AnaM

petak, 20.04.2018.

Romantika...

Obožavam jake muškiće.
Ko traži, nadje.
Ja našla na netu

- 07:17 - Komentari (36) - Isprintaj - #

četvrtak, 19.04.2018.

Primitivka gostuje...

Primitivka gostuje danas kod mece
Prvo da raspravimo što je to gostovanje??
Kad razmislim, to su oni koji su popljuvali sve redom onda, a zna se kad. Posle se neki jesu, neki nisu pokajali, ali većina podvila rep i došla zna se gde. Neće kod mene gostovati pljuvači, misli meca. Misli, ali badava, novac vrti gde burgija neće. Ovde nije bio novac u pitanju nego tajni lik učantravanje kao primitivka. Aha, sad ću tajno doći na blog.
Šipak.
Izbrisala sam mecu, a ova tajanstvena se nije htela pojaviti. Panično sam bockala, molila i preklinjala komp da mi vrati mecu…i uspela. Nema tajnog bloga, samo gostovanje
Hajde ti primitivka, zini, da te vidim. Nisi pevačica, ne moraš pevati, a nisi ni političar ne moraš obećavati.



slika sa neta
Doživljaji primitivke
Krenula primitivka u ranu zoru, pre nego je sunce izašlo iz smoga, a ona prostača sa petog kata ostavila vrata lifta otvorena da ne čeka kad se vrati iz pekare. Može joj se kava ohladiti.
Gde će primitivka nego u snabdevanje. Ide, ide, onako onim odlučnim, primitivnim korakom, kao da svet osvojila.
U sebi sve misli ja sam moderna žena, moderna žena, neću biti primitivka. I ritam koraka podesila toj rečenici. Da bi utisak moderne ženskice bio veći drži mobitel važno u ruci, i kao priča sa nekim, a oko vrata mesto ogrlice stavila žice , kao sluša glazbu.
Nije meni lako, osećam da sam primitivka iako nemam bele čarape i luk tamo zaboden. Vrti onaj primitivizam, hoće da pukne.
U susret mi ide mama sa sinčićem od jedno šest, sedam godina. Gledam ja svoja posla, jer sad ako pogledaš negde krivo, odmah te proglase za nemoralca, manijaka ili najblaže dodele ti titulu, ne razumeš ti dete. Ne gledam mališu, ali gleda on mene.
Kao svaka primitivka, umesto u trapericama, meni vruće pa obukla suknju… Šta ima da mi bude vruće na +26, pitam se sad, ali kasno.
Malac dodje do mene, podiže mi suknju u zrak i pištoljem nacilja, zna se gde. Da li da mu dam pljusku, ili da spuštam suknju. Suknja je pobedila, a malac, da se razume, nisam napisala mulac, poprska me od struka naniže. Izgledam k’o popišana. Sretan malac prodere se.
-Ti nosiš bele gaće, video sam te.
Duboko sam udahnula, zinula da se proderem na derište, neodgojeno, nego šta je drugo, kad ti mama procvrkuta.
-Dopali ste se mom sinčiću. Tako reagira kad mu se neka teta svidja.
Glupo se nasmeših i poštujući sve konvencije napisane, nepisane, planirane i tandrmoljaste, nastavih svoj primitivni život, a ruka me baš zasvrbila…

- 08:27 - Komentari (35) - Isprintaj - #

srijeda, 18.04.2018.

Aleksis i Albi...

Aleksis i Albi
Maci se dopalo ime Aleksis koje joj je dao kum VladKrvoglad. I odmah joj krenulo.


Aleksis je dobila vrlo primamljivu ponudu za put u inozemstvo. Nije daleko, Frankfurt. Pozvana je da se zajedno sa Albijem preseli i da se bace na proizvodnju angorskih potomaka za izložbu. Zgranula sam se na tu perveznu ponudu, a Albi je samo zamjaukao i tri dana nije dolazio kući. Mora da je frktao
- Ljudi, oni će meni komandovati kad ću i sa kime ću…
Druga ponuda je bila iz jedne malo severnije zemlje. Albi nije pozvan, a Aleksis će dobiti sve što poželi, samo neka dodje. Uslov je bio, sitan po mišljenju pozivara. Treba da se odrekne nekih svojih ženskih atributa. Mora da je Aleksis povukla na mene, jer na sam pomen operacije za bolji i duži život pobegla je na tavan i nije se dala dole ni kad se u zdelici našla iseckana jetra.

Treća ponuda je na prvi pogled bila simpatična, tužna, zavisi kako ko gleda. Curica od nepune tri godine ušetala u dvorište, počela vući Aleksis i vikati da je to njena Ava. Ava je pas koji se izgubio, neki bratić od Jina. Pokušali smo objasniti da je Aleksis mačka, a ne pas.
Nije vredilo.
Čak je i Aleksis zamjaukala da se ne oseća kao pas.
Ništa.
Roditelji su svojoj nežnoj jedinici sve priuštili, pa su hteli i Avu kao psa. Ustrajno su tvrdili da mačka ne zna, kad tako izgleda, iznutra je pas.Bolje će joj biti kod njih, to jest u štenari.
Ne znam šta će na kraju biti.
Velika je to odluka.
Albi kao otac, neće da se meša.
Kaže opasno je ogrepsti svoje dete, mogu te u zatvor strpati.

- 08:36 - Komentari (35) - Isprintaj - #

utorak, 17.04.2018.

Tata, gde si??

Mijaaaauuuu...
Da li ovde stanuje moj tata Albi??


- 08:21 - Komentari (34) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 16.04.2018.

Veličina..


Jaje je jaje, veliko ili malo,
a neki gnjave i mere,
veličina pa veličina…


- 07:43 - Komentari (40) - Isprintaj - #

nedjelja, 15.04.2018.

Susret…

Susret…
Možda se dogodilo meni, možda nekome drugome, ali moglo je i meni.
Ko zna…

