marchelina

30.10.2011., nedjelja

Frizura za nastup

A judi moji, svašta li mi se događa ovih dana. Virovali ili ne, knjiga mi izlazi za koji dan a najveći problem je bija smislit naslov. A ka da je to lako? U knjizi će bit i ozbijnih i neozbijnih priča, a naslov bi triba otprilike dat naslutit sadržaj. I sad, kako smislit ozbijno neozbijni naslov? Angažirala san bila prijatelje u tri države da mi pomognu u smišljanju. Onda dobijem dobar prijedlog od jednog prijateja, međutin kad ga rečen drugom, ovi se zgrozi i da neki svoj prijedlog. Onda taj njegov prijedlog rečem trećem prijateju, a ovi rikne da je naslov božetesačuvaj i predloži nešto skroz drugačije. Tako san skupila 20 mogućih naslova a nijedan se nije sviđa nikome osim onome koji ga je predložija.

Već san bila skroz luda od smišljanja naslova, kadli mi jedan dobar prijatej kaže :"Knjiga je tvoje dite, ne pitaj nikoga, ti ćeš najboje sama smislit."

I tako se ja sitin najsmišnijeg naslova od jedne priče koju san napisala ja mislin 2009. a glasija je "Kompilacija erotsko-nogometnih kontenplacija". Onda smo ja i izdavač malo taj naslov okrenili i obrnili i dobili naslov za knjigu. Kad bude i službeno, reć ću van.

U međuvrimenu, odlučila san da moran nešto napravit s frizuron jer nemoš brate mili na promociju knjige sa ovon mojon nezaposlena-domaćica-a povremeno-i-blogerica -i-selebriti frizuron.

Kako ja rijetko iden kod frizera, jer izdržat uru ipo sideć dok ti neko petlja po glavi to je meni tortura, uletin u gradu u prvi frizerski na koji san naletila. Izbor mog frizera ovisi isključivo od toga u kojem momentu je meni palo na pamet da bi tribala nešto napravit s koson. Skoro nikad nisan imala "svog" frizera osim neko vrime jedan frizerski salon di san vjerno dolazila jer se u njemu moglo pušit čak i kad je već bija stupija na snagu zakon od nepušenju u zatvorenin prostorima.

E sad, sve je lako, ali kad me frizerka pita "Šta želite?", situacija se naglo zakonplicira.

Kažen ja njoj daklem:

- Ovako, želin da mi malo skratite ovdi iznad uva, i ovdi ispod, i da mi podšišate malo livo i malo desno, s tin da mi dužina ostane ista.

Ona bidna u čudu:

- Skužajte gospođo, ali kako mislite da vas podšišan malo livo malo desno malo ispod i malo iznad uva a da van dužina kose ostane ista?

- A šta ja znan bogati, ti si frizerka, nisan ja! - odgovorin ja samouvjereno.

Ova zavrne očima:

- Dobro, a oćeteli se pituravat?

- Oću, oću, evo, malo mi ovdi uz tjeme piturajte i ovdi livo di iman dvi-tri sijede i malo iza di mi je malo potamnila kosa, ali molin vas nemojte mi stavjat nikakvu pituru na glavu jerbo van ja mrzin te kemije!

Ona trepće u zbunjozi:

- Ako san dobro svatila, vi bi tili da van malo popravin boju kose, ali da van ne stavjan nikakvu pituru na glavu?

- E!

- Gospođo, a da vi lipo odete nekog drugog zajebavat a ne mene, a?

I šta ću. Opet mi je propalo ulipšavanje. Mrzin kad judi ne znaju radit svoj posal. Neće ova zemja vako nikad naprid!




P.s. Dragi kolege blogeri

Iskjučila san opciju komentiranja jer nema drugog načina da se zaštitim od virtualnog zlostavljanja onog jadnog psihičkog bolesnika. Time se osnovna draž blogiranja gubi, ali nema drugog načina. Jedan bolesnik zlostavlja i maltretira pola blogosfere, a nitko mu ništa ne može.

