AnaM nešto novo nešto staro

Studenti
Beograd
Prohladan dan.
Užurbano jure ljudi svojim obavezama.
Naravno svi negde idu, nešto rade, samo grupa mladih ljudi sedi. I nije im loše, noć su proveli pod zajedničkim šatorom, sigurno im je bilo zabavno.
Sede I gledaju.
Zaustavljaju se kola sa šoferima, putnici kao malo podignu okovratnik I ne pogledaju u gomilu ljudi ispred zgrade. I ne primećuju ih, žure na posao. Kad popiju kaficu, popričaju o provedenom vikendu u ko zna kojoj zemlji, gde su, naravno, išli službeno , pogledaće šta je na dnevnom redu danas.
Možda neko od njih I primeti mlade ljude, smrznute, a opet zagrejane od snage koju im daje pravo koje traže.
Studenti Beograda ne traže ni palate ni kola, ne traže ni garantovano pravo da će sutra imati posao. Studenti nisu ni u nekoj partiji, ni vladajućoj, ni opoziciji.
Mladost traži samo jedno, da im se omogući normalno studiranje pod uslovima kako je obećano. Sufinasirajući, kako grubo zvuči, a to je samo reč iza koje se krije nemaština. Platili bi student školovanje da imaju od čega. Roditelji bez posla, stipendija gotovo I nema.
Oni koji odlučuju, u toplini svojim kancelarija, bez ikakvih finansiskih problema, ne shvataju šta hoće ta studentarija… Besni, pa preteruju, bod tamo, vamo, zar je to važno.
Možda shvate sutra, kad ta ista mladost koja danas traži da studira u svojoj zemlji, stane u red pred nekim konzulatom za posao ko zna gde.
Čudimo se da smo najstarija nacija u Evropi.
Čudimo se, I tek ćemo da se čudimo…