AnaM

utorak, 16.01.2018.

Klupa…


Ljudi,šta je ovo belo, hladno, pa mokro??
Sneg??
Sad??
U sred zime??
Čudo nevidjeno!

- 08:26 - Komentari (2) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 15.01.2018.

Bujne grudi…


San svake ženske je da ima bujno poprsije, baš kao što je i san svakog muškića da to proveri na licu mesta.
S druge strane, na raspolaganju su nam različita zanimanja, ali kad kažeš naučnik to nekako zvuči mnogo pametno.
Na prvi pogled ta dva pojma deluju nespojivo.
Nauka kao nauka svašta nam je donela, dosta dobroga, ali još više lošega. To mu nekako dodje kao bevanda, čaša vode, i kap vina.
I tako jedan naučnik, koji je imao curu čiji je obujam bio skroman, čeznuo je, ne za drugom curom, nego za ovom ,ali drugačijeg izgleda. Trebalo ju se samo oženiti, tada se mi naglo promenimo, ali naučnik ne bi bio naučnik da je to znao.
Bilo kako bilo, on pronašao vibrirajući grudnjak i to prikačio curi. Ona kaže, a naučnik potvrdjuje da su za desetak dana grudi se povećale za jedan broj, malo li je?? Sve u svemu, posle dužeg ispitivanja, naučnog, posle opšteg protesta doktora ugradjivača silikona, ispitivanja u Americi (gde bi drugde, tamo su sve ženskice vitke) grudnjak je dobio zeleno svetlo.


I sve bi dobro bilo, masažer, vibrira gde treba, prsa se povećavaju i naučnik bi se mogao odmoriti. Ali…
Uvek to ali.
Neke nevladine organizacije su se pobunile.
Gde je tu rodna ravnopravnost??
Ovaj put se nisu zalagale za ženskice, nego su tražili da se muškići izjednače sa njima. Ako su one dobile povećanje grudi, i muški treba da dobiju neko povećanje.
Naučnici su odmah pristali na novi posao, samo su tražili da se muškići dogovore što treba povećati. Nastale su burne reakcije, svadje, čak i tučnjave. Jedni su tražili bicepse, drugi tricepse,neki su vikali glava, glava, ali mozak nikom nije trebao i nisu se mogli dogovoriti.
Na kraju su prepustili odluku naučnicama…
Šta li će se dogovoriti da se poveća,kad ženske odlučuju, baš me interesira…


Skrećem pažnju muškim blogerima da je slika sa Googla, i da se ne nadaju da je neka blogerka pozirala...

- 08:41 - Komentari (33) - Isprintaj - #

nedjelja, 14.01.2018.

Osveta…


Gadna je ta osveta.
Neko te napravi budalom, ili nanese ti nepravdu i što ti ostaje nego osveta.
Treba se dići iznad toga, oprostiti zaboraviti, biti velikodušan.
To rade pravi ljudi.
Očito ja nisam prav ljud, jer kad me je jedan obožavaoc, u koga sam polagala velike nade, šutnuo, bilo je drugčije. Prvo sam tulila celi dan, pa patila i bila najnesretnija na svetu, a onda sam se ha ha ha nasmejala, videće on svog Boška Boškovića, zapamtiće me.
Kako sam radila u laboratorijumu, nabavila sam neku hemikaliju koja boji. Zamišljala sam kako se srećemo, on sav upicanjen sa belom košuljom, kravatom, i ja bacam farbu na njega. Razliva se boja, on zine zaprepašteno i svi ga gledaju, briše se i razmazuje boju… I naravno vidi da je prasac, ali kasno je za pokajanje.
Noskala sam tu boju po džepovima jedno godinu dana, a njega nikako… i prošlo me, sreća njegova.


Bilo je još takvih slučajeva gde bih se osvetila, ali sam šaškasta dobrica, ili bi mi plen uvek umakao, ili mi je ta osveta nekako izmakla, tek, nikako da meca postane Osvetnik Amazonka.
Najgora je osveta bio onaj roman gde sam dotičnog razbolela od gadne bolesti… Aha, mene je našao, sigurno je patio ako se prepoznao, jer muški se nikad ne prepoznaju u negativnim rolama…
Sve u svemu, osvetio se ili ne, sve to prodje…naročito kad sam ga srela posle deset godina kao…pa… rečiću samo, daleko je bio od izgleda Apolona.
Osvetiti se ili ne, pitanje je sad.


- 08:21 - Komentari (29) - Isprintaj - #

četvrtak, 11.01.2018.

Pipanje…


Ljudi vole da pipaju.
Pozovem jutros lift, ne mobitelom, nego pipnem neko dugmence.
Dodje lift na prvi kat (ujutro mi se spava pa bi se niz stepenice slomatala). U liftu susjed koji ima nadimak Onaj koji pipa žene. Kesi se on na mene zadovoljno, a ja kao seoska mlada pogled dole. Sad bilo je biti il’ ne biti. Ako me pipa, bezobraznik jedan. Ako ne pipa, a šta meni fali, ne dopadam mu se??
Krenem u bus. Tamo solidna gužva pipa ko stigne i kako stigne. Neko pipa džep da li je tu sve na broju, neko mobitel, poslovni ljudi sve, a voze se kolektivnim prevozom, neko pipa onu štanglu na kojoj se visi kao majmuni u džungli. Sve u svemu opšte pipanje. Vrhunac nastao kad je ušla kontrola karata… svi pipali izlazna vrata.



I na kraju odem u radnju po sveže pecivo i kruh. Ajme koje li je tu pipanje… Deset vrsta kruha, a peciva milijun. Testo isto, ali drugačije umotano, pa to treba dobro prepipati.Broj prepipanih komada zavisi od broja godina pipatelja. Oni skroz mladi, neiskusni, zgrbe prvu kiflu i do kase je već pojedu. Oni stariji pedantno prepipavaju, vidi se imaju dugogodišnju praksu. Sad u doba virusnih infekcija mora se paziti šta se i koliko jede…treba to dobro prepipati. Brisanje nosa povremeno da se prehlade ne šire, obavezno.
Pipali ne pipali, pipali vas ne pipali, dan prolazi…
Pitam se ja, pipate li vi što ili ste već sve prepipali??

- 08:11 - Komentari (53) - Isprintaj - #

srijeda, 10.01.2018.

Lik iz bajke...


