivalo vrednost. Morao si biti ti pametan sve namestiti, jer on nije ništa sam radio. Slikaš i zaboraviš kad si počeo…
Plesala sam od sreće kad sam dobila neki aparat koji se zvao idiot. Ne znam da li je ime dobio zbog sebe ili slika koje sam njime pravila.
Nije bilo selfija, twitera, fejsbuka, intergrama gde si društvu pokazivao slike. Zato je svaka morala biti dobra, pa si se nameštao pola sata prije nego „okineš“.
Jednom godišnje slikao nas je pravi fotograf, grupno, pa kakav si takav si, nema tu programa fotošopa, silikona i ostalih tandrmoljaka.
Onda svi buljimo u tu jednu jedinu do sledeće godine… Što je više gledamo, sve smo lepši…
Na blogu ne objavljuje slike na kojima je meca, ali ova će da prodje, niko me neće prepoznati


- 09:48 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 13.11.2017.

Kazalište...


Nekad sam u kazalište išla autom. Lepo ga parkiram negde u blizini i posle pretstave komotno odem kući. Nije me briga da li je kasno ili rano, imam li pratioca do kuće ili nemam.
Nema šanse da sad nadjem mesto za parking u garaži, još manje na ulici. Kud ću, šta ću, idem javnim prevozom.
Sve je dobro prošlo na polasku, prosečna pretstava (ono u stilu i u najgoroj pretstavi možeš nešto videti i naučiti) i sad povratak kući. Auto se baškari u toploj garažici, a ja, kao siroče, guram se po autobusima. Iskočih iz autobusa kao gazela, priznajem, malo trapavija gazela i krenem stazicom do kuće.
(U zadnje vreme me nešto uhvatilo da gledam filmove strave i užasa, kriminalne, i sve tako neke ratoborne. Pola filma prežmirim na jedno oko, a drugu polvinu na oba. Posle trčim u krevet i pokrijem se poplunom po glavi.)
Vetrovito što bi prognoza kazala, lahor sa mogućnošću prelaska u jači vetar, do orkanskog. Onda lupe neku kilometražu vetra što većini ništa ne znači. Ne znam kako oni to mere. Probala sam metrom od šivanja i ništa mi nije uspelo. Kiša povremena do pljuska, a Mesec će biti pun ili prazan, nisam sigurna.
Zrihtala se ja u skladu sa prognozom i naravno, nisam mogla ići u tenisicama, nego u cipelicama na pete. Sa ovim cipelama ne mogu ići onim planinskim korakom od pola metra nego vrc vrc. Kako vrcnem levo, zanjše se telo desno zbog ravnoteže. To može biti jako sexi ako imaš 18 godina, za svaku stariju godinu preti ti opasnost, od uvrtanja skočnog zgloba, pa do iščašenja kukova. Srećom se majka priroda pobrinula pa sve to zavila u salce i ako i tresnem biće kao da sam sela na jastuk.
Plivam tako kroz zrak, sva opijena doživljajima sa pretstave kad… tap… tap… koraci iza mene. Pogledam onako ispod oka, ne bih se okrenula ni slučajno.
Nema nikoga.
Kako krenem brže tap tap, idu iza mene brže.
Kao zastanem,kao nešto tražim po džepovima, stane i on, ona (sad nisi siguran ni za jedan pol, rodna ravnopravnost).



Ništa.
Opet ja vrc vrc, a trudim se da hodam više kao slon nego kao manekenka, ne vredi. Tap tap…
Stisnuh petlju, srcu šapnuh sad ili nikada stisni se, i frrrr…
Trčim ja, trči ta spodoba sve brže i brže. Dahćem kao parnjača lokomotiva, a ono čudo iza mene ne dahće. Utreniran manijak, očito. Hukćem kao žena koja je prošla kurs za porodjaj pa duva li duva. Dete ne izlete, ali ja uzletih uz stepenice i legoh na zvonce….
Inače idem liftom do prvog kata.
Sad će da vidi svog Boška Boškovića mislim si ja.
I kako stadoh, stade i baksuz, to jest prestade da lupa gumbić sa mantila o gumbić na torbici, onoj lepoj, svečanoj…


Savet za danas:
Nasmeši se nekome i uljepšaj i njemu i sebi ovaj kišni dan…

- 08:56 - Komentari (24) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 06.11.2017.

Zlatna ribica...

Sreća.
Čudna je, kad je zoveš nigde je nema, a kad te prodje volja zapljusne te kao val.
Nije mi previše jasna ta sreća. Što u biti znači biti sretan??
Loto, izvučeni svi moji brojevi. Ja sretna presretna, i gurnem u stranu misli da novac nije sreća. Neka ga kod mene, nesretnija sigurno neću biti. Kad, ja nisam uplatila listić. Sad ne znam da li treba biti sretan ili ne. Ipak moji brojevi su izvučeni, znači sreća.
Sa zlatnom ribicom mi tek nije jasno. Puno ribica sam videla i morskih i rečnih, one dvonožne ne gledam. Da li su se nešto naljutile na mene tek ja nikad nisam čula da ribice govore. Čak i zlatne po akvarijumima nisam čula ni da šapuću…
I tako upecati tu zlatnu ribicu je najveća sreća jer ona govori možeš je uposliti na nekoj TVstanici, a još i ispunjava tri želje.
Nisam neki pecaroš, mnogo mi je zamorno nepomično sedeti satima na onoj neudobnoj stolici. I sad pretpostavimo da ja ipak sedim jedno 4 sata, naravno da ću izabrati neko ugodno godišnje doba kad nije hladno, ne puše i ne pada kiša. Ne možemo ni u pretpostavkama ići tako daleko, pa misliti da bih se ja probudila u cik zore zbog neke ribetine.
Preskočimo sve te zavrzlame i ja upecam tu zlatnu ribicu.


