marchelina

19.04.2013., petak

Dora, reci nešto. Molin te.

Ovi video san mu bila poslala na mejl jeanput.

Reka je :"Naježija san se".

I znala san da se ovi put, za prominu, nije zajebava.








Bilo je to teško vrime za mene. Usrid rastave braka, živila san na Čiovu, daleko od grada, od prijatelja, od svega. Bez posla, bez para, skoro pa i bez nade. Nisan sebi mogla priuštit niti češće odlaske do Splita, jer mi je i plaćanje autobusne karte bija izdatak ravan luksuzu.

Ponekad bi sa Čiovskog mosta gledala put Splita i zaklinjala se sebi da, ako ga se više ikad ponovo dočepan, neću više nikad otić iz njega. Judi su mi znali govorit:“Ajde bogati, šta plačeš za Splitom, ka da si na kraj svita, a ne u Trogiru!“
Ja bi in smrknuto odgovarala:“Sve šta nije Split, daleko je od Splita!“

U tim mojim danima totalne besparice, nezaposlenosti i usamljenosti, život mi je spašava jedan stari, polovni konpjuter. Bija je toliko demode i nikakav da je jedino funkciju pisanja dokumenata moga obavit bez da rikne. Bija je, u biti, na nivou jedne stare, rasklimane, pisaće mašine. Meni dosta.

Pa san, kad bi me uvatilo totalno beznađe i crnilo, lupala po tome bidnome konpjuteru, izbacivala iz sebe sve teško, onako, za svoju dušu. A kako san se oduvik protiv tuge i nevoje borila smijon, tako su i priče koje san tada pisala, bile čista zajebancija na vlastiti račun.

Pisala san i pisala, paralelno mozgajući kako i di nać neki posal i zaradit koju kunu. Onda san jedan dan u Slobodnoj Dalmaciji, u rubrici „Pomet“, vidila natječaj za najboju humorističnu priču za „sezonu jesen-zima“. Najboja priča će dobit ijadu kuna. Ijadu kuna?!?

Nisan se puno mislila, izaberen jednu od onih svojih zafrkantskih i pošajen na uredništvo Pometa, gospodinu Ćići Senjanoviću. Onda san čekala nedilju i grizla nokte, govoreći sebi, je, baš je Ćićo poludija pa će objavit tvoje laprdanje, nema pametnijeg posla!

Osvanila nedija, ja trč do dućana po Slobodnu, izletin iz dućana, sidnen na prvi zidić (po tome se odma moglo vidit da iman velike ambicije), otvorin oni lancun od novine, ruke mi dršću, a u Pometu, nasrid stranice, moja priča! Nisan mogla virovat svojin očima! U to kraj mene prođe neka baba sa kesama od spize, a ja njoj:“Ćićo mi je objavija priču!!“ Baba blenila u mene, prikrsti se s obadvi ruke, i reče:“Đava ti odnija i tebe i njega!“.

E, ali nije samo to! Ispod priče Ćićo je napisa da su sve pristigle priče dobre, ali da ga je Marčelina oduševila! Kad san to vidila, virujte mi, nema te Nobelove nagrade koja bi mi bila toliko sriće i ponosa donila!
Skakala san po kući i mavala svima isprid nosa sa tom stranicom, natiravala ih da po dvi ijade puta čitaju tu Ćićinu rečenicu, dok nisan bila sigurna da su je lipo svi bili naučili napamet!

Maltretirala san i suside, zvala bi ih na kavu, a čin bi ušli u kuću, ja bi počela „Ćićo mi je objavija priču! Ćiiićooo mi je objavija priču!!!!!“
Poslin nekog vrimena više niko nije tija doć kod mene na kavu, judi su se zatvorili u kuće, iza škura pratili moje kretanje, i izlazili na ulicu samo ako su bili stoposto sigurni da me neće srest. Ja san to svatila ka da sad imaju tremu smenon pričat, jer san postala selebriti.

Naravski, odma san poslala još jednu priču, pa se opet sve ponovilo, Ćićo je objavija, i komentira da san zaslužila Nobelovu nagradu za književnost, i iako je to bila njegova zajebancija, ja san se osjećala ka da san je stvarno dobila! A bogami me veselila i pomisao da ću stoposto ja osvojit onih ijadu kuna nagrade!