Ljudi su uvek voleli tajanstvenost maske. Biti nešto drugo.
Koji bi lik ja izabrala??
Prva asocijacija mi je bila princeza.
Odmah sam odustala. Nekako su smotane.
Pepeljuga po celi dan skuplja neki pepeo, očito je otac kralj, loš vladar, kad ni centralno grijanje nema, a nije se setio prodati, pardon dovesti strane investitore u zemlju.
Ona lenčuga što spava sto godina uvijena u trnje ne dolazi u obzir. I ovih stotinjak ruža u vrtu me svu izbodoše, pa se osjećam kao penzioner ili radnik koji čeka zasluženu isplatu, a ona samo što nije stigla. Nestrpljiv, hteo bi isplatu svaki mesec kad radi svaki dan.
Snežana je loš organizator posla kad po celi dan kuha i pere, kao da je na probnom radu, a ne prinčipesa.
Ni prinčevi mi nisu nešto primamljivi. Dalje od jednog konja nisu odmakli. Sad se traže oni sa stotinu konja, kontom u banci, i taticom parajlijom.


Nije čudo što posle onog pogleda oči u oči (gledaju šta im viri iz očiju, duša ili nešto drugo),poljubac i kraj. Bajke završavaju tim fatalnim poljupcem i počinje reala.
Novije bajke imaju neke nedefinisane neljudske oblike, kao štrumfovi koji su došli iz svemira pa su plavi ili zeleni. Došli su na konjskom detetu ili ti žgrebetu, a put platili kovanicom kune sa nekom ribetinom. Ti bajkoviti primerci me izludjuju, pa bih birala 40 procenata od sto ponudjenih.
Sve u svemu, nisu loše bajke, ali pitam se pitam, koji bi lik ti sebi odabrao.
Pazi, možeš birati.
Skidajmo svoje stalne maske, i navucimo nove, maškare stižu…



Oznake: pepeljuga trnova ružica, snežana štrumeta

- 08:15 - Komentari (55) - Isprintaj - #

utorak, 09.01.2018.

Vježbate li??


U zdravom tijelu, zdrav duh.
Svatko vežba ono što ima…


Zato svaki dan vježbati vježbati vježbati.
Dovoljno je i pet šest sati dnevno za početak. Ostalo će doći samo...i kruh iz radnje i skuhan ručak i pospremljen stan i nova garderoba i... samo vježbajte.

Ja probala, posle pola sata došla sam do zaključka da mi i nije stalo do nekih pločica na trbuhu...uf...možda u kupailu bi mogla promjeniti.
Ako se moram prijaviti za neku mis, glasujem za Mis Univerzum, a ne Mis Fitness, Teretana ili Mis Bilder.
Vježbajte, vježbajte, samo vježbajte...

Oznake: bilderi, mozak, vježbe

- 08:07 - Komentari (44) - Isprintaj - #

nedjelja, 07.01.2018.

Posle blagdana...


Glavna moja odlika, stil veverice, to jest skupljanje hrane sa ovom novom hranom pada u vodu. Sve se pokvari ako stoji duže od dva dana ili oni GMO-jevci izdrže i tri meseca, ali se ja na to isto mrštim.
Sve u svemu krenula ja u snabdevanje. Prvo pijaca, onda samousluga.
Na pijaci preprodavaca i prodavaca koliko hoćeš. Kupaca nigde.



Kad me videše sa velikom torbom, a praznom, složno povikaše
-Kupac, drž’ je…
Ja se isprepadoh, stegoh onaj novčaničić mršav posle gomile blagdana, i bež… Bežim ja, ali trče i oni. Tako u stilu maratonca zgrabih karfiol i spasih glavu. Jurili bi oni mene još, ali vide nema para samo gomila kartica…
Sledeća stavka je bio šššš… šššš… preprodavac na crno.Neću reći šta sam kupila, što je sigurno sigurno je. Samo ću šapnuti, zaradio on, zaradio dostavljač, zaradio proizvodjač… jedino akcize PDV šipak. PDV ako ne znate znači, pola drpi vlada.



Smoposluga ili samousluga sa brojem zaposlenih prema broju kupaca, gubi u svom imenu samo. Prvo sam mislila da sam sumnjivo lice jer su se polomili oko mene, jeftini pilići. Mene košta pile od godinu dana preko 15EU, oni za te pare daju četiri pileta. Kako im to uspeva samo oni znaju. Znam i ja, ali… Onda njeguška pršuta i paški sir. Cena negde kao hrenovke i to lošijeg kvaliteta. Kako mi je otac bio veterinar, željna sam ostala mnogih „mesnih“ preradjevina. Tu se spasih kupovinom banana u stilu majmunskog plemena i sretno pobegoh.
Nisam daleko. Kupujem novine a ona nudi žvake.
-Hvala, ne treba.
Nudi grickalice, pa sokove, pa mineralnu vodu.
-Ženo, hoću novine!!
-Novine??
Tu se ona načisto razorča se i ne može da ih nadje… I ja našla da kupujem novine u kiosku za novine.
I život teče dalje…

Oznake: Božić, nova godina, blegdani

- 18:16 - Komentari (35) - Isprintaj - #

petak, 05.01.2018.

Jaka žena...

Pitanje je sad biti slaba, bespomoćna ili jaka žena??


Žali mi se drugarica.
Muški su postali slabići, ne smeju da pridju jakim ženama.
Imam sve, auto, stan, dobru platu, samostalna… i ništa… boje se. Pre neko veče objasnim jednom šta sam sve postigla u životu i on pobeže…
Nešto si mislim, da li se muškići plaše jakih žena, ili im se ta ženska jednostavno ne dopada…

Slike sa neta, ja ne znam crtati...

Oznake: jaka žena, zgodna žena

- 08:05 - Komentari (65) - Isprintaj - #

četvrtak, 04.01.2018.

Ribetina...


Verovali ili ne i ja kuham, vrlo prozaično…
Jučer je bila na jelovniku riba, pastrmka i šaran. Pastrmka da cele godine skakućemo, šaran da budemo šareni a ne crno-beli. Pasovao bi mi i som, jer tokom godine često se naleti na ponekoga. Morske ribe sam se odrekla, smrznuta, značilo bi da na more idem po zimi.
Riba je ono što pliva u vodi, morskoj (odlična) ili rečnoj (neko voli).
Neki specijalista za pripremanje nisam.To je ipak muški posao. Ja sam više dodavačica, dodaj mi tavu, dodaj so, dodaj ulje dodaj… već se nešto nadje.
Sticajem okolnosti danas ja pržim ribu.
Izvršila sam iventar sudja i kako sam riblju tavu bacila jer nije više ličila na sud iz koga se može jesti u dilemi sam kako je spremiti. Na gradele malo nezgodno u soliteru, kuhana u rerni je zločin. Znači, prženje. Ono pravilo da riba mora tri puta plivati u dve faze lako, ona vodena i vinska. Staviti je da pliva u neki sud već teže. Merim veličinu ribe i veličinu posude i nadjoh nešto…To nešto popi pola litre onog finog ulja.