Koja sreća!!
Imam već na spisku gomilu želja, samo da joj izdeklemujem. Put oko sveta, kuća, ne dvorac, tamo je uvek propuh i nigde neko pošteno grejno telo zimi, više neki ukrasni kamini. Neću dvorac.
Pa onda neki obožavalac onako, jedini na svetu, pametan, pa lep, pa uspešan. Hm…a što bi sirotan samnom??
Gomila evrića, ne bolje je švajcarca, ne bolje je zlato, ne nafta, da da, nafta. Mada i ta nafta uvek ide u paketu sa nekim ratovima.
Ne, ne, zdravlje ću joj tražiti. Kad imaš zdravlje imaš sve. Samo da li će me shvatiti?? Šta ako mi upakuje nekog doktora i taj me izludi skroz na skroz??
Da sam neka pevaljka sa silikonima lako bih, poželila bih mir u svetu, blagostanje svoj deci i ono najvažnije nekog matorca punog kao brod.
Ijaooo, šta poželiti?? Ne možeš onako uopšteno, sreću, radost, veselje… mora konkretno.
Ma, dobro da sam je upecala i sretna sam presretna, a to je najvažnije.
Joj, a šta ako je upecam za vreme lovostoja ili ribostoja ili kako se to već zove?? Moram je pustiti i platiti još i kaznu.
I sad ne znam, da li sam sretna sa tom ribicom koja govori ili nisam??
Zapetljana ta sreća, pa to ti je…

- 08:23 - Komentari (48) - Isprintaj - #

subota, 04.11.2017.

Premijera...


Život je neponovljiv, svaki dan je nova premijera.
Čitam tu filozofsku misao i duboki se zabrinuh za sebe.
Obožavam kazalište, one pripreme za odlazak svečano oblačenje, i što da ne, snob sam, uživam na premijerama. To mi je neki život koji nije stvaran ma koliko se oni pisci, glumci trudili da dočaraju realnost. Kao Mark Tven, volim uvertire, ma i štimovanje instrumenata pre početka, atmosfera iščekivanja.
Sa dobro naštimovanim ljudima lakše je.
Uvertire u reali ne podnosim. Više volim odmah preći na stvar. Zvoni telefon, javlja se neko ko nije sto godina pitao da li sam živa i počne od Kulina bana, a ja negde žurim, cupkam kao pred zauzetim WC-om, a on, pa kako si, pa šta radiš, kako ti Marko,a Janko, i ostali tandrmoljci. Nikako da predje na ono što je zvao, a to je obično neka usluga. Zavisno od toga što ti traži, dužina je uvertire.Uf…odoh je na pogrešan kolosek, što bi rekli sama sebe trolujem.
I tako se ja zamislim, svaki dan života je premijera. Ima onda još tu nakačeno, u stilu, raduj se životu, smeškaj se problemima, ništa nije teško kad nekog voliš, ljubav je pokretač života i sve nešto ću ću ću cvrkutančići.
Kod mene ništa nije tako.
Prvo, te premijere su retke u mom životu, a i kad naidju, umirem od treme. Nekako retko su to neki ugodni dogadjaji, više gnjavatorski.


Živim u reprizi.
Svaki dan neki isti poslovi, da ne pričam o pranju sudova, spremanju kuće, kuhanju.
Radujem se životu, naravno, alternativa i nije nešto privlačna.
Problemima se definitivno ne smeškam. Više poludim i rešavam ih što pre, daleko im lepa kuća. Priznajem, smeškam se vodoinstalateru kad dodje posle dva meseca od poziva, iako sam ga u mislima već sto puta zadavila.Na šalteru sam više nego ljubazna sa onim šalterušama kojima je posebno uživanje još jedno papirče, a kad je sve to gotovo treba gurnuti papirče u kompjuter da drugi put mi bude lakše. Pazi, ona već zna da ću isti priblem ponovo rešavati iako je definitivno sve gotovo.
To što ja nekog volim, nije mi donelo ni jednu olakšicu u životu, dapače.
Možda je ljubav pokretač života, ali nikako da se zaljubim u perilicu za sudje i pokrenem je. Očito sam ja kriva.
Dobre su premijere, ali kad bih ih čekala šta bi radila u medjuvremenu??
Sve u svemu, volim moje reprize,sitne malene dogadjaje, daju mi draž i čar života.

- 08:47 - Komentari (46) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 30.10.2017.

On i ona...

Svi za rodnu (ta reč mi je kao kad prstom škripiš po staklu prozora) ravnopravnost. Kažu muškići i ženskići su isti.
Meni su drugačiji, ali šta jedan meca zna, čita na internetu i veruje.
I onda nadjem ovako nešto.
Značajno stavim prst na čelo...ima tu nečega, bar u mojoj kući.


ONA
1. Reže kruh i slučajno si nožem ozlijedi prst
2. Pomisli Joj
3. Stavi prst u usta da zaustavi krvarenje
4. Drugom rukom uzme flaster i zalijepi ga na ranicu
5. Nastavi rezati kruh




ON
1. Reže kruh i slučajno se zareže
2. U p. materinu, urla on iz sveg glasa
3. Ispruži ruku daleko od sebe
4. Gleda u drugu stranu da ne vidi krv
5. Viče ženoooo!
6. Krv pada na nedovršeni sendvič
7. Ipak će si malo prileći, malo mu se vrti u glavi
8. Dok ona ne dođe on nastavlja s kuknjavom kako je teško ozlijeđen
9. Čita u Doktoru u kući koliko odrasla osoba mora izgubiti krvi da napusti ovaj svijet
10. Ona stiže u zadnji čas s kutijom prve pomoći
11. Nakon sto ga je previla, ona mora nastaviti s rezanjem kruha
12. On zahtijeva dobar kotlet - treba nekako nadoknaditi taj gubitak krvi
13. No, budući da je ipak preživio šok treba i pivo, onako za smirenje
14. Diže flaster, samo da provjeri da li još krvari
15. Kopa po rani dok mu ponovno ne prokrvari
16. Šalje ženu u p. materinu zato jer mu nije dobro previla ranu
17. Šalje je u apoteku po sveži flaster, jer ovaj nije dobar i po gajbu pive da nadoknadi izgubljenu tečnost...


