marchelina

30.12.2010., četvrtak

Neka organi radu svoj posal

Inače ne kupujen novine jerbo su i one postale luksuz, ali u ova doba ih ipak uzmen jer se brinen di će nan zastupnici provest i kako će dočekat Novu godinu. Svake godine naši mediji to temeljito poprate i koju god novinu da otvorin, svi se natječu ko će više političara intervjuirat i doznat di će dotični provest najluđu noć.

Znaju mediji da narod o tomen najviše brine, di će ko od zastupnika ist i pit. Jer ako nan se političari lipo provedu, vratit će se dobre voje. A ako budu dobre voje, bit će učinkovitiji u donošenju odluka. Jedna od najvažnijih odluka na početku nove godine će bit da će tijekon sljedeće godine donit nekoliko važnih odluka, a kojih to odluka i kad će ih tačno donit, od tomen će odlučit kad se odluče počet donosit prve novogodišnje odluke.

Na primjer ovi šta budu išli na skijanje malo će se i nasmrzavat pa će moć lakše svatit narod koji se zbog priskupe struje sve manje i sve škrtije grije. A naprimjer oni šta se prižderu, e oni par dana poslin Nove neće moć ništa ist, pa će moć boje vizualizirat kako je narodu koji cilu godinu skoro ništa ne ide. To ja zoven međuklasnon solidarnošću na hrvacki način.

Najviše me zanima di će nan pridcidnik Josipović otrat za praznične dane. Prateći njegove izjave u javnosti, mogu se kladit da bi na pitanje "Gospodine predsjedniče, gdje ćete proslaviti Novu godinu?" odgovorija onin svojin "nit-puše-nit-maše" stilon:

- Ehm..znate, organizacija slavlja je odgovornost moje supruge, i nije moje da ulazim u to delikatno pitanje.

I inače mi se čini da je kraj ove godine obilježen jasnin i direktnin odgovoriman većine osoba iz javnog života, šta političkog, šta estradnog. Koga god su novinari pitali šta misli o Sanaderovoj nesritnoj sudbini i njegovon boravku u zatvoru, svi su odgovarali ka da prepisuju jedan od drugoga:

- Neka državni organi rade svoj posao.

Onda novinari preformuliraju, mudraci:

- Dobro, a što Vi mislite, je li Sanader stvarno kriv za sve ono što mu se stavlja na teret?

- Slušajte, na pravosudnim je organima da to utvrde.

- Da, u pravu ste, ali, što Vi mislite, hoće li Sanader biti osuđen?

- O tome će odlučiti pravosudni organi.

I eto, nema šanse od ikoga u ovoj zemlji izvuć šta misli. Svi se izvlaču na nekakve organe. Organi ovo, organi ono.

To je siguro zato šta još nije baš ajmo reć stoposto sigurno da će Sanader bit na duže vrime maknut, pa se lumeni držu suzdržano za svaki slučaj ako se najedanput vrati. S njin se nikad ne zna.

Zato je meni drag naš gradonačelnik. On lipo sve u glavu, pa ko preživi, pričat će. Ne znan šta misli od Sanaderovon slučaju, ali zato je reka onima šta nemaju posla da neka se vratu na selo. Čovik ima rješenje za nezaposlenost, ali mi se čini da ga niko ne fermaje. Oli bi nan šta falilo da nekoliko ijada judi pošajemo na selo? Ispraznimo grad, poravnamo malo terena i eto ti mista za još nekoliko trgovačkih centara. U kojima doduše neće imat ko radit jer će svi bit na selu, ali ko bi svakome ugodija? A on se čovik skoro u sve razumi.
Na otvaranju klizališta na Prokurative je izjavija da se on neće klizat jer da je to za mlade jude, ali da se ka dite na selu sanjka, i da je to slično. Takoreć, ista stvar. Tu se slažen s njin, evo otkad je on ukliza u Split većina Splićana se osjeća nasanjkano.

Inače, cili grad priča kako je bija na otvaranje toga klizališta sa onon svojon malon Fanicon i mogu van reć da su neki judi baš zločesti. Komentirali su da mala izgleda ka avijon, a da Kerum djeluje nekako ka malo u debuleci. I sad je cilome gradu glavna tema da oće li ona njega ostavit. Ka prvo, šta koga briga i šta se mišaju u tuđi život? A ka drugo, nijedna žena ne ostavja nakvoga čovika tek tako.

Bar dok mu organi radu svoj posal.

24.12.2010., petak

Sarmas of swing

Lude osamdesete u Splitu još je luđima činija moj ludi brat. U to vrime naši su starci često vikendom odlazili u Šibenik, kod mamine familije. Čim bi zatvorili vrata za njima, moj brat bi počeja okretat telefonske brojeve svih svojih prijatelja i zvati ih na tulum. Potom bi izaša vanka, i pozva bi na rečeni tulum svakoga na koga bi putem do grada, i u gradu, naletija.

Onima koji još nisu bili kod nas, izdiktira bi našu adresu, i naveja da tulum počinje oko ponoći. Tako su se ljudi mogli opušteno nalokat još i prije tuluma, i kod nas stić propisno pripremljeni. Jedini problem je bija u tome šta bi brat do ponoći zaboravija da tu noć organizira tulum. Također bi zaboravija mene obavijestit da imamo tulum. Obično bi se uvatija kakve ženske, i s njom završija ko zna di, a meni bi oko ponoći počeli ljudi dolazit na vrata.

- Dobra večer, jel ovde živi S.?
- Je - odvratila bi ja sumnjičavo gledajuć pripitu spodobu na vratima našeg stana.
- A mogu li uć?
- Nemoš - odgovorila bi ja, ne videći nikakvog razloga da spodobu pustim u stan. Pogotovo ne pripitu, i pogotovo ne u ponoć. Osim toga, taman sam po dvadesetšesti put gledala "Paris,Texas", moj omiljeni film za plakanje isprid televizije i nije mi se dalo ničim prekidat taj obred.
- Ali...S. je reka da je kod njega tulum? - klatareći se obznani spodoba.

