AnaM

srijeda, 13.12.2017.

Na +17...

Zgodan sam, zar ne??
Tek da vidite ovoga što ga vučem na povodcu...


- 09:40 - Komentari (11) - Isprintaj - #

utorak, 12.12.2017.

Moj prvi veganski ručak


Više, meni simpatičnih osoba, na blogu napisalo je da predjem u vegetarijance.
Poslušati ili ne, pitanje je sad.
Ček’’ ček’’ da vidim šta je to uopšte vegetarijanac. Da ne bude posle, nisam znala. Kao svaka savremena mlada žena, poenta je na ono mlada, guglujem ti ja te vegetarijance. Iskočiše sto vrsta, ni duge postove ne čitam. Što ne jedu dest vrsta, što jedu ne nadjoh.
Skratim ja na vegane.
Ljudi moji, ti ne jedu, asimilišu (to je onaj tandrmoljak koji biljka uzme od sunca za svoju zelenu boju,koja joj je što je nama krv, uprošteno rečeno). Vegani su neki fini ljudi, a ne ubojice kao ja. Rastužim se dus dibidus. Pročitam da oni se i ne oblače u robu životinjskog porekla. To mi nije problem, dok je meni Kineza i sintetike, veganuša sam na kvadrat.
Vagnula sam za i protiv.
Bilo je poena na obe strane, posebno kad je zdravlje u pitanju i donesoh odluku koja će ako ne promjeniti mi život, kuhanje u svakom slučaju. Pokušaću biti pravi vegano -vegeterijanac, pa što bude.
Ja počela kako je red sa postom.
Kako ja zamišljam post po veganima.
Slika kaže više nego reči. Moj prvi vegan ručak sa salatom

- 18:51 - Komentari (52) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 11.12.2017.

Iz busa...


Mislila sam da me moda više ne interesira, više gledam da je praktično.
Žensko je žensko, odmah vidiš kad je nešto drugačije.
Sedim ja tako u gradskom prevozu,zamislila se duboko, onako do dna bunara. Ispod oka vidim neke ženske noge u tesnim trapericama, ali ono baš, baš. Preterala, kako je nije stid. I zaboravljam kako sam ja oblačila traperice ležeći na kauču, noge u pozi sveća, i tresem se da upadnem sva u njih.
Ona vrcka čas napred, čas otraga, kao nestabilna u vožnji.
Pored mene torba okrenuta od putnika da ne smetam.
Ženskica se sva umotala u šal, vitla oko mog nosa. Gledam da joj nije to onaj verski pa da još napravim neki medjunarodni incident ako je izgrdim.
Od tolikog sveta, nabila na moju torbu, prebacila šal preko drške i gleda kroz prozor.One rese me udaraju po glavi, čupaju kosu, a ja ćutim, dobrica sam, pa to ti je. Računam pomeriće se pa da se ne svadjam . Niko živ više ne nosi te poncho šalove, i baš joj i boja ne paše sa ostalom garderobom. Ma, šta me briga.
Autobus klacka dalje.


Sad je već skoro prazan, a ona sa šalom zajašila moju torbu. Ne zna ona ko je to pakovao. Ne mogu ni ja raspetljati pola sata kad dodjem kući.
Isprazni se autobus, ostade samo ona da stoji, nekoliko nas sedača i moja torba. Ona i dalje jaši sa šalom kao da je u preriji. Nagla se preko drške kao da je pastuva zagrlila i već se i ona nervira.
I meni nije svejedno, sram me, nema tamo dolarića ili evrića, nego samo jaja i ostala zdrava hrana… ruke mi otpadoše.
Pokuša naivka da otvori rajfešlus, kad ispod neki gajtan, pa traka sa gumbom, i na sve to još za svaki slučaj ziherrnadla. Pre bi provalio u Londonkoj banci sef nego u moju torbu.
Torba je delovala privlačno. Ne znam u kom pogledu, ali ona ne odustaje.
Taman narod počeo da ulazi i pravi gužvu, kad ti me ona besno pogleda i izadje na prvoj stanici.
Šta li joj bi??
Posle se setih, sigurno naišla na makaze za vrt, pa joj se nisu dopale kad su se otkopčale…
I tako se završi moje putovanje, ne baš oko sveta, ali 20 kilometra je 20 km...

- 23:19 - Komentari (40) - Isprintaj - #

nedjelja, 10.12.2017.

Nedoumica Albija...



Pasonje izgleda znaju strane jezike
Da li ovde piše čuvaj se psa koji se penje na drvo
Ili
Pas se boji mačke na drvetu??
Moram se upisati na kurs engleskog.


Oznake: pas, mačka, drvo

- 22:47 - Komentari (34) - Isprintaj - #

subota, 09.12.2017.

Svadba...svadba...

On i ona
Stigao je kišnog blatnjavog dana. Zabezeknuto je gledao koke, nigde poštene purice videti. Mala koka je osetila njegovu nesigurnost i odmah ga počela verno pratiti i objašnjavati ko je ko.
Na prvi pogled nije mu se svidelo.
Nigde njegovih.Nema se sa kime ni potući.


Ćurko dugo nije videla nikoga svoje vrste, pa je već mislila da je jedina na svetu.
Koke je nisu primale u svoje društvo, a i petlići su zazirali od njenog oštrog kljuna. Bila je moderna purica, planirana da na Božić bude pozvana kao glavni učesnik, a onda su je izabrali za ljubimca i ostavili samu.
Sve više je bila usamljena i tužna lutala vrtom kad bi ju pustili. A sad ovaj seljačić, došao ko zna od kud, mlad,zgodan.

Prvo se pravila nezainteresovana. Ipak je ona nešto naročito, posebno gajena i pažena, a on stara domaća rasa.

On je pokušao objasniti svoju ulogu na ovom svetu. Ona je pobegla. Malo ga je kljucnula, ali ubrzo su našli zajedničke teme, a i travu…

Šta će biti dalje, videće se. Božić će čekati zajedno, ali na na stolu…

Želim im potomstvo. Neće biti lako, a li nikad se ne zna. Možda to bude samo još jedna maštarija i bajka.

Oznake: purica, puran, silikonka

- 17:04 - Komentari (37) - Isprintaj - #

srijeda, 06.12.2017.

Roman...


Obožavam romane.
Kažu najbolji su oni koji ocrtavaju pravi život.
Tamo se uvek pojavi neki lepotan u kriznom času i spašava glavnu junakinju. Pitam se, gde su oni u reali??
Ako se i pojavi neki takav u najboljem slučaju pita za neku ulicu ili ako je genijalac, pa se nije izgubio u svom gradu, pita neku sličnu glupost.
Nije mi samo jasno, kako junakinja, i taj neočekivano, dugo čekani mulac, taman se sretnu i odmah znaju da su stvoreni jedno za drugo?? I zašto kad treba biti kao dva goluba a gu a gu… pisac završi roman, a čitaocu pune oči suza zbog njihove sreće. Što ga uopšte briga što su neki izmišljeni likovi sretni??
Ne moraš čitati zadnju stranu da bi znao kraj.
Podrazumeva se.
Ako je previše slatko, začas uleti u šund kategoriju, a ako je tragično, treba ti pun kufer maramica.
Tu nešto meni ne štima…
Moraću napisati još jedan roman, realan kao kupovina krompira na placu, ili isprobavanje cipela bez obaveze kupovanja.
Neka se onda onaj princ sa konjem parkira u glavnoj ulici i osvoji me na prvi pogled

- 09:02 - Komentari (44) - Isprintaj - #

utorak, 05.12.2017.