Strpah sve po protokolu, ali riba je to , ne može da miruje i friga se kako joj je namenjeno. Prčaknu se ona onako iz čista mira, a vrelo ulje špricnu na mene. Derem se ja, dere se riba…riba se ne dere, ona mi se smije sigurno, ali se ne vide oči, otsekla sam joj glavu nije moglo da stane u šerpetinu.
Onaj garnirumg što vole Dalmatinci, a kontinentalci guraju u stranu je pripremljen.
Vrat me peče, znam treba staviti u vodu hladnu opečeno mesto i prodje. Pokušala sam staviti vrat u vodu, ali mi uvek se okrenula glava ili noge u vodu, a vrat ostao na suhom. Ne mogu ni duvati…baš glupo mesto za opeći se.
Teatralno iznosim ribetinu na sto, vrat umotan da se vidi koliko sam se namučila i očekujem ovacije…
Ništa, pojedosmo dok si rekao piksla, a koliko sam se vrtila i žrtvovala napraviti…
Neka kaže što ko hoće, ali kuhanje je gnjavaža koja se stalno ponavlja i jelo nestaje brzinom munje iz tanjura. Predlažem peticiju po kojoj će se kuhati i jesti jednom mesečno…
Ko pristaje samo neka potpiše.
Pobedićemo.
U potpisu Meca Vrednica

- 08:41 - Komentari (34) - Isprintaj - #

srijeda, 03.01.2018.

Dunave...Dunave...

Ako dva dana posle Nove godine sedim u kafiću na Dunavu,
da li se to računa u lepo ili u šašavo vreme??

Oznake: januar, sneg, Dunav, labud

- 08:09 - Komentari (30) - Isprintaj - #

utorak, 02.01.2018.

Nova Godina...

Nova Godina
Pripreme su počele u velikom stilu.
Dobro, možda i nisu, ali tako se kaže.
Treba ispratiti dostojno Staru, a dočekati Novu.
Veče kao veče, počelo obično kao i svaka smena generacija. Stara se uskopečila, ne ide joj se. Sprema se za proslavu nadajući se da će je ljudi zadržati i neće primiti naslednicu. Tu je govor. Možda neće biti oproštajan.
Noć, tamna noć, Turci selo nisu zapalili ni svojim atakom, to jest nebrojnim serijama, pa malo mračno. Ispijmo čašu, ublažimo gorčinu.
Dobro je, ne vide joj se sve bore neuspeha, tužan, ili ljutit osmeh prevarenih neispunjenim obećanjima. Popijmo u to ime.
Pogleda svoje resore, zdravstvo, školstvo, i brzo čašu vina. Skrenu na puteve i ostale gradjevinske tandrmoljke. Popi još jednu čašu, pa još jednu za bolesne, pa jednu za niski standard, pa… jednu za svaki slučaj… Da je za sve popila bila bi Stara alkoholičar, ali nikad se ne zna zbog čega je to dobro.
Ona mlada, Nova, neiskusna, što bi se reklo nevina, gvirka i čeka da zasedne na tron.
Matoroj se kruna naherila, ali je još ne bi predala, evo, donela je i dobro, ljubavi puni sajtovi, obećanja kipe iz novina i sa TV, biće bolje, biće krenulo je… Stara pruža ruke ne bi se predala,nada se, pokušala je nije da nije, ali svi se okreću Mladoj, bujnih grudi, kratke suknje, zavodljivih pogleda…i sa njom će biti sve bolje, dobro, idealno… drugačije…
Iš…matora, nisi ni valjala i puni nade ozarenih lica smeškamo se, ljubimo, i ispijamo prvu čašu vina…


Oznake: stara godina, nova 2018

- 11:13 - Komentari (22) - Isprintaj - #

petak, 29.12.2017.

Ljubav…


Ljubav je ljubav. Čas je tu čas je negde odskitala.
Treba se truditi dobro je prikačiti za sebe i ne puštati.
Pokušava se na razne načine.
Brak je dosta čvrsta veza, ali onaj zlatni prstenčić mi ne deluje previše jako.
Pesnici će reći ljubav se zadobije i čuva ljubavlju. Rotkve strugane, nije to vreća iz koje vadiš i trpaš natrag.
Treba tu i nešto konkretno.
Ima i materjalnih ljubavi. One su kao čelik, dok se ne potroši iz kese…



Ova se dobro osigurala. Čik da joj pobegne ovaj zgodan fakin. Pravi se nevešta, pa smerno sagla glavu. Opasnica. Vidi kako je samo gleda, dobrica.
Znači tako to ide. Ljubav je čvrsta kao stena. Ne smeta joj ni kiša ni sneg, i da hoće ne može pobjeći.
Neka to.

Sretna svima Nova godina!
Neka donese što donese, samo da to bude nešto lepo!!

- 19:19 - Komentari (43) - Isprintaj - #

četvrtak, 28.12.2017.

Misterije...

Neke stvari mi nisu jasne.
1. Zašto se ne sme staviti mlako, ni slučajno vruće, jelo u frižider. Šta će mu se desiti??. Poješće ga frižider dok je toplo??

2. Kad se nešto muti mora se u pravcu skazaljka na satu mešati. Ako se pravi lek, onda se radi suprotno od pravca (u protivnom padaš na ispitu kao zrela kruška u jesen). Šta se desi ako mutiš malo levo malo desno?? Sve se razmuti na sastojke ili ne dobiješ lek koji si hteo?? I šta sad kad je digitalizacija stupila na snagu. Menjaju li se pravila??

3. Muška beba dobije plavu kapicu curica roza. Ako se stavi obratno, da li bebe menjaju pol??

Idem staviti vreli tanjur u frižider, zamutiti jaja levo desno, pa šta bude…
Rezultat očekujem po hitnom postupku.

- 08:41 - Komentari (58) - Isprintaj - #

srijeda, 27.12.2017.