- 19:40 - Komentari (46) - Isprintaj - #

nedjelja, 29.10.2017.

Prijatelji...

Nikad ne testirajte dobre ljude.
Oni su kao živa.
Neće se slomiti kad ih povredite,
samo će tiho nestati iz vašeg života…

- 07:28 - Komentari (34) - Isprintaj - #

utorak, 24.10.2017.

Sajam knjiga...


U Beogradu je svečano otvoren Sajam knjiga.
Navalili sa svih strana, neopisiva gužva.
Na više standova silikonske pevaljke u garderobi po poslednjoj modi. (Čitaj pojas koji imitira suknju, i šnalica za kosu umesto bluze.) Onu kosu koju je zalepio frizer stavljaju preko prednjeg dela pa maše glavom kao konj u hodu. Na sva pitanja oduševljenih posmatrača, pisac-pevač, odgovara osmehom, a i oni pitaju neke budalaštine u stilu ko joj je pomogao u pisanju knjige i objavljivanju. Prave se da ne znaju za Jocu Pingvina što vozi delfina.
Nekim standovima knjiga komotno se može prići. Tamo sede pisci čije knjige su dobile neke nagrade u zemlji i inostranstvu. Možda su im knjige zanimljive, ali to zna samo onaj ko je pročitao, a tih sve manje.
Sve u svemu, ljudi ima, nije da nema, a ima i kupaca.
Prvi dan zabeležena je rekordna prodaja sladoleda, a drugi dan padala kiša pa su kao alva išli ćevapi i pljeskavice. Statističari izračunali da je opala prodaja kobasica prema rezultatima prošle godine. Polako, ima još dana videće se pravi rezultati.
Da ne zaboravim za kraj, ipak je to Sajam knjiga, prodate su tri knjige, i to sve jednom kupcu. Dve je odmah vratio jer je mislio da dele besplatno.
I tako, život teče dalje, knjige se pišu i štampaju, čitaće oni koji nemaju pametne telefone fejsbuk, i blog, i twiter…
Nova vremena, bolja ili gora pokazaće budućnost…


- 09:19 - Komentari (45) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 23.10.2017.

Dama…


Što si ti zamišljaš, da ću ja sesti u ovakav automobil i pokazati se prijateljicama??



Ma, nemoj, odakle ti ta glupost da nije važno kakav je automobil, nego ko se u njemu vozi??

Oznake: dama, automobil, sram

- 08:48 - Komentari (27) - Isprintaj - #

nedjelja, 22.10.2017.

Doktore, joj, doktore...

Post FreshCaYg me setio jednog dogadjaja.
Opšte poznato je da ne volim bolesti, doktore i sve oko toga. Neko mi je napisao da idem doktoru samo kad zagusti…i bila je u pravu.
Malo mestašce pod Kopaonikom, ja došla sa centralnog grijanja i peć, loženje, vatra, ugalj, lož ulje i svi ti tandrmoljci koji prave toplotu, bili su mi užas. Kako sam vodenjak, čitaj smrzontije, čim dodjem sa posla počnem ložiti i ne prestajem dok ne zaspim. Donesem ogreva za tri dana i drhtim pored vatrice, koja je možda romantična u bajkama, ali u reali, napred vruće otraga se smrzava…
I onda je počelo…
U noći neki neprijatan osećaj. Toplota se širila telom, na grudima me je svrbilo, češala sam se do krvi i od bola probudila. Panično sam gledala telo, umirem…alergija tipična… Istuširala sam se, malo se smirilo i ujutro kupila tonu masti protiv alergije. Odahnula sam, i malo po malo sve je nestalo.
Moram ustanoviti na što sam alergična da se čuvam. Uf… što ne volim kad sam pokvarena…
Sve se za dva dana smirilo. Zaboravila sam užase noći.
Posle tri dana, sve se ponovilo. Znači nije alergija.
Plakala sam… ako odem kod doktora ima neko čudo da mi nadje i da me pošalje na milion pregleda i na svakom još nešto i … Kme… kme… Neću da sam bolesna… Neću i tačka… da, ali niko ne pita. Posle dva dana sve se smirilo, ali četvrtog sve ponovo… I svaki put sve drastičnije. Koža se predala, telo gasilo, a srce negde zaglavilo u petama.


Sva stisnuta odem u ambulantu. Kako sam tada radila u biohemiskom laboratorijumu, mislili su da sam svratila na kavicu u pauzi. Tužno sam prošaputala da sam se pokvarila, rekla sam da sam bolesna i doktor je odmah navukao profesionalnu masku. Naravno kako već to ide, strip tiz pipkanje na mestima koje u tom trenutku najgore izgledaju, neka neugodna pitanja…
Ne dišem, očekujem presudu. Hoću li preživeti dan, dva… hoće li me boliti…
On ćuti, ozbiljan, namršten.
Skupila se ja na onoj glupoj stolici što se okreće ili mi se to okreće u glavi, a on ćuti i gleda…gleda…Gledali te vragovi, mislim si ja, zini i kaži koliko još??
-Kažeš nigde nisi išla??
-Nisam??
-Samo si u kući bila??
Kimam već iznervirano glavom.
-I niko ti nije dolazio??
Šutnula bih ga najradje nogom, ja umirem sedim golišava čekam osudu, a on…
-Imaš podrum??
Kakav sad podrum i kakve su to gluposti dok ja umirem.
Ispostavilo se da ja svaka tri dana idem po ogrev u podrum koji je pun buha… i jupi…ne umirem ovaj put…
Ne treba imati krila da bi poletili, dovoljno je biti sretan…

- 07:41 - Komentari (26) - Isprintaj - #

petak, 20.10.2017.