28.10.2011., petak

Dalmacija u mom oku

Ili, DIJALOZI MOG ŽIVOTA


NEVISTA

sinoć mi sin doveja curu doma

a soba mu u kaosu, Hirošima

i kaže on meni "Mama aj pliiiz napravi mi krevet"

ja govorin da neću, da bi triba sam počet pravit svoj krevet

kaže cura "Ma ja ću"

ja govorin "Da ti nije palo na pamet! Neka sam pravi svoj krevet!"

a on me ozbijno pogleda i govori

"Mama, nemoj mi kvarit curu!"


KOMENTAR SVIH VREMENA

Neko vrime san na mom blogu imala fazu hiper-produkcije, tamo 2009. godine, pa san objavljivala i po nekoliko tekstova dnevno. Svaka treća priča bila je o mom bratu.

Jednog dana me nazva:

- Alo - kaže on.

- Alo.

- Kako se dođe na tvoj blog?

- Dobija si internet??

- Jesan.

- Oćeš komentirat na mom blogu?

- Moran, jer širiš laži o meni.

- Dobro. Vako, tribaš se registrirat.

- Oću kua, neman ni za auto registrirat.


Onda se nekako uspija registrirat. I ostavija ovaj komentar:


- Javi se na telefon reću te materi (brat 06.03.2009. 21:44)


HOROSKOP

- Mama, ja san u horoskopu Djevica, jel' tako?

- Jesi.

- Ti se razumiš u znakove, aj reci mi štagod o djevicama.

- Pa...vako: često su poprilično materijalno usmjerene, sitničave i škrte.

- Aha. A, imamo li i loših strana?


ĆAKULA S ĆIĆON


Ć: Ma, čita san ti oni tekst di govoriš da ćeš se ubit, pa me zanimalo kako to misliš izvest? Mislin, oćeš li naprimjer učinit "lastu" sa kanpanela svetoga Duje, ili ćeš popit otrov, ono ka prava dama?

B: A slušaj, ja bi da to bude spektakularno, pa ću se itnit sa svetoga Duje.

Ć: Aj dobro. Ako te bude tribalo gurnit, zovi.


KO KOGA ZOVE

Mene moj brat ne zove baš često.

Zove kad mu je dosadno.

Ja: alo?

On: alo.

ja: e?

On: e.

ja: mene si naša zajebavat?

On: je.

ja: dobro, jesi se sad iživija?

on: jesan.

ja: aj bog lapane!

On: bog, debela.



Zove kad me dugo ne zove.


Ja: alo?

On: šta alo? šta se ne javljaš?

Ja: kako se ne javjan, viš da se javjan.

On: mislin, inače, tuko!



Zove kad zna da nisan dobro.


Ja: alo.

On: šta ima?

Ja: nema.

On: biće, biće.

Ja: oće kua.

On: debela, život je kad si živ.

Ja: uuu, ovo je duboko.

On: jebise.

Ja: iz tvojih usta u božje uši.



Zove kad je njemu teško.


Ja: alo? brale, kako si?

On: ma.

ja: brale, život je kad si živ.

On: cili san se naježija kliko si pametna.

Ja: jebise.

On: bi ja, neće ona.



Zove iz čista mira.


Ja: Alo?

On: koji ti je novi broj fiksnog?

Ja: zašto?

On: glupačo, da te zoven na fiksni, skupo mi je na mob sa fiksnog!

ja: čekaj, moran vidit.

On: ne znaš svoj broj?

Ja: ne znan.

On: ajebate.

Ja: ček, nazvat ću te sad sa fiksnog na tvoj mob pa će ti ostat moj broj pa me onda moš zvat sa fiksnog na fiksni.

On: Aj.


Zoven.


On: alo, ko je to?

