marchelina
20.12.2010., ponedjeljak
Šal za pisce
|
Najmije draže kad nastupan na nekom književnom događanju. Uvati me veća panika nego premijerku kad pomisli šta bi sve bivši premijer moga izlanit u svom budućem iskazu. Da san na njenom mistu ja se ne bi okolo toga puno živcirala, ka da je mala stvar bit i bivša premijerka, bogati? Šta bi ja dala da san bivša premijerka. Ma, i da san bivši šofer od bivše premijerke, u bivšoj vladi. Dobro, neću sad o božićnim željama. Nego o božićnom pričanju priča. Tako se, naime, zvalo to događanje na koje sam bila pozvana od strane udruge Skribonauti. U prvi momenat san bila sritna, a onda san svatila da se tu od mene očekuje ne da čitan, nego da pričan svoju priču. Pričat priču publici, to znači da moraš gledat toj publici u oči i pričat. Ček, jel' organizatori stvarno mislu da bi ja, najveća tremašica u povijesti pisane riči, uspila tako nešto izvest? Pa i ovo nekoliko dosadašnjih nastupa san preživila iskjučivo zato šta, čitajući priču, ne moran imat očinji kontakt sa publikon. Lipo buljin u oni papir šta držin u ruci, i uvjeravan sebe da publike nema, nema, nema, da san tu sama i da čitan onako za vlastiti gušt, iz naprimjer čiste narcisoidnosti, eto, kad nemam šta radit, čitan sama sebi svoje vlastite priče, šta tu ima loše, neko kad je sam gleda se u ogledalo, neko kopa nos, neko gleda porniće na internetu, a ja eto čitan sebi svoje priče, itd. itd.... Šta se mene tiče, ja bi najvolila da publiki zabrane pristup tim književnim večerima i jutrima. Meni bi to puno olakšalo nastup, ali neki ljudi su tvrdokorni i uporno inzistiraju na tome da publika bude...u publici. Ja bi publiku lipo ostavila vanka, i postavila bi in video-zid, da nas vide dok čitamo. Oli moraju i čut šta čitamo? Kako može Hajduk recimo igrat na Poljudu bez publike kad ono publika pritira sa bacanjem i paljenjem bengalki, pa dobije zabranu nazočovanja utakmici? Dođe mi da nagovorin koga od publike da itne pešest bengalki na pozornicu dok ja čitan, i da onda za ubuduće svaki organizator zabrani publiku kad ja nastupan. To ću pokušat organizirat za neki od sljedećih nastupa, a ovaj put san morala skupit svu hrabrost i nastupit. Zato šta organizatori nisu povirovali kad san in poslala sms poruku sljedećeg sadržaja: "Najlipše van se zahvaljujen na pozivu, dirnuta san i taknuta, a i maknuta, ali nažalost moran otkazat moje sudjelovanje jerbo su me oteli vanzemaljci" Pošto mi to nije prošlo, zamolila san dotične da mi bar bude dopušteno čitat moju priču, a ne pričat, i nakon šta mi je to odobreno, da bi sebi još više olakšala, javila san se mome prijateju Ediju koji je smenon nastupa i u Sinju, i on je prista da zajedno smislimo i izvedemo nešto. Nakon šta je prista na zajednički nastup, Edi je otputova na jedno petnajstak dana, potpuno neopterećen našin nastupom, a ja san mu slala panične mailove jer vrime je prolazilo a mi ni slovca od priče nismo napisali. U zadnjen mailu san mu rekla da ja odustajen od nastupa, od Božića, od čitanja, pisanja, pričanja, od njega i od života! Dva dana prije nastupa Edi se, svejednako neopterećen, vratija sa puta i nazva me: - Kako to misliš, ti odustaješ od nastupa? Ne dolazi u obzir! - Edi, nastup je PRIKOSUTRA, a mi nemamo priču! Ne moremo se tamo pojavit sa nekon bezveznon pričom, čoviče, bit ćemo u društvu pravih pravcatih pisaca! Praaaavih prrrrravcatih pi-sa-ca! Dobrih pisaca! - E pa šta, onda ćemo mi bit dva loša pisca, tribaju ljudi i to vidit. - Edi, ubit ću te, Dostojevskog mi! A ništa. Odlučila san virovat Edijevom ležernom pristupu, i sutradan smo uspili sklepat skoro cilu priču. Na dan nastupa stajala san isprid otvorenog ormara i mozgala šta obuć za tu priliku. Kako se oblaču pisci? Nazvala san Edija: - Edi, ne znan šta obuć za nastup. - A slušaj, ako si pisac, tribaš izgledat ka pisac, a zna se da svaki pisac koji imalo drži do sebe, mora imat - šal. - Šal? - E, šal. Ne bilo kakvi šal, nego neki šal po kojome se odma vidi da si pisac. Pogledaj malo povijest književnosti, svi veliki pisci su imali šal. - Edi, kako izgleda šal za pisce? - E jebiga ne znan sad tačno, ali znan da ga tribaš ono okomotat oko vrata nekoliko puta skroz nehajno. - I znači da dođen tamo sa šalon? - E, nabavit ću i ja jedan, pa ako nan priča bude loša, da publika bar po šalovima svati da smo pisci. Taman san tila krenit tražit neki umjetnički šal po gradu, kad san se sitila da još uvik nemamo priču. Tojest imali smo sve, osim završetka. Završetak nismo imali ni par uri kasnije, točnije, oko po ure prije nastupa. Ja san bila u stanju književne kliničke smrti, pa su mi svi savjetovali da nešto trgnen. Trgnila san malo vina. Uzalud, stvarnost oko mene je bila ista - za po ure nastupan, neman završetak priče, a ni šal za pisce. Iman samo Edija, a imat njega, puno češće je hendikep nego sritna okolnost. Pa san trgnila još malo. E, onda me pukla inspiracija za završetak priče i počnen Ediju objašnjavat scenarij: - Edi, viš, na ovome mistu ću ja počet pričat kako ja slavin Božić, a ti se tribaš za to vrime ono ka vidno dosađivat, razumiš? - O, nema problema, ja ti se i inače smrtno dosađujen kad ti čitaš svoje tekstove. Neću tribat čak ni glumit! - Edi, uozbilji se, za po ure nastupamo bogamu!! - Aj ne paniči, evo, trgni još malo vina... Pa san trgla. I još malo. I još. Na scenu san doteturala rumena ka jabuka, nasmijanog i blaženog lica, raznježena, tila san zagrlit cilu publiku, pozdravit mamu i tatu, razrednika iz osnovne škole, prvog momka, bivšeg muža, prijateje u dijaspori, osobnog bankara u mojoj banci, podvornika iz srednje škole, ginekologa, tetke i stričeve i ujce, sve, sve, ali mi nisu dali. Imala san osjećaj da je cila ta divna publika tu samo zbog mene, a od vina san vidila malo uduplo pa mi se činilo da ih ima još više, da san boja i od Balaševića, da bi ja napunila čoviče i dvi Spaladium Arene i dva nogometna stadijona... Sve u svemu, čini mi se da san taj nastup dobro odradila, ijako se ne sićan baš svih dilova. Samo ne razumin, koga god od onih šta su bili tamo, pitan "kakva san bila?", odgovori mi "ma..dobro, šta sad, svakome se može desit..." Ne znan kako to protumačit. A iman osjećaj da mi je boje i ne tumačit. Odo' tražit taj šal. |