marchelina

31.07.2012., utorak

Portun srama

Nate govori da su imali paniku u portunu. Pridcidnica kućnog savjeta je obisila jučer ujutro na zid spisak svih stanara koji su ostali zgradi dužni za vodu. To je izazvalo nemire u zgradskom pučanstvu. Prvo su organizirali mirni objed i na zidiću isprid portuna udrili po murtadeli i pomidorama. Kad ni to nije izazvalo reakciju pridcidnice kućnog savjeta, odlučili su se na radikalnije mire. Pa su uz murtadelu naručili i mesni doručak. Oni mesni šta je prije mirisa a sad samo slova na konzervi ukazuju na to da se radi o mesnon doručku.
Pridcidnica na to nije ostala ravnodušna.
Hrabro je istupila prid pobunjene stanare i pitala ih zašto prosvjeduju i da šta in je mesni doručak kriv. Oni su odlučno zatražili da se njihova imena skinu sa popisa neplatiša. Tvrdili su da je totalno kretenski od kućnog savjeta javno isticat dužnike za vodu, kad se zna da je upravo kućni savjet stanare doveja u situaciju da nemaju para za platit vodu.

Kućni savjet je, naime, prije dvadesetak godina počeja vodu naplaćivat prije nego šta bi je judima pustija  u cijevi i prije nego šta bi ovi uspili napunit čaše i teče. Čovik na primjer ujutro najnormalnije odvrne špinu, a vode nema. Nema je za oprat se, nema je za napit se, nema je za skuvat obid.

U međuvrimenu, računi za vodu su uredno stizali, iako vode nije bilo. Da ne bi pomrli od dehidracije, šporkice i gladi, stanari su se počeli snalazit na sve moguće legalne i nelegalne načine. Neki su kupovali flaširanu vodu po dućanima u kvartu. Neki su kod zelenaša za vodu, popularno zvanih vodonaši, počela uzimat vodu na dug uz kamatu od litru ipo vode po pozajmljenoj čaši. Znači, uzmeš kod vodonaša čašu vode, a moraš mu vratit litru ipo kamata plus glavnicu od one čaše. Neki su pak počeli žicat vodu kod svojih umirovljenih matera i ćaća koji su čuvali zalihe vode još iz doba prije stoljeća sedmog tojest iz vrimena mraka kad možda i nije bilo dovojno svitla ali je vode bilo na galone jerbo su u onomen mraku veliki vođe smatrali da čovik bez svitla još i može ali bez vode nikako.

Sve u svemu, do momenta kad bi kućni savjet počeja judima puštat vodu u stanove, ovi su se debelo vodno zadužili na sve strane, a i dalje su morali plaćat račune za vodu kućnom savjetu. Na kraju je, naravno, plaćanje postalo neizvodljivo, vodonaši su tražili svoje, a matere i ćaće umirovljenici su pomrli jer su ostali bez svojih zaliha vode iz vrimena mraka pa je sad još tribalo plaćat i sprovode. Umisto da kućni savjet uvaži činjenicu da su dužnici u dugove upali krivnjom tog istog kućnog savjeta, oni su nagazili bidne jude a svima je čaša prilila rub kad je u portunu izvišena ploča srama sa imenima svih dužnika.

Pridsidnica kućnog savjeta je odslušala sve žalbe i primjedbe a onda mrtva ladna sila na svoju biciklu sa grijanim sjedalom tek u prolazu dobacivši umornin, očajnin i dehidriranin stanarima:"Ko vas jebe, vi ste birali ovi kućni savjet, nije vam ovo više ono doba kad je svako moga imat barilo vode ispod kreveta. Da ste štedljivije koristili vodu, ne bi bili samo dehidrirali, nego bi i vi i vaša dica pomrli od žeđi i danas ne bi vaša imena morala bit na nikakvim listama, osim možda, kad zaškripi, na listama na kojima bi bili zavedeni kao posthumno biračko tijelo. I ne zaboravite, imamo najjeftiniju vodu u Europi! E pa dosta je bilo toga zuluma! Šta bi vi tili? Još malo pa ćete tražit i potpisivanje nekakvih antihrvatckih i protuprirodnih kolektivnih ugovora, ha? Znate šta? Vi ste lijeni, nemotivirani i dehidrirani svojon voljon! Uopće i ne zaslužujete ni vodu, ni murtadelu, a kamoli mesni doručak!".