Komleksi, kompleksi...

Kompleks inferiorosti…
Veliki savet, mala pomoć…
Ako imate manji kompleks inferiornosti, udjite u prvu prodavnicu odeće i pustite prodavačicu da se divi vašem manekenskom stasu, tenu uz koji svaka boja paše. Nije kratko, nego imate tako lepe noge da je šteta ih skrivati, a dekolte nije do pupka, nego pikantno popunjene ženskice imaju što za pokazivati.


Nije vam dosta??
Za jači kompleks, idite na neku mrežu, one za ribolov su najbolje,možete upecti nekoga soma. Možete i na društvene. Uzmite bilo koju svoju sliku, isfotošopirajte je, ali nije obavezno. Posle deset minuta pogledajte stanje na svom statusu. One lajkove zanemarite, i bacite se na čitanje komentara. Koje lepote, koje divote…. Nema miss Univerzice ili Miss bilo koje vrste i lepote koja će dobiti toliko komplimenata.
Ako je slika fotošopirana to je kraj.
Ako je realna druga faza je pogledati u inbox, izboksovaće vas pošta ili kako se modernije kaže mejlovi, sa svih strana sveta. Sve neki lepi, uspešni, bogati, a sami, eventualno sa psom ili vrtom punim cveća. Žele se sa vama upoznati. Prepuštam vas maštanju…

Za kraj, ali ne manje važno, nikako, baš nikako, ne smete pogledati u neoprano sudje, neispeglan veš, neskuvan ručak, ali, od svega najgore, pogledati se u ogledalo i to ono veliko gde se vidite od glave do pete. Gledanje u ogledalo izuzetno može biti odobreno ako nosite naočale…naravno pre gledanja ih skinuti.

- 08:47 - Komentari (36) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 04.12.2017.

Čišćenje snega…

Selo idilično, kao sa razglednice.
To belo čudo je zabezeknulo piliće, Ćurka naljutilo, a Albi ne može da postigne koliko mačaka sad oko njega. Najzad je došlo njegovo niko ga ne vidi, lovi u mutnom, pardon, belom.
U gradu haos.
U soliterima uobičajena atmosfera.
Susjed koji je postao neka značajna funkcija u zgradi, nešto poput premijera u državi istakao naredbu, svi na čišćenje snega. Ne sme ostati ni mrvica na asfaltu. Pahuljice ga ne bendaju padaju mu tik pred nos što ga je ražestilo.
Izvukla bih se ja da nije tih mreža fejsbukovih gde se kače slike i kad ideš u zahod i iz njega, pa i ja pala u iskušenje i slikala se u stilu taekvo-do majstora. Što znam samo tri udarca ne vidi se jer imam propisnu odeću koja mi dobro stoji.


-Svi će čistiti.
-Nemam lopatu.
-Imam ja.
-Mogu je dobiti??
-Ne može, uzeli mi.
-Da kupim lopatu??
-Ne treba, imam ja rezervne.
-Donesite mi tu rezervnu.
-Ne mogu, jer ne vraćaju kad im posudim.
-Znači da kupim??
-Što ćeš kupovati kad imam ja.
I ko zna dokle bi to ubedjivanje trajalo da sneg ne popusti i otopi se…

Oznake: sneg, grad, selo

- 09:13 - Komentari (26) - Isprintaj - #

subota, 02.12.2017.

Prvi sneg...


Pao sneg u sred zime kad mu vreme nija. Senzacija na društvenim mrežama.
Na sve strane slikice, beli se.
Euforija pahuljica lebdećih i padajućih.
I kako to one baš padnu na lice i zablistaju kao suze napuštene ljubavi. Kod mene padnu na nos, i delujem zgodno crvenog nosa, a modrih usana. Nije neki prizor za ovekovečiti se fotografijom. Možda onaj starinski način gde je aparat tri metra dalje i može proći, ali novi pod nos što ih staviš, napućiš usne pa zineš da se sve plombe vide i nema slike za divljenje…
Modernim dimnim signalima se javlja koliko je kome cantimetra pao, a ovi što im nije pao osećaju se ugroženim. Mislim da bi trebalo biti obrnuto, a možda se i varam.
Sneg izaziva i druge divote. Gradski saobraćaj je u kolapsu proporcionalno pahuljicama. Iz stanova miriše kiseli kupus, hrana koja se priprema satima, a pojede za tri minuta.
Izlazim obučena kao da sam na Severnom polu. Dahćem pod teretom deset kilograma odeće i 5 kg obuće… Predah u prvom kafiću gde za svakim stolom gomila odeće na stolici jer je garderoba popunjena prvim posetiocima koji se od devet sati pa do kasno posle podne ljube sa šalicom kave i bulje u one pametne mobitele. Ovi sa novijim modelima drže ih malo ispred sebe, i non šalantno pokazuju celoj birtiji. Ovi sirotani sa modelom od pre tri meseca, malo se srame, pokrivaju rukom ekran i kao namršteni bulje donoseći važnu odluku, biti il’ ne biti sa novom igricom.


Na brzinu ispijam kavu, kasnim i jurim van. Dočekuje me vetar nepristojno me tresnuvši po licu, pahuljice završile svoj radni dan i ko zna gde otišle, a pod blista. Šteta što nema mesečine bio bi to divan prizor za slikanje. Ovako pružam jednu nogu i korakom od cirka 5cm pokušavam po onom zaledjenom hodati. Neko je polio ulicu da bude valjda čisto, a ona voda se pretvorila u teren pogodan za svetsko prvenstvo u klizanju. Panično mlataram rukama, i hvatam se za zrak. Zrak ne reaguje, ali čovek koji je pošteno išao svojim putem je, jer sam ga šćapila. Samo reče uf i sede na pod. Nema više kavalira da ti pomognu. Sedi i gleda me. Diže se na kraju i kaže sve je u redu. Kako u redu, mislim se, kako sad preći deset metara i vratiti se kući.
Tražim sledeću žrtvu, ali čudan neki svet, ne šetaju po klizavici.
U zlo doba naidje susjed koji voli štipati ženske u liftu, pa udarim osmeh od uha do uha.
-Susjed, hoćemo li kući??
Kad sam mu se nakačila i kad je počeo posrtati pod mojim vitkim stasom i hodom gazele (jeste li videli gazelu na ledu?) taj više neće juriti ženske u liftu.
Ulazim u stan, otvaram porodično pakovanje sladoleda, lešnjak, čokolada, vanila. Bacam vanilu uzimam žličicu i svečano objavljujem, zima je počela…

Oznake: sneg.pahulje, Zima

- 22:42 - Komentari (43) - Isprintaj - #

petak, 01.12.2017.

