AnaM nešto novo nešto staro

On kuva
Povela se neka diskusija kako ko kuva, ko je bolji kuvar, recepti… Priznajem, nisam ljubitelj te veštine, ali pored mene niko nije umro od gladi, a ni pojeo nešto loše… osim kad mi zagori.
Čujem ja , iz kuhinje naravno muški glas kako objašnjava neki recept, na kraju rečenicu: Ja spremam šarana, AnaM nije neka kuvarica.
Zajapurena ulazim u sobu punu prijatelja i zatičem ga kako sav blažen priča o receptu za spremanje šarana na njegov način. Zinuh da nešto kažem, ali me on tako blaženo pogleda, pa sam ućutala…
A kako to iggleda u praksi…
Šarana ja kupujem jer on ne voli da se muva po ribarnicama, a kad upeca nešto to pokloni prijateljima. Donosim ga kući, gde šarana stručno pregledaju da li su mu bistre oči, kakve su škrge, da nije slučajno mastan… Položim taj ispit, i On nastavi da sprema
-Dodaj mi neku šerpu… gde je krpa… da li si upalila pećnicu… dodaj mi viljušku, ne tu, onu drugu… (imamo million viljušaka, koja li je ona druga?)
Bežim i uzimam novine…
Tras-bum… i urlik…
-Prosulo se ulje …
Neko bezobrazno ulje samo se prosipa gde ne treba.
Ulećem u kuhinju, izvodim piruetu na kojoj bi mi pozavidela I prvakinja sveta u umetničkom klizanju. Hvatam se za policu… klizim I dalje jer se niz nju sliva gusta žuta masa maslinovog ulja…
-Pazi, da se ne oklizneš… stiže prekasno. Sedim u onoj mešavini projnog i pšeničnog brašna koje je završilo na mojim farmerkama umesto na šaranu…
Dva sata čistim, za to vreme on rešava križaljku
-Da li je gotovo?
-Jeste, brišem znoj…
Šaran je najzad u rerni.
- 45 minuta sa jedne strane, 45, sa druge, pada naredjenje.
Gledam na sat, spremam prilog, ribetini i pazim da ne zagori ili ostane presna.
--Jesi li je okrenula?
-Jesam, umilno se smeškam…
Ona ribetina kao omanji morski pas, isprskala celu rernu, zasmrdela kuću, ali najzad je bila gotova.
-Izvadi je iz rerne, to možeš i sama, samo da pročitam rezultate tenisa.
Postavljam sto, iznosim pribor za jelo, čaše, vino…
On dolazi, kritički gleda šarana I osmeh…
-Šta bi ti bez mene, nikad ne bi jela ribu…

Misao
Misli… vode nas u neosvojene krajeve, poklanjaju ono što se ne usudjujemo ni u snovima da poželimo.
Dovoljna je samo jedna, jedna jedina misao. Crvić počne da radi, izaziva drugu, treću, daje ideje, stvara dela.
Ne može postojati knjiga bez nečijih misli, vasionski brod, podmornica, ni obična pegla, bez misli.
Zatvaram oči, misli me vode… daleko… daleko… zastanem i jedna misao me zarobi. Pretvara se u san… san da si opet tu , da je sve kao nekad.
Ne dirajte moje misli, one su deo mene, one su ja

AnaM u policiji, sabajle…

Zora… Sad očekujete romantično sunašce, vetar koji ćarlija, miris sećanja, tragove sna...
Nije bilo tako.
Jutro je osvanulo odvratno maglovito, hladno, zimsko, onako baš antipatično.
Vetra nije bilo, naravno, jer bi odneo maglu.
Zima je bila, jer neugodne stvari se uvek rade po groznom vremenu.
Dosta davljenja sa uvertirom.