Ja: a ko bi moga bit, kretenu dabili kretenu?

On: štajaznan, ovo mi je neki nepoznati broj.


PROGNOZA

ja: Ša misliš oćel' padat kiša popodne? Tila san malo prošetat do grada.

R: Neće.

Ja: Jesi sigur?

R: Jesan.

Ja: A šta ako ipak bude padala?

R: A onda san falija.




27.10.2011., četvrtak

Radosna vijest

Čoviče daleko je još Božić i Nova Godina ali Lipom našom struji neko sritno iščekivanje, pučanstvo treperi, ka da čekaju neku radosnu vijest. Ja nikako pogodit šta to svi radosno iščekuju, a i da kojin slučajen pogodin, ne bi rekla, jerbo je ka šta se zna ponovo uveden verbalni delikt pa mi je boje mučat.

Zato na primjer danas neću riči reć od politiki, kvragu i politika, kome je ona kruva dala osim onima koji su nama kruv uzeli. Ja bi danas pričala o nekim drugim stvarima, štajaznan, od jubavi, seksu, poeziji i to ali neman s kim jer svi sidu isprid televizije. Neman pojma šta gledaju, znan samo da niko ne diše i da je napetije nego kad se sprema derbi između Hajduka i Dinama. Možda je stvarno neka utakmica, jerbo svako malo čujen kako neko reče "Daj Bože da ne bude produžetaka!"

Ovi svečarski ugođaj me nekako baca u neko sjetno raspoloženje i misli mi se same od sebe vraćaju u sritno ditinjstvo. To mi je drago, jer bar neću mislit od politiki. Sićan se kako smo mi dica iz ulice bili našli jednu staru baraku malo vanka našega kvarta i tamo se jedan dan skupili i osnovali malu dičju bandu. Cilj nan je bija da tako udruženi pružimo otpor jednoj drugoj dičjoj bandi iz naše ulice koja nas je maltretirala i nije nan dala igrat se di smo mi tili.

Ajme lipo li je bilo nako kad bi se skupili u toj baraki i pravili planove kako će naša mala banda postat glavna u ulici. Da bi nan se planovi ostvarili, svi smo od kuće donosili sve šta smo mogli za pospješit našu pravedničku borbu. Neko je donosija sengviče, neko svoje igračke, neko praćku, neko dalekozor. To je sve tribalo bit zajedničko oružje za jačanje otpora prema onoj drugoj bandi, međutin nije puno prošlo i stvari su krenile naopako. Ovi šta su sebe proglasili šefovima naše male bande su počeli sve te naše igračke i dalekozore i sengviče lipo nosit svojin kućama. Tako su oni svaki dan imali sve više igračaka i sengviča, a mi ostali sve manje i manje.

Kad smo mi bidni svatili da nas vlastiti vođe bande u stvari lažu i potkradaju, počeli smo se bunit i ispitivat ih da di su naše praćke i sengviči. Ovi ne samo šta se nisu zasramili šta smo ih uvatili i razotkrili, nego bi nan onako drsko odbrusili da nismo mi istražitelji i da nisu oni ništa ukrali nego da je to urota samo da bi se njih iz jubomore maklo. Mi smo onda napravili pretres male barake i našli u jednoj žutoj kesi sakrivene sve naše praćke dalekozore i sengviče.

Kad smo in zamavali s tin kesama vičući da imamo crno na bilo tojest crno na žuto dokazni materijal oni su rekli da ništa od tin kesama ne znaju. Ma kako ne znate majku vam vašu lupešku uvatili mi vikat. Oni nama opet da ne znaju ništa, da su oni uvik samo ka i sva normalna dica na svitu gledali na televiziji Branka Kockicu kad bi se svi iz barake razišli i ošli doma.

Onda su se sitili da ima jedan među njima šta nikad s njima nije gleda Branka Kockicu nego bi uvik za vrime dok su oni gledali emisiju pogleda na sat i reka da mora ić doma da ga mater i ćaća ne naprokidaju. I da je sigurno on kra naše stvari i da je to bila siguro operacija tog jedinog klipana među njima.

