AnaM nešto novo nešto staro

Nagrade i lutrije

U horoskopu mi stalno piše da ću dobiti nagradu.
Što da ne verujem?
Verujem... doći će i mojih pet minuta, moram jednom dobiti, do sada nisam. Sad kad malo razmislim, nije da nisam, dobila sam ako se to računa.
Pisala ja neke pričice, objavljivala ih u jednom listu (baš neću da kažem u kojem i da ih reklamiram). Verovatno se nekome dopalo, a možda i nije, ne znam. Bilo kako bilo, ja dobila nagradu
Da me je samo bilo videti, nadula se ja kao žaba, svima pričala da me je cenjeni list objavio i dao još i nagradu. Sad nagrada je bila u vidu knjiga, ja od kada su Feničani izmislili novac, više volim taj primitivniji način, ali što kažu, poklonjenom konju u zube ne gledaj.
Prodje jedan mesec, prodju i dva, ja se unervozila, svi me pitaju za nagradu, a ja samo zbunjeno sležem ramenima. Stisoh petlju i pozvah redakciju. Ljubazni ženski glas zacvrkuta
-Niste dobili? Nemoguće
-Moguće, kad vam kažem. Nego nezgodno mi ime, pa možda...
-Proverićemo
Šta su proverili, ne znam, šta je nezgodno još manje, tek posle mesec dana, opet ona meni cvrkuće
-Niste dobili? Nemoguće. Proverićemo, i za nedelju dana sigurno stiže.
Meseci prolaze, ja više i ne zovem, ali podsvesno se nadam, možda je baš iduće nedelje ta fatalna nedelja kad mi stiže nagrada
Za svaki slučaj, listu ne šaljem više mije pričice, to kao da ih kaznim. Sigurno pate

Kupila sam kavicu, smandrljala je i krenula na registraciju kola.
Pa šta, reći će neko, ko da je to neki kunst.
I ja sam tako mislila.
Tehnički, standardno, gurneš onom čoveku neku paricu u džep, on se pravi da ne vidi, kaže da je sve u redu, namigne i kaže, kočnica.
E, ovaj put je bilo drugačije... izgleda da ili je parica bila presićušna ili su greškice bile prekrupne.
Sveto ne radi, pade presuda, kao da sam ubila čoveka.
Juriš pešadija kod autoelektričara. Naravno, svi u servisu su čekali samo njega, kavicu su pili automehaničari, oni što prčkaju po onom smrdljivom u kolima, oni što nešto rade gumama kad si ispuhnu, i ostali neindentifikovani.
Moje čudo je čekalo ravnih tri sata da dodje na red. Ne znam šta mu je falilo, ali se posle ispostavilo da se lampa na faru mora staviti na odredjeni način, a čarapa ne može zamenjivati neki šaraf, oprugicu ili već nešto tako. Meni nije smetalo, a i čarape su bile od onih boljih.
Uvek sam mislila da razumem jezik kojim govorim, ali ovi u servisu govore nekim čudnim koji meni ništa ne znači. Kad sam mu donela taj šaraf prevrnuo je očima, i zagledao se u moje čarape. Znala sam ja da su one bolje od tog šarafa.
Vratio me je nazad i poslao po lampu. Znala sam da ne traži sijalicu, a ko bi ga znao, ove štedljive su jako skupe, možda sprema desetogodišnju zalihu. Bilo kako bilo, lampa za kamion nikako ne odgovara mojim kolima.
Uvredjeno sam otišla na kavicu, i ostavila ga da sam se snalazi.
Izgleda da moja pomoć i nije bila prava, jer je bez mene sve završio za pet minuta.... osim pisanje računa, za to mu je trebalo malo više.