Dan boleštine… 1.12


Svašta mi slavimo, tako i tu bolest , još joj i dan darivali.
AIDS ili kako joj tepamo sida se ušunjala ko zna na koji način. Možda je dremala vekovima, pa kad su druge boleštine odustale od homo sapiensa, ona digla glavu i pokušala zavladti. Možda je tačno da je slučajno ili namjerno pobegla iz neke laboratorije. Bilo kako bilo, tu je već godinama.
Gadna bolest, i naravno nikad neće doći nama niti nama dragima. To je bolest nekih drugih, nekih koje ne poznamo. Prvo je bila bolest nekih grupa, manjina, a onda se raširila po celom ljudskom rodu. Bila je sa smrtnim ishodom, a onda je malo ublaženo njeno dejstvo. Primiri se, ali za sad nikad ne nestane iz tela.
Poznato je da sam paničar i da od bolesti ne volim ni slovo B, a od doktora i belih mantila zazirem. Kao mladi stručnjak, perspektivan (morla sam to napisati, tako lepo zvuči), elem kao taj stručnjak, a i kao ljubitelj putovanja, išla sam na sve moguće i nemoguće zdravstveno-turističke ture. To je slično ovom sadašnjem političkom turizmu, samo su drugi ljudi u pitanju. Ishod je isti…nula.


slika sa neta
Posle jednog takvog putovanja gde su me naplašili ulazim u laboratorij gde sam radila.
Tada laborant nije imao zaštitne rukavice, a i automatske birete su bile retke pa se to radilo ustima. Da ne davim, nije ni bitno vama, ali kako se uspostavilo, bitno je bilo meni.
Trajalo je samo desetinku sekunde. Laborantica mi dodaje epruvetu punu krvi, zašto ne u stalku pitate se…žurilo se.
Pružam ruku, pruža ona.
Vetar, prozor, staklo, ruka, krv…
Odakle??
Oči mi se šire do užasa.
Pregled krvi, pacijent zaražen…
Čekanje… Mesec, dva, tri, šest. Negativno. Ponovo i ponovo…
Taj osećaj kad čekaš laboratoriski nalaz. Da li si osudjen ili ne??
Posle, puno posle, napisla sam knjigu, roman o putevima kako se može zaraziti virusom AIDAS-a. Nije nešto naročito ni napisano, ali prihvaćena i preporučena od Jazas, društva za borbu protiv AIDS-a.
Posle, puno posle, odahnula sam, postao je rizik kao kod ostalih.
Ne morate biti u rizičnoj grupi!
Ponašajte se kao da bolest vreba baš vas. Zaštite se koliko možete.
To više nije bolest smrti, ali ne želim je nikome!

- 09:26 - Komentari (41) - Isprintaj - #

srijeda, 29.11.2017.

Izlazak...spremanje...


Došla zima, ali to ne znači da ću sedeti u kući.
Ne, neću ići ovim biciklom.
Malo me ima previše na nekim mestima. Pola sata vežbe i ućiću u traperice koje mi najbolje pašu.


Pegla je u pripravnosti. Uvijek nešto u zadnji čas treba prepeglati.

Ne znam zašto treba staviti tonu šminke, a da se ne vidi.

Ne izgledam loše

Nekad nije bilo mobitela, morala sam javiti prije nego krenem iz kuće
Halo, gotova sam…Dolazim

Prijateljica će iskreno reći.
Šta misliš, hoću li mu se dopasti??

- 23:37 - Komentari (44) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 27.11.2017.

Jesen je...

Jesen.
Doba romantike, uzdaha, lepote.
Žuto-vatreno lišće leprša noseći sećanja na prošlost, može i na nadu za budućnost, što ko voli. Put kroz šumu, praporci konja, jahač, obavezno na belom konju hita dragoj u zagrljaj. Ona ga čeka raširenih ruku sa suzama u očima.Vetrić se poigrava njenom dugom haljinom. Oblaci na plavom nebu plešu.
Idila, ubilo se.
Zašto ona plače, nije mi jasno, tek suze blistaju kao dijamanti na rumenim obrazima. Mora da je ili on ili ona nešto žestoko zabrljao dok je on konjem hitao. Što ne uze neko brže prevozno sretstvo?? Bilo kako bilo, vatreni zagrljaj, oči zagledane u daljinu i tajanstven osmeh.
U praksi je malo drugačije.


Ono lišće koje niko ne kupi lepi se za asfalt i klizavo užas. Ona stoji nervozno na stanici očekujući tramvaj zvani želja, da je preveze iz prošlosti u budućnost, to jest od kuće do radnog mesta. Suze su više kapljice kiše, a rumeni obrazi su zadnji krik nove šminke koja garantovano pegla bore svima ispod 25 godina. Oni preko te starosne dobi mogu si opeglati bore jedino kod plastičnog kirurga, jer i on mora od nečega živjeti. Konja nigde, zaglavio u nekoj birtiji pa se uspavao. Vetar pokušava se poigrati njenom garderobom. Šipak, traperice ne može pomeriti ni orkan.
Ni oblaci nisu što bi očekivali. Očito nemaju plesne cipelice ili ne čuju glazbu pa se razvukli i više liče na tračnice neke duge pruge nego na lepršave plesače.
Sve u svemu, teško je biti romantičan kad je jesen nekako sivo, vlažno tandrljiva.
Raspoloženje može popraviti samo pravi poznavalac jeseni, Oliver, ako mi uspe prebaciti na blog, ako ne zamislite inače ću vam ja zapjevati, pa spasavaj se ko može…


Nije uspelo, ko voli, nek' izvoli

Oznake: jesen konj, romantika lišće oblaci

- 09:59 - Komentari (44) - Isprintaj - #

nedjelja, 26.11.2017.

Ajvar…


Ajvar je jelo.
Stoji u tegli i servira se uz pečenje.
Ženski rod deli se na dobre domaćice, ajvaruše, i one koje ga ne znaju napraviti. Ne bih priznala da ne znam napraviti to crveno, pekmezasto, ljutkasto i priznajem vrlo ukusno čudo, ni slučajno. Onako, izdaleka, pitam kako se pravi i kompjuterski ubacujem podatke u mozak. Peče se paprika, ljušti i ukuva sa uljem dok ne nestane voda.
To je lako. Kupim ja tu papriku, ispečem malo nju, više svoje prste. Oljuštim sve crno, a bilo ga je poprilično i počnem kuhati. Sat, dva, tri, voda izvire iz one smese kao da je u šerpi gejzer. Prska okolo, zid liči na mural nekog slikara budućnosti. 7kg paprike se stislo taman za jednu majušnu teglicu.
Za ručak iznesem slavodobitno ajvar na sto. Probam jednu žličicu, paše uz pečenje. Tako, malo po malo, skoro svaki dan liznem tog ajvara. Susjeda mi negde posle Božića kaže da oni već sve pojeli, a ja se čudim, meni trajala do Uskrsa jedna tegla, a svaki dan jeli… Posle shvatim, ne pravi se tako ajvar.
Sad više ne pitam nego gledam.
Posle nekoliko godina rešim da se upišem u te ajvaruše. Prvo sam danima obilazila paprike, crvene, jedre, ravne.
Kupujem.
Pečem satima, smučio mi se život. Kažu mora se raditi s ljubavlju. Pokušavam se zaljubiti u paprike, napinjem iz petnih žila. Gledam ih zavodljivo kroz trepavice, osmehujem se, uvlačim stomak, a isturim prsa, zabacujem kosu, zavodim ih na sve načine. One me gledaju kao krava mrtvo tele, ne raguju, a i ja nikako da se zaljubim u tu gomilu crvenog užasa koja pravi haos u kuhinji.
Teram dalje.
Ma dostičiću vrhunac kulinarstva, napraviću ja tebe. Gledam ih neprijateljski. Nećeš milom, biće silom.
Sve to treba staviti poklopljeno u neku šerpetinu da prenoći. Naravno, nemam tako veliku, pa trpam u male, sve koje imam. Dva dana jedem suhu hranu ili iz zamrzivača.
Ono crvenio čudo se sleglo.
Sad ga cedim.
Ni za to nemam dovoljno sudova. Probala na vešalice od kaputa, spada paprika. Probala sa cediljkama za testeninu, čaj, male, proćiće zima dok se ocedi. U zlo doba ocedi se…
Kuhanje.
Što ću, kupim šerpetinu za kuhanje. Kuham, sat, dva, mešam, opet kuham, mešam kuham, mešam. Najzad gotovo.
Ponosno trpam u tegle i u špajz.
Kad smo počeli jesti, jedna tegla jedan dan… i ode zimnica dok si trepnuo.