Groždje...

Možda je moglo biti u mojoj sobi,
a možda mu nije bilo sudjeno…


- 21:03 - Komentari (28) - Isprintaj - #

četvrtak, 19.10.2017.

Sunčan jesenji dan…


Prekrasan sunčan, jesenji, dan namamio je guštera na zid. Mirno se sunčao, možda maštao o nekoj rivijeri, kad… sa jedne strane spazi ga Albi mačak, a sa druge mlada kokica.
I mačak i kokica su se provukli kroz ogradu i nezakonito stupili na tudju teritoriju. Nije ih bilo praviše briga.
Mačak se slasno već oblizivao i lenjo se šunjao zidu. Kokica je ljubopitljivo gledala tu životinjicu kako se sunča, a pošto je nastala ukrštanjem domaće koke i ko zna koje ptice grabljivice, volila je sve što je živi i mrda kljucnuti.
Gušterčić se i dalje mirno sunčao, radovao se toploti i ni sanjao nije kakva mu opasnost preti.
Kad si plen svejedno ti je ko će te zgrabiti i pojesti.
Sve je na trenurak utihnulo… i…
Ko će imati više sreće??
Kad se najmanje nadala na kokicu je skočio petlić i ponosno zakukurikao. Bila je zgranuta na taj bezobrazluk, ali ko zna, možda joj se dopalo, jer ga je kasnije sledila u stopu. Mačak je osetio miris pečenja iz kuhinje i pojurio da bude prvi na delenju hrane, jer zima ide, treba rezerve.
Gušter je zastao, pogledao levo desno, i frrrr…nestao u trenutku.
Što bi rekli, nikad ne znaš kome će sreća zakucati na vrata…

Slika nema, sve se desilo u momentu i da sam imala foto aparat i na nosu, ne bih stigla snimiti…

- 16:56 - Komentari (32) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 09.10.2017.

Zdravlje...

Jesen je i zima već miriše.
U šumsku apoteku po zdravlje...



Za one kojima je srce neko čvrknuo malo gloga,

Šipak, malo Cvitamina neće škoditi.
Budite mi zdravi i veseli, a čajevi su zdravi, ako ništa, onda i šumadijski čaj dobro dodje...

- 08:57 - Komentari (32) - Isprintaj - #

petak, 06.10.2017.

Ugodan vikend...

Borba za bolje mjesto uvijek je teška.
Najjače male koke zauzele nove pozicije i teško će ih biti izbaciti sa klupe.


Koke kao koke, ne vide da je klupa ipak samo ljuljaška…
Prvi proglas koji su izdale glasi
Ugodan vikend svim blogerima, blogericima blogerčićima i onim opasnim administratorima

- 10:14 - Komentari (49) - Isprintaj - #

četvrtak, 05.10.2017.

Bloger meca...


Davno je to bilo kad su mi otkrili tajnu interneta i bloga.
Više se može reći da sam samo gvirnula,jer sam bila totalno nepismena po tom pitanju. Počela sam kao, mene to ne interesuje, volim jednostavnost pa…
Dok su drugima skakutale zvezdice, prelivale se boje, iskakali neki tandrmoljci, glazba se čula, meni neka ružasta podzadina već više od deset godina čuči i zadovoljna gleda promene u svetu. Sad je ne bih ni menjala da se ne uvredi.
Imala sam takav blog da i je pola domaćeg i dve trećine inostranog blogerskog sveta ponudulo pomoć. Nije da sam tvrdoglava kao mazga (jesam, ali ne priznajem), ali pojma nisam imala šta od mene očekuju da uradim da bi se pojavila slika na mom postu. Ti ljudi su mi nešto nudili, ali na nekom totalno nerazumljivom jeziku. Posle se ustanovilo da su to neki internet tandrmoljci, to jest zakoni.
Stalno sam govorila ja nisam bloger, za svaki slučaj, da nešto ne zabrljam.
Kažu bloger postaješ, ne kad otvoriš blog i napišeš post, nego kad dobiješ komentar, negativan naravno, kad te strpaju u neki klan, može i više, i kad te neko blokira.
Imala sam tu dosta problema, jer to sa negativnim komentarom nisam shvatila. Mislila sam neko je duhovit. Onda je bio opet grozan komentar, ali mačku o rep, promašen pogodak, on to nije mogao znati, ali ja jesam. Meni se činilo da komentar treba biti o napisanom postu, a ne o pretpstavkama ko se krije iza nika.