Bijesna krizična masa stanara u tom je trenutku shvatila da in je voda koje nema došla do grla, i napokon odlučila napravit priokret.
Prvi put nakon toliko godina, složno su ustali sa zidića, i svi ko u jedan glas uzviknuli:

"Tako je!!!"


30.07.2012., ponedjeljak

Splicki jubavni dijalozi

- Volin te.

- Aj, aj. Nećemo se sad vriđat.

- Nemaš pojma koliko mi značiš.

- Eno na ja šnjon lipo a ona meni vako.

- Jubavi...

- E.

- E.

- Viš kako se može lipo razgovarat ka se oće.


26.07.2012., četvrtak

Šta ću se micat

- Gledaj, pa ne ideš na kraj svita.
- Znan - odvratila je neuvjereno.
- Iskreno, ne razumin tu patološku vezanost uz Split.
- Patologije i nisu tu da bi ih razumili. To ti je ka i jubav.
- Po toj logici jubav je patologija?
- Na neki način, da.
- Meni je ta tvoja jubav prema Splitu patetična.
- I meni je.
- Pa onda ozdravi nekako, kvragu. Jasno ti je da Split ipak nije najlipši grad na svitu.
- Ja i ne mislin zapravo da je najlipši na svitu.
- Nego?
- Nego san tužna kad nisan u njemu.
- O, Bože.
- Možda je i najružniji na svitu, ko zna? U tom slučaju, opet je isto - želin uživat u toj ružnoći do kraja života. I šta sad.
- Infantilno je takvo vezivanje uz jedan grad.
- Volin bit dite. Dica su savršeni umovi.
- Dica uopće ne koriste um, nego nagone.
- Upravo zato su savršeni umovi.
- Onda su i beštije savršeni umovi.
- Dokaži da nisu?
- Uf, teška li si. Kad seliš?
- Za koji dan.
- Ne budi tako malodušna, kvragu. Pa ne ideš daleko od Splita.
- Sve šta nije Split, daleko je od Splita.
- O gospe moja!
- Viruj mi, bila san svagdi.
- Krasan ti je Split, pogotovo uz onakvu gradsku vlast.
- Jel' ti misliš da ja kad se itnen u more na Ovčicama ili na Benama mislin kakva mi je gradska vlast?
- Možda bi tribala mislit. Da ste mislili više na to, ne bi vam se takva vlast bila desila. Ali ne, nego ono vaše splitsko, hedonističko "Prst u uvo i ko ovo more platit"!
- Ja prst u uvu držin samo ponekad kad izronin iz mora. Da ga odčepin. Znaš ono kad napraviš kolut naprid pa kolut nazad ispod mora? Ako ne dišeš pravilno, izroniš sa previše mora u ušima. I u nosu. A zaleti se i u grlo.
- Kakve sad to veze ima s temom?
- Pa, to je najvažnija veza. Ono, kad izroniš, nemaš blage veze ko je na vlasti.
- Zlato moje, to se inače zove - poricanje.
- Ne, ja ne poričem da imamo imberlanu vlast. Ali zato ovi iz gradske vlasti poriču.
- Šta to?
- Da nikad oni ne mogu bit toliko ružni koliko Split može bit lip.
- A matere ti, ovo je neizlječivo! Zašto ne bi probala mislit da je odlazak iz Splita možda novi početak, i da je ponekad zdravo maknit se?
- Sad ću ti ispričat nešto. Jedan put sidimo ja i moj brat na Peristilu i naleti nan jedan prijatelj šta ga nismo vidili skoro trideset godina. Pratiš me?
- Pratin, aj.
- Kad nas je vidija kako sidimo tamo na skalinama, počeja se smijat i govori "A bogati, prije trideset godina san vas ostavija na ove skale i još se niste makli!"
- E, i?
- Znaš šta mu je moj brat reka?
- Šta?
- A šta ću se micat kad mi je lipo.