Mi smo ih pitali da kako su mu mogli virovat u takvu šupju priču sa satom i sa roditeljima. Oni su rekli da ko mu ne bi virova kad je uvik ima neke lipe skupe satove a skupi satovi pokazuju vajda točno vrime kad će te starci naprokidat.

Onda smo se mi uvatili smijat i po ciloj ulici smo po zidoviman pisali da su lopovi i smija in se cili naš kvart. Ma šta naš kvart, smijali su in se i svi ostali kvartovi u gradu. Zato smo mislili da će ih sad bit sram jer svi znamo kakvi su lopovi. Rekli smo in da idu ća iz naše barake ali oni opet nisu tili. I opet su rekli da su oni poštena dica i da je sve to samo mućki pokušaj rušenja njih koji su i stvorili cilu bandu i prvi se sitili one barake. Pa su nas onda još i napali da kako smo nezahvalni. Ma, dičja posla.

Eeee...ditinjstvo, ditinjstvo...znan da je smišno kad čovik u mojin godinaman odleti u te dane, ali meni nije krivo šta san se sitila ove nježne priče.
Barenko nisan mislila od politiki.




26.10.2011., srijeda

Dragi dida

Danas ti je Dan oslobođenja ovoga moga Splita. Uglavnom se nigdi to oslobođenje ne spominje. Maloprije san pričala sa jednin prijatejem. Sitija se svoga dida, ujca, strica, tete...Jedan je bija u ovome logoru, drugi u onome, treći je bija ranjen...Danas ti judi, oni od njih koji su još živi, a malo ih je, morali bi sakrivat oči da ne bi ko vidija da se sićaju.

Ja san se sitila tebe. Moran priznat da me je sram. Sram me je jer je došlo vrime da se čovik mora sramit šta je bija antifašista. Ruše vam spomenike. Pljucaju po vama. Tili bi da vas se ne sićamo. Da zaboravimo šta su najčišći i najviši judski ideali. Oni ideali o ljudskosti i dobroti. Ideali o tome da se ne mrzi nikoga i da su svi judi braća. To je tvrdija i John Lenon, pa su ga ubili. Ubiju svakoga ko širi Isusovu rič, istovrimeno mašući krunicama. Zamisli ironije, dida. Viču u ime Boga i pljucaju po svakome ko je živija i umra baš zbog ideje o jubavi kakvu je Bog tija vidit na zemji.

I možda se ti gori sad brineš, možda ti je žaj mene i onih šta još viruju i brane ideale o životu bez mržnje. Zato san ti tila reć, ne brini. Ima nas još. I bit će nas uvik, i uvik ćemo se sićat. Neka oni samo rušu spomenike i šaraju po njima. Neka šaraju i po vlastitim licima jer mislu da će tako izbrisat činjenicu da se u ona vrimena nisu znali ni prikrstit a kamoli da su išli u crkvu. Neka šaraju i viču, neće oni nas utišat. Uvik je dobro bilo jače i uvik na kraju pobijedi. Nemoj mi govorit da san naivni sanjar. Oli ti nisi to bija kad si se borija za svit bez fašizma?

Ne brini dida. Ja se sićan, i ovog Dana oslobođenja Splita se još puno mojih prijateja sića. A i Dana oslobođenja Šibenika, tačno za moj rođendan. I znaš šta, sićat će se i moje dite, jer ako ja ne zaboravin, neće ni on.

Volila bi ja da si mi živ, znaš. I da je baba živa. Ajme, kako je bila hrabra kad je prinosila oružje za partizane fašistima prid nosom, sakriveno u drvima na bidnome onom vašem tovaru šta je isto bija antifašista. Volila bi ja da nan je oni naš lipi i dobri i pametni Smoje živ, pa da napiše koju o ovin zvirima danas.
Šta se tiče tebe, znan ja šta bi in ti reka, da nisi fin čovik ka šta jesi. Reka bi in da in jebapasmater. I ja bi in to rekla, da nisan fina na tebe.