To sa klanovima i dan danas nisam shvatila. Da su klovnovi, bilo bi mi lakše, tu bih se i našla. Nisam volela te podele i klanove ni u reali. Sećam se neke, trenutno vodeće partije, koja me je htela u svoje redove, pa me postavili za predsednika komisije za prijem radnika.
Ja sva sretna, postala sam neki faktor. Na prvom prijemu radnika ja posao dala nekoj ženi sa troje maloletne dece i mužem u bolnici (povredjen na radnom mestu, fabrika).
Odmah su me izbacili jer je konkurisala žena nekog važnog čoveka, sportistkinja bez rezultata i cura za koju je muški svet govorio da će biti mis ili pevaljka na TV stanici.
Tako je bilo i sa blogom, nijedan klan me nije hteo jer sam pripadala nekom drugom, a koji je taj drugi još nisam ustanovila. No, naviknuta da sam tamo gde ne pripadam, ustrajno sam sve čitala koji mi se dopadaju i komentirala.
I treći uslov za pravog blogera, blokiranje, nikako da ispunim. Ne znam gde se to gleda, verovatno na onoj listi uredi blog.
Možda me je neko i blokirao, a ja nisam primetila.
Nezgodno.
Možda se čovek ili čovečica i uvredio.
Godine prolaze i sad ne znam, da li sam ili nisam ipak, bloger.
Čas mislim jesam, ma jesam, sigurno jesam. Onda pomislim, a možda i nisam.
Biti ili ne biti pitanje je sad??

Oznake: blog, komentar, blokiranje

- 08:58 - Komentari (59) - Isprintaj - #

utorak, 03.10.2017.

Briga...

Drva i ugalj su spremni za zimu


Ćurko se zabrinuo
Šta si to natrpala u moju sobicu??

Gde ću sad ja stanovati??
- 16:33 - Komentari (29) - Isprintaj - #

utorak, 26.09.2017.

Bez reči...





- 08:30 - Komentari (53) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 25.09.2017.

Lišće pada...


Ode vrelo leto.
Raduju se oni morski ljudi koji primaju turiste u goste što su se tih istih gostiju najzad rešili,pa mogu uživati u padanju lišća, poreza , cena u kafićima i sličnih tandrmoljaka.
Internisti (ne doktori, nego oni što skaču po internetu), objavljuju slike vatreno crveno žutih boja, usamljenih klupa pod lišćem, i sunca koje romantično upada u neku planinu obasjavajući je blistavo crvenim spektrom.
Noć sa srebrnim mesecom na listu koji se ljulja na grani, te hoće, te neće pasti, hoće, sada će, neće. Zafrkava očito, ali inspiriše pesnike pa i oni padaju u romantiku i okače bar deset pesama o prolaznosti života.
O prolaznosti, više neprolaznosti, autobusa dok čekaš na kiši niko ne piše.
Opšta padavina na sve strane.
Ima i neka turska serija o padanju lišća, mada u njoj više padaju ljudi nego lišće, a despresivna je da je mogu gledati samo oni kojima je život trala lalala, a nešto ih ne vidim u svojoj okolini.
Te padavine me posebno oduševljavaju na selu.
Ispred ulaza lipa 10 metara, i više, visoka, a raširila se kao da će celi svet zagrliti. Sa nje večito nešto pada, a o jesenjem lišću da ne pišem. Svaki dan se nakupi za omanji kamion. Zabranjeno je paliti lišće zbog požara, a ne sme se bacati u kontejner za smeće.
Malo dalje marelica i smokva se takmiče koja će imati više lišća onoj drugoj pod nos baciti. Marelicino leti na sve strane, pa sa metlom moraš trčati po dvorištu, a smokva svoje drži na okupu pa Albi tu pravi svoju dnevnu sobu za kvarcanje na jesenjem suncu. Ni slučajno se ne sme pokupiti jer digne rep u zrak i mrko gleda.
Padaju i cene pansiona u morskim zemljama, ali se turisti ne pecaju na te padavine.
Kad bi mene neko pitao, glasovala bih za padanje cena u radnjama, centimetara obima struka, repriza na TV, našlo bi se još koješta, ali znam niko me neće pitati, pa što zamarati mozak…
Živi i zdravi mi blogeri bili, neka pada što pada, sve pasti neće…

Oznake: jesen, lišće, padavine

- 08:52 - Komentari (25) - Isprintaj - #

petak, 22.09.2017.

Briketi...

Ako ti pomognem da odneseš tvoje brikete u podrum,
hoću li dobiti duplu porciju mojih briketa za ručak??


Zašto samo ja da se operem pre ručka, i Sivko je pomagao??

Priznaj, voliš me i ovakvog... daj duplu porciju za ručak...

- 13:54 - Komentari (45) - Isprintaj - #

utorak, 12.09.2017.

Tamna noć...


Noć tiha noć.
Ništa nije predkazivalo na buru koja se sprema.
Sama u stanu, sve četiri u vis i vrtim one gumbiće na pipkalici za TV. Oko mene sve sam greh. S jedne strane Ferrero rocher, s druge komadina kruha i grozd koji bi nahranio omanje selo zatrpano tri meseca u snegu, s treće strane dark čokolada (zdravo dijetalna hrana). Ima još strana, ali karakter sam, neću kvariti dijetu.
Pogasila svetla, kažu to je potrebno za romantiku, valjda da se učesnici ne vide kakvi su. Pronadjoh film. Mračan kao moja čokolada. On hoda kroz mrak…hoda… hoda…
Mrak sve veći. Ne vidim ništa, ali on vidi jer još uvek hoda. Dajem mu još 20 sekundi za hodanje a onda pipkalica i drugi kanal.
Vetar fijuče, munje bljeskaju, ja se sva skupila i uživila. Sad’ će…sad’ će… Ne znam što, ali nešto će biti.
Kroz onaj mrak vidim neku ruku, munja obasja nož, ja kriknuh.
Tras bum… što mi je dobar televizor, a star sto godina, a tako dobri efekti. Osetih i hladnoću, poleteše neke novine sa fotelje…Zavesa leluja. Ako je i od režisera, mnogo je. Primirila se ja. Kad na ekranu ona se ruka sa nožem diže, munje bljeskaju sve jače, a sa kraja stana začu se traaaaas, metalni zvuk rušenja.
Umirem od od straha.
Ona romantika, to jest mrak i nije više romantična. Podigoh novine sa poda i polako u napad. Neko mi provaljuje u stan. Srce kuca negde u grlu, pravo je imao onaj kardiolog da se tu nešto pokvarilo, noge mi se skratile, ali čvrsto držim novine…Videće on kome provaljuje. Za momenta pomislih da je mačak, ali se setih da nema ljubimca, osim mece u kući. Meca i nije neki branitelj, više spada u utešitelje.
Šunjam se kroz kuću, kao onaj na ekranu, ruka sa novinama visoko podignuta, a oči kao šalice kave… I ništa,ništa od provalnika. Oluja otvorila loše zatvoren prozor, pigrala se zavesom, a ova srušila tacnu punu kolača (greh koji ne priznajem jer je to spremljeno za goste i morala sam samo probati da li je kolač uspeo).
Hrabro upalih, za svaki slučaj sva svetla, pobedonosno odbacih oružje-novine i zadovoljno nastavih gledati film.
Hm…onaj čovek još hoda, ali ruka sa nožem je već visoko iznad njegove glave. Zgrabih komad kruha, parčence čokolade i sve zalih sa tri zrna groždja…
Što je napeto…