Landaram jutros, gvirkam na sve strane, a u sebi ljuta što tu gomilu novca nosim na poštu za papiriće koje će mi tamo cepnuti i vratiti komadić za ladicu. Videla sam tako zgodne cipele u izlogu, možda nešto i ne platim od računa. Ne treba preterivati.
Struja, grijanje, kablovska, telefon… Trošio ne trošio, moraš im dati novac. Samo da se i ostali ne dosete tome, pa na ulazu u samoposluge traže da platiš mesečnu članarinu, u kafiću polog za kavicu, a u cvećari akotanciju na cveće koje kupuješ tokom godine…
Uzeše mi sve pare, odleteše moje cipeliše za drugi mesec, i još nije htela ni kusur da mi vrati. Nema kaže sitno.
Uf… puf… ne prilazite mi sa upaljenom šibicom (za mladje, to je ono drvce sa kojim se nekad palio plin i cigarete)
Dok ptičice cvrkuću, travica se zeleni (što ne napraviše stazu kroz park nego moram zaobilaziti), magnolija se pravi važna svojom lepotom, a neka šljiva neplanirano izrasla pa se rascvetala. Lepota, neću više da budem tužna, novac nije važan bar tako moraš reći da te ne proglase za materjalistu. Ljubav samo ljubav pevuckam u sebi (na glas ne smem misliće da sam postala hapla hu)
Tras bum!
Udari neko u moja kolica za snabdevanje, pa ih povuče. E, nećeš, kupila sam mleč i ikru za čorbu (jedino što jedem od rečnih riba). Vuče on, vučem ja. Nisam badava bila na selu celi tjedan i fiskulturisala. Odustade on od ikre, ali sad traži pare
-Daj novac, udariću te.
Odmah sam shvatila da je neki primitivac koji ne prati zakone i ne zna da je zabranjeno udariti ženskicu. Ranije dok nije bilo zakona, sigurno je moglo, ne znam. Traži on novac u mom novčaniku koji grčevitio držim.
-Traži, traži, ne mogu ni ja naći…
Tresnu onaj novčanik 10metara dalje, pogleda na vrat ne bi li mi otkinuo ogrlicu. Šipak, znam za jadac, nema zlata na meni, možda imam zlatno srce i osmeh, ali od toga se neće ovajditi.
Pobeže on, sakupi se narod, a meni došlo čisto neugodno.
Koji je to blam.
Sram me bilo.
Sve dadoh za račune, ni za poštenog lopova nije ostalo.

Oznake: računi, cipele, razbojnik

- 07:29 - Komentari (30) - Isprintaj - #

petak, 13.04.2018.

Skromnost…

Skromnost…
Skromnost je vrlina. Narcisoidnost nije na ceni.
U mom slučaju, to je glupost. Ruku na srce, bez lažne skromnosti, što mogu kad sam lep, pametan potentan… pitajte bilo koju puricu, a možete i poneku koku.

- 20:40 - Komentari (42) - Isprintaj - #

petak, 06.04.2018.

Tajni obožavalac...


Volim one mišićave, visoke, pametne, muškarce od kojih ti zastaje dah, na koje se možeš da se osloniš u teškim situacijama, ali i naći rame za plakanje. Želela bi da taj On, zapeva serenadu, pa makar me i blamirao u soliteru, da donese cvet i kad nije stogodišnjica našeg prvog poljupca i da se sam seti onog što me raduje, a to nikako nije fudbalsko prvenstvo u nekoj Nedodjiji, niti bilo kakvo lupkanje loptica.
Volim, ko ne voli??
Tražim, ko ne traži??
Nalazim?? To već malo teže.
Nije da nema, ima, ali ti obično traže neku tupavu plavušicu koja trepće napućenih ustašca, moli za pomoć u svakoj prilici i tragediju slomljenog nokta može samo On da reši. Nije da nisam plava, ali tu prestaje i svaka sličnost sa idealnom ženskicom.
I onda jednog jutra čujem kuckanje na moj prozor. Onako, laganica, znaćajno, udar, pa tišina, pa opet lagani udar.
On.
Dodje mi neka milina oko srca, glupavi osmeh od uha do uha.
On.
Znala sam, uvek sam znala da će kucnuti na prozor. Živim u soliteru, ali nije na osmom spratu, za viteza je i konj dovoljan da se približi mom carstvu.
Opet kuc kuc


Nemam drugu sliku vrapca, otišli svi u selo kod koka, bolja tamo hrana...
Dižem se iz fotelje u kojoj sam zavaljena po milioniti put gledala scenu nekog sladunjavog filma. Primičem se prozoru onako zavodljivo, kao one štrkljave manekenke što pletu nogama. U sekundi mi proleti misao da niko tako ne hoda, ali mora da je zavodljivo i nastavljam ti glupim koracima izvijajući kukovima ka prozoru. Usne sam namestila zamamno kao na naslovnici časopisa, onako poluotvorene kao da si zinula, pa zaboravila da ih zatvoriš. To je valjda sexi. Jednom rukom dižem bujnu plavu kosu koju ću da pustim da mi pada niz ledja kad se približim prostoru. Hvatam samo čuperak od 5cm, jer je ta bujnost kose u nekom časopisu, a ne na mojoj glavi. Smaragdno zelene oči zatvaram da bi gledala kroz trepavice. Neko mi reče da na to padaju kao muva na med, ne na ono što ste pomislili. I smaragd je pomalo žućkast, ali nećemo da tražimo dlaku u jajetu.
Smargdne oči, plava kosa, lelujav hod, usne poluotvorene. Osvojiću ga i nagraditi što se penje po soliteru sa gitarom..
Tras Bum
Onako zatvorenih očiju, isprepletenih nogu, uzbudjena, zaboravih da sam premestila fotelje i kauč, i sapletoh se preko stolice. Zavodnička usta se namestiše kao u soma kad ga izbace na obalu, vaza sa cvećem, srećom bez previše vode, otkotrlja se po tepihu i zaustavi pred stočićem sa televizorom. Na ekranu samo nešto štucnu i nestade slika. Druga vaza mi pade na glavu.
Viteže, ah, viteže, pomagaj, kličem ja onako polivena vodom, upetljana u zavesu bespomoćna kako prava ženska i treba da bude.
Oči nam se sretoše, pogleda me sa visine svog položaja, odmahnu glavom, i odleprša na drvo pod prozorom. Moja nada, moj vitez, moja ljubav, beše jedan mali vrabac koji je u roletni obnavljao svoje prošlogodišnje gnezdo. Ja vapijući sa poda, podigoh ruke, uhvatih se za ostatke zavese, začu se šiiiiiik, pa zastoj, šiiiiik, i zavesa se otkači zaleprša u stilu duha iz nekog vampirskog filma…

Oznake: Sinki priča

- 08:22 - Komentari (50) - Isprintaj - #

četvrtak, 05.04.2018.

Mesto, molim…

Mesto, molim…
Veza selo grad dvadesetak kilometara je automobilom oko sat vremena.
Ako žurim, autobus je pola sata.
Kod muških šofera je obratno, ali to je zato što njima sama kola iz prvog poteza izlaze iz garaže. Kad ja krenem, automobil se sa svima pozdravlja, pa se vraćamo gore, dole, malo levo, još malo, op, stop. Onda ja izlazim da proverim dokle smo se pomakle. Nezgodne susede imam. Meni za inat kupili neka skupa kola pa ako tresnem u njih otplaćivaću celi život njihove popravke.
I tako krenem busom u selo. Taj autobus prolazi pored svih bolnica u gradu, pa je uvek krcat. Naravno, ne voze se u bolnice mladi, zdravi, sportaši, pa je sesti pravi podvig i bolesnim. Onda idu razno razni sedači, uglavno oni koji imaju pametne telefone u glupim rukama pa ih ne znaju staviti negde nego celo vreme pipkaju i bulje u njih, valjda su skupi pa da im ih ne ukradu.