Eto, dida. To san ti tila reć, da ne brineš. I sritan ti Dan oslobođenja Splita, Šibenika i cile Dalmacije.
Dobar čovik živi vječno. I antifašizam, isto.






25.10.2011., utorak

Izgledaj prirodno

Daklem, kad san sa šjor urednicon od portala dogovorila sve okolo kolumniziranja, kaže ona meni na kraju da in moran poslat i sliku. E, to mi je bilo teže nego da mi je rekla da moran napisat za njih knjigu u roku od pet dana. Ne volin se slikavat još od kad mi je jedna rodica vidila sliku iz ditinjstva i komentirala da izgledan ka Frankeštajn sa frizuron.

Uvatila me dakle potpuna panika, jer ka prvo znan za svakakva slikavanja, ono, za osobnu kartu, za putovnicu, za vinčanja i osmrtnice, ali bogami nisan imala pojma kako i di se radu slikavanja za kolumne. Ondak san se sitila prijateja, blogera, narafski, koji se bavi fotografijon i koji od čuda prirode napravi svojin fotografijaman još lipša čuda, pa san ga zamolila da bil' i mene uslika.

Naš lipi i dobri Galeb nije ni sekunde mislija nego je odma reka da nema problema, samo da sačekamo jednoga njegovog prijateja koji triba baš stić iz Zadra a koji ima puno boju opremu i svašta nešto. Ja san se smrzla već i od same riči "oprema", ali san se hrabro držala jerbo sad kad san selebriti ne smin više dozvolit da me te moje privatne fobije ometu u zvizdanom uzletu.

Našli smo se sutradan i mislili se na kojon lokaciji bi me bilo najboje uslikat. Ja san smatrala da je najboje da me uslikaju na Lovrincu, tako kad umren od straja i panike da in je blizu za pokopat me. Onda je Galeb predložija da me slikaju u Kerumovon Jokeru, gori na zadnji kat. Prvo san mislila da me to samo štucigaje, jer svako ko mene zna, zna i to da je slikavat mene u bilo čemu šta je Kerumovo čisti sukob interesa.

Međutin Galeb se nije zafrkava. Reka je da tribamo slike napravit negdi na visoko, zbog...pozadine, neba, boje, horizonta, pitaj boga šta je sve nabrojia. Ma ti fotografi su ka i svi umitnici, ko bi ih razumija. U svakon slučaju san bila sritna šta Kerum još nije montira onoga Isusa na Marjanu jerbo bi me stoposto bija činija uspentrat se gori za slikavat se.

Kad smo došli gori na zadnji kat od Jokera prvo su mi Galeb i prijatej rekli da ajmo štagod popit. Viš ti šta ti je profesijonalni fotograf, zna da neke žene moš uslikat jedino ako ih prvo napiješ. Onda je doša konobar i doda nan neke menije, pa smo po tomen zakjučili da je to restoran a ne kafić. Galeb je reka čoviku da fala nećemo ništa jist nego da bi samo popili nešto. Doduše ja bi bila rado nešto pojila ali sad kad san selebriti moran se pravit da mi nije do spize.

Aj, kad smo popili piće, počeja oni Galebov prijatej namištat one aparate, oliti opremu, pa nako sve cilja u mene a ja se ukočenila gore nego kod zubara na stolici i isto ka i kod zubara svako malo pitala "A šta ćete mi sad radit, a?". Malo je falilo da ne zatražin anesteziju, majkemi.