- 09:33 - Komentari (42) - Isprintaj - #

nedjelja, 10.09.2017.

Veliki i mali...


Na svet smo došli istog dana, ali ovi su malo više porasli od mene.


Počeli su da me tuku, pa sam zaštitu potražio od ovog najsličnijeg meni.
Sprema se za glavnog u jatu, pa nema vremena za mene mališana.

Gledam levo, desno, i vidim ovo veliko belo pile…
Izabrao sam ga za prijatelja, a i ja sam se njemu dopao.
Neka sad pokuša neko da me kljucne, nas dva jači smo od svih…

Nije važno ko ti je prijatelj, ako je pravi.

Oznake: bliznaci prijateljstvo malo pile

- 09:18 - Komentari (51) - Isprintaj - #

subota, 26.08.2017.

Mobitel...

Mobilni…
Putujem iz sela u grad busom.
Natovarila se kao da će smak sveta pa da se dobro najedm zdravom hranom.
Torbetina puna kao da sam švercerka turske, kineske ili već neke robe boflaste koja odlično prolazi na našem tržištu.
Na dnu te torbetine torbica sa novčanikom. Nema novaca, samo dokumenti, ali kako to siroti lopov može znati. Naravno, tu je i pokvarni fotić kome neki vrag fali, ali niko ne zna šta (to niko su kao neki majstori u sevisu ovlaštenom). Ispod svega mobitel. U eri ovih novih tehničkih čuda gde za svaki mobilni moram učiti kao da polažem ispit na fakultetu, ja se držim staroga. Naravno da me je sram izneti ga na svetlo dana, a i njemu bi bilo sigurno neugodno medju svim tim pametnim telefonima.
Klaj klaj, drmusamo se svi u ritmu, ne muzike za ples, nego rupa po ulicama.
Kad…
Zazvoni mobitel.
Prislonim ruku na torbu, a ona se trese kao da će vulkan proraditi, stavila ja na najjače ono vibriranje.
Počeše ljudi izvlačiti svoje telefone, ajfone i ostale tandroljaste gnjavatore, gledaju, a onaj moj se dere sve jače i jače, kao da mu od toga život zavisi. Pritisla bih ga da ućuti, ali ne mogu do njega. Gledam nezainteresovano kroz prozor, prstom kao vučem po staklu, kao ne interesuje to mene.


Neka žena se prodere na mene
-To vaš zvoni.
Pokušah da se pravim da je ne čujem, ali ona uporna.
-Mobitel vam zvoni, javite se.
-Nije moj.
-Jeste, ona sve upornija.
-Neću se javiti.
Zabezeknu se ona i pola autobusa. Šta ima da im objašnjavam da ne mogu do mobitela.
-Možda je nešto važno.
-Ako je važno, zvaće ponovo, dobra vest će me uvek obradovati, a za lošu ima vremena.
-Javite se ipak. Zašto nećete??
Navalila kao nezdrava. E, baš neću.
Nisam ja čipovana pa da se trzam na svaki zvuk. Ni kad su zamnom zviždali nisam se okretala na prvi zvižduk…nego sam se molila u sebi da bude i drugi.
Nije da se ne bih javila, ali jedna moja prijateljica na nekoj promo akciji dobila 10000 sati besplatnog razgovora i mora da to potrošiti za tjedan (računajte koliko je to dana).
Sad svi beže od njenog poziva čekaju da prodje sedam dana…

Oznake: mobitel, bus, putovanje

- 16:32 - Komentari (60) - Isprintaj - #

petak, 25.08.2017.

Sreća

Sreća
Sreća je vrlo relativan pojam.
Misliš da si je zgrabio, jer si na vreme dotrčao do javnog WC, kad, on zauzet. Da li ćeš biti bezgranično sretan zavisi od onog što sedi tamo unutra. Možda čita neki zanimljiv post i ode sreća. Još ako ostavlja pristojno svima komentare, pune gaće su ti zagarantovane.
Neko je presretan što je ulovio zadnji autobus do kuće, a neko pati jer je na Olimpijadi dobio tek srebrnu medalju.
Krenem u kupovinu traperica za vrt.