Svi imaju taj ajvar, samo ja ne.
E, nećeš.
Mogla sam birati kupiti u radnji ili na pijaci.
Kupim gotov ajvar u radnji. Računam, bar znam ko ga je pravio. Neka kontrola, kakva takva, je tu. Kasnije pročitam u novinama da ima sve spremno, samo da počne. Čeka se tek tri, četiri godine, ali samo što nije počela raditi ta famozna laboratorija za kontrolu namirnica.
Otvaram teglu kupljenog ajvara. Ono nešto meko, vodnjikavo, neslano, nepečeno, da platiš da ne moraš jesti.Da nije crveno, nego neke druge boje, na primer braon, asocijacija bi bila nezgodna. Bilo mi malo čudno što je tako jeftino. Ma biću ove godine ajvaruša, pa kud puklo da puklo.
Ajvar izručim u šerpicu, dodam ulja, soli, ljute paprike i mešaj. Za divno čudo, dok sam varjačom mešala i igrala čačača ono gotovo.
Za večeru došli gosti.
Iznela sam pečene prasetine i ajvar. Oduševili se. Ajvar položio ispit. Postala sam ajvaruša,sve dok ne priznam da nije moje remek delo.
Ne znam da li zbog odojka ili ajvara, tek pitaju kad ću opet praviti večeru.

Oznake: zimnica, ajvar

- 12:27 - Komentari (39) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 20.11.2017.

Sado-mazohizam...

Sitan, plav, malo pogrbljen peo se stepenicama.
Danas mu je sve išlo naopako.
Na poslu je nešto zglajzao pa je i novčano kažnjen. Cura ga je ostavila i otišla sa nekim ko je bio prava muškarčina kako je kazala. Čak je i na blogu hr dobio loš komentar, a neki od kojih je očekivao solidarnost i diskusiju na post, nisu ga ni primetili. Katastrofa u svakom slučaju.
Nije mu se išlo kući.
Znao je da ga on čeka.
Znao je da će mu prijati susret, ali nekako nije imao volje ni za njega. Na kraju se odlučio, polako, a onda sve sigurnije išao je kod njega.
Otvorio je vrata.
On je stajao u uglu sobe. Prišao je prvo polako, a onda energičnije. Dotakao ga je, skoro pomilovao, a onda ga je udario. Prvo je to bio blag, ispitivački udarac. Čuo se jauk, kao uzdah, kao bol koja ga je ispunjavala. Nije se osmehnuo, samo ga je neodredjeno, ispitivački dodirivao.
Seo je udario kontru nogama pa rukom ispred sebe. Udarci su bili sve jači, odzvanjali su u njegovoj glavi, telu. Gubio se i jače, jače, još jače, udari… Svetio se svima, udarao svom snagom, minut po minut. Vreme je prolazilo, polako se opuštao, i osmeh na licu davao mu je snagu da nastavi, da spere sve nepravde nanesene tog dana. Leva ruka, desna, noga, druga… Izbezumljeno je udarao leteći svojim bolom do svemira i natrag, zavlačeći se u pore same duše i zlo je nestajalo iz njega. Udarci su postajali ritmični, ali dovoljno snažni. Zrak je titrao, i malo po malo opustio se.
Nije čuo korake na hodniku, niti energično kucanje.
Vrata su se širom otvorila i susjed vičući da nadglasa buku nije ga zaustavio.
-Ovaj put si sam sebe nadjačao. Postao si virtuoz na bubnjevima… Idem po gitaru i društvo. Biće to odličan bend…

Oznake: Sinki priča, sado-mazohizam, Bol, smeh

- 20:14 - Komentari (41) - Isprintaj - #

nedjelja, 19.11.2017.

Odabrala sam te...


Molim muški rod da ne čita sledeći post!
Znam da su osetiljivi, a vole i poredjenja...
Mi ženskice smo samo ženskice, ne uzmite to za zlo.



Bila je lepotica, mogla je da ima koga god je htela.
Nije se bojala onog: probirač, nadje otirač.
Birala je…
Nije žurila , htela je da dobro osmotri sve primerke muškog roda koji su joj na raspolaganju.
Ona će uzeti najboljeg.
Njen partner mora da bude iznad proseka, neće se zadovoljiti bilo kim.
Visoka vitka, skupljala ih je oko sebe, zavodila, pa se izmicala.
Svi su je hteli, vrteli su se oko nje, donosili joj hranu, producirali se. Bilo joj je smešno kako se prave važni svojojm muževnošću pred njom.
Pravila se nezainteresovana, a dobro ih je osmatrala i vagala njihove pozitivne i negativne osobine. Kako joj je bilo smešno kad bi se oko nje potukli. Od takvih je zazirala. Nije htela oštećene primerke.
Onda ga je ugledala.


Ovde bi trebalo staviti sliku.
Molim pogledati slike na postu Gogoo, Veli vrh nad Drenavom, slika 8
da ne kaže da sam je posudila bez njegovog znanja


Taj je bio pravi, onakav kakav je po njenim merilima idealan.
Možda se nije previše razlikovao od drugih, ali za nju je bio idealan.
Bacila je odmah udicu, a on se upecao kao neki som. Nije morala nešto previše da se trudi.
Naivčina je mislio da ju je osvojio, a ona se samo koketno smeškala.
Odmah je hteo da joj pokaže svoju snagu, muževnost, vrednost.
Ona se nije stidljivo nećkala, nije više igrala igru, htela ga je što pre.
Želela ga je!
Čemu gubiti vreme?
Nije bilo duge predigre, zgrabio ju je i nimalo nežno prodro u nju. Ona se malo trgla, zadrhtala i prepustila.
Igrao je igru, vodio, ludovao, uživao, bio najponosniji, najsrećniji. Svet se vrtio oko njega, ponirao je u dubine i leteo u neslućene visine, mislio je da nikad neće nestati Raj koji je osećao oko sebe. Bio je u njoj, najzad ju je dočepao, njegova je, njegova, hteo je da vrišti od sreće i zadovoljstva. Kako je bilo dobro!
Zagrlio ju je još jednom, duboko se zario u nju, osetio je svakim delićem svoga tela, a onda klonuo, želeći da se odmori.
Ona je bila zadovoljna, dopao joj se, bilo joj je prijatno sa njim. Bila je tako gladna, žedna, iscrpio ju je više nego što je mislila.
Tako je dobar.
Onda se okrenula, dohvatila nimalo nežno njegovo još drhteće telo, otvorila usta i počela da ga proždire, trebalo je potomstvu osigurati hranu, pa ona je samo bogomoljka…

Oznake: Sinki priča

- 18:46 - Komentari (36) - Isprintaj - #

petak, 17.11.2017.