Jutro…


Doba dana promenljivog vremena. Zavisno u koju vrstu ptica spadate jer postoje sove i vrapci, ili tako nešto već. One sove pošteno se protežu ujutro po krevetu dok one druge se dižu u cik zore i skakuću po kući, internetu ili već gde.
Ne znam gde spadam, ali meni je rano jutro, kad se budim, devet sati. Veselo pijem kavicu, vrtim se po kupatilu i tako to… Neki put skačem iz kreveta rano, ako putujem ili se dešava neka katastrofa. Bez obzira kad počnem skakati po kući, do devet sve radim kroz poluzatvorene kapke. Imam, srećom, u glavi sat, pa nije problem ustajanje, nego funkcionisanje ujutro.
Jutros je bilo jedno takvo jutro. Budim se, i zatvorenih očiju prskam jednim prstom lice, to je tuširanje. Oblačim što prvo padne pod ruku. Šminka ujutro nije potrebna jer bi se moglo dogoditi da krejonom za oči namažem usta, a lak za kosu upotrebim kao dezodorans…nezgodno. Izlazim pre sunca, a možda je ono i izašlo, videću kad otvorim oči. Korakom zombija ulazim u prodavnicu. Zombi kasirka mi trpa u vrećicu nešto…valjda sam to htela kupiti ali ne znam.


Elem, belem, bum... zbog te svoje mane-osobine ne poznam grad koji postoji zorom. Krenula sam u nabavke u sedam sati (umesto u deset, jedanest). Srećem neke nepoznate ljude koji se čudno ponašaju. Svi negde jure, užurbano kupuju, na kasi nema onog ćaskanja sa kasirkom o pobuni buha na Himelajima i drugim važnim stvarima kao gde danas ima akcija, ko je prešao u koju partiju i da li će se najzad ispuniti prognozirano vreme.
Nema onog pipkanja kruha i prevrtanja kifla i kajzerica koje su svežije iako su sve bile u istom plehu. Ovi čudaci grabe prvi komad i negde jure. Zapanjilo me je da oni znaju i red vožnje autobusa gradskog prevoza. Uvek sam mislila da ti busevi nailaze stihiski, jer kad ja čekam obično ih nema, a onda dolaze u parovima.
Ujutro nema novina na svakom kiosku, i tu ima neki red vožnje.
Vraćam se kući i lift čuči na prizemlju. Niko ne klati vrata i priča susjedu najnovije tračeve zgrade. Čudan grad, nestaje oko devet sati i tad stupa na snagu vladavina mog grada, klaj klaj… Pokušavam da odjurim na prvi kat, ali nešto noge polako idu, pojurile su tek kad sam došla do vrata u stilu konja koji dolazi sa terena pa oseti miris svoje štale…
Blaženo ulazim u stan, krevetić me zove na pet minuta. Biti li’ ne biti pitanje je sad. Ma, gde žurim, bacam krpe sa sebe i uronjavam u toplinu posteljine…
Jedan novi dan počinje…

Oznake: jutro, budjenje, spavanje

- 08:17 - Komentari (31) - Isprintaj - #

četvrtak, 21.12.2017.

Sneg ili sunce??

Albi, što ti je u vreći??
Da li će biti snega za Božić??

- 08:59 - Komentari (57) - Isprintaj - #

utorak, 19.12.2017.

Nestrpljenje…


Ne volim da čekam, ne volim pa to ti je. Tačnost je moja mana, jer uvek stignem prva.
Naručujem neke stvari.
-Kad mogu da dodjem??
-Ostavite broj telefona, biće brzo gotovo.
-Daću vam i fiksni i mobilni.
-Dovoljno je mobilni, poslaću vam poruku za desetak minuta da je gotovo.
Čekam devet minuta, a onda počnem da piljim u mobitel…
Deset minuta. Ništa.
Čekam još pet minuta, ono akademskih 15 više nije moderno. Ništa.
Čekam pola sata.
Da li da zovem??
Neću, završava. Sada će me pozvati.
Pomeram plan koji sam imala za kasnije. Čekam.
Tresem mobitel, pipkam ga i proveravam. Možda nisam čula kad je stigla poruka. Stavljam ga na najjače, na drmusanje i da ima postavila bih i trubu. Ne reaguje.
Da nisam nešto pokvarila i sad ne čujem ništa. Ponovo proveravam. U medjuvremenu mi stižu neke poruke, brišem. Joj, da nisam pobrisala ovu što čekam??
Sad ću je pozvati.
Zvoni, ne javlja se. Zovem fiksnim. Ništa.
Zovem ponovo mobilnim, isključen broj javlja mi neki antipatičan ženski glas.
Sat. Dva sata.
Iznervirana počnem mahati krpom kroz kuću, brišem prašinu, i obaram neku glupu čašu koja se nalazi na putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem. Ništa
Zovem već besna kao puška. Videće ona svog Boška Boškovića. Ništa.
Satima kasnije. Zovem. Ništa.
Kasno posle podne na rubu živaca, bacam ćuteći telefon, grdim tehniku i odlazim vlastitim nogama proveriti da li je gotovo.U radnji me čeka vlasnica
-Gde ste vi?? Velika je gužva, ali vaše je gotovo. Što niste došli??
Okrećem se, gledam po radnji, kod nje nikoga, samo njeno začuđeno lice što nisam došla ranije.
Da li neko zna kakva je kazna ako nekoga pridaviš??

- 08:49 - Komentari (31) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 18.12.2017.

Ručak...

Jedna slika kaže više od hiljadu reči...



Tri slike, matematički izračunato, 3 000 reči. Ma, ko bi čitao toliki post??


Hiljadu?? Na um mi pada samo, nemam ništa za ručak njami


- 10:08 - Komentari (31) - Isprintaj - #

nedjelja, 17.12.2017.

Pismo dida Blogu...


Nekad sam tajno pisla Božić Bati jer je bio zabranjen. Očito je mnogo opasna ličnost kad je ulazio preko krova kroz dimnjak. Tek kad sam videla kamin u nekom filmu, jasno mi je kako je nekima dolazio, a nekima nije. Kako mi nismo imali kamin, spadala sam u one nekima nije. Ispod neke grančice bora stavio mi je ipak dar. Ili je grančica bila premalena ili moje želje prevelike, tek uvek sam dobila nešto korisno za oblačenje. Šaputala sam noću u jastuk da želim igračke. U najboljem slučaju dobila bih knjigu na jeziku koji učim, da vežbam. Nisam nezahvalna, ali slikam mu se u dar.
Onda se pojavio deda Mraz. Gde je bio sve godine nije mi jasno jer nije bio mlad, nego deda sa sedom kosom i bradom, obično od vate i cerekao se noseći neku torbu. Uzbudjena sam u Lisinskom čekala dar. Ovaj će mi dati kolica sa lutkom ili tračnice i vlak. Drhtala sam od nestrpljenja kad sam stala pred njega.
-Mala je gost, nije iz našeg preduzeća. Čulo se u pozadini.
Oči su mi iskrile,napeto sam iščekivala, ali deda Mraz je zauvijek raskinuo našu ljubav darujući mi klovna. Gledala sam u onog krpenog klovna, bor pun paketića, i u sebi prebirala zašto sam bila tako zločesta. Kasnije u životu sam često umesto zlatne jabuke dobila klovna, ali to je druga priča.