Stojim, a rado bih sela, kad gleda me neki šarmantan gospodin, tamne oči, bradica, ruke onako muške, tesan pulover pa preko jeans prsluk. Do tenisica nisam ni stigla. Ima sve baš, baš, tek kad se okrenu… Uf što ovi muški znaju biti zgodni u aprilu (travanj za neupućene). Gledam ga i mislim, ako mi ponudi da sednem na njegovo mesto, tresnu ću ga torbom pa neka mi to bude zadnje u životu. On meni, da sam ja nikakva i da mi treba mesto. Svadjam se nemuštim jezikom, kad bezobraznik ustaje smešeći se. Možda izlazi, nadam se.
U životu žene postoji trenutak kad daje svoje mesto drugima, vrlo je kratak, do trenutka kad joj mladi ustupaju mesto.
Tako i ja, sela bih, nije da ne bi, ali izmedju solucije stolice u busu i biti mlada, radje se opredeljujem za ovu drugu.
Onaj bezobraznik ne izlazi nego mi se smeši i ustaje. Zadavila bih ga, pa i nije tako zgodan, dapače, nikakav je.
-Oprostite gospodjo (ključam), samo malo se pomaknite prema prozoru da ova žena sa detetom sedne.
Sunce sija, vetar, ćarlija, dan je prekrasan, čovek je stvarno zgodan, a ja se smeškam i može se letiti bez krila, zar ne??

- 11:20 - Komentari (26) - Isprintaj - #

subota, 31.03.2018.

Sretni blagdani...

Sretan Uskrs!



- 09:00 - Komentari (58) - Isprintaj - #

petak, 30.03.2018.

Reklamiram se...


Blagdani jedan za drugim, pa rodjendani, neke proslave, i svaki put treba odneti neki dar.
Za prijatelje je lako, znam sta ko voli, ali oni drugi su problem.
Problem kao i ova slova sto ne stoje na svom mestu nego s brda s dola... Moja uzrecica, ne zna se zbog cega je to dobro, ovde znaci, bice kratak post., a jezik bebe…
Za sve znane i neznane, odlucila sam, stampacu knjigu, onu sto stoji napisana u nekom folderu sto godina . Cuvajte se, meca donosi darove u stilu Danajaca, najnoviji roman iz tri dela. Jos samo da vidim u koliko primeraka, pa da navalim da saljem.
Prijatelji, neprijatelji, familijo, susedi, sirotani, ne znate sto vas ceka.
Oni koje procenim da se samo zahvaljuju i napisu mi, divno, krasno, u tvom stilu, propitivacu o sadrzaju...
Nece vam biti lako, ali meni je to slatko.


Ne bojite se... nisam ozbiljna, necu napadati posten svet...

Oznake: pisac, knjiga objava

- 07:12 - Komentari (39) - Isprintaj - #

četvrtak, 29.03.2018.

Blog contra fejsa...

Blog contra fejsa
Na blogu sam bila večnost, a onda su me počeli ubedjivati da se registrujem na fejs. Opirala sam se u stilu, ne bih ja, nije to za mene, ma što će to meni, a sve gvirkala. Viče snaha neću, a na kuma namiguje da se kola kreću
Kud svi tu i mali Mujo.
Počela sam u stilu bloga. Pisala sam postove koje niko nije čitao, objavljivala slike koje su smatrali za amaterske. Čuj, ja mislila da će slike biti profesionalne sa mojim klipa klapa fotićem i takvim znanjem.
Za razliku od bloga gde su mi komentarisali ono što sam napisala, znači i pročitali, kritikovali, neki put se ubedjivali samnom, na fejsu toga nema. Tamo je sve tra lalala. Kakvu god glupost objaviš svi ti se dive, to jest lajkuju. Objavim ja svoju sliku. Kao svaka ženska imam komplekse, ali navikla. Ijaooo lepotice, krasotice, takve nema na kugli zemaljskoj. Pogledam u ogledalo da se nije nešto noćas dogodilo, šta ga znaš.
Na blogu željno očekujem komentar. Priznajem, presrećna sam kad mi neki bloger od respecta nešto načvrka. Video me je i to je već uspeh. Neki put ti važni dodju kod mene, ali češće me zaobidju. Nije da baš patim, ali ljuta sam što neinteresantno pišem. Dodje mi da krenem na put oko sveta, udarim stih i fotku, da skočim sa Himelaja, napravim selfi pod rušećom stenom, ali… vratim se Albiju i društvu.
Na blogu su nikovi. U najboljem slučaju znam odakle su. I tu sad radi mašta. Zamišljam ih prema onome što pišu, šalim se sa njima, neki put znaju biti vrlo nezgodni. Nik kao maska, pa kad ti zalepe istinu, tri dana se pušiš.
Na fejsu puno ime i prezime, a sve ,nećete verovati, sve neki fin, dobar, uspešan svet, ono što bi rekli med i mleko. One što poznajem u reali, izgleda ne poznajem, mnogo fini ljudi, dobročinitelji, zaštitnici, onako sve dobro tralalalala…


Ima na blogu ljubavi, nije da nema, ljubav je pokretač pesnicima, zvezda vodilja „prozačima“, ali dok tu ima neuspelih ljubavi, te šutnuo on nju, te ostavila ona njega, te probaju sa novim vezama, te deca ne uče, kolač zagoreo, prijatelj izneverio,udare u politiku, svašta se narodu dogadja.
Toga nema na fejsu. Tu je sve ideal do ideala, a tek kome se dopadam. Da ih sve poredjam imala bih najjaču vojsku na svetu. Od pilota, preko pešadije pa sve do onih iz artiljerije, svi umiru od želje da im budem prijatelj. Pacifista sam, pokušah da objasnim jednom sa medaljama kao da je svemirac pa ratovao na svima planetama Mlečnog puta. Gde me samo nadju?? Geografija mi nije jača strana, pa često i ne znam gde im je taj grad gde me zovu u goste. Šta znam, možda neko seoce na Balkanu, pa da krenem na kafu.
Ne znam kakvo je mišljenje ostalih.
Sve u svemu, svako ima svoje dobre i loše strane, ali blog je blog…

Oznake: blog, fejs, dvoboj

- 07:20 - Komentari (48) - Isprintaj - #

srijeda, 28.03.2018.