"O ne, ne opet..." pomislila bi ja istovremeno se sklanjajući u stranu da propustin klatarećeg lika u stan. Mrzila san brata kad je to radija. Pozva bi pola grada na tulum na kojeg bi zaboravija a ja nikad nisam smogla hrabrosti naivčinama zalupit vrata u nos. Do jednog sata poslije ponoći stan bi bija pun meni više-manje nepoznatih veseljaka i njihovih družica, dok sam ja, ne svojom voljom, glumila domaćicu i trčkarala po stanu donoseći im plastične čaše i pepeljare.

Brat bi se pojavija negdi prid zoru, i gazeći priko polupijanih tjelesa u dnevnom boravku, lupnija bi se šakom u čelo i izjavija:"Asti, skroz san zaboravija!"

Naši starci su prije svakog vikendaškog odlaska nastojali u frižideru ostavit dovoljno hrane za najmanje dva dana, a taj put je mama nakuvala pun lonac sarmi. Ekipa na tulumu, većim dijelom omamljena šta od dima, svake vrste, šta od alkohola, u neku uru bi ogladnila, i poharala naš frižider bezočno i potpuno suprotno svojim mršavim rokerskim imiđima i frizurama. Gledajući ih kako proždiru mamine sarme, pitala sam se, gunđajući u sebi, jedu li ti ljudi išta ili se hrane isključivo po gradskim tulumima i veselicama.

Dok se iz dnevnog boravka, di je na posebnom mistu careva gramofon, kotrlja zvuk gitara iz "Sultans of swing", dična splitska rokerska generacija je, cupkajući u ritmu, gutala strastveno sarmu za sarmom ka da ih je sam Mark Knopfler glavom i gitarom zamota i skuva, a ja san se zabrinuto pitala što ćemo, pobogu, ja i brat jesti sutradan.

Sutradan u loncu nije bilo više niti jedne jedine sarme. A starci su nazvali i javili da se iz nekog razloga vraćaju dan ranije. Taj dan, preciznije. Brat je upa u frku - starci nisu smili znat da smo tulumarili. Počistili smo nered na brzinu, i svi su tragovi tulumarenja bili detektivskom preciznošću uklonjeni, jedino je onaj prazni lonac zjapeći upozorava na našu mladenačku delikvenciju.

- Dico..- mrmljala je stara začuđeno nad praznim loncem - oli ste pojili sve sarme?! Pa kako, od jučer popodne?? Bija je pun lonac!
- A mama...pa znaš kako je to kad ona ogladni - reče brat mrtav ladan pokazujući glavom u mom pravcu.

Mama je zurila u mene zaprepašteno.

- A ćerce moja...Znan ja da ti voliš sarme, ali dite moje....- mucala je zgranuto, odmjeravajući naizmjenično moju figuru i onu praznu, poharanu, desetolitarsku lončugu.

- Mama, nisam...- pokušala sam prosvjedovat ali me brat prostrili očima i dometne:

- Je, mama. I ja san joj govorija da joj je to malo ka puno, ali ko nju može zaustavit kad krene na sarme? Pa znaš je!

Kiptila san u sebi od bijesa, ali nisan smila zucnit o tulumu jer bi nas oboje uvalila u još veći problem, a opet, bilo mi je neugodno za poludit od pomisli kako mama misli da san ja, ekšjueli, stvarno pojila sama pun lonac sarmi!

Inače smo brat i ja, po apetitu, bili dvi sušte suprotnosti ; ja san glasila za obiteljskog gurmana, a on je uvik bija pothranjen. Hrana ga je zanimala utoliko šta je značila elementarno preživljavanje i funkcioniranje organizma, i bilo mu je dosadno i naporno hraniti se. Tu reputaciju, i svoju i moju, iskoristija je ka jedinu logično iskoristivu u delikatnoj obiteljskoj situaciji koja nas je snašla.

Poslije, dok su se starci zabrinuto došaptavali u kužini, komentirajući moj enormni apetit, a brat se za svaki slučaj zaključa u svojoj sobi, ja san, napuštena i sama, kontemplirala nad onim praznim loncem.

Je, bilo mi je neugodno šta san ispala gastro-monstrumica, u svakom slučaju.
Ali još teže mi je padalo to šta ja nijednu jedinu sarmu nisam uspila pojist. Sarme su zaista bile moje najdraže jelo. Ma, nisu one bile samo hrana, nego nacionalni praznik. I za oči, i za želudac. Cili postupak pripremanja, od odluke da će se kuhati , pa do finalnog proizvoda, bija je prava mala, zasebna svečanost, praznik unutar praznika. Sve Nove Godine i Božići su zbog sarmi mirisali posebnim, slatko-slano-kiselim vonjom, i nije bilo jela uz koje je bolje pristaja glagol - krčkanje. Taj me glagol podsjeća na kačkanje, na nešto što se radi posvećeno, sporo, koncentrirano, i upravo tako je priprema sarmi i tekla.

Jutarnji odlazak u kupovinu najlipše glave kiselog kupusa. Pa uz to i kesica ribanog kupusa. Pa ono slaganje kupusa, izrizaog, a i ponekog cilog lista, na dno lonca. Stvaranje smjese od mlivenog mesa i riže, plus jedno jaje, plus začini. Pa umatanje te smjese u listove.

Mama mi je ponekad dopuštala da sudjelujem u tom uzvišenom činu. Sićam se kako me učila da list kupusa koji ima rupe prekrijem sa drugim, cilim listom, pa onda u to umotam smjesu. A tek umijeće zamatanja, preklapanja i "zatvaranja" sarme. Kad bi moja stara zamotala, preklopila, umotala, presavila, i začepila sarmu, nije majci bilo tog ko bi tu sarmu više odmota.

Pa ih onda slažeš, red po red, u lonac. Nakon svakog reda, malo izribanog kupusa i ostataka listova one glavice. Negdi po sredini lonca, svečano se ubaci točka na "i" - suvo meso. Buncek, komad slanine, pancete, suva rebra.