Onda je Galebov prijatej reka da se sad triban lipo namistit i pozirat. Ja san se automatcki nalaktila na stol i namistila blentavu facu onako kako ja zamišljan da izgledaju slavni kolumnisti, ali je ovi manija rukon jer da ne ide to tako. Reka mi je da moran prvo stat na noge. Onda mi je reka da sidnen na naslon od stolice. Ja sila. Onda on da desnu ruku nehajno pribacin blizu livog ramena. Ja pribacila livu priko desnog. On doša i namistija me kako triba.

Tako san sidila na naslonu od stolice sa rukon nehajno na ramenu. Onda mi je reka da malo dignen glavu. Pa da je malo spustin. Pa da je malo nakrivin. Onda da desnu nogu onako ženskasto okomotan oko live. Ja okomotala. On da ne tako nego malo ležernije. Ja blage veze kako se ležerno nogama more napravit grop. U svakon slučaju, nakon šta mi je tako zapetlja sve unutrašnje i vanjske organe, i ostavija me tako ukočenu na naslonu od stolice, izmišanih ruku, nogu, ramena i bubriga, namistija se na po metra od mene i reka:

"A sad IZGLEDAJ PRIRODNO!"

Čoviče, aj TI izgledaj prirodno, tila san mu reć! Kakoš izgledat prirodno kad ti je dovod kisika prikinut ležernin i nehajnin prignječenjen svih udova?!

Eto, tako van je to bilo na slikavanju. U sljedećoj epizodi blebetanja pričat ću van ...nešto blesavo, ka i obično. U međuvrimenu, moja najfriškija kolumna o Devetnajst načina glumljenja orgazma...


P.s. Galebe, fala van :)






24.10.2011., ponedjeljak

Blebetalo tjedna

Malo kasnin, ali u zadnje vrime kasnin non stop. Da mi je ko reka da nezaposleni čovik može imat ovako malo vrimena, ne bi mu virovala. To sa nezaposlenošću već mi postaje ka neka tradicija. Ma kvragu i posal, ko još more živit od plaće? Na kraju ispada da čovik isto živi, ima posal, ne ima posal. Mislin, jednako malo para imaš u novčaniku.

Javilo mi da san ovaj tjedan ja blebetalo tjedna, a to falabogu meni nije teško, mogu laprdat bezgranično. Samo šta san sad eto i službeno laprdalo. Puno san se mislila šta bi pisala cili ovi tjedan, i mučila san se šta bi pisala uopće u ovome prvom postu. Pretpostavjan da se od mene očekuje zasmijavanje ka i obično, ali ja nekako iman potribu reć neke stvari namijenjene najvećim dilom blogerskom svitu tj. mojim prijateljima blogerima.
A tila san vam reć ovo:

Odavno je bilo ono kad san počela pisat moj blog. Otada pa do danas izdešavalo se svačega. Sićan se da san u ono vrime izbacivala i po dva, tri posta dnevno, a sada toliko ne izbacin ni misečno. Malo san išla sinoć u arhivu i prisjećala se svih blogera koji su mi dolazili komentirat. Pola od njih skoro, kad kliknen na njihovo blogersko ime, više ne postoje. I tu me uvati neka tuga. Nema veze šta se radi samo o blogerskom, virtualnom nestajanju, ali svaki put kad otkrijen da je neki bloger nesta, stisne mi se nešto u duši. Počnen mislit di su svi ti judi. I jesu li nestali iz blogosfere zato šta im je život krenija nabolje ili nagore?
Opet, živin u nadi da nam još navraćaju, da bar prošetaju i pogledaju šta mi, uporni, koji smo tu još i bit ćemo siguro još dugo, pišemo i mislimo.