Strašna priča… buuuu…

Strašna priča… buuuu…
Vraćam se sa snabdevanja u svom stilu, natovarena kao da će smak sveta.
Primičem se soliteru, i onako ne gledajući, više sa strane, vidim neki čovek zvera okolo. Brzo sam požurila u sigurnost solitera. Vadim ključeve i osmehnem se u kameru jer znam da nadzorni organ, to jest, dežurni susjedi, bulje ko će ući, ko izaći, ko je kome došao i zašto je došao. Oni ključevi se umrsili jedva se setih šifre. Šipak, šifra ne radi, mora ključ. I dok se ja tako muvam oko vrata, onaj čovek se približava. Nigde nikog poznatog. Da sam dovela u kuću tudjeg muža, svi bi bili pred vratima buljili i pozdravljali.
Gledam onog čoveka, gleda on mene. Kosurinu pustio do ramena, oči neke ljubičaste a la Elizabet Tejlor, ali buljave pa strašne. Zvera levo desno. Sva sam se stisnula, a ono baš me gleda.
Nadjem te vražije ključeve, otvorim i uletim u zgradu. On se nakesi onako zlosutno na mene i uleti i on.
Ijaooo, one torbetine teške, vučem i kolica za snabdevanje, ispadoše mi novine. Manijak se saginje gleda me značajno i dodaje stvari koje mi padaju iz drhtavih ruku. Išla bih liftom do prvog kata, ali što ako uleti i on u lift. Tako je i bilo on u lift, a ja dahćem kao parna mašina. Dogurah se do stana.
Pred stanom manijak, gleda u moja vrata. Šta sad??


Zvoni.
E, nećeš, idem ja još jedan kat gore, pa šta bude. Kako se sad susedi ne poznaju,pojma ne ostaje mi drugo nego da se prtim kao na Triglav, jer jedino na sedmom katu imam poznate.
Onaj krenuo…
-Izvinite, stanujete li u ovoj zgradi??
Ne, htedoh mu reći, samo vežbam dizanje tegova i trčanje po stepenicama tudjeg solitera.
-Doneo sam naručene knjige, a ovde nema nikoga, moraću vratiti naručeno.
Setih se, čekam te knjige tri dana… Što me je bilo sram… u zemlju da propadnem, ustvari ne može u zemlju, nego u prizemlje.
Šta sam mogla, oborila sam pogled i onako stidljivo kao snaša ili osudjenik, prošaputala
-Ja sam ta.
Sigurno je i on mislio da sam neki manijak, ili da mi nisu sve koze na broju, jer ko drugi kupuje i čita knjige…

Oznake: manijak, soliter, paničarka

- 08:38 - Komentari (37) - Isprintaj - #

utorak, 27.03.2018.

Usrećiću te...

Sreća je važna, najvažnija.
Ako je tako onda ću samo sreću širiti oko sebe.
Neki je traže fenjerom, neki je dobiju na tanjuru.


Zub me je potsetio da postoji, baš i nije morao. I krenem ja da usrećim nekog zubara. Da, da, baš tako, usrećiti nekog na radnom mestu. Posle dužeg natezanja da li da da li da ne, iščupa mi zub, ma šta zub, da je kljovu vadio lakše bi mi bilo. Usrećio me je, valjda više neće boleti. Usrećila sam i ja njega, odrao me kad sam plaćala, izgleda da je ipak bila kljova.
Anketaru na ulici sam pola sata odgovarala na pitanja jedno gluplje od drugoga, ali usrećila sam ga, jer niko drugi nije hteo ni stati, a ne odgovarati. Sad ću opet biti TV zvezda iako sam zakopčana do grla.
Mačkovima sam dala u zdelice nešto što ne smem ni pomenuti pred blogerima, jer je prava jeres praviti riblju čorbu bez riblje glave, repa i još ponečega, ali oni su se usrećili.
Muškiće je već teže usrećiti.
Ne vole kad im plešeš pred ekranom dok se pucaju penali, naročito ako su utakmice finalne, ni striptiz tu ne pomaže. Probala sam, ali se aktiviralo nešto pogrešno i počeo je urlati da se sklonim sa televizora. Nisam ni bila na toj kutiji, nego ispred.
Ne vole toplu pivu.
Ne vole kad se ne smiješ vicu koji si čula stodvadesetitri puta, a baš je dobar. Jeste dobar, ali posle tri četiri pričanja nekako mi gubi na kvaliteti.
Mora se nekako pojačati filing, jer kad ja rešim da nekog nesretnika usrećim, ništa ga ne može spasiti od toga…

Oznake: sreća, zub, patuljak, mačak

- 10:25 - Komentari (41) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 26.03.2018.

Blog tjedna…

Blog tjedna…
Gledam ja blog.hr, gleda on mene.
Ja još dremam, on doveo četu blogera ranoranica, samo pevuši.
Tandrmoljka mu, bloger tjedna postao Albi.
Nije da sam ljuborna, nije ni da mu zavidim što meca nikad to nije bio, ali se pitam, ko sad treba pisati postove, meca ili lenčina Albi??
Da se ja onako elegantno izvučem, tek sam doputovala, a on kako se snadje.
Hm… problemčić, Sivko video da se njegov brat natandrčio pa udario selfi…
-Sivko, ne možeš ti sad na blog, dan Albija je…
-Mijauuu…neću ja samo moj selfi snimak… a jesam mačak, vidi mi brkove, sad će mačke poluditi kad me vide.
Neka ga...


Oznake: selfi, blog, mačak

- 09:00 - Komentari (51) - Isprintaj - #

nedjelja, 25.03.2018.

Buđenje...



Ma, kakvo letnje vreme, ne interesuje me...


Oznake: letnje vreme sat

- 07:29 - Komentari (32) - Isprintaj - #

subota, 24.03.2018.

DNEVNIK JEDNOG BOSANCA - KANADA...

Navodno se je neka voditeljka morala prekinuti emisiju jer su joj suze razmazale šminku. Čula je ovu pričicu koja je zapalila internet pre dosta godina.
Možda je neko nije čuo, pa je ponavljam. Meni se dopala…