Miris koji bi se počeja širit kućom čim bi sarma prokrčkala, bija je neusporediv sa ičim u povijesti kulinarstva. U praznično vrime, taj miris se širija cilom našom zgradom, jer je svako domaćinstvo koje imalo drži do sebe - sarmijalo.
Sarmijali smo mi, sarmijali su naši susidi, naš kvart, cili grad, a bogami i naša rodbina u Šibeniku i Zagrebu, te naši prijatelji u Beogradu, u Skoplju, u Titogradu, Ljubljani i svim ostalim gradovima. Sarmijala je kompletna bivša država složno, i niko nije moga ni u ludilu pomislit da ćemo jednoga dana sarmijat svako za sebe.

Za Novu Godinu, kada smo poslije ponoći odlazili u čestitanja po susjedstvu a i dalje, odma nakon ljubljenja i najlipših želja na vratima, posjelo bi nas za stol i nudilo sarmama, ka da nismo pojili jedno dvista komada istih u vlastitom domu, i mi bi prionili ka da nam nije već skoro bilo muka od količine sarmi koje smo smazali DO ponoći. To je bila misterija - te sarme ka da su se automatski dematerijalizirale u našim želucima e da bi napravile mista za sljedeći red, i tako do ranih jutarnjih sati.

I onda, najlipše od svega: sutradan , na prvi dan Nove Godine, nakon kasnog buđenja, za doručak, oj živote, sarme! Jer, ka šta svako zna, sarme su najbolje sutradan, nakon šta "odleže" jednu noć, a još su bolje i onaj dan iza toga, i, ako ih ostane, i sljedeći dan.
Sve šta malo odleži, bolje je, pa se nadan da će to važit i za pojedine činbenike iz vladajuće nan stranke.

Sve u svemu, sarme smo ubacivali u sebe dok nam ne bi počele izlazit na nos. Dok nam se ne bi zgadile i dok se ne bi počeli zaklinjat da sljedećih godinu dana nećemo nijednu sarmu pojist. I držali smo rič, sve do kraja godine. A onda, sa istim oduševljenjem, sve Jovo-nanovo.

U onoj mističnoj smjesi za sarme je, osim mesa, riže, jaja i začina, bilo umotano i zamotano i ušuškano puno veselja...U one sarme od nekad, moja stara je čvrsto umotala nekakvu svoju viru u Dobro, u nekakvu slogu, u prijateljstvo, u Čovika. Viru da su sve sarme iste, bez obzira na vrstu suvog mesa, veličinu glave kupusa, te zapremninu i boju posude u kojoj se krčkaju.
Umotala je u te sarme i viru u to da su svi sarmijameri isti, bez obzira kojem Bogu se obraćaju dok, nagnuti nad loncem, sa strahopoštovanjem uzvikuju:"O, Bože, kako dooobro mirišu!"

Tako su svi ti sastojci, i nakon raspada...zajedničke glave kupusa, ostali u meni.
Jer, kad moja stara zamota sarme, to majci niko više ne može razmotat...




21.12.2010., utorak

Tears in heaven

Ja nikada nisam imala moju frizerku. Sve žene koje sam poznavala, imale su svoju frizerku. Meni jednostavno nije trebala moja frizerka. Ma, nije mi trebala ničija frizerka.
Imala sam kosu koja se sama pretvarala u frizure, ovisno o tome je li vani puhalo jugo ili bura. Na jugo, moja bi se kosa sama pretvorila u ono što se zove "valovita kosa". Bila bi sva u loknama.
Na buru, raskošni valovi i lokne bi nestali, i moja bi kosa izgledala kao loše skuhani špageti zalijepljeni na moju glavu, a potom zaliveni uljem. Maslinovim.
Moja kosa je bila meteoropata.

Bila je i prirodno plava, sve dok me nisu uvjerili, neki, da je plavo dosadno. I kao, pošto imam svijetle oči, pa još i svijetlu kosu, pa još i svijetlu put, izgledam bezbojno.
"Fali ti malo kontrasta, bejbe".

Tako ja odoh do prvog salona, i opituram se u tamnocrveno. Bakreno. U početku sam uživala u iznenađenju ljudi koji su me poznavali kao plavušu. To je bilo zabavno, moram priznati. Ali onda sam počela nedostajati sama sebi. Šta ja znam, navikla sam se bila na onu svoju bezkontrastnu pojavu u ogledalu. Odlučih dakle ponovo postati prirodna plavuša.
Ali, avaj.
Frizerka koju sam ovaj put bila odabrala, reče mi da mi je sad korijen kose pretaman, i da će proces vraćanja na plavo biti spor i dugotrajan. Druga opcija je bila još gora - blajhanje.
Slijedilo je razdoblje u kojem sam jednom mjesečno odlazila kod te frizerke, a ona mi je svaki put, navodno, na glavu stavljala svjetliju nijansu. Od bakrene, tamnocrvene išla je na malo manje tamnocrvenu. Pa na još manje tamnocrvenu. Pa na skoro svijetlocrvenu. Objašnjavala mi je da ću tako, skoro prirodnim, nenasilnim putem, ponovo postati plavuša.

Nakon šest mjeseci, i po 200 kuna svakog mjeseca, nisam bila ni za nijansu svjetlija nego na početku tretmana. Jedina promjena koju sam primjetila, nije se odnosila na kosu, nego na moj novčanik.
Nakon šest mjeseci, ja tu frizerku ipak nisam smatrala "svojom".

Puče mi film.

Moja najbolja prijateljica imala je svoju frizerku. Ja se kod nje nisam nikada frizirala, ali sam voljela dolaziti u taj salon jer je ta frizerka bila najzabavniji i najsmješniji stvor na svijetu.
Bilo je nečeg kaubojskog u njenom držanju, pogotovo kad bi, sa cigaretom u kutu usana, lepršala oko glava svojih mušterija, istovremeno brbljajući, i smijući se na sav glas.

Ona sama, mijenjala je frizure na dnevnoj bazi, takoreći. Svaki put kada sam tamo svratila na kavicu i čavrljanje, ona je imala drugačiju frizuru. Pramenovi žuti ili crveni, umetci, raskuštrana, zalizana, "mladenački", "reperski", njena kosa bila je šašavi Disneyland.

A tek oblačenje. Svaka majica u kojoj je radila, klizila je sa jednog ramena, tako da sam samo čekala kada će komplet odjeća sa nje skliznuti naočigled zaprepaštenih dama u salonu.

