AnaM nešto novo nešto staro

Raslo je visoko, do samog neba. Leti davalo hladovinu, u jesen zlatastim lišćem pozdravljalo Sunce, u zimu se zaogrnulo snežnim pokrivaćem . U proleće se radovalo životu.

Ljudi su mislili drugačije. Odlučili su da umre jednog jesenjeg dana, proglasivši ga bolesnim.

Zadrhtale su grane, zatreperelo lišće. Zvao bi u pomoć, ali niko nije razumeo .


Boli li te ??




Jači je od jednog, dva, pet ljudi, ali motorna testera...





Pao je, lagano, lagano, kao da hoće još malo da se raduje Suncu, životu...
Iz panja su potekle suze. Rasao je preko 50 godina, ubijen za nepun minut.





Da li je bolelo čoveka koji ga je ubijao, devojku koja je mahala papirima?? Ne znam. Planetu neće uništiti niko i ništa, osim čoveka.
Nekome je lepota u uništenju, nekome u sadnji drveća. Uništi se u trenutku, stvara se godinama, vekovima...