DNEVNIK JEDNOG BOSANCA - KANADA



12. 08.- Uselili smo se u nasu novu kucu u Kanadi. Tako samuzbudjen. Ovdje je tako lijepo. Planine su prekrasne. Jedva cekam da ih vidim prekrivene snijegom.
14. 10.- Kanada. To je najljepsa zemlja na svijetu. Lisce je poprimilo sve one divne nijanse zute i narandjaste boje. Vozio sam kroz prirodu i vidio par jelena. Tako su gracionzni. To su najljepse zivotinje na svijetu. Ovo mora da je Raj. Volim Kanadu.
11. 11.- Dan sjecanja (Kanadski drzavni praznik). Lov na jelene ce uskoro poceti. Ne mogu da zamislim da netko moze ubiti tako divnu zivotinju. Nadam se da ce uskoro snijeg. Tako je divno.
02. 12.- Nocas je pao prvi snijeg. Ustao sam u jutro i vidio sve prekriveno bijelim pokrivacem. Izgleda kao najljepsa razglednica. Neopisivo lijepo. Izasli smo napolje, ocistili stepeniste i prilazni put a onda se grudvali (ja pobijedio). Kad je prosla ralica morali smo ponovo da ocistimo prilazni put. Koja divna zemlja. Volim Kanadu.
12. 12.- Nocas opet pao snijeg. Opet prosla ralica i zatrpalaprilazni put. Ovdje je prekrasno.
19. 12.- Nocas opet snijeg. Nisam mogao izvesti auto da idem na posao. Ovdje je zaista divno, samo sam malo umoran od lopatanja. Opet jebena ralica.
22. 12.- Ovo bijelo govno opet padalo cijelu noc. Dobio zuljev od lopatanja a bole me i ledja. Onaj majmun sa ralicom kao da sekrije iza ugla i samo ceka da ja ocistim snijeg ispred prilaznog puta. Supak.
25. 12.- Sretan jebeni i usrani Bozic. Jos malo usranog snijega. Ako mi ikad padne saka onaj peder sto vozi ralicu, ubiti cu ga. Jebem im mater sto ne posipaju vise soli po cesti pa da se snijeg brze otopi.
27. 12.- Nocas opet snijeg. Vec tri dana ne izlazim iz kuce osim da ocistim snijeg ispred prilaza kada prodje ralica. Ne mogu nigdje otici jer se auto zaglavio u brdu snijega ispred ulaza a i hladno je. Meteorolozi najavljuju da ce pasti novih 30 cm. tog bijelog sranja.
28. 12.- Prognoza je bila losa. Palo pola metra. Ako ovako nastavi nece se otopiti do ljeta. Ralica se zaglavila pred mojom kucom I taj supak dosao kod mene da mu posudim lopatu jer se njegova slomila.Rekao sam mu da sam vec sest lopata polomio cisteci ta govna sa mog ulaza koja mi ona stalno nabacuje i malo je falilo da sam isedmu slomio na njegovoj glavi.
04. 01.- Najzad sam izasao iz kuce. Otisao sam do prodavaonice da kupim nesto hrane jer smo ostali bez zaliha. Na povratku sam kolimaudario jelena. 3000 $ stete na kolima a moram i na sud radi mrtvog jelena. Te jebene nemani treba sve pobiti. Svugdje ih ima. Steta sto ih lovci jesenas nisu sve potamanili.
03. 05.- Odvezao se kolima do mehanicara. Nevjerojatno koliko su zahrdjala od jebene soli sto ju posipaju posvuda.
10. 05.- Selim na Floridu.Jebo Kanadu. Ne mogu ni zamisliti kako netko normalan moze zivjeti u toj jebenoj Kanadi.

Oznake: internet, Kanada, sneg

- 09:38 - Komentari (25) - Isprintaj - #

petak, 23.03.2018.

Reklame…


Ne znam kako ko, ali ja čim čujem reklame nadjem se u nekom poslu i pobegnem od njih.
Nije uvek tako bilo.
Verovala sam im, ono baš verovala.
Reklame za deterđent, milina. Samo sipaš nekoliko kapi mahneš krpom i sve čisto. Kupim, sipam pola bočice, trljam kao da mi život zavisi od toga… i… Ništa. Gomilam tako razno razne bočice idealnog, najboljeg, jedinstvenog, tandrmoljastog, i… Ništa. Nosite se, sve sam pobacala.
Ne gledam više reklame, ali me one šćape i gde se najmanje nadam.
Žali mi se prijateljica.
Kupila neki dormeo za spavanje, pa ne može ni da dremne na njemu, prevrće se celu noć. Nije ni čudo kad košta kao da je kupila nameštaj za tri sobe u Ikeji.Treba to otplatiti.


Postala sam antipropagandista (kaže li se tako??) za reklame.
Ne samo da ne slušam, nego baš za inat neću da kupim ono što reklamiraju. Eto, počinje sajam automobila i navalili da kupim neke autiće poznatih firmi, ono klasa od klase. Bilbordi kažu da je jeftino, samo što nije badava, nekih stotinjak, dve, tri, stotinke ne kuna, dinara, nego tisuća evrića. Pola miliona evrića baš jeftinoća. E, neću da kupim pa neka metnu još tri golišavke kako se zadovoljno kese u autu. Neću, za inat…

Oznake: reklame, bilbordi, kupovanje

- 08:57 - Komentari (39) - Isprintaj - #

četvrtak, 22.03.2018.

Šah...


Čudna je ta igra. Ima svoja pravila, a opet mnogi misle da mogu ih nekako zaobići.
U samom početku deli nas na crne i bele, na pione i laufere, kraljice i topove.


Najjača figura,dama, skakuće gde hoće i kako hoće, komanduje svima i svi se boje da im se približi. Ona vlada dok vlada, a onaj tunjavi kralj, kao cupka u mestu, tamo vamo. Svi mogu da padnu, ali kralj je jedan. Kad on capne sa table, možeš samo ponovo zaigrati, ako imaš snage. Svi ga kao čuvaju, dive mu se, ali bi rado zauzeli njegovo mesto.
Gde je tu ravnopravnost, demokratija pitam se ja. Zašto ne bi svi bili isti, ili zašto kraljica ne bi bila u nekoj partiji glavnija, važnija od svih?? Svi se nje boje, a ona sva važna misli da je još važnija i da bi partija bila izgubljena da nje nema.
I to pravilo da i pion može biti bilo koja figura. Idite, molim vas, da li je to pošteno?? Zna se ko je za što naučen i čemu služi. Ako si laufer, ne možeš biti konj. Ako postaneš konj, gubiš osobine laufera. Ne može i konj i laufer. Neke figure to nikad ne shvate ili shvate prekasno, pa nije ni čudo šta budu izbačene sa table.
Rokada nije ni roken rol, ni roknem te, ali zna doneti glavobolje učesnicima igre.
Sve u svemu, gadan je taj šah i ko ne zna pravila, bolje i da ne počne igrati.
Govorimo još uvek o šahu, zar ne…

Oznake: šah, SPORT, igra

- 09:37 - Komentari (32) - Isprintaj - #

srijeda, 21.03.2018.

Ja stiglo…


Jučer u 17.15 stiglo proleće.
Planirala sam doček uz roštilj u parku sa buketom ljubičica, nešto lepršavo, bar šal oko vrata i osmeh.
Došlo je, nije da nije, ali ljubice nisu odgovarale, više visibake i visideke, onako bele pa hladne.
Počelo je stidljivo, kao tek da se pozdravi sa zimom. Sram ga bilo, prevarant.


Od roštilja ni R.
Smrzoh se u zimskoj opremi. Klupa me je tužno pogledala, neko drvo palo u nesvest na broj stupnjeva, a auto nije mogao ni gvirnuti…
Jutros neki sumnjivi zvuci, tišina. Gvirnuh i skoro padoh u krevet ponovo. Trljam oči proletnje, a i one nisu više zelene nego se izbečile na ovakvu sliku

Proleće, slikam ti se u tvoje vreme, pojma nemaš kako treba da se obučeš.
Oni sirotani od pre neki dan, što su se smrzli, danas stavili kapice i dogovaraju se gde da pobegnu na kavicu.