Znala je i gatati. U kavu, u karte, u fažol. Bila je najbolja gatara među frizerkama, i najbolja frizerka među gatarama.
Iz nje je život prštao, zajedno sa vodoskocima njenog smijeha, i gejzirima njenog promukolg, vrckastog, energičnog glasa.

Odlučila sam se jednog dana i zamolila je za savjet. Kako ponovo postati plavuša, a bez prevelike gnjavaže?

U roku od tri sekunde dala mi je dijagnozu: "Tebi, lipa moja, triba blajhanje. Pusti te priče o postepenom vraćanju na plavo. To služi samo za izmamljivanje tvoga novca!"

Sjedoh na stolicu, a ona prione.

Iz salona sam, nakon puna dva sata, izašla plava, temeljito izblajhana, i nasmijana. Kako je zabavno bilo dati se u ruke toj Kalamiti Jane! Nije ona meni samo promijenila boju kose, dotjerala mi je i raspoloženje, i uz sve to, napravila i frizuru kakvu nikada u životu nisam imala. Osjećala sam se tako...lijepom!

Rekla mi je:

"Bez obzira na sve kemije i mogućnosti, čovjeku najbolje stoji ona boja kose sa kojom se i rodio. Ti si, Marčelina, pla-vu-ša!"

"Slušaj, ako ćemo se vriđat..." - počnem ja.

"Ne, ozbiljno, plave su ti oči, plava ti je priroda, i koža ti je koža plavuše, i smijeh ti je plav! "

Smijala sam se, plavim smijehom, i zagrlila sam je. Bilo mi je nejasno, doduše, kako to čovjek može imati plavu, ili smeđu, ili tamnocrvenu prirodu, ali ona je to tako samouvjereno izgovarala, i tako posvećeno pristupila pronalaženju frizure koja "ide uz moj smijeh", da sam, sva sretna, zaključila:

"Imam svoju frizerku!"

Mjesec dana iza toga, kada je korijen moje kose počeo izbivati sav taman i neprimjeren mojoj plavoj prirodi, otišla sam opet kod nje. Naravno, dobila sam potpuni tretman: kava, priča, savjeti u vezi muškoga roda, pituravanje i sređivanje frizure.

Ovaj mjesec sam trebala otići i treći put kod nje.
Kosa opet prošarana izdajničkim tamnim vlasima, frizura izgubila formu. Međutim, nikako uhvatiti vremena. Dobro, ni novca.

Prošli vikend, u subotu, prolazila sam kraj salona i pomislila:"Svratit ću, ne moram se frizirati, ali ću popiti kavicu sa mojom frizerkom, uživati u njenoj energiji, u njenom kalamitijevskom, šeretskom stilu i gestikulaciji, nasmijati se malo i...i reći joj da sam je izabrala za moju doživotnu frizerku".

Nisam svratila, sjetila sam se nekog važnijeg posla, i odlučila da ću svratiti za par dana.

Jutros sam dobila poruku.

Krenula je bila na posao, i...

Samo tako. Samo tako.

Čovjek ode samo tako.

Čak i kad je pun energije, i kad je kauboj, i kada sije radost oko sebe, čovjek nestane, samo tako. Ode.
Nema tu logike. Nema pravila.

Moja frizerka je otišla, i nisam joj stigla ništa reći.

Moja frizerka je otišla, a ja sam jutros, ispred ogledala, pokušavajući vodom nekako umiriti naplakane oči, čula njen smijeh.

A onda sam, kroz šum vode kojom sam pokušavala zaustaviti suze, čula, kako mi sigurnim, čvrstim glasom dovikuje sa one strane ogledala:

"Znaš, lipa moja, frizura ti uopće nije važna...."

I nije. Važna je bila ona toplina. Važan je bio svaki onaj mali trenutak naše ženske solidarnosti, naših lamentacija o muškom rodu, o seksu, vezama, djeci i braku. Važno je bilo upoznati, i imati u svom životu nekoga tko je sa toliko osebujnog stila, volje i energije radio svoj posao.

Sad kad te više nema, najednom mi je smiješno to što me mučila moja boja kose i frizura.

Znam , znam što je sve tebe mučilo. Nije te mazilo, kaubojko moja.

Želim, za ovaj Božić, dvije stvari:

Prva je, da tamo negdje kuda si otišla, nađeš kauboja dostojnog sebe.

Druga je, da nikada više ne propustim ući u salon u kojem postoji netko kome bih željela reći da ga volim. Nikada više.
S frizurom, ili bez nje.




20.12.2010., ponedjeljak

Šal za pisce

Najmije draže kad nastupan na nekom književnom događanju. Uvati me veća panika nego premijerku kad pomisli šta bi sve bivši premijer moga izlanit u svom budućem iskazu. Da san na njenom mistu ja se ne bi okolo toga puno živcirala, ka da je mala stvar bit i bivša premijerka, bogati? Šta bi ja dala da san bivša premijerka. Ma, i da san bivši šofer od bivše premijerke, u bivšoj vladi.

Dobro, neću sad o božićnim željama. Nego o božićnom pričanju priča.
Tako se, naime, zvalo to događanje na koje sam bila pozvana od strane udruge Skribonauti. U prvi momenat san bila sritna, a onda san svatila da se tu od mene očekuje ne da čitan, nego da pričan svoju priču.

Pričat priču publici, to znači da moraš gledat toj publici u oči i pričat. Ček, jel' organizatori stvarno mislu da bi ja, najveća tremašica u povijesti pisane riči, uspila tako nešto izvest? Pa i ovo nekoliko dosadašnjih nastupa san preživila iskjučivo zato šta, čitajući priču, ne moran imat očinji kontakt sa publikon.

Lipo buljin u oni papir šta držin u ruci, i uvjeravan sebe da publike nema, nema, nema, da san tu sama i da čitan onako za vlastiti gušt, iz naprimjer čiste narcisoidnosti, eto, kad nemam šta radit, čitan sama sebi svoje vlastite priče, šta tu ima loše, neko kad je sam gleda se u ogledalo, neko kopa nos, neko gleda porniće na internetu, a ja eto čitan sebi svoje priče, itd. itd....