17.07.2012., utorak

Ko to more svatit

A judi moji, mislila san malo odmorit ovo lito od blogiranja, ali nema šanse. Surovi inperijalizam je uzeja maha, i nema više odmora, dok traje pokora. Taman san lipo namistila ušne frekvencije na slušanje cvrčaka, napunila frižider lubenicama, na mejl ubacila automacki odgovor "Korisnica je makla, ostavite vašu poruku nekome drugome", kadli me spopalo sa svih strana sa pitanjem:

"Kaš napisat neku erocku?".

I to van je to prokletstvo. Ne znan zašto svi misle da san se ja specijalizirala za pisanje erockih. Od milijun i dvistaosandestšest priča na blogu napisala san samo dvadesetak erockih. Unatoč tomen (volin rič unatoč, podsjeća me na toč) šta ja u stvari nisan pisac erockih, svako malo neko mi postavi to pitanje, "Kaš napisat erocku?".

Tila bi van obratit pažnju na to da to vaše pitanje o erockim puno više govori od vama, a malo i ništa od meni. Ja san takva, volin ugodit svojin čitateljiman, i zato napišen ono šta čitatelji traže. Ali vi, lipi moji, sa tin insistiranjem na erotiki otkrivate šta van je cilo vrime na pameti. Bojin se i pomislit šta bi bilo da Hrvacka nije zemlja sa osandeset posto katolika.

Briga se vas za situaciju u zemlji i svitu, briga se vas oće li Milanović na kraju uspit reć šta oće reć kad otkrije ima li šta za reć, briga vas za gay paradu, za Čačića, poskupjenje goriva, ozonske rupe, križ na Marjanu, s kim se rukova bivši srbijanski pridcidnik, jel' Kosovo srpcko il' nije, koliko kruzera zagađuje dubrovački porat, oće li niknit golf tereni na Srđu, kako je Jelena Rozga uspila uć u onako tisnu vešticu, oće li se Hajduk izvuć iz krize i uspit vratit kredit (dobro, znan da znate da neće), šta će Lara izabrat, čiji će spomenik Kerum instalirat na rivi, kako crkvene vlasti u Hrvata podnosu duševnu bol izazvanu zakonom koji podržava medicinski potpomognutu oplodnju, ukratko, boli vas neka stvar za sve, osim za šporkarije.

Zato bi vas tila podsitit da san ja onu erocku šta je pobijedila na natječaju napisala ne zato šta mi se bavi takvin temema, jer u dvajsprvon viku je vajda više svakomen jasno di šta ide i ko kome šta i di stavja, nego san je bila napisala zato šta je nagrada bila putovanje u Istru a ja san tila vidit Istru. I to je jedini razlog, kerumami.

Također bi volila da malo razmislite kako je meni u stvari teško pisat od erockim stvarima jerbo ovi moj blog ne čitate samo vi, nego i moja mater, i materini susidi, ponekad i bivši muž, i razrednica iz srednje škole, i mater od cure od moga sina.

Zato više ne pišen erocke nego san se pribacila na lokal-patrijotcke. Niki dan mi tako priča jedna prijatejica kako se spetjala sa nekin Zagrepčaninon. Upoznali se u Zagrebu kad je ona bila na poslovnon putu, malo bili skupa a onda on doša za njon u Split. I sad, ka i svaka normalna Splićanka, prvo šta je njoj bilo na pameti kad je on doša, je bilo da mu pokaže sve lipote Splita. Pogotovo šta on oka nije skida sa njenog dekolteja, pa nije tila da se čovik vrati doma misleći da je to sve u Splitu šta valja i šta se, da prostite, dobro drži.

