marchelina
28.04.2013., nedjelja
Disfunkcijonalno funkcijoniranje
|
Obožajen obiteljska okupljanja. To je uvik prilika da se čovik ponovo zapita kako ljudi koji nemaju ništa zajedničko osim prezimena i šačicu zbunjenih gena mogu trpit jedni druge godinama. Danas smo se bili okupili povodom krizmanja srednjeg diteta od mog brata, a šta je također bila prilika svjedočit kako ljudi koji crkvu vide samo ako slučajno prođu kraj nje na putu do dućana lipo poštuju crkvene, kako se ono reče, e, sakramente. Od tih crkvenih sakramenata na primjer moj brat i žena mu nemaju ni jedan jedini, jerbo ne da se nisu vinčali u crkvi, nego se nisu vinčali uopće. Doduše, pokušali su se dva puta vinčat ali ih je uvik spriječila viša sila. Prvi put kad su bili krenili put matičnog ureda tamo su zatekli preveliki red, pa su odustali. Drugi put su se putem do tamo bili posvađali i srićom da nisu bili vinčani, jerbo bi se inače stoposto bili rastavili. I tako nas je bilo nekoliko generacija, plus beštije - jedna zlatna ribica, jedna modra papiga i jedan pas vrste zlatni retriver. Od ljudi - brat, žena, njihovo troje dice, baba, dida i neki bivši muževi. Mi smo ekipa koja uvik svoje bivše neviste i zetove zadrži u familiji jer mislimo da se disfunkcijonalne obitelji mogu održat jedino ako se svi njeni disfunkcijonalni članovi, aktualni i bivši, drže zajedno. Tako se kod nas zapravo niko nikad do kraja ne oženi niti razvede. To je jako praktično ali ne pokušavajte to kod vaše kuće. Na momente je malo komplicirano. Drugi razlog zbog kojeg bivši zetovi i neviste ostaju uvik na neki način članovi naše obitelji je taj šta smo mi jedna velika, bučna gomila koja se voli družit, laprdat, smijat, ist i pit, pa ko s nama jeanput sidne za stol, teško se posli od njega makne. Uostalom, ako se čovik rastavi recimo od žene to ne znači da se automatcki mora rastavit i od njene obitelji, pogotovo jer ta obitelj zna da tom čoviku sigurno nije bilo lako s njihovom ćeri, a kako će mu i bit lako, kad ta ćer potiče iz takve obitelji. Jedino je nekad malo zeznuto to s tim pustim prezimenima jer na kraju ispadne da se u jednoj peteročlanoj obitelji niko ne preziva isto, jerbo ka prvo roditelji nisu vinčani, pa dakle imamo muža koji ima svoje prezime, ženu koja ima svoje, i dicu koja se prezivaju neka po ćaći neka po materi i tako da sad ne ulazin previše u to jerbo bi ko moga pomislit da smo maniti ka šta i jesmo. Na stranu administrativni problemi, svako naše sastajanje je čisti gušt. Ka prvo, ima nas masu. A di imaš masu judi, tu ima i masu različitosti. Da bi jedna velika obitelj opstala, bitno je da judi poštuju te međusobne različitosti, a šta kod nas recimo nije nikad bija slučaj. Počevši od pušača koji se kolju s nepušačima, priko onih šta podržavaju gay paradu i pljucaju po onima šta su kontra nje, do onih šta su skloni alternativnin prehrambenim navikama i skaču za vrat onima šta obožaju fast food, to nema veze s obiteljskom idilom. Naša obitelj može ostvarit obiteljsku idilu jedino kad se u kući istovremeno nalazi samo jedan član obitelji. A i taj jedan ako ne muči začas se posvađa sam sa sebon. Tako smo danas imali žestoku raspravu između ovih šta podržavaju povratak prirodi i ovih šta misle da od asfalta nema lipšeg pejzaža. Jedan bivši muž je na primjer uvjeren da bi čovik moga preživit na ledini hraneći se jestivim travama. Sad vam je jasno zašto je bivši. Onda imamo dvi sestre, jedna od dvadeset i jedna od šesnajst godina. Svaki put kad mater ili ćaća jednoj od njih dvi narede da nešto naprave, na primjer da bace smeće, operu suđe ili slično, reakcija je otprilike ovakva: "Da operen suđe, jel? A kad ste zadnji put NJOJ rekli da opere suđe, a? Uvik sve ja moran!" Danas su ovoj mlađoj, šta joj je bila krizma, rekli da prošeta pasa, na šta je ona dreknila: "Jeste li tako i NJOJ na dan kad se krizmala naredili da prošeta pasa, a?!". I gotovo, tu je priča završena, jer se niko ne more sitit jesu li prid nekoliko godina onoj starijoj bili naredili da prošeta pasa. Skroz je moguće da tad još i nisu imali pasa, čime je roditeljima izbijen svaki adut iz ruke. Oni su inače primjer autoriteta, jedino ih se ona zlatna ribica boji. Ponekad. Te dvi sestre tako cilo vrime reže jedna na drugu, a zajedno reže na maloga brata koji ima šest godina i ispaljuje dvistašezdeset nemogućih pitanja u minuti. Taj brate usta ne zatvara cili dan, a inače ima fiksaciju na sobe svojih sestara. Pogotovo kad sestrama dođu prijateji. One se tad zatvoru u svoju sobu a on šeta po kući i plače jerbo ga ne puštaju unutra. Onda mi svi tješimo malog ostavljenog brata i objašnjavamo mu kako će i on kad naraste dovodit prijateje u svoju sobu i da sigurno neće želit da mu te dvi lapače upadaju i smetaju. Međutim njega to nikad ne utješi pa reve do iznemoglosti. Moj brat je, stvarno, najveći autoritet kojeg san u životu upoznala. Na primjer ona starija krene vanka i mater za njom viče "U deset ipo da si doma!" a mala odvrati " Je, je, moš mislit! Jes ti normalna, u deset ipo se ekipa tek sakupi!". Na to se mater okrene prema svom mužu tojest mom bratu i reče:" RECI JOJ!!!". Brat se okrene prema maloj, gleda u nju nekoliko sekunda, pa se okrene prema meni i šapne "A šta joj ja sad triban reć, a?". Na to i njegova žena i ja popadamo po podu od smija a mala iskoristi momenat i šmigne vanka. Kad se svi skupa ne svađamo oko gay parade, makrobiotike, pušenja, fast fooda, konzumerizma, kapitalizma, komunizma i imperijalizma, najčešće se smijemo onako na sav glas i grlimo. E, kad bi tako mogla cila zemlja... P.s. Ekipa, žaj mi je, ali morala san zatvorit komentare jerbo oni jedan šta svako malo zaboravi popit tablete opet hara po blogu i ne dan mu gušta, nek pizdi di oće, ovdi više neće. |