Najvažniji…


Tokom života mnoge ljude susrećemo, živimo trenutak dva ili više sa njima i krenemo dalje. Neki zauvijek ostaju pored nas, a neki zauvijek odu. Zavolimo nekoga manje ili više. Dok volimo i nismo svesni svoje ljubavi.
Da li se ikad zapitate koga volite najviše na svetu??
Majke će sigurno reći svoje dete, ljubavnici svoju ljubav, prijatelji, prijatelja. Sve su to normalne prolazne ili ljubavi koje traju.
Svako ima nekoga koga voli najviše.
Ali…
Da li taj neko voli najviše na svetu vas??
Idem praviti spisak koga volim i ko mene voli, pa ako se poklope ličnosti, dobro, a ako se ne poklope, ja sam kriva ne umem odabrati.
Naravno iz spiska izbacujem one za koje znam zašto ih volim, jer to nije ljubav.
Prava ljubav je samo ljubav.
Nesretni su oni ljudi koji se ne mogu setiti nijedne osobe koju vole najviše na svetu.
Da, koga volim najviše na svetu??
Ja znam, a ti??


- 09:30 - Komentari (46) - Isprintaj - #

srijeda, 15.11.2017.

Što daješ, život ti uvijek to i vraća...


Sa interneta…negde, neko napisao ko zna kad I ko zna zašto.

Jedan čovjek i njegov sin išli su planinom.
Odjednom, dječak zapne o kamen i krikne:
“AAAAAAAHHHHH!”
S planine odjekne: “AAAAAAAHHHHH!”
Znatiželjan viknu: “TKO SI TI?”
S planine odjekne: “TKO SI TI?”.
Dječak se razljuti pa vikne: “KUKAVICO!”
Glas odgovori: “KUKAVICO!”
Dječak pogleda oca i upita:
“Tata, što se ovo događa?”
“Obrati pažnju.” – reče otac.
Tada otac vikne: “DIVIM TI SE!”
Glas odgovori: “DIVIM TI SE!”
Otac reče: “PREDIVAN SI!”
A glas ponovi: “PREDIVAN SI!”
Dječak je stajao iznenađen ne shvaćajući što se događa.
Otac mu objasni: “Ljudi ovo zovu jeka.”
Ali, to je u stvari: “ŽIVOT”.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.
Želiš li više ljubavi, daj više ljubavi.
Želiš li više dobra, daj više dobra.
Želiš li razumjevanje, trudi se razumjeti druge.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života…
Život ti uvijek vraća ono što daješ!
Tijek tvoga života nije slučajnost.
On je ogledalo tvojih djela.





Manje više sve što nam se dogadja samo je reflex naših reakcija I dobrih I loših… Jedino bolest dodje I kad je ne zovemo, I jedino bolest je ta koja je teška. Sve ostalo je prolazno.
Kad samo pomislim koliko neprospavanih noći, patnje, suza za nekim kome sad se jedva sećam imena,eh ljubav, ili nepravde koje sam pretrpela, a sad mi smešne…
Život teče, boli, smije se. Nekad je malo bolje, nekad gore, ali sve prije ili kasnije prodje..baš sve prodje.
Kad pogledam u nazad bilo je teških trenutaka, trenutaka kad sam mislila ne mogu više, neću, ne želim da se to dešava.
Ko nije imao teške dane??
Kome je sve bilo med I mleko??
Kome cvetaju samo ruže??
Pišem šašave postove o kucama, macama, kokama, tra lalala postove, jer dosta mi je reale u reali.
Bilo mi je drago kad sam došla na cool listu, neću reći da mi je svejedno, ali više od svega dragi ste mi vi blogeri, vaši postovi, vaša pomoć kad negde zglajzam, smeh uz jutarnju kavicu ili strepnja za nečije zdravlje. Volim postove filozofske jer nisu zlonamjerni, divim se pesnicima koji slažu stihove, I prekrasnim slikama koje objavljuju mnogi.
Vi, ja , mi smo taj blog.
Dobar je ili loš jer ga mi takvog stvaramo… I dalje će biti tako.
Normalno da neko malo pobegne, odmori se od nas gnajavatora, ali miran blog, blog kao žabokrečina, bio bi dosadan I svi bi od njega pobegli.
Kažu da gde nema svadje nema I ljubavi. Očito se mi svi jako volimo…

- 18:00 - Komentari (61) - Isprintaj - #

utorak, 14.11.2017.

Fotografije...


Moj prvi foto aparat je imao 9 snimaka, Billora, ili tako nešto.
Onda je došao neki Jašika, Japanac sa 32 slike… sa filterima i ko zna kakvim čudima. Bio je nasledjen, ali to mu nije ništa umanjivalo vrednost. Morao si biti ti pametan sve namestiti, jer on nije ništa sam radio. Slikaš i zaboraviš kad si počeo…
Plesala sam od sreće kad sam dobila neki aparat koji se zvao idiot. Ne znam da li je ime dobio zbog sebe ili slika koje sam njime pravila.
Nije bilo selfija, twitera, fejsbuka, intergrama gde si društvu pokazivao slike. Zato je svaka morala biti dobra, pa si se nameštao pola sata prije nego „okineš“.
Jednom godišnje slikao nas je pravi fotograf, grupno, pa kakav si takav si, nema tu programa fotošopa, silikona i ostalih tandrmoljaka.
Onda svi buljimo u tu jednu jedinu do sledeće godine… Što je više gledamo, sve smo lepši…
Na blogu ne objavljuje slike na kojima je meca, ali ova će da prodje, niko me neće prepoznati


- 09:48 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 13.11.2017.

Kazalište...