Neću biti dida Blog.
Ja sam mačor i jurim mačke, a ne blogere



Posle kilometarskog uvoda koji je većina na moju sreću preskočila pišem ti strašni, opasni dida Blogu.
Ti si sigurno dida jer imaš puno dece, valjda je bar jedno poranilo i zakačilo nekog potomka. Zbog lošeg iskustva sa ostalim Božično-Novogodišnjim darovateljima, od tebe ne tražim ništa.
Želim ti ono klasično u Novoj, zdravlje, jer vidim nešto si poboljevao ove godine. Još uvek ne mogu do tebe nego preko Mozile. Savetovali mi da pobrišem neke kolačiće da ti lakše dodjem. Kolače, posebno ako su krem šnite bih pojela, ali to u mom kompjuteru nema. Šta treba pritisnuti da iskoči čokoladna torta ili krem šnita svi mudro kriju.
Zamišljam te kao veliki bor sa granama na koje su okačeni blogeri. Na debljim granama su blogeri koji su tu sto godina. Ne znam kakva je to sreća biti vremešan bloger, možda i jeste, ali volim više mlado pa ludo.Ti matorci znaju sve blogerske tajne. To je valjda dobro i važno.
Posebno su okačeni oni sa po tri četiri bloga, kao zaslužni članovi. Nije im lako, debele im grane, pa su nosioci drveta i teškoća bloga. Sirotani moraju se izboriti sa tolikim likovima, a ne pobrkati ih. Probala ja jednom i napravila takav karambol da se nije znalo ni ko je koji nik ni koje su mu šifre.
Na vrhu bora je, zavisno od viđenja, ili zvezda ili šiljak. Čini mi se da ti imaš dobar vrh na koji se svaki čas neko nabode, a da o tome nije ni sanjao.
Treba to održavati, paziti i maziti, jer su blogeri čudna bića, za čas se uskomprndače. Kažu da iza svakog nika stoji čovek od krvi i mesa, ali ja to ne verujem. Posle kratkog vremena svi počnu ličiti na svoj nik, kao što gospodar liči na svog psa.
Dida Blog, neka ti Nova godina donese puno blogerića sa još više postova.
Neka ti ono gde se svi podaci strpaju, bude ispravno, zasićeno komentarima dobrim i lošim, pametnim i glupim.
Neka ti elektroni budu zdravi, a želim ti da celi svet dolazi i dalje kod tebe i donese puno dolarića, genijalčića i svih tandrmoljaka koje želiš.
Onu glupu rečenicu, želim tebi što i sebi, sam izbacila.
Bio ti meni živ i zdrav

Voli te tvoj mecabg

Oznake: Djed Božićnjak, deda mraz, dida blog

- 17:42 - Komentari (28) - Isprintaj - #

petak, 15.12.2017.

Pogodi...

Važna sam u vašem životu, priznali to ili ne.
Drugačiji bi vam život bio bez mene.
Imam ogromnu familiju, praktično skoro po celom se svetu nalazimo.
U svaku kuću ulazimo, nastanimo se i postanemo deo njihove svakodnevnice. Priznajem, ima nekih kuća gde nas nema, ali to su ili neki čudaci, ili neke ustanove.
Plemenita sam porekla, još od doba dvora. Lujevi su me obožavali, a i ostale dinastije nisu mogle bez mene. Očito sam plave krvi, mada se to ne vidi jer ni najsiromašniji ni najbogatiji, ma što to značilo ne mogu bez mene.
Bebence pre nego prohoda na mene se oslanja, i prvi osmeh na licu roditelja je baš ta poza , ja i bebence sa nesigurnim nožicama.
Posle to i nije više tako slatko uvek. Sećam se u miru sam meditirala pored prozora, gledala more koje se peni, valove i tras bum. Dva klinca, pravi hahari, uleteše u sobu sa nekim čudnim kapama, konopcima i pištoljem. Prevrnuše me grubo na pod, zajašiše i počeš da urliču. Vezali su konopac, mahali oružjem, a ja sam se bojala da će me polomiti. Srećom njihova mama uleti u sobu. Mislila sam zavešće red, a ona uzela mobitel i slikala nas. No, svašta sam si pomislila, ali kad sam videla koliko sam lajkova dobila na fejsbuku, bila sam zadovoljna.
Ne volim ni birtije, i tu znaju da se potuku oko mene, bolje reći samnom, pa često izadjem iz tog okršaja zauvek ranjena.
Ima i veselih momenata.
Moja sestična kaže da se nagledala golišavih ženskica, a bome i muškića kojima nešto fali pa ne znaju objasniti šta, samo se okreću, neugodno im. Naravno, ona je u ordinaciji nekog čuvenog doktora, ginekologa, a vrata pored je ambulanta muškog ginekologa, ne znam kako se on zove. Sve joj se zavrti od njihovih priča.
I na kraju,ali ne manje interesantno, za pogadjanje, ja sam san svakog političara. Mene oni žele po svaku cenu. Bore se za mene, na poštene (dešava se) i one druge načine. Zaklinju se i obećavaju sve, samo da me se dočepaju. Ha, kad me se dočepaju, ulaze u zlatan začarani krug. Nikad, baš nikad više niti žele niti mogu da me ostave.
Naravno, ja sam samo stolica.
Ko je pogodio, pogodio, ko nije više sreće u sledećoj sinki priči.

Oznake: Sinki priča

- 15:59 - Komentari (39) - Isprintaj - #

srijeda, 13.12.2017.

Na +17...

Zgodan sam, zar ne??
Tek da vidite ovoga što ga vučem na povodcu...


- 09:40 - Komentari (31) - Isprintaj - #

utorak, 12.12.2017.

