Hopsanje u ritmu

baš si nešto mislim.. znate ono kad pitaju ljude koji su preko noći postali kvazi meteoriti zašto su se prijavili za Big brother.njihovi odgovori znaju biti ali baš svakakvi. nije da sam neki veliki fan, ali znam si u to vrijeme pogledati BB tek toliko da sam u toku. iako su mi lani bili predosadni, a oni celebrity još dosadniji od tog predosadni. nešto kao najpredosadni. njih sam jedva jednom odgledala, zato kaj sam bila na Sljemenu pa nisam imala kaj za gledati.
inaće, mislila sam i o tome dal bi i zašto bi se ja ikada prijavila na BB. bi i to jedino zbog onog osjećaja kad se vratim u civilizaciju da vidim tko će me dočekati. htjela bi vidjeti ko će biti ponosan na mene. iako to možda nije dobar primjer. zapravo htjela bi na neki način znati tko su mi pravi prijatelji. u dobrom smo si svi super, ali što je kad se počnemo rasipati. tko nam pomaže zacijeliti zadnje rane i osušiti posljednje oceane suza? najbolje se vidi na pogrebu. iako sama svoj pogreb doživjeti neću.

ovih dana bilo mi je jako teško. nisam otišla u BB, niti sam doživjela svoj pogreb,a ipak nisam bila ni malo dobro. pa ipak, moje malo srčeko bilo je zadovoljno. moji najdraži ipak su se pokazali dobrim prijateljima. ma, dobrim, NAJBOLJIM! neki su bez pitanja banuli na vrata, neki su me zvali i pričali samnom, neki su šutjeli s druge strane žice, neki pisali mailove ili sms, a neki me dogovorno došli nasmijati. komarčići moji, i svi oni drugi koji ste bili tu uz mene i koji hopšete samnom PUNO HVALA! voli i grli vas vaša Lopta!

Evo, došao je dan kad se mogu malo raspisati o tome što je bilo. Moj jedini, najdraži, omiljeni mali pas je stradao.
Sve je izgledalo tako normalno. Bili smo na livadi i pustila sam ga s lajne da se igra s drugim psima. Sa svima se pažljivo ponjuškao i kasnije su trčkarali okolo. Taman sam ga stavila na uzicu i još malo pričala s gazdaricom tih pasa, a moj mali je ostao njuškati travu do jednog lesija. Gledala sam prema njemu i pazila što se događa, a on mi je bio okrenut leđima. Sljedeće sam vidla da je ustuknuo i panično potrčao i počeo vrištati. Kad sam ga primila, vidjela sam da mu je okeco ispalo iz kapka. Bila sam užasnuta i od šoka nisam znala što mi je sljedeće za raditi. Gazdarica tog lesija do kojeg je malo čas moj pas bio nas je strpala u auto i odvela do najbliže dobre veterinarske ambulante. Ona je ušla unutra i rekla da je njen pas kriv i da je u autu ako ga treba pregledati, i dala je sve podatke, a čak ni ona ne zna što se točno dogodilo tog djelića, te milisekunde. Bilo je to hrabro i veliko od nje. Nju i njenog psa ja ništa ne krivim.
Okeco je bilo izašlo iz kapka, i bilo je poderano. To se nažalost zna desiti tim malim, buljookim pesekima. Nije prvi slučaj. Veterinar se borio nekoliko sati , ali živci su bili pokidani i vid se nije mogao spasiti. Meni je ponudio 2 opcije. Da se okeco vrati unutra ili da ga kompletnog odstranimo. Kad bi se vratilo, zbog nabreknuća i hematoma, to bi bilo jako bolno za psa, a najvjerojatnije bi ponovo ispalo za koji dan. Uspješnost te operacije je manji od 10%. Samo puno boli i muke, vid se ne bi spasio, i najvjerojatnije bi pas morao proći cijelu ovu operaciju ponovo.
Odluka je pala na vađenje oka. Tako je za sve najbolje. Sada ima zašivene kapke, kao da žmiri na jedno oko.
Kažu da psu to i nije neki veći defekt. Oni prvo njuše, pa osluškuju, a tek tada gledaju. Osim toga ostalo je drugo okeco potpuno živo i zdravo , na koje on vidi. Bilo bi njemu puno gore da je ostao bez šape. Njemu, a i meni. Ovako će se moći kretati kao da ništa nije bilo samo kad se malo privikne, na nešto suženiji vidik. Naravno voljela bi da moj pas nema nikakav defekt. Da je sve kao i prije. Kao da se potajno nadam da će, kad sve ovo prođe, on otvoriti oba oka.
Užasno mi je bilo vidjeti ga kako je stradao. Užasno mi je bilo slušati ga kako priča drugima da ga boli. (cvilio je do sada nepoznatim cviležom) užasno mi je što mu je stradalo oko, jer oni koji me dobro znaju, znaju koliko meni znače oči bilo ljudske, bilo životinjske. Ali ako se po sudbini nešto moralo dogoditi ovo je zasigurno manje zlo.
Ja ga i dalje volim, mazim i pazim. Pa i on mene voli, a ja nemam 2zuba ni slijepo crijevo. I dalje će on biti moj mali najdraži i najljepši. I dalje će ići u školicu poslušnosti, jer tamo skupa uživamo. Za ostale aktivnosti manje bitno.
Žaba kaže da je to možda znak da sam se previše vezala uz psa.
Brmba kaže da se u narodu kaže da ljudi najjačem tovaru daju najviše tereta. Voljela bih da mi na čelu piše da sam slabi tovar.
Ja sam svoju pouku izvukla. Ne znam dali genima, ili čime imam svoj «defekt». Trudim se biti savršena. Preveliki sam perfekcionist. I kad i ako dođe do neke zapreke, ja se ne trudim da dam sve od sebe da to nekako prikrijem, nego se više ne trudim uopće. Kad sam u 1. razredu srednje škole prošla s 4, nisam se više trudila da imam što bolji prosjek, a trebala sam. Kad sam na faxu kod bitnog profesora prvi kolokvij loše prošla, nisam se trudila da ostale bolje znam, a trebala sam. Pokušavam to popraviti, ali to ide polako.
Sada imam nesavršenog psa, ali kojeg ću savršeno voljeti.

kad mi je najljepše, ja pjevam. kad mi je najteže, ja pjevam.
pa, eto, za mog Chinkyja još jedna pjesmica

štogod da se desi Chinky ...

malo sam bubana..još. ali napokon me našla moja nova muzika! i opet pjevam na sav glas. a pjesma govori dovoljno za mene.