Nekad sam u kazalište išla autom. Lepo ga parkiram negde u blizini i posle pretstave komotno odem kući. Nije me briga da li je kasno ili rano, imam li pratioca do kuće ili nemam.
Nema šanse da sad nadjem mesto za parking u garaži, još manje na ulici. Kud ću, šta ću, idem javnim prevozom.
Sve je dobro prošlo na polasku, prosečna pretstava (ono u stilu i u najgoroj pretstavi možeš nešto videti i naučiti) i sad povratak kući. Auto se baškari u toploj garažici, a ja, kao siroče, guram se po autobusima. Iskočih iz autobusa kao gazela, priznajem, malo trapavija gazela i krenem stazicom do kuće.
(U zadnje vreme me nešto uhvatilo da gledam filmove strave i užasa, kriminalne, i sve tako neke ratoborne. Pola filma prežmirim na jedno oko, a drugu polvinu na oba. Posle trčim u krevet i pokrijem se poplunom po glavi.)
Vetrovito što bi prognoza kazala, lahor sa mogućnošću prelaska u jači vetar, do orkanskog. Onda lupe neku kilometražu vetra što većini ništa ne znači. Ne znam kako oni to mere. Probala sam metrom od šivanja i ništa mi nije uspelo. Kiša povremena do pljuska, a Mesec će biti pun ili prazan, nisam sigurna.
Zrihtala se ja u skladu sa prognozom i naravno, nisam mogla ići u tenisicama, nego u cipelicama na pete. Sa ovim cipelama ne mogu ići onim planinskim korakom od pola metra nego vrc vrc. Kako vrcnem levo, zanjše se telo desno zbog ravnoteže. To može biti jako sexi ako imaš 18 godina, za svaku stariju godinu preti ti opasnost, od uvrtanja skočnog zgloba, pa do iščašenja kukova. Srećom se majka priroda pobrinula pa sve to zavila u salce i ako i tresnem biće kao da sam sela na jastuk.
Plivam tako kroz zrak, sva opijena doživljajima sa pretstave kad… tap… tap… koraci iza mene. Pogledam onako ispod oka, ne bih se okrenula ni slučajno.
Nema nikoga.
Kako krenem brže tap tap, idu iza mene brže.
Kao zastanem,kao nešto tražim po džepovima, stane i on, ona (sad nisi siguran ni za jedan pol, rodna ravnopravnost).



Ništa.
Opet ja vrc vrc, a trudim se da hodam više kao slon nego kao manekenka, ne vredi. Tap tap…
Stisnuh petlju, srcu šapnuh sad ili nikada stisni se, i frrrr…
Trčim ja, trči ta spodoba sve brže i brže. Dahćem kao parnjača lokomotiva, a ono čudo iza mene ne dahće. Utreniran manijak, očito. Hukćem kao žena koja je prošla kurs za porodjaj pa duva li duva. Dete ne izlete, ali ja uzletih uz stepenice i legoh na zvonce….
Inače idem liftom do prvog kata.
Sad će da vidi svog Boška Boškovića mislim si ja.
I kako stadoh, stade i baksuz, to jest prestade da lupa gumbić sa mantila o gumbić na torbici, onoj lepoj, svečanoj…


Savet za danas:
Nasmeši se nekome i uljepšaj i njemu i sebi ovaj kišni dan…

- 08:56 - Komentari (24) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 06.11.2017.

Zlatna ribica...

Sreća.
Čudna je, kad je zoveš nigde je nema, a kad te prodje volja zapljusne te kao val.
Nije mi previše jasna ta sreća. Što u biti znači biti sretan??
Loto, izvučeni svi moji brojevi. Ja sretna presretna, i gurnem u stranu misli da novac nije sreća. Neka ga kod mene, nesretnija sigurno neću biti. Kad, ja nisam uplatila listić. Sad ne znam da li treba biti sretan ili ne. Ipak moji brojevi su izvučeni, znači sreća.
Sa zlatnom ribicom mi tek nije jasno. Puno ribica sam videla i morskih i rečnih, one dvonožne ne gledam. Da li su se nešto naljutile na mene tek ja nikad nisam čula da ribice govore. Čak i zlatne po akvarijumima nisam čula ni da šapuću…
I tako upecati tu zlatnu ribicu je najveća sreća jer ona govori možeš je uposliti na nekoj TVstanici, a još i ispunjava tri želje.
Nisam neki pecaroš, mnogo mi je zamorno nepomično sedeti satima na onoj neudobnoj stolici. I sad pretpostavimo da ja ipak sedim jedno 4 sata, naravno da ću izabrati neko ugodno godišnje doba kad nije hladno, ne puše i ne pada kiša. Ne možemo ni u pretpostavkama ići tako daleko, pa misliti da bih se ja probudila u cik zore zbog neke ribetine.
Preskočimo sve te zavrzlame i ja upecam tu zlatnu ribicu.


Koja sreća!!
Imam već na spisku gomilu želja, samo da joj izdeklemujem. Put oko sveta, kuća, ne dvorac, tamo je uvek propuh i nigde neko pošteno grejno telo zimi, više neki ukrasni kamini. Neću dvorac.
Pa onda neki obožavalac onako, jedini na svetu, pametan, pa lep, pa uspešan. Hm…a što bi sirotan samnom??
Gomila evrića, ne bolje je švajcarca, ne bolje je zlato, ne nafta, da da, nafta. Mada i ta nafta uvek ide u paketu sa nekim ratovima.
Ne, ne, zdravlje ću joj tražiti. Kad imaš zdravlje imaš sve. Samo da li će me shvatiti?? Šta ako mi upakuje nekog doktora i taj me izludi skroz na skroz??
Da sam neka pevaljka sa silikonima lako bih, poželila bih mir u svetu, blagostanje svoj deci i ono najvažnije nekog matorca punog kao brod.
Ijaooo, šta poželiti?? Ne možeš onako uopšteno, sreću, radost, veselje… mora konkretno.
Ma, dobro da sam je upecala i sretna sam presretna, a to je najvažnije.
Joj, a šta ako je upecam za vreme lovostoja ili ribostoja ili kako se to već zove?? Moram je pustiti i platiti još i kaznu.
I sad ne znam, da li sam sretna sa tom ribicom koja govori ili nisam??
Zapetljana ta sreća, pa to ti je…

- 08:23 - Komentari (48) - Isprintaj - #

subota, 04.11.2017.

Premijera...


Život je neponovljiv, svaki dan je nova premijera.
Čitam tu filozofsku misao i duboki se zabrinuh za sebe.
Obožavam kazalište, one pripreme za odlazak svečano oblačenje, i što da ne, snob sam, uživam na premijerama. To mi je neki život koji nije stvaran ma koliko se oni pisci, glumci trudili da dočaraju realnost. Kao Mark Tven, volim uvertire, ma i štimovanje instrumenata pre početka, atmosfera iščekivanja.
Sa dobro naštimovanim ljudima lakše je.
Uvertire u reali ne podnosim. Više volim odmah preći na stvar. Zvoni telefon, javlja se neko ko nije sto godina pitao da li sam živa i počne od Kulina bana, a ja negde žurim, cupkam kao pred zauzetim WC-om, a on, pa kako si, pa šta radiš, kako ti Marko,a Janko, i ostali tandrmoljci. Nikako da predje na ono što je zvao, a to je obično neka usluga. Zavisno od toga što ti traži, dužina je uvertire.Uf…odoh je na pogrešan kolosek, što bi rekli sama sebe trolujem.
I tako se ja zamislim, svaki dan života je premijera. Ima onda još tu nakačeno, u stilu, raduj se životu, smeškaj se problemima, ništa nije teško kad nekog voliš, ljubav je pokretač života i sve nešto ću ću ću cvrkutančići.
Kod mene ništa nije tako.
Prvo, te premijere su retke u mom životu, a i kad naidju, umirem od treme. Nekako retko su to neki ugodni dogadjaji, više gnjavatorski.