Moj prvi veganski ručak


Više, meni simpatičnih osoba, na blogu napisalo je da predjem u vegetarijance.
Poslušati ili ne, pitanje je sad.
Ček’’ ček’’ da vidim šta je to uopšte vegetarijanac. Da ne bude posle, nisam znala. Kao svaka savremena mlada žena, poenta je na ono mlada, guglujem ti ja te vegetarijance. Iskočiše sto vrsta, ni duge postove ne čitam. Što ne jedu dest vrsta, što jedu ne nadjoh.
Skratim ja na vegane.
Ljudi moji, ti ne jedu, asimilišu (to je onaj tandrmoljak koji biljka uzme od sunca za svoju zelenu boju,koja joj je što je nama krv, uprošteno rečeno). Vegani su neki fini ljudi, a ne ubojice kao ja. Rastužim se dus dibidus. Pročitam da oni se i ne oblače u robu životinjskog porekla. To mi nije problem, dok je meni Kineza i sintetike, veganuša sam na kvadrat.
Vagnula sam za i protiv.
Bilo je poena na obe strane, posebno kad je zdravlje u pitanju i donesoh odluku koja će ako ne promjeniti mi život, kuhanje u svakom slučaju. Pokušaću biti pravi vegano -vegeterijanac, pa što bude.
Ja počela kako je red sa postom.
Kako ja zamišljam post po veganima.
Slika kaže više nego reči. Moj prvi vegan ručak sa salatom

- 18:51 - Komentari (52) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 11.12.2017.

Iz busa...


Mislila sam da me moda više ne interesira, više gledam da je praktično.
Žensko je žensko, odmah vidiš kad je nešto drugačije.
Sedim ja tako u gradskom prevozu,zamislila se duboko, onako do dna bunara. Ispod oka vidim neke ženske noge u tesnim trapericama, ali ono baš, baš. Preterala, kako je nije stid. I zaboravljam kako sam ja oblačila traperice ležeći na kauču, noge u pozi sveća, i tresem se da upadnem sva u njih.
Ona vrcka čas napred, čas otraga, kao nestabilna u vožnji.
Pored mene torba okrenuta od putnika da ne smetam.
Ženskica se sva umotala u šal, vitla oko mog nosa. Gledam da joj nije to onaj verski pa da još napravim neki medjunarodni incident ako je izgrdim.
Od tolikog sveta, nabila na moju torbu, prebacila šal preko drške i gleda kroz prozor.One rese me udaraju po glavi, čupaju kosu, a ja ćutim, dobrica sam, pa to ti je. Računam pomeriće se pa da se ne svadjam . Niko živ više ne nosi te poncho šalove, i baš joj i boja ne paše sa ostalom garderobom. Ma, šta me briga.
Autobus klacka dalje.


Sad je već skoro prazan, a ona sa šalom zajašila moju torbu. Ne zna ona ko je to pakovao. Ne mogu ni ja raspetljati pola sata kad dodjem kući.
Isprazni se autobus, ostade samo ona da stoji, nekoliko nas sedača i moja torba. Ona i dalje jaši sa šalom kao da je u preriji. Nagla se preko drške kao da je pastuva zagrlila i već se i ona nervira.
I meni nije svejedno, sram me, nema tamo dolarića ili evrića, nego samo jaja i ostala zdrava hrana… ruke mi otpadoše.
Pokuša naivka da otvori rajfešlus, kad ispod neki gajtan, pa traka sa gumbom, i na sve to još za svaki slučaj ziherrnadla. Pre bi provalio u Londonkoj banci sef nego u moju torbu.
Torba je delovala privlačno. Ne znam u kom pogledu, ali ona ne odustaje.
Taman narod počeo da ulazi i pravi gužvu, kad ti me ona besno pogleda i izadje na prvoj stanici.
Šta li joj bi??
Posle se setih, sigurno naišla na makaze za vrt, pa joj se nisu dopale kad su se otkopčale…
I tako se završi moje putovanje, ne baš oko sveta, ali 20 kilometra je 20 km...

- 23:19 - Komentari (40) - Isprintaj - #

nedjelja, 10.12.2017.

Nedoumica Albija...



Pasonje izgleda znaju strane jezike
Da li ovde piše čuvaj se psa koji se penje na drvo
Ili
Pas se boji mačke na drvetu??
Moram se upisati na kurs engleskog.


Oznake: pas, mačka, drvo

- 22:47 - Komentari (34) - Isprintaj - #

subota, 09.12.2017.

Svadba...svadba...

On i ona
Stigao je kišnog blatnjavog dana. Zabezeknuto je gledao koke, nigde poštene purice videti. Mala koka je osetila njegovu nesigurnost i odmah ga počela verno pratiti i objašnjavati ko je ko.
Na prvi pogled nije mu se svidelo.
Nigde njegovih.Nema se sa kime ni potući.


Ćurko dugo nije videla nikoga svoje vrste, pa je već mislila da je jedina na svetu.
Koke je nisu primale u svoje društvo, a i petlići su zazirali od njenog oštrog kljuna. Bila je moderna purica, planirana da na Božić bude pozvana kao glavni učesnik, a onda su je izabrali za ljubimca i ostavili samu.
Sve više je bila usamljena i tužna lutala vrtom kad bi ju pustili. A sad ovaj seljačić, došao ko zna od kud, mlad,zgodan.

Prvo se pravila nezainteresovana. Ipak je ona nešto naročito, posebno gajena i pažena, a on stara domaća rasa.

On je pokušao objasniti svoju ulogu na ovom svetu. Ona je pobegla. Malo ga je kljucnula, ali ubrzo su našli zajedničke teme, a i travu…

Šta će biti dalje, videće se. Božić će čekati zajedno, ali na na stolu…

Želim im potomstvo. Neće biti lako, a li nikad se ne zna. Možda to bude samo još jedna maštarija i bajka.

Oznake: purica, puran, silikonka

- 17:04 - Komentari (37) - Isprintaj - #

srijeda, 06.12.2017.

Roman...


Obožavam romane.
Kažu najbolji su oni koji ocrtavaju pravi život.
Tamo se uvek pojavi neki lepotan u kriznom času i spašava glavnu junakinju. Pitam se, gde su oni u reali??
Ako se i pojavi neki takav u najboljem slučaju pita za neku ulicu ili ako je genijalac, pa se nije izgubio u svom gradu, pita neku sličnu glupost.
Nije mi samo jasno, kako junakinja, i taj neočekivano, dugo čekani mulac, taman se sretnu i odmah znaju da su stvoreni jedno za drugo?? I zašto kad treba biti kao dva goluba a gu a gu… pisac završi roman, a čitaocu pune oči suza zbog njihove sreće. Što ga uopšte briga što su neki izmišljeni likovi sretni??
Ne moraš čitati zadnju stranu da bi znao kraj.
Podrazumeva se.
Ako je previše slatko, začas uleti u šund kategoriju, a ako je tragično, treba ti pun kufer maramica.
Tu nešto meni ne štima…
Moraću napisati još jedan roman, realan kao kupovina krompira na placu, ili isprobavanje cipela bez obaveze kupovanja.
Neka se onda onaj princ sa konjem parkira u glavnoj ulici i osvoji me na prvi pogled

- 09:02 - Komentari (44) - Isprintaj - #

utorak, 05.12.2017.