Šta se mene tiče, ja bi najvolila da publiki zabrane pristup tim književnim večerima i jutrima. Meni bi to puno olakšalo nastup, ali neki ljudi su tvrdokorni i uporno inzistiraju na tome da publika bude...u publici. Ja bi publiku lipo ostavila vanka, i postavila bi in video-zid, da nas vide dok čitamo. Oli moraju i čut šta čitamo? Kako može Hajduk recimo igrat na Poljudu bez publike kad ono publika pritira sa bacanjem i paljenjem bengalki, pa dobije zabranu nazočovanja utakmici?

Dođe mi da nagovorin koga od publike da itne pešest bengalki na pozornicu dok ja čitan, i da onda za ubuduće svaki organizator zabrani publiku kad ja nastupan. To ću pokušat organizirat za neki od sljedećih nastupa, a ovaj put san morala skupit svu hrabrost i nastupit. Zato šta organizatori nisu povirovali kad san in poslala sms poruku sljedećeg sadržaja:

"Najlipše van se zahvaljujen na pozivu, dirnuta san i taknuta, a i maknuta, ali nažalost moran otkazat moje sudjelovanje jerbo su me oteli vanzemaljci"

Pošto mi to nije prošlo, zamolila san dotične da mi bar bude dopušteno čitat moju priču, a ne pričat, i nakon šta mi je to odobreno, da bi sebi još više olakšala, javila san se mome prijateju Ediju koji je smenon nastupa i u Sinju, i on je prista da zajedno smislimo i izvedemo nešto.

Nakon šta je prista na zajednički nastup, Edi je otputova na jedno petnajstak dana, potpuno neopterećen našin nastupom, a ja san mu slala panične mailove jer vrime je prolazilo a mi ni slovca od priče nismo napisali.
U zadnjen mailu san mu rekla da ja odustajen od nastupa, od Božića, od čitanja, pisanja, pričanja, od njega i od života!

Dva dana prije nastupa Edi se, svejednako neopterećen, vratija sa puta i nazva me:

- Kako to misliš, ti odustaješ od nastupa? Ne dolazi u obzir!
- Edi, nastup je PRIKOSUTRA, a mi nemamo priču! Ne moremo se tamo pojavit sa nekon bezveznon pričom, čoviče, bit ćemo u društvu pravih pravcatih pisaca! Praaaavih prrrrravcatih pi-sa-ca! Dobrih pisaca!
- E pa šta, onda ćemo mi bit dva loša pisca, tribaju ljudi i to vidit.
- Edi, ubit ću te, Dostojevskog mi!

A ništa. Odlučila san virovat Edijevom ležernom pristupu, i sutradan smo uspili sklepat skoro cilu priču. Na dan nastupa stajala san isprid otvorenog ormara i mozgala šta obuć za tu priliku. Kako se oblaču pisci? Nazvala san Edija:

- Edi, ne znan šta obuć za nastup.
- A slušaj, ako si pisac, tribaš izgledat ka pisac, a zna se da svaki pisac koji imalo drži do sebe, mora imat - šal.
- Šal?
- E, šal. Ne bilo kakvi šal, nego neki šal po kojome se odma vidi da si pisac. Pogledaj malo povijest književnosti, svi veliki pisci su imali šal.
- Edi, kako izgleda šal za pisce?
- E jebiga ne znan sad tačno, ali znan da ga tribaš ono okomotat oko vrata nekoliko puta skroz nehajno.
- I znači da dođen tamo sa šalon?
- E, nabavit ću i ja jedan, pa ako nan priča bude loša, da publika bar po šalovima svati da smo pisci.

Taman san tila krenit tražit neki umjetnički šal po gradu, kad san se sitila da još uvik nemamo priču. Tojest imali smo sve, osim završetka. Završetak nismo imali ni par uri kasnije, točnije, oko po ure prije nastupa. Ja san bila u stanju književne kliničke smrti, pa su mi svi savjetovali da nešto trgnen.

Trgnila san malo vina. Uzalud, stvarnost oko mene je bila ista - za po ure nastupan, neman završetak priče, a ni šal za pisce. Iman samo Edija, a imat njega, puno češće je hendikep nego sritna okolnost.

Pa san trgnila još malo. E, onda me pukla inspiracija za završetak priče i počnen Ediju objašnjavat scenarij:

- Edi, viš, na ovome mistu ću ja počet pričat kako ja slavin Božić, a ti se tribaš za to vrime ono ka vidno dosađivat, razumiš?
- O, nema problema, ja ti se i inače smrtno dosađujen kad ti čitaš svoje tekstove. Neću tribat čak ni glumit!
- Edi, uozbilji se, za po ure nastupamo bogamu!!
- Aj ne paniči, evo, trgni još malo vina...

Pa san trgla. I još malo. I još. Na scenu san doteturala rumena ka jabuka, nasmijanog i blaženog lica, raznježena, tila san zagrlit cilu publiku, pozdravit mamu i tatu, razrednika iz osnovne škole, prvog momka, bivšeg muža, prijateje u dijaspori, osobnog bankara u mojoj banci, podvornika iz srednje škole, ginekologa, tetke i stričeve i ujce, sve, sve, ali mi nisu dali.

Imala san osjećaj da je cila ta divna publika tu samo zbog mene, a od vina san vidila malo uduplo pa mi se činilo da ih ima još više, da san boja i od Balaševića, da bi ja napunila čoviče i dvi Spaladium Arene i dva nogometna stadijona...

Sve u svemu, čini mi se da san taj nastup dobro odradila, ijako se ne sićan baš svih dilova. Samo ne razumin, koga god od onih šta su bili tamo, pitan "kakva san bila?", odgovori mi "ma..dobro, šta sad, svakome se može desit..."

Ne znan kako to protumačit. A iman osjećaj da mi je boje i ne tumačit.

Odo' tražit taj šal.






16.12.2010., četvrtak

Nigdi bez čistih mudanata

Ratno vrime u Splitu ja sam uglavnom provela umirući od straha na svaki zvuk sirene koja je oglašavala „opću opasnost“. Puno ljudi koje sam poznavala čak su se i sprdali sa tim trkanjem u skloništa, uvjereni da na Split nikada neće pasti niti jedna jedina granata. Ja međutim, i inače doslovni tip, i rat, i sirene sam shvaćala ozbiljno.

