AnaM nešto novo nešto staro

Svuda su oko mene.
Osećam neme poglede kao da me dodiruju, moji suparnici, moji protivnici.
Znam da me ne žele pored sebe, da bi voleli da se nisam ni rodila, da ne postojim, da nisam pored njih, a opet mi ne daju da se odmaknem. Pokušavam da zažmurim i pobegnem, ali badava, nema gde. Klaustofobične misli se šunjaju , izaćiću, moram ih se osloboditi. Zašto nisam ptica pa da pobegnem??
Osećam kapljice znoja na čelu, kosa mi pada na lice, nestrpljivo odmahujem glavom i susrećem se sa njegovim pogledom. Krenula sam malo napred i on me mrzi, diže ruku, nepristono mi pokazuje prst, ne reagujem.
Vruće mi je. Savijam se polako, dodirujem nogu i skidam čarapu, bacila bih je najradje, ali dan je hladan, trebaće mi sigurno kasnije.... mnogo kasnije... nadam se. Skidam i drugu čarapu, zapela je na peti baš u trenutku kad sam osetila da će se najzad nešto dogoditi. Koga je briga za čarape, samo da odem odavde.
Greška u koracima, sve stoji, prevaril sam se, onaj nepristojni čovek se ceri i nudi mi bombone. Gledam ga sa mržnjom. Kako da mu pobegnem?
Svet je stao, ostaću za uvek ovde, Svemir će nestati, a ja ću još uvek tu čekati.
Neko dete mi maše, prolazi pored mene. Bledo se nezainteresovano osmehujem...
Hej... prolazi... budim se.
Sva su čula napeta, mišići se grče i kao leopard spremaju za pokret. Oči su malo stisnute, ruke čvrsto stežu, jedan pogled gore, levo, noga pritiska gas... Krećem...
Gazelo, zbogom do sutra, danas si opravdala svoje ime, samo sam 20 minuta prelazila preko tebe. Letim čitavih 30km na sat... kakva brzina... zaboravljam bogohulne misli od pre desetak minuta: Ostavite svako nadu vi koji ulazite na Gazelu, most koji spaja ljude više nego i jedan, samo što kavu ne popiju dok čekaju...


Uploaded with ImageShack.us

Duboko u noć, kad pošten svet kreće u snove, a onaj ostali u bolji život ili provod, odvija se drama.
Bliži se ponoć, ustreptala srca navijača drhte od same pomisli da njihov favorit neće osvojiti krunu. Hm, i nije neka kruna, više neko kartonče sa obećanjima da će jednog dana lepog po mogućstvu, dobiti neke evriće.
Planeta se tresla tri meseca, i neki dan pride.
Ko će osvojiti laskavu titulu??
Ko je najbolji, najduhovitiji, najpametniji??
Da li će publika shvatiti njihov humor koji ni oni ne shvataju.
Najzad finale!!
Na samom početku zastaje dah. Mamin sin energično odbacuje ljubav, krije se iza nekih drugova i prezrivo odbacuje onu za kojom je toliko ludovao do samo pre dva dana.
Ona, plače, stidljiva neka, pa joj neugodno, krije suze, a publika u delirijumu. Lepotica se priseti da ima muža i dete kojem bi se sad trebalo vratititi. Dok potok suza preplavljuje prekrasne plave oči, vodootpornu šminku, a suknjica pokriva ono što može, publika drhti
O, da li će joj oprostiti, ili neće??
Jedan ili drugi??
Da li je to moguće??
Kakva dilema... kakav dogadjaj.
Oh... nesretna ili srećna??
Otac prvi povlači teške reči, 100 000 Evrića je to,a ona je pokazala da je brljiva, može to još dati u dobrotvorne svrhe, da se opere... Sava I Dunav je teško mogu oprati, ali more dezinfikuje sve
Ljubavnik drugi podvija rep, i gleda je tužno, sanjalački, zavodnički.
Zasada samo muž sa ponosom nosi rogove…