Plivanje u bazenu (čitaj kvašenje kao beba u kadici) nije doprinelo mojoj liniji, pa sam onako pikantno popunjena. Gledam se u onom antipatičnom ogromnom ogledalu samo kroz trepavice. Šta se imam gledati, znam gde sam. Romantiku sam davno zamenila realom i hrabro tražim broj veći. Nešto sam bila neraspoložena jer mi je previše novaca iscurilo kroz prste pa mi je bilo ugodno čuti od prodavačice kako imam divnu liniju, pa duge noge, pa… ma nema takve na kugli zemaljskoj. Posle se ispostavilo, da nema nego broj u koji bi ta manekenka ušla.
Guram se ja u te traperice, guram, ne vredi, neće preko kolena.
-Uvucite stomak i zakopčajte gumb.
-Ne mogu disati.
-Pretrpite se malo, dok ne kupite, a posle ćete lako.
Tog trenutka spazih bele hlače, božanstvene. Stoje u izlogu i gledaju me pozivajući.
-Nije to za vas.
Ona će meni, nije to za mene, pa nisu vruće hlačice, nego duge. Ona me pogleda onako preko ramena kao svakakvog sveta ima. E baš ću da ih probam.
Skidam se u majušnoj kabini, lagano kao striptizeta, brzo i ne može, jer kad se razmahnem, laktom zakačim onu krpu što imitira vrata i sve svoje draži izložim svima u radnji. Uvlačim jednu nogu, pa lagano drugu, i navlačim te prekrasne hlače na sebe.
I…
Tada nastupa trenutak neopisive sreće. Srce mi brže zakuca, briga me za aritmiju, oči se zažare, osmeh od uha do uha… hlače landaraju oko mene. Osećam se nežno, lepršavo, još jedan čovek može pored mene u njih…Hm…to mu zvuči malo perverzno, ali i dalje se smeškam, otvaram vrata da me svi vide. Aha… nikog nema. Malo pre kad sam navlačila one tesne farmerke puna radnja.
Ozarena vraćam hlače, odlazim do prve slastičarne i naručujem ogroman kup.


Sretna sam da bih poletila…
Da, što je prava sreća pitam se…Kupiti prevelike hlače??

- 11:13 - Komentari (37) - Isprintaj - #

srijeda, 23.08.2017.

Znaš plivati?


Sunce pripeklo više od 40 stupnjeva da procvrči mozak. Bazen, vruća voda, more daleko pa daj što daš, idem u Banat do čuvenih jezera.
Nekad sam oblačila ultramini bikinac, sad mi bade kostim liči više na zimski kaput, ali tješim se, tijelo odlično izgleda ... valjda što se ne vidi sve.
Stojim na obali, ono blato u vodi, pa neko zeleno čudo raste na kupalištu, samo što ne krekeće princ u vidu žabe. Gledam ja vodu, gleda ona nezainteresirano mene. Čujem glas
- Ne znate plivati? Ako, naučićete.
Noge mi u onom ljigavom blatu, sunce prži, tresnula bih ga najradje, ali, što stvarati neprijatelja od dobronamjernog čovjeka. Opet on
-Nije to sramota, ni ja nisam znao, a sad sam šampion.
Gledam trbušastog prvaka kako uvlači trbuh i ne diše, valjda da mu iskoče neki mišići i da ja padnem u nesvijest od ljepote muške.
- Nemoj se bojati, dušo, samo me pogledaj i shvatit ćeš.
Ne znam kakva sam mala, za glavu sam viša od njega, a kako naučiti plivati gledanjem nije mi jasno, ali što je tu je, gledam.
Udje on u vodu, tupe lupe, bape tape, prska 10metara oko sebe. Razbežaše se kupači, jednog zahvati krošeom i potopi, drugog umalo ne posla na onaj svijet, doleteše neki s barkom i spasiše sitnu djecu, a on i dalje lupa po onoj vodi, kao da mu je smrtni neprijatelj. Neko dete plače, doziva mamu, morski pas u jezeru.
Polako se približava obali i kaže.
-Kako ti izgleda?? Vidiš šta je plivanje. Probaj sad i ti tako. Znaš li bar malo da plivaš.
- Pa, održim se na vodi.
- Hajde, onda ću se pobrinuti za tebe.
- Aman čoveče,neću u vodu, ne dopada mi se ta travuljina, ko zna šta ima dole.
- Znam različite stilove, samo mi recite tko vam se sviđa, a ja ću vas naučiti.
- Hvala vam, drugi put... i izlazim iz blata.


On odmahnu rukom, i okrete se drugoj ženskoj žrtvi koja je ipak pristala na učenje plivanja kod šampiona. I poče čas. Ne znam da li ju je učio plivati ili letiti jer ju je držao više za let nego za plivanje. Nakon nekoliko minuta začu se tras-bum, puče šamar i ona žena izlete iz jezera bijesna kao ris.
Ostadosmo obe na obali gledati plivanje šampiona. Dvadesetak metara od obale, odjednom on nestade pod vodom. Pojavi se izbezumljeno lice na površini, pa opet nestade. Bolan grž nacrta omegu na čelu i potonu…Žena samo okrete glavu
- Gledam levo, desno, nigde nekog muškog blizu. I šta ću, skočih u onu blatnjavu vodu, začuh pljusak neko je pored mene skočio i zaplivasmo brzo ka šamionu. Doplivasmo skoro u isto vrme, mladić mi se osmehnu, uhvatismo ga izbegavajući njegove ruke koje kretoše ka našim vratovima, i polako dovukosmo do obale.
-Grč??
Posle, nekoliko sati kasnije, šampion mi se nasmešio
-Dobro se održavaš na vodi, a da te naučim skakati u vodu, nije ti skok nešto naročito…

- 22:03 - Komentari (30) - Isprintaj - #

četvrtak, 10.08.2017.

Voli me...

Tko ne voli sebe, ne voli ni drugoga. Ja se neki put tako naljutim na sebe da bih se utopila u čaši vode, mada sam sigurna da bi bilo bolje i efikasnije, u čaši vina.
Svi vole mecu, jedna je od najdražih igračaka našeg djetinjstva. Volim to čuti svaki dan ali opet ne bih da sam samo igračka.
Ma, tandrmoljka mu, nitko ne brani, voli me i ti ...