S tin novcima se, doduše, ne more puno napravit, ali se more bar neko vrime plaćat autobusna karta do Splita, šta je opet vridilo skoro ka da san dobila sto ijada kuna na lotu!

Tako san ja slala priče, Ćićo objavljiva iz nedilje u nedilju, ali niko ništa ne govori o pobjedniku natječaja niti o onih ijadu kuna nagrade. Pa jedan dan skupin hrabrost i nazoven Ćiću u redakciju.

- Gospodin Ćićo Senjanović?
- Ja san!
- Ovaj...Dobar dan!
- Faljen isus!
- Ovajjj...tila san vas pitat u vezi onoga natječaja za najboju priču u Pometu, ko je pobjedija, i oćelite isplaćivat onih ijadu kuna?
- Hahahaha, ćerce, ma to ti nije bija pravi natječaj, to ti je bila naša zajebancija, znaš!
- Ček...ali...pa ko van je sla sve one priče??
- Ma to smo ti mi iz redakcije pisali! Osim one jedne šta se predstavja ka Marčelina, dobro piše, volija bi da nastavi pisat za Pomet, bome bi. A vi ste...?
- Ovajjj...ja san..ja san Marčelina!
- Asti? A to si ti more bit jedina osoba u ciloj splicko-dalmatinskoj županiji koja je ovi natječaj svatila ozbijno?
- A...izgleda da jesan.
- Bravo ćerce, biće nešto od tebe!


Eto, tako san ja počela u Pometa. Vidit svoj tekst u rubrici koju je stvorija Miljenko Smoje, a koju uređuje Ćićo Senjanović, za mene, rastavjenu, smušenu domaćicu iz pripizdine na Čiovu, je bila čista fantazija, i skoro cile dvi godine koliko san tamo pisala, nisan mogla virovat da mi se to stvarno događa.

Kako san se osjećala kad su ukinili Pomet, kako san se osjećala kad je Ćićo otiša, boje da ne govorin. Maknit Ćiću Senjanovića iz Slobodne Dalmacije, to ti je isto ka da otpilaš oni kampanel svetoga Duje i primistiš ga recimo u... Čavoglave.

Poslin nekoga vrimena opet su počeli sa Pometom, ali to je , šta se mene tiče, samo blidi pokušaj, nema tu one Ćićine iskre života, one prave, splitske...

*****************************************************

Bija mi je ka ćaća. Slava poruke na mobitel, zajebava non stop, a najviše kad je zna da san nikakva, umorna od poslova i otkaza i propalih firmi i podstanarstva i života općenito. Zasmijava, podržava. Bija je i moj najoštriji književni kritičar. Dobit od njega pohvalu za neki tekst, bilo je ravno dosezanju zvijezda. Pokaziva ono jedno dobro, osjetjivo srce koje, čini mi se, nije pokaziva lako. A bilo je veliko. I puno friži. Sakriveno iza zajebancije. Jutija se kad san proživljavala muke na radnon mistu. Jebava mater kapitalističku neljudima. Čestita rođendane. Jeanput mi je čestita i Dan mrtvih. "Sve najboje i čestitke povodon Dana mrtvih". Smijala san se cili dan.

Drugon prilikon, nacrtan ja njemu u sms-u smajlić vako :) i napišen:

"ovo ti je smiješak"

a on meni vrati:

"% ovo ti je postotak''

Otiša mi je prijatej, otac, kritičar, drug. A Splitu je otišlo ono nešto lipo, veliko, posebno. I zajebano, znan. Svi su veliki Splićani bili zajebani. I neka su.


"Evo me u posteju. Treniram za penziju. Od Nove Godine. Uopće nije teško bit penzioner. Žena kuva, dica radu, a ja ležin i čekan kad će me vrag odnit. Iša bi ja i prošetat, ali ne smin po ekstremnin temperaturama. Moran čekat da temperatura bude između 10 i 28 stupnjeva. Odbij još kišu i vitar, i onda mi je najbolje stat doma i birat boju kapsila. Eno je u Emezete došlo krasnih kapsili jako povoljno. Iša bi ih povirit, ali ne smin izlazit po ladnoći. Javi se kad ti dođe za ubit se, pa možemo skupa. Nemoj prije Božića, jer mi je ostala još jedna tuka od lani." (Ćićo, 10.12.2012.)



<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se