Živim u reprizi.
Svaki dan neki isti poslovi, da ne pričam o pranju sudova, spremanju kuće, kuhanju.
Radujem se životu, naravno, alternativa i nije nešto privlačna.
Problemima se definitivno ne smeškam. Više poludim i rešavam ih što pre, daleko im lepa kuća. Priznajem, smeškam se vodoinstalateru kad dodje posle dva meseca od poziva, iako sam ga u mislima već sto puta zadavila.Na šalteru sam više nego ljubazna sa onim šalterušama kojima je posebno uživanje još jedno papirče, a kad je sve to gotovo treba gurnuti papirče u kompjuter da drugi put mi bude lakše. Pazi, ona već zna da ću isti priblem ponovo rešavati iako je definitivno sve gotovo.
To što ja nekog volim, nije mi donelo ni jednu olakšicu u životu, dapače.
Možda je ljubav pokretač života, ali nikako da se zaljubim u perilicu za sudje i pokrenem je. Očito sam ja kriva.
Dobre su premijere, ali kad bih ih čekala šta bi radila u medjuvremenu??
Sve u svemu, volim moje reprize,sitne malene dogadjaje, daju mi draž i čar života.

- 08:47 - Komentari (46) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 30.10.2017.

On i ona...

Svi za rodnu (ta reč mi je kao kad prstom škripiš po staklu prozora) ravnopravnost. Kažu muškići i ženskići su isti.
Meni su drugačiji, ali šta jedan meca zna, čita na internetu i veruje.
I onda nadjem ovako nešto.
Značajno stavim prst na čelo...ima tu nečega, bar u mojoj kući.


ONA
1. Reže kruh i slučajno si nožem ozlijedi prst
2. Pomisli Joj
3. Stavi prst u usta da zaustavi krvarenje
4. Drugom rukom uzme flaster i zalijepi ga na ranicu
5. Nastavi rezati kruh




ON
1. Reže kruh i slučajno se zareže
2. U p. materinu, urla on iz sveg glasa
3. Ispruži ruku daleko od sebe
4. Gleda u drugu stranu da ne vidi krv
5. Viče ženoooo!
6. Krv pada na nedovršeni sendvič
7. Ipak će si malo prileći, malo mu se vrti u glavi
8. Dok ona ne dođe on nastavlja s kuknjavom kako je teško ozlijeđen
9. Čita u Doktoru u kući koliko odrasla osoba mora izgubiti krvi da napusti ovaj svijet
10. Ona stiže u zadnji čas s kutijom prve pomoći
11. Nakon sto ga je previla, ona mora nastaviti s rezanjem kruha
12. On zahtijeva dobar kotlet - treba nekako nadoknaditi taj gubitak krvi
13. No, budući da je ipak preživio šok treba i pivo, onako za smirenje
14. Diže flaster, samo da provjeri da li još krvari
15. Kopa po rani dok mu ponovno ne prokrvari
16. Šalje ženu u p. materinu zato jer mu nije dobro previla ranu
17. Šalje je u apoteku po sveži flaster, jer ovaj nije dobar i po gajbu pive da nadoknadi izgubljenu tečnost...


- 19:40 - Komentari (46) - Isprintaj - #

nedjelja, 29.10.2017.

Prijatelji...

Nikad ne testirajte dobre ljude.
Oni su kao živa.
Neće se slomiti kad ih povredite,
samo će tiho nestati iz vašeg života…

- 07:28 - Komentari (34) - Isprintaj - #

utorak, 24.10.2017.

Sajam knjiga...


U Beogradu je svečano otvoren Sajam knjiga.
Navalili sa svih strana, neopisiva gužva.
Na više standova silikonske pevaljke u garderobi po poslednjoj modi. (Čitaj pojas koji imitira suknju, i šnalica za kosu umesto bluze.) Onu kosu koju je zalepio frizer stavljaju preko prednjeg dela pa maše glavom kao konj u hodu. Na sva pitanja oduševljenih posmatrača, pisac-pevač, odgovara osmehom, a i oni pitaju neke budalaštine u stilu ko joj je pomogao u pisanju knjige i objavljivanju. Prave se da ne znaju za Jocu Pingvina što vozi delfina.
Nekim standovima knjiga komotno se može prići. Tamo sede pisci čije knjige su dobile neke nagrade u zemlji i inostranstvu. Možda su im knjige zanimljive, ali to zna samo onaj ko je pročitao, a tih sve manje.
Sve u svemu, ljudi ima, nije da nema, a ima i kupaca.
Prvi dan zabeležena je rekordna prodaja sladoleda, a drugi dan padala kiša pa su kao alva išli ćevapi i pljeskavice. Statističari izračunali da je opala prodaja kobasica prema rezultatima prošle godine. Polako, ima još dana videće se pravi rezultati.
Da ne zaboravim za kraj, ipak je to Sajam knjiga, prodate su tri knjige, i to sve jednom kupcu. Dve je odmah vratio jer je mislio da dele besplatno.
I tako, život teče dalje, knjige se pišu i štampaju, čitaće oni koji nemaju pametne telefone fejsbuk, i blog, i twiter…
Nova vremena, bolja ili gora pokazaće budućnost…


- 09:19 - Komentari (45) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 23.10.2017.

Dama…


Što si ti zamišljaš, da ću ja sesti u ovakav automobil i pokazati se prijateljicama??



Ma, nemoj, odakle ti ta glupost da nije važno kakav je automobil, nego ko se u njemu vozi??

Oznake: dama, automobil, sram

- 08:48 - Komentari (27) - Isprintaj - #

nedjelja, 22.10.2017.

Doktore, joj, doktore...

Post FreshCaYg me setio jednog dogadjaja.
Opšte poznato je da ne volim bolesti, doktore i sve oko toga. Neko mi je napisao da idem doktoru samo kad zagusti…i bila je u pravu.
Malo mestašce pod Kopaonikom, ja došla sa centralnog grijanja i peć, loženje, vatra, ugalj, lož ulje i svi ti tandrmoljci koji prave toplotu, bili su mi užas. Kako sam vodenjak, čitaj smrzontije, čim dodjem sa posla počnem ložiti i ne prestajem dok ne zaspim. Donesem ogreva za tri dana i drhtim pored vatrice, koja je možda romantična u bajkama, ali u reali, napred vruće otraga se smrzava…
I onda je počelo…
U noći neki neprijatan osećaj. Toplota se širila telom, na grudima me je svrbilo, češala sam se do krvi i od bola probudila. Panično sam gledala telo, umirem…alergija tipična… Istuširala sam se, malo se smirilo i ujutro kupila tonu masti protiv alergije. Odahnula sam, i malo po malo sve je nestalo.
Moram ustanoviti na što sam alergična da se čuvam. Uf… što ne volim kad sam pokvarena…
Sve se za dva dana smirilo. Zaboravila sam užase noći.
Posle tri dana, sve se ponovilo. Znači nije alergija.
Plakala sam… ako odem kod doktora ima neko čudo da mi nadje i da me pošalje na milion pregleda i na svakom još nešto i … Kme… kme… Neću da sam bolesna… Neću i tačka… da, ali niko ne pita. Posle dva dana sve se smirilo, ali četvrtog sve ponovo… I svaki put sve drastičnije. Koža se predala, telo gasilo, a srce negde zaglavilo u petama.