Istekla mi dozvola vozačka. Setila se baš da nadje datum. Novi propisi stupili na snagu odmah posle dočeka Nove godine. Nije važno, sad ću ja to časkom da uradim.
Policija, i ja hrabro udjem zverajući gde je ona kutijica iz koje uzmeš broj, pa sedneš i čekaš.
Izgleda da je to prevazidjeno, šta ću, nauka napreduje. Stanem ti ja u red i brojim. Ispred mene osam ljudi (moraću na lotu da igram taj broj) I čekam... čekam... još uvek čekam...
Svi se okupili oko šaltera, a iza njega ženska glava telefonira. Ranije si mogao da gurneš glavu i da se prodereš, sad mala rupica, jedva okom da gvirneš...
Još uvek čekam, prolazi prvi sat, napredujem, sad je samo osam ispred mene, ali je dotična šalteruša se izgleda pomirila sa momkom, jer je počela da guguče na telefon...
Na istom šalteru primaju lične karte, pasoše, izdaju sretnicima te iste papiriče, slikaju... i mire se sa momkom.
Ovo ipak nije Rat i mir, pa da nastavim preskačući zgodice iz reda, kao, mladi su nevaspitani i raspušteni, matori samo zakeraju i guraju se, svako može da kaže da je trudan pa da ide preko reda, ako ne možeš da čekaš, a ti idi kući pa lezi...a bilo je i oštrijih, poslaću mejl gradionačelniku, lako je njima da nas zajeb... sa tolikim platama, u političare idu najnesposobniji zato nam tako i ide...
Kad se pomirila išlo je brže. Udjoh najzad i ja, već, posle tri sata čekanja.
Sedoh ja onako na ivicu stolice, da je nešto ne uvredim, pa da me vrati... Nije vredelo, odmah sam videla da sam nešto grešna, prvo sam izgrdjena kakvo mi je to prezime da pošten čovek ne može da ga napiše ( što jes, jes, tri puta sam morala da joj spelujem). Sa papirima sam joj doskočila, sve sam imala i kopije, i overe, ali slikanje...
Sedoh ja u neku komoricu, i sad će da me slika. Ja se malo onako nasmeših da ne budem kao kreten na slici, ali nije mi dala, nisam mogla ni kosu da popravim da ne leti po kancelariji, o ogledalu i da ne pričam. Ništa tešim se ja da i onako pričaju da su na dokumentima iz Srbije sve neke rugobe, pa što i ja da otskačem od ostalih... Očito nisam umela da sednem na stolicu, jer me je dva puta opomenula da sednem, verovatno sam bila previsoka za onu rupicu iza koje je digitalna kamera... I tad se seti onaj brljivko da je pozove te ti ona udari u plač... Šta da kažem, nagrdi me da nisam mirna jer sam valjda prsnula u smeh setivši se čarli Čaplina i njegovog slikanja...
Sve u svemu, vozim sad mesec dana na papirče... dok stigne dozvola, verovatno sa Sev pola kad toliko putuje. Inače, policaj koji me je zaustavio gleda ono papirče, gleda, pa pita gde mi je slika. Njega nisu još obavestili o novim dozvolama...
Kad sam izašla iz policije sunce nekako mutnjikavo, nije bilo srećno što me vidi, to može samo u pesmama, a zna se kakav sam ja pesnik, nego zima, pa počelo da propada negde tamo iza... valjda da spava, kao što spavaju i odgovorni za nove vozačke...

Jutro.
Čarlija vetrić, viori snežić, maglica se uvija… i ostale tandrmoljaste, romantične prirodne pojave.
Krenem ja po toj romantičnoj postprazničnoj lepoti u prodavnicu u snabdevanje. Šta da se radi, onaj kruh od pet dana mi dosadio..
Provirim kroz prozor, nataknem na sebe pola ormara, debeli je minus… i veselo pevušeći ( ma nije, grdila sam što je led pa sam skoro poljubila crnu zemljicu).
Ništa mi ne može pokvariti raspoloženje. Niko nije radio za praznike, pa se oprašta to malo klizavice…
E fige… ipak je neko radio
Političari i oni koji nam kroje kapu.
Možda I nisu radili, nego sve to rešili ranije, kao muzičari, pa samo puštaju pesmu, po pesmu.
Nije da zakeram, ali ove mi se pesme nisu baš dopale…
Udjem u samoposlugu, a ono narod trči. Pomislih prvo neki nagradni maraton. S jedne strane trče one Maxuše sa papirima i menjaju cene, a sa druge strane naivni potrošači jure pre njih na rafove sa još ne promenjenim cenama.
Naivci…
Kad dodješ na kasu, oni već ubacili cene u svoje kompiće… badava si trčao…
Nešto mi nije jasan ovaj zakon o zaštiti potrošača, jer i ranije je bilo, cena na artiklu je jedino važeća…
Tako po novom zakonu, baš me lepo zaštitiše, dobro sam imala karticu, inače bi mi pola korpe oduzeli… dogurah I ja do kase.
Romantična novogodišnja šetnja, po snežiću, veselim pahuljicama i dečici koja mašu ručicama, završila je u stanu kad sam pogledala račun, otkucala mi tri artikla koje uopšte nisam kupila.
Nešto nije post u mom stilu, vaj, aj, dočekaću maj…
Ma, uvežbavala sam to više puta, položiću ja taj ispit, nadam se da je zadnji... I da ne preteram, kažu lokomotive, a ni igle nisu poskupile...

Sretna vam Nova godina,
svima koji zalutate na moj blog,
I onima drugima koji su mudri pa ne zalaze kod mene…