Izgleda da je pritisnulo gumb za pogrešni kat…

Što bi rekli profesori. Dobro dobro, vidi se da si nešto radio, ali dodji ponovo za koji tjedan.

- 07:35 - Komentari (34) - Isprintaj - #

utorak, 20.03.2018.

Predator...

Umiljati mačak, tepaju mu,
a uze mi kruh iz kljuna...

- 09:02 - Komentari (32) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 19.03.2018.

Knjiga…


Veje sneg, vrednica kuću sredila, pa ne mrdam da se nešto ne pokvari.
Najavila mi se gošća koja na vratima stavlja naočale za čitanje, valjda da mi bolje vidi bore, a voli kao slučajno prstom da povuče po stolu. Nada se prašini. Jednom sam joj kazala
Vuci,vuci, možeš i krompir da posadiš.
Da li se uvredila ili nije, tek svaki put se divi kako sam sredila kuću. Blago meni ako mi je najveća vrednost u životu obrisana prašina.
Sad, ta moja poznanica, hoće neku knjigu.
Ijaooo.



Tresem knjige kroz zrak, redjam ih kao vojnike. Kod mene gomile knjiga u svakoj sobi. Nemaju sobu samo za sebe, šta da im radim. Neke volim da su blizu mene, a ne mogu neku knjigu baciti, mada imam nekad te porive. Imam i za prave ljubitelje knjiga ono u stilu, metar i deset cm u zelenoj boji da se slaže sa tepihom, ali ima i normalnih knjiga, pa nekih koje stalno pročitavam ponovo, pa i nekih malo boljih. Nećemo o tome.
Spremana sam za smotru, ali vrag mi ne da mira.
Mislim, knjige su kao ljudi.
Neke imaju prekrasne korice, neke su obimne, neke majušne, neke specijalno izdanje, neke rariteti. Poneka knjiga je štampana tek da proda novine, poneka čuvana i darovana muzeju. Ipak, ma koliko bile privlačne korice,volim one koje me iznenade lepim sadržajem…

- 11:25 - Komentari (33) - Isprintaj - #

nedjelja, 18.03.2018.

Brrrrrrrrrrrrrrrrr...

Ne znam kako vi, ali mi se smrznusmo...

- 10:41 - Komentari (40) - Isprintaj - #

petak, 16.03.2018.

Dogodilo se na jučerašnji dan…



Sve je počelo bezazleno. Stigla sam kući posle uspešnog vikenda (vikend može biti i u sred nedelje, ko mu brani). Ulazim u zgradu, i tada je počelo…
Ljubazno mi otvoriše vrata lifta neki ljudi. Da li sam dan prije lumpovala ili mi je provijant sa sela bio preveliki, ili su oni moji saliftnjaci (suputnici u liftu) bili malo krupniji, ne zna se. Zna se samo da smo se zaglavili izmedju prvog kata i prizemlja, da je jedan počeo panično pritiskivati sve gumbiće i urlati, da sam se uplašila kao da sam jedini preživeli u atomskom ratu… i sve je počelo zvoniti. Lupali su u vrata… i sve se samo sredilo osim onog što se derao.
Ulazim blažena u svoje carstvo, i tras bum, eksplodira mi žarulja koja je tu stajala sigurno pola veka….Sad se setila izvršiti samoubistvo. Naravno, nije pregorela kao ove omladina žarulje, nego se komad zadržao na onom u što se uvrti, komad lebdi preteći na ulazu neželjnom ulazniku, a neki delići su se rasprsnuli po celom susedstvu, soliteru, vasioni…


Mora i nešto treće, šuljam se, bauljam do sledeće rasvete…
Ha, nema treće, blaženo odahnem i…
Raspakiravanje, naravno, via frižider…
Prilazim mu ne očekujući da me zagrli, ali ni onu hladnoću sigurno nisam zaslužila. Zašto se ljuti, pitam se?? Podignem glavu, kad na njemu zasvetli -18. Pojma nemam šta mu to znači, ali znam da mi se ne dopada. Sad ja panično pritiskujem gumbiće,i… sve se ugasi. Eto, tako ti i treba grdim sebe. Nisam htela -18, sad nema ništa. Duvaj kad hoćeš nešto ohladiti. Gde li su uputstva za to digitalno čudo?? I počnem najsigurnije, lepi moj frižiderčiću, srećice hajde radi, videćeš što ću ti nešto dobro kupiti… hoćeš škampe, tortu, neku žicu, žaruljicu u bojama ili novu policu?’ I proradi sve na ono što sam htela…napisa se Economic…
Lepa reč i gvozdena, ili hladna vrata otvara…

- 20:04 - Komentari (40) - Isprintaj - #

četvrtak, 15.03.2018.

Živeli...

Živeli…
Nešto smo slavili i zamislila sam to kao romantičnu večeru na splavu Save ili Dunava, dolazi u obzir i more, ali momentalno mi nije pri ruci.
Pucketanje vatre u kaminu, sveće i vino u kristalnim čašama je više po filmovima.
Volim kad je toplo, a taj kamin mi to ne garantuje i više služi za ukras, tako da sam sela daleko od njega, a srce sam prepustila radijatoru. Sveće mi nisu nešto u prijatnom sećanju, ne palim ih ni na boru, ali pretrpim ih na stolu jer njihov titraj mi uzme deset godina sa lica što nije za odbacivanje. Čaše obavezno tražim da mi donesu prave,za vino, jer imaju običaj staviti piće u čaše za vodu, naročito muškima. Pola mi je užitka u lepoj čaši.
Uz dobru večeru, iskričavo piće, opustila sam se i uživam…
Kad…
Glazba…
Uvek se setim mojih prijatelja sa Rijeke koji mi zavidjaju da ovde u svakoj kafanici ima žive glazbe. Da se razumemo, volim ja to tamburanje i sviranje (ako nije milion decibela da oglušim), ali nešto drugo ne volim. Dok sviraju tamo napred sa instrumentima,pevaju, sve je dobro.
Ali…
Glupi običaj.