Za sve te jude koji su otišli, i sve koji su još ovdi, tila san reć par riči. Naime, eto, od početaka blogiranja puno stvari se meni daklem okrenilo u životu. Evo za par dana mi izlazi knjiga, virovali ili ne. Također, pišen neke kolumne, pa se moje laprdanje more čitat i van ovoga bloga. Ali...ali...moran vam priznat - ništa se ne može usporedit sa guštom pisanja bloga. I nigdi komunikacija sa judima nije tako slatka ka na blogu. I ne samo to, nego prijateje koje sam stekla blogirajući, sada iman u "stvarnom" životu i u "stvarnom" prijatejstvu. To su oni judi koji su samnom prolazili sva moja ostajanja bez posla, sve krize, veselja i tuge. Neću vas sad nabrajat, iz straha da nečije ime ne priskočin, ali ovo ću reć - da nije bilo vas i vaše podrške, odavno ja više ne bi pisala ne samo blog, nego ništa.

Naslušala san se inače, ovo otkad odam po književnin događanjima, poprilično teoretiziranja o tome šta je to blog, koliko je značajan ili ne, šta je to "blog književnost" i tako dalje i tako bliže. Kad mi postave takvo pitanje poludin. Zato šta nekako ispada ka da je blogiranje neka "niža" vrsta pisanja. A, ako se mene pita, ja san na blogovima otkrila toliko čiste, prave, pa mogu čak reć i klasične književnosti da mi dođe reć judima "Prestanite analizirat blogove, čitajte ih!".
Ono šta ja volin kod blogiranja, je činjenica da se tu može nać jako malo pretencioznosti. Bez obzira kakav blog bija, bavi li se bloger pisanjem ili fotografijom, piše li humoreske ili poeziju ili piše o receptima ili modi, nigdi ka na blogu nemoš nać toliko iskrenog i spontanog stvaranja. I to je ono šta blog, u pozitivnom smislu, razlikuje od raznoraznih portala, novina, časopisa, i ostalih mista di judi pišu ili na neki drugi način stvaraju.

Dok san aktivno vodila moj splitski portal, najviše suradnika san tražila i imala među blogerima. I, s obzirom da san ka i svaki portal imala i administraciju tj. statistiku koja govori koliko je neki tekst/članak posjećen i čitan, upravo su tekstovi blogera bili među najčitanijima. Mislin da to dovoljno govori o "blog književnosti". Čini mi se da je ljudima dosta "profesionalnih" kolumnista, koji se, tili ne tili, na kraju počnu ponavljat. Ko zna oće li se to i meni dogodit.

Kad smo kod pisanja kolumni, ja san se nedavno išla slikavat za najavu mog kolumniziranja, i opet san zamolila jednog kolegu blogera da me slika. S obziron da se ja mrzin slikavat, čovik nije ima nimalo lak zadatak, ali o tome ću van sutra pričat. Sad moran pisat kolumnu. A vrime brzo pobigne, kad čovik ne radi. Virujte mi.



20.10.2011., četvrtak

Postić pišem, kolač mi se proli

Neki dan san išla napisat post a na špakeru su mi se krčkali neki sastojci za jedan kolač. I tako ja pišen li pišen i onda se sitin, usrid stvaralačkog rada, da mi se nešto tamo krčka. Na brzinu ja to sve umišala izmišala zamišala i stavila peć. Boja tih sastojaka uopće nije ličila na boju iz recepta kojeg san našla negdi na internetu, ali san rekla sebi šta ima veze to na netu je stoposto fotošopirana slika sastojaka i kolača.

Onda se kolač ispeka, i, kad san ga izvadila iz špakera, bilo mi je malo sumnjivo šta se kolač...ovaj, valja po posudi. Kliko se ja razumin u kolače, oni se nakon pečenja ne bi tribali gibat i valjat i jurcat. Ka svaka iskusna domaćica, ostavila san ga da se oladi i stvrdne. Međutin, nije se stvrdnija. Pa smo ga mogli ist samo žlicon.

Zato san odlučila da više ne smin istovremeno pisat i pravit kolače. Odsad samo pišen.
E, ali u međuvrimenu san počela pisat za Danas.hr pa ne mogu na dvi strane, toliki lumen baš nisan.