Sva stisnuta odem u ambulantu. Kako sam tada radila u biohemiskom laboratorijumu, mislili su da sam svratila na kavicu u pauzi. Tužno sam prošaputala da sam se pokvarila, rekla sam da sam bolesna i doktor je odmah navukao profesionalnu masku. Naravno kako već to ide, strip tiz pipkanje na mestima koje u tom trenutku najgore izgledaju, neka neugodna pitanja…
Ne dišem, očekujem presudu. Hoću li preživeti dan, dva… hoće li me boliti…
On ćuti, ozbiljan, namršten.
Skupila se ja na onoj glupoj stolici što se okreće ili mi se to okreće u glavi, a on ćuti i gleda…gleda…Gledali te vragovi, mislim si ja, zini i kaži koliko još??
-Kažeš nigde nisi išla??
-Nisam??
-Samo si u kući bila??
Kimam već iznervirano glavom.
-I niko ti nije dolazio??
Šutnula bih ga najradje nogom, ja umirem sedim golišava čekam osudu, a on…
-Imaš podrum??
Kakav sad podrum i kakve su to gluposti dok ja umirem.
Ispostavilo se da ja svaka tri dana idem po ogrev u podrum koji je pun buha… i jupi…ne umirem ovaj put…
Ne treba imati krila da bi poletili, dovoljno je biti sretan…

- 07:41 - Komentari (26) - Isprintaj - #

petak, 20.10.2017.

Groždje...

Možda je moglo biti u mojoj sobi,
a možda mu nije bilo sudjeno…


- 21:03 - Komentari (28) - Isprintaj - #

četvrtak, 19.10.2017.

Sunčan jesenji dan…


Prekrasan sunčan, jesenji, dan namamio je guštera na zid. Mirno se sunčao, možda maštao o nekoj rivijeri, kad… sa jedne strane spazi ga Albi mačak, a sa druge mlada kokica.
I mačak i kokica su se provukli kroz ogradu i nezakonito stupili na tudju teritoriju. Nije ih bilo praviše briga.
Mačak se slasno već oblizivao i lenjo se šunjao zidu. Kokica je ljubopitljivo gledala tu životinjicu kako se sunča, a pošto je nastala ukrštanjem domaće koke i ko zna koje ptice grabljivice, volila je sve što je živi i mrda kljucnuti.
Gušterčić se i dalje mirno sunčao, radovao se toploti i ni sanjao nije kakva mu opasnost preti.
Kad si plen svejedno ti je ko će te zgrabiti i pojesti.
Sve je na trenurak utihnulo… i…
Ko će imati više sreće??
Kad se najmanje nadala na kokicu je skočio petlić i ponosno zakukurikao. Bila je zgranuta na taj bezobrazluk, ali ko zna, možda joj se dopalo, jer ga je kasnije sledila u stopu. Mačak je osetio miris pečenja iz kuhinje i pojurio da bude prvi na delenju hrane, jer zima ide, treba rezerve.
Gušter je zastao, pogledao levo desno, i frrrr…nestao u trenutku.
Što bi rekli, nikad ne znaš kome će sreća zakucati na vrata…

Slika nema, sve se desilo u momentu i da sam imala foto aparat i na nosu, ne bih stigla snimiti…

- 16:56 - Komentari (32) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 09.10.2017.

Zdravlje...

Jesen je i zima već miriše.
U šumsku apoteku po zdravlje...



Za one kojima je srce neko čvrknuo malo gloga,

Šipak, malo Cvitamina neće škoditi.
Budite mi zdravi i veseli, a čajevi su zdravi, ako ništa, onda i šumadijski čaj dobro dodje...

- 08:57 - Komentari (32) - Isprintaj - #

petak, 06.10.2017.

Ugodan vikend...

Borba za bolje mjesto uvijek je teška.
Najjače male koke zauzele nove pozicije i teško će ih biti izbaciti sa klupe.


Koke kao koke, ne vide da je klupa ipak samo ljuljaška…
Prvi proglas koji su izdale glasi
Ugodan vikend svim blogerima, blogericima blogerčićima i onim opasnim administratorima

- 10:14 - Komentari (49) - Isprintaj - #

četvrtak, 05.10.2017.

Bloger meca...


Davno je to bilo kad su mi otkrili tajnu interneta i bloga.
Više se može reći da sam samo gvirnula,jer sam bila totalno nepismena po tom pitanju. Počela sam kao, mene to ne interesuje, volim jednostavnost pa…
Dok su drugima skakutale zvezdice, prelivale se boje, iskakali neki tandrmoljci, glazba se čula, meni neka ružasta podzadina već više od deset godina čuči i zadovoljna gleda promene u svetu. Sad je ne bih ni menjala da se ne uvredi.
Imala sam takav blog da i je pola domaćeg i dve trećine inostranog blogerskog sveta ponudulo pomoć. Nije da sam tvrdoglava kao mazga (jesam, ali ne priznajem), ali pojma nisam imala šta od mene očekuju da uradim da bi se pojavila slika na mom postu. Ti ljudi su mi nešto nudili, ali na nekom totalno nerazumljivom jeziku. Posle se ustanovilo da su to neki internet tandrmoljci, to jest zakoni.
Stalno sam govorila ja nisam bloger, za svaki slučaj, da nešto ne zabrljam.
Kažu bloger postaješ, ne kad otvoriš blog i napišeš post, nego kad dobiješ komentar, negativan naravno, kad te strpaju u neki klan, može i više, i kad te neko blokira.
Imala sam tu dosta problema, jer to sa negativnim komentarom nisam shvatila. Mislila sam neko je duhovit. Onda je bio opet grozan komentar, ali mačku o rep, promašen pogodak, on to nije mogao znati, ali ja jesam. Meni se činilo da komentar treba biti o napisanom postu, a ne o pretpstavkama ko se krije iza nika.


To sa klanovima i dan danas nisam shvatila. Da su klovnovi, bilo bi mi lakše, tu bih se i našla. Nisam volela te podele i klanove ni u reali. Sećam se neke, trenutno vodeće partije, koja me je htela u svoje redove, pa me postavili za predsednika komisije za prijem radnika.
Ja sva sretna, postala sam neki faktor. Na prvom prijemu radnika ja posao dala nekoj ženi sa troje maloletne dece i mužem u bolnici (povredjen na radnom mestu, fabrika).
Odmah su me izbacili jer je konkurisala žena nekog važnog čoveka, sportistkinja bez rezultata i cura za koju je muški svet govorio da će biti mis ili pevaljka na TV stanici.
Tako je bilo i sa blogom, nijedan klan me nije hteo jer sam pripadala nekom drugom, a koji je taj drugi još nisam ustanovila. No, naviknuta da sam tamo gde ne pripadam, ustrajno sam sve čitala koji mi se dopadaju i komentirala.
I treći uslov za pravog blogera, blokiranje, nikako da ispunim. Ne znam gde se to gleda, verovatno na onoj listi uredi blog.
Možda me je neko i blokirao, a ja nisam primetila.
Nezgodno.
Možda se čovek ili čovečica i uvredio.
Godine prolaze i sad ne znam, da li sam ili nisam ipak, bloger.
Čas mislim jesam, ma jesam, sigurno jesam. Onda pomislim, a možda i nisam.
Biti ili ne biti pitanje je sad??

Oznake: blog, komentar, blokiranje

- 08:58 - Komentari (59) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se