Onaj šarmantni (uvek je šarmantan i zgodan) glazbenik, ili već što je, uzme violinu i sa svojim drugarom koji peva krene od stola do stola. Svakom peva što poželi. Imam tremu čim se približi trećem stolu od mene. Znam svog Boška Boškovića. Pitaće me koja je moja pesma. Pojma nemam koja je. Volim puno pesama. Kazala bih ja koju bilo, ali tu je problemčić. Sve su pesme tugaljive, neko nekoga ostavio, pa sad taj pati, onaj drugi otišao i pet para ne da za ovog paćenika… i sve tako. Baš me briga, neka pati kad je šašav, ali koju god pesmu izaberem ispadne kao da sam ja autor te pesme i baš meni se to dogodilo i svi gosti me gledaju sažaljivo… sirota, ostavio je…
Drugi stol…približavaju mi se. Preznojavam se i prebirem u mislima sve pesme, ali kao za inat nijedna nije neka vesela, a ako je vesela, to neki pijanac se dere kako se napio, pa zalutao, ne može kuću naći. No, to baš neću naručiti.
Prvi stol do našega. Aha, setim se ja, idem u popraviti šminku. Tako svi kažu, a znam da idu nešto sasvim drugo raditi. Nisam našminkana, pa mogu reći da idem napudrati nos.
Vraćam se za pet minuta, a onaj baksuz me čeka. Ponosan što su svi videli gde sam bila. Samo što nije trumbetu uzeo da najavi. Slavodobitno se smeška dok se ja sva nesretna smeštam na stolicu.
-Lepa dama želi??
-Da me pustiš pojesti ovu šniclu na miru, mislim, ali ne kažem.
Gledam ja njega , gleda on mene, onako ispitivački kao kobra žrtvu…
Što me gleda on, preživeću, ali sad deset stolova sa najmanje dva tri čoveka svaki, sa po dva oka i još neki naočale pride, usmerili su poglede na mene i iščekuju moju pesmu. Tako mi i treba kad nemam blokče sa pesmama kao jedna moja pametna prijateljica.
Zaškiljim malo, pogledam ga kroz trepavice, osmehnemse i
-Nadji me…
-Tooooooooooooo, dreknu on, ispustih skoro viljušku, ali poče da me trži. Muzika se prebaci oko našeg stola, a onaj pevač sve jednu po jednu pesmu…traži me…
Zagonetno sam se smeškala dok me nije Glavnokomandujući ispod stola šutnuo, strpao onima neke pare a ja se kao kraljica Elizabeta osmehnula, našao me je…
Sretan on, sretna ja i svi ostali, ali priznaću vam, nije me našao…

- 19:00 - Komentari (33) - Isprintaj - #

srijeda, 14.03.2018.

Uvek...voleću te uvek...


Ovu sinki priču izvukla sam još iz 2009, kad sam videla današnji post lastavice...
Sama sam, otišao je
Noć je.
Sneg. Osećam kako škripi pod nogama, dok se on udaljava
Stojim u uglu sobe posmatrajući negde u daljini grane nekog drveta koje se povijalo na vetru. Stojim tako sama, zaboravljena .
Nekad je ova soba bila puna ljudi, galame, smeha. Izlazili su, ulazili, treskali vratima. Sad je mir. Tišina, teška, lepljiva, uvlači se u svaku poru, želela bih da je odgurnem. Čini mi se da me udara, pritiska, ne da mi da budem razdragana, vesela.
Tišina.
Sećanja.
Sećanja na prošle dane, dane sreće, veselja... naviru...
Gde su sada ti dani? Gde su otišli, mogu li da se vrate?
Sećam se njega, njegovih dugih prstiju koji me dotiču, njegovih toplih očiju koje me gledaju. Nežno me je dodirivao, stiskajući me uz svoje telo. Satima me je milovao, a ja sam titrala pod njegovim dodirima. Uvek je iz mene izvlačio ono najbolje.
Volela sam to, volela sam ga, još više je voleo on mene. Uzimao me je svaki dan. Volela sam njegov topli glas dok je šaputao reči ljubavi. Volela sam večeri i noći provedene sa njim.
Sećam se onog vrelog leta na moru. Seo bi na obalu, zagrlio me i pevušio o moru, valovima, Mesecu, ljubavi, sreći. Dodirivao bi me nežno, pa sve strasnije, mislila sam da veća sreća ne postoji od moje. Zoru sam dočekivala u njegovom zagrljaju.
Jednog dana, otišao je.
Bez reči, bez oproštaja, samo je otišao. Čekala sam ga te noći, i druge, nije dolazio. Nema ga. Više se nikad neće vratiti to vreme...
Onda je jednog dana došao, pogledao me, dodirnuo, pomilovao, i opet ostavio.
Opet sam titrala na njegove dodire, bio je samnom, osećala sam ga.
Bila sam sa njim, ali to više nije bilo ono pravo.
Više nikad neće biti kao nekada.
Dodje ponekad, ali sve je to nekako na brzinu, kao slučajno, žuri negde, uzme me, i odbaci. Kao da mu više nisam sve u životu, kao da ima još nešto.
Zašto ne može da bude kao nekad, da me opet voli?
Znam. Voli me uprkos svemu… Uvek, kako to bolno zvuči, uvek, koliko to traje?? Dan, mesec, godina…uvek. Voleće me uvek…
Znam da me nikad neće moći da zaboravi. Sećaće me se, maštati o danima provedenim samnom, bezbrižnosti i onom što sam mu dala. On zna da ću ga uvek čekati, da će uvek iz mog tela izvlačiti jecaje, da ću uvek biti tu za njega, jer ja sam njegova gitara,... nezamenljiva u dugim noćima.

Oznake: Sinki priča

- 07:33 - Komentari (20) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 12.03.2018.

Vanzemaljci su medju nama...


Ne znam kako ko, ali malo sam skeptićna prema vanzemaljcima i njihovim dobrim namerama prema čovečanstvu.
Zimus u moj ormar doleteli neki vanzemaljci, zlobnici. Kompletnu garderobu mi smanjili za jedan broj.
I uvek se to dogadja, nekako s proleća..


- 17:57 - Komentari (42) - Isprintaj - #

nedjelja, 11.03.2018.

Vikend...


Vikend, ili naški odmaranje subota i nedelja…
Posledice ženske borbe i dobijanje prava da se obasipaju cvećem jednog lepog sunčanog dana pokazale su se ovog vikenda.
Dobila sam cveće, ni puno ni malo, taman.
Orhideja je kao fina dama krenula u civilizaciju grada.Pokušaće se prihraniti iz neke bočice u koju je zalepljena.
Cveće sa korenom dobilo je priliku da produži svoj život, a možda da i svoje gene prenese u budućnost.
Nacrtala sam se muškima pod nos, zanosno se smeškala, govorila da obožavm cveće. I šta su mogli, sa kiselim osmehom, zavlačili su ruke u džepove i kupovali cvetiće svih boja i veličina. Bilo im je malo lakše jer su gledali druge isto mučenike, savetovali se kojio cvet da kupe da ne pogreše. Nije to mačiji kašalj treba pogoditi svakoj ženi ukus, a ne reći ono što ne želiš jer ti cvetovi su mnogo nezgodni. Postoji govor cveća, pa govor boja tog istog cveća. Većini muških je govor evo, doneo sam, i sad budi sretna… Takav cvet ne postoji u cvećari.
Albi je predao ljubičasti zumbul i otišao kod svoje zdelice čekati posluženje…


Sivko je doneo beli zumbul. Čekao je da ga posade, i nije mrdao od njega. Na kraju je zaspao čuvajući ga.
I neko kaže da su svi muški isti…

- 19:17 - Komentari (41) - Isprintaj - #

petak, 09.03.2018.