- 06:34 - Komentari (36) - Isprintaj - #

srijeda, 09.08.2017.

Dobro jutro...

Hej ljudi, gde ste??
Budite se!
Tražim pravoga za kavicu. Ako nema pravog, može i krivi...
Posle kave malo rekreacije, sredjivanje vrta.

- 07:17 - Komentari (24) - Isprintaj - #

utorak, 08.08.2017.

Biti u trendu ...


Jednom godišnje, kad su najveće gužve i vrućina, nastupa vekejšn, što bi se reklo odmor.
Možeš odjuriti na more, na granici se preznojavati i čekati satima, uzdisati u nekom neuslovnom apartmanu, peći se na suncu, da ne bude nisi bio na moru.
Ako imaš sreće naći ćeš zagađenu plažu, pa nećeš stati u vodi na ježa, ali će ti pod nos doplivati nešto drugo, pa što tko voli. U restoranima, sa cijenama kao da si u svemiru, nema mjesta, a ako ga dobiješ, hranu skoro nećeš. Većina naruči kavu i ljubi se satima s onom šalicom. Navečer udišeš morski zrak pun dima s roštilja pečene ribe koja je plivala još prošle godine i obavezno pivica, malo mlakasta da se ne prehladiš.
Izazov su i planine, naročito ako si kontinentalac kome je problem bez lifta se popeti i na prvi kat.
Skakućeš po planinama, naravno, strogo po stazi, ni slučajno ne probaj one primamljive bobice jer je ambulanta koja radi preko ljeta najmanje 20km udaljena. Navečer, ovisno od zemlje gdje je ta planinčina ili ćeš u krevet u 20h i gledati TV, ima dva programa i neki sa reklama na nekom nedokučivom jeziku, ili ćeš do zore slušati goste koji po deseti put naručuju istu pjesmu (čitaj buku) jer je nekog gosta glazbenik "pronašao"
Slično je s banjama.
Moraš biti trkač na kratke i duge staze pa stići obići sve izvore tijekom dana i biti zdrav. Naravno dok čekaš da ti se boca napuni "zdravljem" Čut ćeš sve moguće i nemoguće simptome raznih boleština od kojih ćeš se razboljeti ako ne piješ tu vodu.



Oni koji su u najnovijem trendu (ili nemaju novaca) mogu na stajkejšn.
Uvijek se trudim biti moderna, i ja ću probati taj stajkejšn, to jest odmor u kući.
Uživancija.
Sve četiri u vis, ne spremaš, ne jedeš ne primaš goste, ništa ne radiš, samo uživaš u miru svoje kuće, čitaš, skakućeš po internetu, isključeni telefoni.
U praksi je bilo malo drugačije.
Na ulazu u zgradu me je dočekalo obavijest (novi zakon tek nastupio) da se susjedi obavještavaju o renoviranju stana ispod mene. Baš me briga idem u uživanciju svog stana...
Tri sata poslije ulaska, došla ta vražija glad. Mogla sam birati izmedju zalihe čokolade, zamrznute torte, sladoleda, ili nešto spremiti ... onako na brzinu. Naručiti neku pizzu ??
Opuštanje, lagana muzika ... i ... tras bum ... potres ??
Ruši li se zgrada ??
Približava se ponoć ...
Ispada da onaj ispod mene (ne s nekim zgodnim idejama, nego onaj što renovira stan) ima radnike na crno, koji rade kad dodju s posla. Sad mi je jasno zašto je to na crno, noć, tamna noć.
Uživam ...
Treći dan opet tras bum, neko udara na ulazna vrata, legao na zvono i urla
-Meco, jesi li živa ??
Ne znam kako bih se javila ako nisam živa, valjda s onog svijeta da pošaljem SMS.
Otvaram vrata, onako bunovna, uplaši se čovjek. Što mogu, samo je ona princeza koja je spavala 100godina bila zgodna kad ju je princ probudio, ja izgledam kao da me je izbacila poplava.
Najavila se i poznanica koja ima običaj da vuče prst po ormaru a kad sam joj rekla da slobodno vuče, može i krumpir posaditi u prašini, uvrijedila se. Čudno.
Navala gostiju,zabrinuli se.
Kuhanje kave, sokovi, trčanje po pivu, nešto da se isjecka ...
Ma nosi se stajkejšn, odoh ja da se zlopatim na odmoru kao sav normalan svijet.

- 09:12 - Komentari (25) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 07.08.2017.

Oluja...


Sinoć oko 20h sretstva informiranja panično javljaju, dolazi nevreme ...
Na onih 40 stupnjeva, to mogu samo još sjekire da padaju s neba. Onako troma, tupa, buljim u Tv naizmjenično iu internet novine. Panika.
Odjednom tras bum, puče nešto.
Načulji uši, da li to susjed renovira stan i obija pločice, ili ... Bilo je ili. Grmilo, sevalo, tutnjalo ... ljepota.
Otvorim sve prozore, predivan propuh donese zrak ...
Dočekala sam ga uz fanfare ...
Oni se deru i dalje kao da će smak svijeta, a ja dišem ... dišem ... dišem ... Osjećala sam sam se pjesnički, vjetar mrsi moju kosu, svih 10cm, oči gledaju u daljinu, ne traže obožavatelja, nego da gledaju dokle će da pršti. Srce kao dijete, raduje se i zove dušu na tulum. Zvijezde nam nisu trebale oblaci su dobro došli. Dok si rekao piksela postadoh pjesnik.
Nažalost nije bila oluja, nego olujan, trajalo je cirka 11 minuta, sa sve predigrom, ali daj šta daš

...

- 07:33 - Komentari (22) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se