Komleksi, kompleksi...

Kompleks inferiorosti…
Veliki savet, mala pomoć…
Ako imate manji kompleks inferiornosti, udjite u prvu prodavnicu odeće i pustite prodavačicu da se divi vašem manekenskom stasu, tenu uz koji svaka boja paše. Nije kratko, nego imate tako lepe noge da je šteta ih skrivati, a dekolte nije do pupka, nego pikantno popunjene ženskice imaju što za pokazivati.


Nije vam dosta??
Za jači kompleks, idite na neku mrežu, one za ribolov su najbolje,možete upecti nekoga soma. Možete i na društvene. Uzmite bilo koju svoju sliku, isfotošopirajte je, ali nije obavezno. Posle deset minuta pogledajte stanje na svom statusu. One lajkove zanemarite, i bacite se na čitanje komentara. Koje lepote, koje divote…. Nema miss Univerzice ili Miss bilo koje vrste i lepote koja će dobiti toliko komplimenata.
Ako je slika fotošopirana to je kraj.
Ako je realna druga faza je pogledati u inbox, izboksovaće vas pošta ili kako se modernije kaže mejlovi, sa svih strana sveta. Sve neki lepi, uspešni, bogati, a sami, eventualno sa psom ili vrtom punim cveća. Žele se sa vama upoznati. Prepuštam vas maštanju…

Za kraj, ali ne manje važno, nikako, baš nikako, ne smete pogledati u neoprano sudje, neispeglan veš, neskuvan ručak, ali, od svega najgore, pogledati se u ogledalo i to ono veliko gde se vidite od glave do pete. Gledanje u ogledalo izuzetno može biti odobreno ako nosite naočale…naravno pre gledanja ih skinuti.

- 08:47 - Komentari (36) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 04.12.2017.

Čišćenje snega…

Selo idilično, kao sa razglednice.
To belo čudo je zabezeknulo piliće, Ćurka naljutilo, a Albi ne može da postigne koliko mačaka sad oko njega. Najzad je došlo njegovo niko ga ne vidi, lovi u mutnom, pardon, belom.
U gradu haos.
U soliterima uobičajena atmosfera.
Susjed koji je postao neka značajna funkcija u zgradi, nešto poput premijera u državi istakao naredbu, svi na čišćenje snega. Ne sme ostati ni mrvica na asfaltu. Pahuljice ga ne bendaju padaju mu tik pred nos što ga je ražestilo.
Izvukla bih se ja da nije tih mreža fejsbukovih gde se kače slike i kad ideš u zahod i iz njega, pa i ja pala u iskušenje i slikala se u stilu taekvo-do majstora. Što znam samo tri udarca ne vidi se jer imam propisnu odeću koja mi dobro stoji.


-Svi će čistiti.
-Nemam lopatu.
-Imam ja.
-Mogu je dobiti??
-Ne može, uzeli mi.
-Da kupim lopatu??
-Ne treba, imam ja rezervne.
-Donesite mi tu rezervnu.
-Ne mogu, jer ne vraćaju kad im posudim.
-Znači da kupim??
-Što ćeš kupovati kad imam ja.
I ko zna dokle bi to ubedjivanje trajalo da sneg ne popusti i otopi se…

Oznake: sneg, grad, selo

- 09:13 - Komentari (26) - Isprintaj - #

subota, 02.12.2017.

Prvi sneg...


Pao sneg u sred zime kad mu vreme nija. Senzacija na društvenim mrežama.
Na sve strane slikice, beli se.
Euforija pahuljica lebdećih i padajućih.
I kako to one baš padnu na lice i zablistaju kao suze napuštene ljubavi. Kod mene padnu na nos, i delujem zgodno crvenog nosa, a modrih usana. Nije neki prizor za ovekovečiti se fotografijom. Možda onaj starinski način gde je aparat tri metra dalje i može proći, ali novi pod nos što ih staviš, napućiš usne pa zineš da se sve plombe vide i nema slike za divljenje…
Modernim dimnim signalima se javlja koliko je kome cantimetra pao, a ovi što im nije pao osećaju se ugroženim. Mislim da bi trebalo biti obrnuto, a možda se i varam.
Sneg izaziva i druge divote. Gradski saobraćaj je u kolapsu proporcionalno pahuljicama. Iz stanova miriše kiseli kupus, hrana koja se priprema satima, a pojede za tri minuta.
Izlazim obučena kao da sam na Severnom polu. Dahćem pod teretom deset kilograma odeće i 5 kg obuće… Predah u prvom kafiću gde za svakim stolom gomila odeće na stolici jer je garderoba popunjena prvim posetiocima koji se od devet sati pa do kasno posle podne ljube sa šalicom kave i bulje u one pametne mobitele. Ovi sa novijim modelima drže ih malo ispred sebe, i non šalantno pokazuju celoj birtiji. Ovi sirotani sa modelom od pre tri meseca, malo se srame, pokrivaju rukom ekran i kao namršteni bulje donoseći važnu odluku, biti il’ ne biti sa novom igricom.


Na brzinu ispijam kavu, kasnim i jurim van. Dočekuje me vetar nepristojno me tresnuvši po licu, pahuljice završile svoj radni dan i ko zna gde otišle, a pod blista. Šteta što nema mesečine bio bi to divan prizor za slikanje. Ovako pružam jednu nogu i korakom od cirka 5cm pokušavam po onom zaledjenom hodati. Neko je polio ulicu da bude valjda čisto, a ona voda se pretvorila u teren pogodan za svetsko prvenstvo u klizanju. Panično mlataram rukama, i hvatam se za zrak. Zrak ne reaguje, ali čovek koji je pošteno išao svojim putem je, jer sam ga šćapila. Samo reče uf i sede na pod. Nema više kavalira da ti pomognu. Sedi i gleda me. Diže se na kraju i kaže sve je u redu. Kako u redu, mislim se, kako sad preći deset metara i vratiti se kući.
Tražim sledeću žrtvu, ali čudan neki svet, ne šetaju po klizavici.
U zlo doba naidje susjed koji voli štipati ženske u liftu, pa udarim osmeh od uha do uha.
-Susjed, hoćemo li kući??
Kad sam mu se nakačila i kad je počeo posrtati pod mojim vitkim stasom i hodom gazele (jeste li videli gazelu na ledu?) taj više neće juriti ženske u liftu.
Ulazim u stan, otvaram porodično pakovanje sladoleda, lešnjak, čokolada, vanila. Bacam vanilu uzimam žličicu i svečano objavljujem, zima je počela…

Oznake: sneg.pahulje, Zima

- 22:42 - Komentari (43) - Isprintaj - #

petak, 01.12.2017.