Muško-ženski pol...


Ulazim u bus. Samo jedno mesto slobodno, a ja idem tri stanice. Pojurim kao da me goni horda Tatara. Bićeš moje, htedoh mu uzviknuti, ali neću da konkurencija ne čuje. Iste namere imao je jedan gospodin koji je ipak bio gospodin i odustao još u startu. Na mesto se nameračila je i neka mladja ženskica, ali držala je onu pipkalicu u ruci i nije imala šanse.
Pobedonosno sedoh i gledam kao sa prestola okolinu. Običan svet, nemam na kome ni odmoriti oči, a o nekom maštanju ništa. Onako sa strane pogledah osobu do mene. Interesantna. Muško, ili žensko ??
Kosa srebrnasta, može biti muško rano dobilo srebrni ukras. Može biti i žensko koje pokriva sede boji dečije plavo ili nordisko srebrno…
Dole hlače. Nema tu muško, ženske, traperice su traperice, što bi se reklo unisex, mada su više bez sex.
Sad ću pogoditi, cipele. Ženskice nose sa petama, a muškići onako komotne da mogu potrčati za busom ili nama. Šipak, ko li izmisli te tenisice??
Na rukama rukavice od Kineza, a tu nema muško, žensko, samo jeftino.



Naidje kontrola karata. Aha, sad ću znati kad progovori. Glas može biti ženski alt, ali i neki tenor. Ni tamo ni vamo. Da zapeva nešto znala bi da li je Figaro ili Karmen, ali neće…
Aaaaa, izadje na mojoj stanici. Hod, tu se nećeš maskirati, i krenem ja za njim/njom. Hoda nije da ne hoda, ali… Krupni koraci kao energičnog muškarca, a možda je to i neka ženskica sišla sa planine pa zadržala taj planinski hod.
I moja znatiželja na kraju dostiže vrhunac. U susret mu ide neki prijatelj, smeši mu se širi ruke. Najzad ću saznati ko je.
-Saša, pa gde si ti, sto godina se nismo videli.
Saša, ko li mu dade to ime??
Definitivno sam odustala. Nema šanse, a i baš me briga, tešim se.
Prolaze pored kafića, pored kladionice, pored slastičane, i ja već ljuta idem svojim putem.
Kad…
Šoping centar.
-Idemo gledati, stigle su proletnje cipele…
Najzad, odahnuh…
Zna se koji pol živi da bi kupovao, a koji pol samo protrči kroz radnje kao da je na koridi pred razjarenim bikom…

- 07:30 - Komentari (41) - Isprintaj - #

utorak, 06.03.2018.

Bliži se 8 mart...

8 mart…
Bliži se ženski dan, dan kad su žene se izborole za svoja prava,ma šta to značilo.
Detaljno spremam kuću da sve blista. Nismo mi ženske mačiji kašalj. Veliko spremanje, ono što uključuje pranje zavesa, tepiha, izvrtanje ladica i zavlačenje iza ormarića. Uf puf, već sam grogi, ali sve će da blista.
Druga tačka, spremanje svečanog ručka. Pilići, prasići, purići i ostali ići dolaze u obzir. Predjela, jela, poslejela i riblji specijaliteti da se vidi ko danas slavi. Torta ili neki sitan kolačić, pitanje je sad. Ma, oboje, kad je bal nek’ je sa muzikom.
Moram oprati i kosu. Za frizera nemam vremena, ali smandrljaču se sama.


Posle svega znam, biću kao da sam trčala maraton, ali moj dan za koji su se borile moja baka, majka, ili već tamo neka rodjaka, je tu. Hvala im, ali mislim da su one to nekako drugačije zamišljale.
Kao kruna svega. On će tajnovitim osmehom zadovoljno sa terase doneti cveće kupljeno u ranu zoru, i slavodobitno mi ga predati. Nek’ se zna ženska prava su tu, ali i malo im ugoditi nije loše.
Muškići nemaju svoj dan.
I samo neka mi još neko kaže za ravnopravnost polova i da smo svi iste pameti… pa ni svoj dan nemaju…

- 17:37 - Komentari (62) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 05.03.2018.

Čip…čipčić…

Čip…čipčić…
Prošle godine ističe auto osiguranje i kako sve radim na vreme, odem i to završiti.
-Ne može, osobna karta nema čip.
Ne volim ni kera čipovati, a sad moram mene. Ne bih ja, ali me niko ne pita kao ni kera što ne pitaju.
Tandrmoljka mu, izvaditi novu osobnu bilo je za pet postova pisanja.
Bilo kako bilo, a da je bio užas i još malo gore, tek izvadih tu kartu. Bilo je u stilu, krsni list pa što ste se rodili, da li ste sigurni da jeste, a ako jeste, donesite papir. Mama i tata su venčani?? Nema tu naprednih ideja i veza, papir moj druškane.
Taj osećaj blaženstva kad sam sakupila sve papire sve iskopirala za svaki slučaj i dobila gomilu kartica.Sad kad negde krenem ponesem kao Amerikanci one kartice, samo što su to njima pare u banci, a meni više neki dokazi o postojanju.
Zaboravila sam već to.
Kad…
Odem u biblioteku posle dužeg vremena. Pružim legitimaciju sa slikom.


-Ne može. Ovo ne vredi. Moram vas ubaciti u kompjuter.
Šta ima da me ubacuješ. Kako li ću joj stati ovolika ženska… mislim, ali, ne lezi vraže. Bocka ona bocka mamu, tatu, susjede, i sve koji su nekad čitali knjige iz moje privatne biblioteke, pismene , nepismene, stanovnike Marsa i Venere. Što više bocka sve se više mršti.
-Vi ste žensko?? Upita me ona strogo.
Tu se ja uvredim, bezobraznica jedna, der Bezobraznica. Ne sustaje ona. Kaže u kompjuteru piše muško. Badava je ja ubedjujem. Ponudih i pregled onih delova tela što muškići vole da pipaju. Za ginekološki baš i nisam se nudila. Ne vredi. Njen komjuter kaže muško i da donesem potvrdu.Kad me je onako gledala zaškiljivši malo, htela sam je klepiti.
Sreća u nesreći. Naidje vremešni bibliotekar koji skuplja papire za penziju pa svratio na kavu. Poznam čoveka. Jes’ da nije proveravao moj pol, ali zna kakve knjige uzimam. Nema šanse da sam muško.
Sve je dobro završilo. Ipak sam žensko i u komjuteru, nešto je pritisnula pogrešno. Ova operacija nije puno koštala pa se mislim da je predložim zdravstvenoj službi koja i onako nema para da se krene u taj zdravstveni turizam…boc u kompjuter i promeni pol.

- 20:33 - Komentari (29) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se