Provela ona njega tako po cilomen gradu uzduž i popriko, po Rivi, po Pjaci, na Marjan do Prve vidilice, pa onda navečer do Bačvica. Na Bačama sili na klupicu uz more, ono u daljini svitlu svitla Brača, prolazu brodice, u plićaku se igra picigin, morski pasi lelulaju sa perajaman usrid Bračkog kanala, ona se naslonila na njega i izleti joj ona stara splicka:

"Ko ovo more platit!"

Ovi se okrene prema njoj, i pita:

"Kaj vama Splićanima u stvari znači to?"
"Kojo?" odsutno će ona.
"Pa to, - Ko to more platit -"?
"Kako šta nan znači? Pa jel' vidiš ti ovu lipotu oko sebe?"

On se osvrne, i nimalo impresijoniran reče:

"Pa dobro, kaj sad, imate to more, i te Bačvice, i taj Marjan, ali kad ti buš došla opet u Zagreb pa te ja otpeljam recimo na Jarun ti buš isto tak videla ljepote, kuiš? U čem je razlika? Pa svaki grad ima nekaj svoje tak lijepo, kaj ne? "

Ona se skoči, nakostrišila se ka gladna mačka sa Matejuške.

"Ček, jel' ti to možda oćeš reć da su Split i Zagreb u-spo-re-di-vi?!"

Naravno da je čovik baš to tija reć, ali se sitija da ako to prizna, nikad joj neće vidit dekolte sa unutrašnje strane.

"Ma kaaakvi, pa kaj je tebi. Ja sam više mislio, znaš ono, na , kak bi rekel, značenje te vaše izreke, kuiš? Ono, nemrem ja to nikako povezat. Mi u Zagrebu imamo tak mnogo divota, ovaj, pa opet ne šetamo okolo uzdišući "Tko to može platiti". Kuiš?"

"Nemoš povezat? A šta tu imaš povezivat? I narafski da vi gori nemate takvu uzrečicu kad nemate ni vakve lipote! Šta to nemoš povezat, bogati?"

Ovi se bidan ušeprtlja, sta objašnjavat, objašnjava i ona njemu, ali mu i dalje nije uspilo doć do mozga šta to u stvari znači rečenica "Ko to more platit."

"Gledaj - pokuša ona zadnji put - To ti je ono kad te uvati velika milina. Razumiš? Najeanput ti bude lipo u duši i u tilu, cili treperiš, toplo ti je u srcu i u svin organiman, sritan si šta si baš tu di jesi, ništa ti drugo ne triba, i znaš da ne bi to minja za ništa na svitu i poželiš da to tako traje vično. E, kad ti se sve to tako skupi, pukne te ta milina i onda iz tebe spontano izađe ono  -Ko to more platit -. Jesil sad poveza?"

Ovi gleda u nju, trepne, i posramljeno izusti:

"Nisam."

E, tu je ona digla ruke. A uru vrimena kasnije, i noge. Krenili se kokolavat u njegovomen autu, zanili se bome, zaboravili na sve antagonizme, izreke, običaje i folklore, i uvatili se razminjivat ono za šta in nije tribalo puno riči.
I onda, u onomen odsudnon momentu, kad je ona popustila i skroz se pridala, a on junački uletija, najedanput je sta, pogleda u nju svitlećih očiju, ka ono kad Mamića pukne ushićenje samin sobon i Dinamon, i, glason čovika koji je upravo doživija prosvitljenje, uzviknija:

"Ko to more plaaaaaatit!"

"Napokon si sve poveza!" usklikne ona sritno.

Jedino joj je, kaže, bilo žaj šta se nije odma sitila kako čoviku dočarat kakvi je to osjećaj i kako se to čovik ćuti kad izgovara onu rečenicu, namisto šta mu je dvi ure za ništa to objašnjavala na onoj klupici.

Šta su poslin radili i kako je to sve dalje išlo, ne mogu van reć jerbo više ne pišen erocke priče.




02.07.2012., ponedjeljak

Zvizdan




<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se