marchelina
23.01.2012., ponedjeljak
Udri knjigu na veselje
|
Počeli su mi svi prigovarat da san zaboravila na moj blog. A svašta. Kako mogu zaboravit misto di je u stvari sve i počelo? Iljadu puta san otvorila editor u pokušaju da nešto napišen, ali nije bilo šanse. To mi je uvik tako kad iman previše toga za reć. Zablokiran. Vajda mi je tribalo malo vrimena da se sve slegne. Možda ja još dugo ne bi ništa napisala, ali mi je počeja falit Mirče. Tako van je to, čovik se navikne na to da ga nazivaju izdajicon hrvacke domovine, urbanin Jugoslavenon, jugonostalgičaron i četnikon i poslin jednostavno više ne more bez toga. A sigurna san da i ja njemu falin, nemoš čoviku tako naglo ukinit terapiju. Daklem, ne znan odakle bi počela, možda najboje od toga da mi je knjiga napokon izašla i da je gotovo sa onin iščekivanjem i strepnjama. Taman san mislila da san se sad riješila onog pitanja "Kače knjiga?", kad je krenilo sa novin pitanjem "Di se može kupit knjiga?". Pa dobro bogamu, nikad čovik mira ne more imat. Ja san mislila da kad čovik objavi knjigu onda nekin automatizmon i zdravon logikon knjiga završi u knjižarama, ali nije to baš tako jednostavno. Prvih dvadesetak dana knjige nije bilo nigdi osim na web knjižari, i u jednoj jedinoj knjižari u Splitu. Onda se čudiš, pa se počneš raspitivat, i svatiš da ako sam ne poguraš, niko neće knjigu ni vidit. Možda ja ne bi toliko ni forsirala sve to, ali moji prijateji i kolege blogeri nisu tili pustit da to ide tako. Prvo san jedan dan obilazila grad sa Gustirnom i mislin da više od srama neću uć u tu knjižaru u koju san bila s njom došla. Naime, u toj knjižari je bilo moje knjige, ali je Gustirna smatrala da je nisu stavili na dovoljno vidno misto pa je judima napravila đunbus. Lipo je uzela moju knjigu i stavila je na vrh police, a prethodno je s nje makla sve Dostojevske, Tolstoje, Kafke, Dežuloviće, Feriće i Tomiće. Evo crno na bilo:   Ja san se pravila da nisan s njom i bilo mi je masu neugodno. A opet mi je bilo drago zbog te blogerske solidarnosti. Međutim, to joj nije bilo dosta, nego je natirala i prijatejicu koja je bila s nama da kupi moju knjigu. Prvo jon je lipo rekla da je kupi, a kad je ova odbila, počela je sa prijetnjama i ucjenama, pa je bidna žena popustila. Meni se ta metoda učinila zgodnom pa san kad san došla doma počela i ja nazivat rodbinu i prijateje i uz mali pritisak i prijetnje i ucjene svi su odlučili kupit knjigu. Poslin mi je postalo normalno šetat po gradu i provjeravat di ima knjige a di je nema. U jednu knjižaru san dolazila svaki dan sedan dana zaredom. Lipo dođen, i obavin obavijesni razgovor: - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Nemamo. - Kako to mislite, nemate? - Tako kako san reka. - Nemate Marčelinu?! - Nikad čuja. Tu ga ja mrko pogledan i uvriđeno izađen iz knjižare. Sedmi dan je smenon u obilazak krenija i moj prijatej E. Ja prvo nisan tila uć, ali me je E. nagovorija. - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Imamo! Na to se čovik cili sritan okrenija da će uzet knjigu i (pro)dat nam je, međutin mi na to uglas: - Aaaaaaa, super!!! I okrenemo se na peti i razdragano odemo iz knjižare. Oni bidni čovik osta zabezeknut. A kako je moga znat da san ja autorica rečene knjige i da je nisan tražila da je kupin nego samo da vidin imaju li je? Šalu na stranu, moran van priznat da je onaj osjećaj, kad prvi put uzmeš u ruke svoju prvu knjigu, neprocjenjiv. Držala san je na noćnom ormariću i prije nego šta bi zaspala malo bi je listala čudom se čudeći da je većina mojih literarnih ispada sa ovog bloga ukoričena. A ja san se samo zafrkavala i nisan ni u najluđem ludilu mislila da će to neko jednog dana poželit objavit. Ovih dana mi je prva promocija u Splitu, a prije toga san imala najprviju promociju u Beogradu. Tamo su mi sve organizirali moji prijateji tj. redakcija e-novina sa kojima san surađivala svih ovih godina i zahvaljujući njima su se moje priče čitale u ciloj regiji. To kako su me dočekali i šta su sve napravili da mi bude lipo, teško je i opisat. Ali ću van reć da san neplanirano produžila boravak i da mi se bilo teško vratit. A sad nešto šta san u stvari tila odma reć. Neću vas nabrajat, jer bi sigurno nekoga priskočila, ali činjenica je da su moji tekstovi na ovom blogu rasli i bujali dobrim dijelom zbog podrške koju sam na njemu imala. I sto puta se dogodilo da su komentari ispod mojih pričla bili bolji od samih priča. Ta naša interakcija je na mene djelovala motivirajuće, i zato se želin zahvalit svima koji su svih ovih godina na bilo koji način bili uz mene. I pomagali mi i hrabrili me kad je bilo teško. A bilo je. Znate vi... Fala i uredništvu bloga.hr na podršci. I mami i tati šta me stvoriše vako blentavu i laprdavu. Za one koji nemaju informaciju, knjigu je objavila naklada Jesenski i Turk, a za one koji nisu u Splitu, knjiga je na ovoj web adresi superknjižara a ovako nekako izgleda:  A ovdi morete vidit moju zadnju kolumnu na Danas.hr di kontenpliran o ulasku Hrvacke u daprostite EU. E, sad kad san to sve riješila, mogu nastavit pisat moj blog :) |