Za nesriću, baš tad sam se bila zaposlila u tom jednom selu kraj Splita, u malom kafiću, i počela se faćkat sa vlasnikom dotičnog kafića. Do njegovog sela se iz Splita putovalo autobusom oko pola sata, i sve je bilo dobro kad sam mogla mirno otić tamo i vratit se. Međutim, postojala je realna mogućnost da se nekada, zbog blokada cesta, ne uspijem vratit u Split i da moram ostat noćit u tom selu. E, zbog te i takve mogućnosti, ja san u mojoj ženskoj borši uvik nosila jedan par čistih mudanata. To mi je ostalo od moje babe: „Čerce, uvik imaj čiste mudante na sebi, nikad ne znaš kad možeš završit kod doktora ili nedajbože umrit!“

Ja san mozgala zašto mi na primjer za umrit tribaju čiste mudante i nisan se nikako mogla dositit nijednog dobrog razloga. Vizualizirala san sebe prid Posljednjim sudom, kako Bogu objašnjavan:“Ok, Bože, je, istina, bila san grišnica za života, ali molin Tebe i ovo časno vijeće da pri donošenju presude uzmete u obzir moju olakotnu okolnost – umrla san u čistim mudantama!

Jednu večer spomenuti momak i ja odlučimo izać i zabavit se ka šta bog zapovida, bez obzira na ratno vrime. Malo smo glavinjali po, uglavnom praznim, kafićima po gradu, a onda se umorili. To nam je bija službeno tek treći zajednički izlazak i još smo bili u fazi upoznavanja. Ono šta sam ja dotad znala o njemu, bilo je to da ima osebujan pristup svemu što se zove „zakon“ i „red“, i da se zove isto kao i ja, ali u muškoj verziji – Slobodan. Usrid rata u Hrvatskoj, pod srpskom okupacijom, zvat se Slobodanka je već dovoljno loše. Ali uz to se još i zaljubit u tipa koji se zove Slobodan, to mogu samo pegule ka šta sam ja.

U gradu je tada vladala neka sumorna atmosfera puna tjeskobnog iščekivanja. Šta se iščekivalo, nisam shvaćala, ali napetost je vibrirala zrakom. Kružile su glasine o nekim opakim snajperistima koji su sa prozora zgrada i nebodera ciljali u nedužne prolaznike, pa je iza deset sati navečer sve živo bižalo sa ulice. Nekako baš u to vrime, na snazi je bila zapovid o zatvaranju i zaključavanju vrata svih portuna u gradu.

Nas dvoje, zaneseni, nekako smo previdili činjenicu da je ratno vrime, i najedanput smo shvatili da je blizu ponoć, da smo jedini stvorovi na ulici, i da je grad neprirodno mračan i još neprirodnije tih. Nismo se stigli ni zabrinit, isprid nas se stvorila nekakva „patrola“, dva tipa u civilu ali naoružani do zuba, tražeći da im na uvid damo naše osobne karte. Izabranik srca moga je bija od onih tipova ljudi koji svaki vid osobne dokumentacije shvaćaju kao nepotreban teret u životu, pa tako ni u tom tegobnom momentu nije posjedova osobnu kartu.

- Nemaš osobnu, ha? – bistro je utvrdio jedan od dvojice iz patrole.
- Nemam – bezbrižno će ovaj.
- Kako ti je ime?
- Slobodan – uzvrati on opet bezbrižno, ka da je to najnormalnija stvar na svitu, zvati se tako.

Tip se lagano namrštija.

- A ti? – okrene se prema meni.

Ja cila ponosna izvučen svoju osobnu, a on, čitajući ono moje ime, i ništa bezbjednije prezime na njoj, zaključi:

- Tebi bi bilo bolje da je nemaš.

Srce mi je sašlo u pete, „gotovi smo“, pomislila sam, nema nam spasa, na nišanu smo hrvatskoj patroli usrid mračnog grada, on nema dokumente a ja ih imam al' bi mi bilo bolje da ih nemam, on se zove Slobodan, ja Slobodanka, da smo smišljali kako bit sumnjivi, ne bi uspili sumnjivije činjenice smislit.

Dvojac iz patrole je nakon kratke konzultacije zaključija da nas tribaju sprovest. Ko zna di. Već san se u mislima počela opraštat od ovozemaljskog života, kadli onaj moj luđak započne konverzaciju sa patrolašima kroz koju je pametno provuka činjenicu da mu je familija za bivšega sistema bila optužena da je „ustaška“ (moš mislit, isto ka šta je moja bila „četnička“), a šta je patrola dočekala sa očekivanim odobravanjem, počelo je prijateljsko lupkanje po ramenima u stilu „..aaaa, ti si onaj mali od ..bla, bla, bla...“, i nakon međusobnih izraza oduševljenja i pripoznavanja (još su otkrili da je jedan od one dvojice bija u JNA sa starijim bratom od „malog“) izpozdravljali se mi i oni otišli svojim putem, uz prijateljsku napomenu:

„Maknite se sa ulice, mogli bi lako stradat, vidite da se ne zna ko na koga puca po gradu...“

Moj dragi, gledajući ih kako nestaju u noć, razgaljeno izjavi:

„Ova priča o obiteljskim stradanjima pod komunističkom čizmom mi uvik upali. Nemoš falit, čoviče.“

Ja san mu zavidila na toj ustaškoj prošlosti i poželila san da mi je bar neko iz familije, ma makar neki daljnji rod, bija osumnjičen za podrivanje i neprijatejsko dejstvovanje protiv bivše države. Jebenti takvu familiju, niškoristi su, nikad ne znaju kad triba zajebat stvar na opću dobrobit budućih generacija.

Prekinila san ga u izražavanju divljenja vlastitoj snalažljivosti i promućurnosti i podsjetila ga da se moramo šta je brže moguće maknit sa ulice da ne bi postali žrtve nečije prevelike domoljubne srčanosti, pa smo krenili tražit neku zgradu, kuću, neboder, u čiji portun bi se mogli zavuć i dočekat jutro. Naime, vlastitim kućama nismo mogli – on je živija van Splita, a ja na drugom kraju grada. Autobusa više nije bilo, a jedini taksi koji je proša kraj nas, na naše mahanje je, umisto da stane, panično udrija po gasu, smatrajući valjda da smo stoposto neki opasni diverzanti, ko zna čije strane.