Dan boleštine… 1.12


Svašta mi slavimo, tako i tu bolest , još joj i dan darivali.
AIDS ili kako joj tepamo sida se ušunjala ko zna na koji način. Možda je dremala vekovima, pa kad su druge boleštine odustale od homo sapiensa, ona digla glavu i pokušala zavladti. Možda je tačno da je slučajno ili namjerno pobegla iz neke laboratorije. Bilo kako bilo, tu je već godinama.
Gadna bolest, i naravno nikad neće doći nama niti nama dragima. To je bolest nekih drugih, nekih koje ne poznamo. Prvo je bila bolest nekih grupa, manjina, a onda se raširila po celom ljudskom rodu. Bila je sa smrtnim ishodom, a onda je malo ublaženo njeno dejstvo. Primiri se, ali za sad nikad ne nestane iz tela.
Poznato je da sam paničar i da od bolesti ne volim ni slovo B, a od doktora i belih mantila zazirem. Kao mladi stručnjak, perspektivan (morla sam to napisati, tako lepo zvuči), elem kao taj stručnjak, a i kao ljubitelj putovanja, išla sam na sve moguće i nemoguće zdravstveno-turističke ture. To je slično ovom sadašnjem političkom turizmu, samo su drugi ljudi u pitanju. Ishod je isti…nula.


slika sa neta
Posle jednog takvog putovanja gde su me naplašili ulazim u laboratorij gde sam radila.
Tada laborant nije imao zaštitne rukavice, a i automatske birete su bile retke pa se to radilo ustima. Da ne davim, nije ni bitno vama, ali kako se uspostavilo, bitno je bilo meni.
Trajalo je samo desetinku sekunde. Laborantica mi dodaje epruvetu punu krvi, zašto ne u stalku pitate se…žurilo se.
Pružam ruku, pruža ona.
Vetar, prozor, staklo, ruka, krv…
Odakle??
Oči mi se šire do užasa.
Pregled krvi, pacijent zaražen…
Čekanje… Mesec, dva, tri, šest. Negativno. Ponovo i ponovo…
Taj osećaj kad čekaš laboratoriski nalaz. Da li si osudjen ili ne??
Posle, puno posle, napisla sam knjigu, roman o putevima kako se može zaraziti virusom AIDAS-a. Nije nešto naročito ni napisano, ali prihvaćena i preporučena od Jazas, društva za borbu protiv AIDS-a.
Posle, puno posle, odahnula sam, postao je rizik kao kod ostalih.
Ne morate biti u rizičnoj grupi!
Ponašajte se kao da bolest vreba baš vas. Zaštite se koliko možete.
To više nije bolest smrti, ali ne želim je nikome!

- 09:26 - Komentari (41) - Isprintaj - #

srijeda, 29.11.2017.

Izlazak...spremanje...


Došla zima, ali to ne znači da ću sedeti u kući.
Ne, neću ići ovim biciklom.
Malo me ima previše na nekim mestima. Pola sata vežbe i ućiću u traperice koje mi najbolje pašu.


Pegla je u pripravnosti. Uvijek nešto u zadnji čas treba prepeglati.

Ne znam zašto treba staviti tonu šminke, a da se ne vidi.

Ne izgledam loše

Nekad nije bilo mobitela, morala sam javiti prije nego krenem iz kuće
Halo, gotova sam…Dolazim

Prijateljica će iskreno reći.
Šta misliš, hoću li mu se dopasti??

- 23:37 - Komentari (44) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 27.11.2017.

Jesen je...

Jesen.
Doba romantike, uzdaha, lepote.
Žuto-vatreno lišće leprša noseći sećanja na prošlost, može i na nadu za budućnost, što ko voli. Put kroz šumu, praporci konja, jahač, obavezno na belom konju hita dragoj u zagrljaj. Ona ga čeka raširenih ruku sa suzama u očima.Vetrić se poigrava njenom dugom haljinom. Oblaci na plavom nebu plešu.
Idila, ubilo se.
Zašto ona plače, nije mi jasno, tek suze blistaju kao dijamanti na rumenim obrazima. Mora da je ili on ili ona nešto žestoko zabrljao dok je on konjem hitao. Što ne uze neko brže prevozno sretstvo?? Bilo kako bilo, vatreni zagrljaj, oči zagledane u daljinu i tajanstven osmeh.
U praksi je malo drugačije.


Ono lišće koje niko ne kupi lepi se za asfalt i klizavo užas. Ona stoji nervozno na stanici očekujući tramvaj zvani želja, da je preveze iz prošlosti u budućnost, to jest od kuće do radnog mesta. Suze su više kapljice kiše, a rumeni obrazi su zadnji krik nove šminke koja garantovano pegla bore svima ispod 25 godina. Oni preko te starosne dobi mogu si opeglati bore jedino kod plastičnog kirurga, jer i on mora od nečega živjeti. Konja nigde, zaglavio u nekoj birtiji pa se uspavao. Vetar pokušava se poigrati njenom garderobom. Šipak, traperice ne može pomeriti ni orkan.
Ni oblaci nisu što bi očekivali. Očito nemaju plesne cipelice ili ne čuju glazbu pa se razvukli i više liče na tračnice neke duge pruge nego na lepršave plesače.
Sve u svemu, teško je biti romantičan kad je jesen nekako sivo, vlažno tandrljiva.
Raspoloženje može popraviti samo pravi poznavalac jeseni, Oliver, ako mi uspe prebaciti na blog, ako ne zamislite inače ću vam ja zapjevati, pa spasavaj se ko može…


Nije uspelo, ko voli, nek' izvoli

Oznake: jesen konj, romantika lišće oblaci

- 09:59 - Komentari (44) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se