Zato izvješće o prosvjedu, za one koje zanima, morete nać ovdi .

A od idućeg tjedna ću se malo opet posvetit blogu jerbo mi baš fali. Zapostavila san blogiranje šta zbog kolumnisanja šta zbog traženja posla, bez kojeg sam ponovo nedavno ostala. Uvik izaberen pravi trenutak za bit bez posla. Tribala bi se takoreć već pomalo spremat za penziju a ne tražit posal. Ali to ostajanje bez posla dobro djeluje na čovika, kad si svako malo na početku, osjećaš se mlađim, neizvjesna budućnost jednostavno pomlađuje, regenerira, pokreće adrenalin i avanturistički duh.
Svakome bi to priporučila, kerumami.


15.10.2011., subota

Revolušn

Ako nas danas na prosvjedu opet bude šesnajst, iselit ću se iz Splita, majkemi. Negdi daleko. Naprimjer u Solin. Jerbo samo do tamo iman para za autobus.

Svi prosvjedi na kojima san dosad bila ubili su me u pojam. Toliko puno nesritnih judi bez posla, uništenih firmi i tvornica, a toliko nikoliko svita na revolucijaman. Ja to nikako ne mogu razumit. Oli su uspili? Pritvorili nas u zombije?

Reka je jedan moj prijatej, ono kad su škverani prosvjedovali, da je to bija prosvjed za umrit od smija. Govori, "A čoviče, da su dica iz vrtića prošetala od škvera do grada imalo bi žešćeg efekta nego ovi njihov đir s transparentiman. Ma da je neko srušija barenko jedan pitar s nogon, da se vidi da je to bisni narod, nego ništa!".

Slažen se s njin. Nisan za nasilje i sve to, ali baš se ćutilo da je sve to nekako...mlohavo, bez "živca". A živac triba. Bez živca se ništa ne more prominit. Evo kad ja onome mome malom rečen da spremi svoju sobu, on me ne šljivi dok meni ne skoči živac. I kad na kraju sredi tu sobu, to je ravno revoluciji.

Evo se i ja spreman za revoluciju, samo neman transparent. Neman ništa s čimen bi mogla mavat. Doduše, iman jedan šal od "Veleža" šta mi ga je poklonija jedan prijatej iz Mostara, ali mi se ne čini prigodno za revoluciju. Da je bar od Hajduka, kvragu.

Eto, iden ja doli. Poruka mojin prijatejiman iz Splita: Koga danas ne vidin doli na prosvjedu, ne triban ga više nikad nigdi ni vidit. Dobro, ako me neko baš pozove na janjetinu i to, možda se predomislin.

A sad zaozbijno, vidimo se doli, a?





10.10.2011., ponedjeljak

Mirno ti more




"Kako nas samo iznenade svojim odlaskom ovi anđeli od ljudi, kako nas samo rastuži misao da ih, onako jednostavne, tihe, uljudne, više nećemo sretati po kaletama našeg i njihova grada.
A Grad je bio njihov smisao, ljubili su ga i poklanjali nam svoj dio srca kroz umitnost koja je jedini vjerodostojan čin odanosti i zaljubljenosti.
Šjor Delmata je bija grumen zlatnih nota, rasadnik našeg guštanja i skrbnik nad dušama romantičara dalmatinskog šesta.
Samo takvi i mogu bit u dodiru sa našim osjećajima jer ne postoji njanci jedan razlog da im se nakalemi suprotno. Šjor Ljubo je bija i osta doktor za našu dušu, slušati njegove pisme je lik trajnog smiraja i podsjetnik na vrimena kad se i te kako isplatilo živjeti.
Adijo šjor Ljubo, ne brenzajte vengo pozdravite Smoju,Borisa,Zdenka,Tomu,Momčila,Zdravku,Tolju,Josipa,Iliju,Tonča i sve one druge drage Splićane kojih se sa radošću sićamo." (komentar iz SD)

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se