Pokušali smo se sklonit u neki portun, ali di god smo pritisnili kvaku, vrata su bila zaključana. Split se zaključa sam u sebe. Bila sam na ulici vlastitog grada, i bila sam meta. Inače živi, topli, najlipši grad na svitu, moj grad, nadnija se nad mene ka zvir razjapljenih usta, spremna da me proždere, pa da nestanem u njenoj mračnoj utrobi. Niko nam nije tija otvorit vrata. Zona sumraka, jezivi apsurd, ludilo.

Nije prošlo ni pola sata od susreta sa onom patrolom, isprid nas iskrsne, iskoči iz mrčine i druga patrola! Ova dvojica su bili u uniformama hrvatske policije, i nisu nas pitali ništa, nego su odma uperili nekakve puščetine u nas. A šta će nas i pitat, bija je već jedan sat iza ponoći, svi pošteni civili i snajperisti su bili u svojim toplim domovima, u gradu je careva policijski sat, dakle, ako smo nas dvoje uz sve te okolnosti ipak tumarali mračnim ulicama, na snagu je stupala ona dobra stara narodna „Prvo pucaj, pa onda pitaj“.

Ja san vrisnila, pristravljena, a moj pratilac, shvativši da je situacija izgleda postala ozbiljna, započne odmah uniformama objašnjavati da smo nedužni i zaljubljeni, ali svima sumnjivi i mogli bi stradati, te da ih molimo da nas sprovedu. Zna je da nam to ostaje kao najbezbjednija solucija – ako nas „sprovedu“, i eventualno zadrže u nekoj policijskoj stanici priko noći, bit ćemo u stvari zaštićeni, i na sigurnom. Jedan od one dvojice nazove „stanicu“ i javi šefu da ima „situaciju“, tojest da ima dvoje civila koji zahtijevaju da ih se sprovede.

- Kako to misliš, zahtijevaju da ih se sprovede?? – začuđeno će šef stanice.
- Pa je, šefe, tražu da ih sprovedemo.
- A zašto?
- Pa...tvrde da su sumnjivi!
- Oni tebi govoru da su sumnjivi? Dobro, ko odlučuje o tome jesu li sumnjivi il' nisu, a?!
- Pa..ovaj, ja, šefe.
- Ko?!
- Ovaj...Vi, šefe.
- Tako je, i neće mene nikakvi civili učit mom poslu! Bit će sumnjivi kad ja odlučin da su sumnjivi, a ne kad njima prne! Jasno? Ne sprovodi TO!
- Ali šefe...
- Šta san ja reka? Ne-spro-vo-di mi to! Razumija?!
- Razumija, šefe!

Videći da nas patrola namjerava napustiti, ostaviti tako na ulici di smo bili pokretna meta za sve sukobljene strane, nas dvoje počnemo ih moliti, preklinjati, uvjeravati da smo stvarno sumnjivi, da ko zna kakva protudržavna i neprijateljska djelovanja imamo na umu, da je za Hrvatsku opstojnost, samostojnost, samobitnost, samostalnost, samonazočnost i sve ostale tisućljetne samoneštosti, bolje da nas sprovedu, ali uzalud – patrola se uputi lagano svojim putem, a meni, očajnoj, tada pade na pamet spasonosna misao, pa vrisnem za njima:

„Zovemo se Slobodan i Slobodanka!!!!!!“

Kvragu, mislila san, ako nas nakon ovoga ne zatvore, onda jebeš ti takvu domovinsku obranu i nacionalnu sigurnost.

Dvojac zastane, u meni zaiskri nada, oni nas odmjere, a zatim prasnu u smij:

„Ahahahahahahahahahaha....“

Nisu mi virovali. Ne bi ni ja virovala u takvu priču, da se nije meni dogodila.

Kad su nestali, ja sam se slomila. Živci su mi bili prenapregnuti, bilo mi je hladno, bila sam umorna, tjeskobna, jadna. Pa se spustim na rub pločnika, skljokam se onako sva beznadežna, suze mi provale iz očiju, raplakah se baš iz duše, kako mi žene to već znamo. On, zbunjen i potpuno bespomoćan pred mojim suzama, kako to muškarci već znaju biti, uzvrpolji se i uzšeta po praznoj cesti isprid mene.

Iako u specifičnim i po život opasnim okolnostima, palo mi je na pamet da mi je ovo tek treći ljubavni sastanak s njim, i da triban sačuvat svoje damsko dostojanstvo i u takvim nemogućim uvjetima.

Pomislila san kako nije lipo da me gleda takvu cilu zaplakanu jer kad čovik plače onda još i proslini, čak i mi najveće dame. Osjećala san kako mi se šminka topi i razliva ispod očiju a iz nosa nadiru totalno neženstvene bujice. Posegnem rukom u svoju torbicu pipajući nešto sa čime bi mogla obrisati oči i nos, pa napipam one čiste mudante i ne krzmajući niti časka, izvučem ih i glasno počnen ispuhivat nos u njih. Sekundu nakon toga, shvatin da i on plače, ali od smija, držeći se za stomak...

Nekoliko godina posli, kad smo evocirali uspomene na tu strašnu noć, koju smo ipak nekako preživili, reka mi je: „Znaš, tad san se zajubija u tebe. Sve do tog momenta nisan bija siguran šta ću s tobon i jesi li žena za mene, ali kad san te ugleda kako, sideći na rubu pločnika, vadiš one mudante iz borše i useknjuješ se u njih jecajući i šmrckajući, trudeći se istovremeno zadržat svu moguću ženstvenost, zna san – ti si ta!“

Dobro, kad se sad sićan cile te situacije, i meni se čini da to ispuhivanje nosa u mudante nije baš bila ono što se kaže, svakidašnja scena, ali znan da mogu nadopunit babin starinski savjet:“ Čerce, uvik imaj čiste mudante na sebi, nikad ne znaš kad možeš završit kod doktora, ili nedajbože umrit, ili nedajbože ti zatribaju za ispuvat nos!“

09.12.2010., četvrtak

Splitske sličice

Kiki je imala mamu koja je, kaže, pila apaurine zato što je teško podnosila klimakterij. Onda kad bih sa Kiki malo duže i malo temeljitije pročavrljala o životu, zdravlju, o starcima, školi i našim pubertetskim komplikacijama, e, tek onda bi se naslutilo da njena mama nije apaurine pila samo zbog klimakterija, nego ponešto i zbog muža, tj. Kikinog tate. On nije bio u klimakteriju, on je najčešće bio po birtijama u kvartu.

Moj brat je imao prijatelja Kemiju. Kemija je bio "na igli". Bio je također najduhovitija osoba u Splitu osamdesetih. Postao legenda još za života.
Moj brat je vodio borbu sa njegovim iglama jer je prijateljstvo shvaćao doslovno, pa je Kemiju čak i šamarao ponekad. Vikao. Ali Kemiju je od igle bilo teško razdvojiti. Moj brat je odlazio kod njegovih roditelja i tješio ih. Urote organizirao s njima. Akcije, kontra igala.

Kad je Kemija umro, moj brat je cijelo jedno popodne vrhovima svojih "startasica" šutirao jedan jedini kamenčić na Rivi.

Nina je živjela u mom kvartu, neboder do.
One noći kada su ih potjerali iz stana, moja mama je provela noć budna ponavljajući "Nešto se strašno događa...nešto se strašno događa u ovoj zemlji..nešto se..".

Ona nije znala što se događa sa Ninom i njenima. Ujutro smo nazvali Ninu ali javio nam se ljuti muški, borbeno spreman glas i rekao da tu ne živi nikakva Nina.

Nikakva Nina me je pronašla na facebooku dvadeset godina poslije. Tamo gdje sad živi, kaže, nije loše. Na jednoj sličici grli svoju kćer koja ima iste jamice na obrazima kao i Nikakva Nina. Nina je mršava.
I stavlja previše smajlića u poruke.



06.12.2010., ponedjeljak

Rizična skupina

Doktori govoru da je fizička aktivnost jako važna i svako malo nan pod nos turaju nekakve rizične skupine za ovo i za ono. I kažu da ako ništa drugo, moramo svaki dan hodat bar četrdeset minuta.
S obziron da ja po svome načinu života pripadan rizičnin skupinama za dobit sve moguće boleštine, ukjučujući i one mentalne, odlučila san bar bavit se tin hodanjen i pješačenjen.

U one teretane i fitnesse i pilatese ne volin ić jerbo tamo je ka i na reklamaman, sve ženske šta u te fitnesse dolazu izgledaju ka missice. Nigdi normalne, pupaste žene. Da ne spominjen da jednoj takvoj prosječnoj missici samo jedna njena patika košta više nego konpletna bila teknika u mojoj kužini, a sise in se itaju put arije samo da bi nama šta smo malo ka u godinaman izazivale duševne boli.

Ma ne smeta meni vidit lipo mlado žensko čejade šta ponosno pokazuje svoje atribute, ali ne mogu svatit koju gospu takve rade u fitnessiman kad in je Bog da sve šta in triba, i mladost, i lipotu. I namisto da lipo po rivi šetaju sve svoje lipote, one se znoju na spravama i još nama nekima vadu mast.

Tako ja lipo odlučila zaobić te sprave i ta mučilišta i šetat. Nisan ni izašla iz kuće u zdravu šetnju, na po metra od mene tri su se auta u lančanon sudaru zabila jedan drugome u guzicu. Bogati, ki na svečanon saboru hadezeja, ne znaš ko je kome dublje uletija. Ja doduše nisan bila previše iznenađena, jer san bila čula toga šta je sve izazva. Do semafora je stiga u punoj brzini i ja san pomislila „ovi će bubnit u koga“, a sekund nakon toga on je stvarno bubnija u prvo auto isprid sebe, koje je onda bubnilo u ono isprid sebe, i eto ti ga đavle, lančani.

Iz onog prvog bubnutog auta izletila žena i počela vikat na toga šta je sve to skrivija. Neki mladi momak, malo pripit, nije mu bilo svejedno, počeja se opravdavat i govorit da nije brzo vozija. Da nije, a uletija u punoj brzini. Čak i ja znan da postoji nešto šta se zove „zaustavni put“ i da šta brže voziš, taj zaustavni put je duži. Tako san, na kraju krajeva, i ja postala mater, jerbo oni moj bivši nije računa s tin zaustavnin puton kad se zaletija.
I onda se to reče da je za nesriću bija kriv judski faktor, a meni se pari da sist pijan za volan more samo nejudski faktor.

Aj prošla ja njih i cilu tu lančanu petljanciju, kad sto metara dalje čovik šeta sa pason, nezavezanin, dakuče, i pas čin me je vidija oduševjeno u punon trku krenija prema meni. Odma mi je bilo jasno da ni ova beštija ne računa sa zaustavnin puton, i da će, ako ga neko ne spriječi, skočit na mene i u momen organizmu izazvat lančano otkazivanje svih organa. Da ga vlasnik nije uspija uvatit, bogami bi me ta zdrava šetnja bila koštala života.

I eto. Da san lipo ostala doma na kauču ka svako normalno čeljade, ne bi ovoliko stresova bila doživila.

Poslin par dana, kad me moja doturica pitala da jeli san počela zdravo živit i pješačit, rekla san joj da mi ne pada na pamet više odat okolo jer da je to rizičnije od gledanja televizije sa kauča.

- Kako to mislite? – pita mene doturica dižući obrve.
- Lipo. Sidin doma, guštan jer me ne more niko zaskočit niti moran gledat sudare! A osin toga na televiziji gledan one koji su u još rizičnijoj skupini od mene, pa mi odma bude lakše!
- Jel'? – kaže ona neuvjereno – a šta to molim Vas gledate na televiziji?
- HDZ!
- HDZ? Hoćete reći da su oni rizična skupina?
- Daštasu!
- A za što, molim Vas?
- Za Remetinec!


<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se