marchelina

23.11.2010., utorak

O lijepa, o draga, o slatka odvodo!

Kad se ona moja mlađa sestra udala za jednoga pravoga dubrovačkoga smišnoga maloga, ja san bila jubomorna. Čovik i lip, i pametan, i dobar, i nako baš dubrovački otmjen i fin, a bome i situiran. Pokušavala san, iz čiste sestrinske pakosti, nać mu bar jednu malu, majušnu manu, da mi bude pinku lakše, ali bez uspjeha. Okokole san ispitivala sestru je li bar nikakav u onin stvarima. Ona se samo zagonetno smješkala i treptala onin svojin sritno udatin trepavičicama.
Onda san pokušavala otkrit je li bar sklon naprimjer alkoholu. Kad bi doša kod nas u goste, stavjala san isprid njega sve vrste žestokog alkohola koje san imala po kući i još bi trkala u dućan po dvajsšest vrsta piva. Ma nije ni trznija. Niti na ono bezalkoholno pivo.

Šta san manje uspjeha imala u pronalaženju njegovih možebitnih poroka i mana, to san sigurnija bila da stoposto sakriva neku uber šporkariju i da je samo pitanje vrimena kad će ista isplivat na površinu. Čak san imala i konkretnu sumnju o kojome defektu i šporkariji se radi, pa san sestri jednoga dana postavila direktno pitanje.

- Ne, moj muž nije član hadezeja – odgovorila mi je, sva mirna, i blažena.

Kvragu, mislila san, mora, mora nešto bit! Pa neće mi vajda sestra ciloga života defilirat isprid nosa onako drsko zadovojna i sritna a ja kipit od jubomore? Sad svi mislu da san ja zločesta i da ne volin sestru, a ja san upravo zbog sestrinske jubavi pokušavala raskrinkat lipoga gospara jer je njegova bezgrešnost loše djelovala na našu sestrinsku bliskost. Mislin, o čemu čovik more pričat sa sritno udaton ženon, aj recite vi meni nako pošteno? Nemaš se za šta uvatit, nema tu ni radnje ni zapleta, kad sve štima. Čak mu je i mater dobra! Đavlu i takvi brak kad nemaš zbog čega svekrvu olajavat! Nazoven ja tako sestru u Dubrovnik i ispitujen puna nade:

- E, kako si?
- Odlično, odlično fala bogu.
- Aha. A kako ti i on...?
- Evo bome, baš nan je lipo.
- Kako to misliš, lipo? Pa već ste pet godina u braku!
- Jesmo i sve mi je lipše snjin!
- Aha. A...one stvari...ima li kokolavanja i to?
- Fala bogu ne mogu se požalit...
- Aha. A...njegova mater, a?
- Bog joj da sriće i zdravja, baš je žena na mistu!

Onda ja bidna mučin par minuti, i ništa mi više ne pada na pamet. To je to prokletctvo dobrih judi, unište ti fabulu. Pa se pozdravin.

- A dobro. Onda...aj?
- Aj, cmok cmok kissi kissi sekice!

I to je to. I tako je to išlo, dozlaboga dosadno i lipo, dok jednog dana sestra nije cila živčana i juta nazvala našu mater i žalila joj se kako u Dubrovniku nema struje. Ja san prvo mislila da je ona to izmislila iz samilosti prema meni. Ka ono, eto bar neka mrlja na njenon dubrovačkon životu. Kako more Dubrovnik ne imat bilo šta, a kamoli struje?? Rekla san materi da joj poruči da joj se lipo zafaljivan al' da joj je pokušaj skroz proziran. Međutin onda je po svin medijiman u Hrvackoj osvanila vijest od tomen kako je Dubrovniku smrklo. Ja san bila djelomično umirena u svojoj pakosti i jubomori, ali mi opeta taj problen s elektrikon nije bija baš dovojan a i nekako je kratko traja. Tako san počela opet zavidit sestri svon snagon sestrinske jubavi, jerbo nisan mogla svatit da se nekome baš toliko posrići u životu: nađe idealnog muža, živi u drugon po redu najlipšijem gradu u Hrvackoj, i najgore šta jon se dogodilo u pet godina je kratkotrajni nestanak struje? Šta je moja sestra boja od mene? Pa bogati šta san ja stinama u Boga gađala, a? Je li taj Bog moga lipo rasporedit sriću i nevoju, pa da bude bar popola? Naprimjer da ako je sestra već sritno udana, i to u Dubrovniku, onda barenko da in je Kerum gradonačelnik? Nego sve nevoje vamo nama u Split? Tako san cila jidna kontenplirala, a onda je doša drugi po redu živčani telefonski poziv od sestre u pet godina:

- Pod vodom smo! Dubrovnik je poplavljen!!!

E, ovo san joj još manje povirovala nego ono sa nestankon struje. Najturističkiji grad na Jadranu poplavljen?!? Ma je, kako ti kupus! Pa ne bi naša država dozvolila da jon turističko zlatno tele pluta i potone pod vlastitin slavnin zidinama zarobjeno lošon infrastrukturon i nemaron? Povirila san omanama u medije i otkrila da sestra ne laže! Odma san je bidnu nazvala.

- Alo – javi se ona utučeno.
- Šta radiš?
- Evo, brčkamo se! A šta ću radit?! Spašavan kuću!
- Slušaj, jesan li ti ja lipo govorila da je taj tvoj gospar tebi siguro zaboravija reć sve o sebi? Jel' sad vidiš di si se udala, a?
- Samo ti zajebaji...
- Ma ne zajebajen, nego suosjećan. I tila san ti reć da ne brineš jer eno san čitala da je dogradonačelnik Dubrovnika reka kako ulaže sve napore da uvjeri Gradcko vijeće kako je Dubrovniku ta oborinska odvodnja glavni problem i prijoritet! Nije mi baš jasno zašto ih u to triba uvjeravat s obziron da ćedu uskoro na posal morat dolazit u gondolama, ali, strpjen, spašen! Uostalon šta bi i tebi falilo da dicu u vrtić razvoziš brodićen?
- Aj kvragu.
- Ma dobro aj, neću te više. Nego, jel' voda baš visoko došla a?
- Je. Ovdi je pakal. Samo čekan da govna počnu plivat.
- Ajme tebe, pa govna ti ne plivaju!
- Ma jel'? Kako bogati ne plivaju?
- Eto tako, jer govna triba najprije uvjerit da je pitanje plivanja postalo prijoritet!

12.11.2010., petak

Ko je koga opalija

Kad san položila vozački bila san ponosna ka da san spasila državni proračun. A ko ne bi bija ponosan kad uspije u nemogućoj misiji. S obziron da niko nije virova da ja vako zamantana mogu išta držat pod kontrolon a kamoli volan, moje prolaženje ispita iz prvog puta je bilo ravno čudu. Ja san se isto čudila. Kad su mi oni iz komisije rekli da san prošla, pitala san ih da jesu li sigurni i savjetovala da malo razmislu s obziron na ijonako katastrofalno stanje na hrvackin cestama.

Poslin san cila sritna počela vozit guštajuć ka malo dite. Lipo bi upalila radijo, klimuckala glavon u ritmu muzike i vozuckala. Taj sritni period nije dugo traja jer san bila prespora pa su se iza mene stvarale duge kolone šta me isto znalo razveselit jer bi se osjećala ka Tito. Kako su u ratu svi iz kolone gledali di će i kud će Tito, tako je i moja kolona gledala u mene i čekala di ću i kud ću, a pogotovo jel' uopće oću.

Uz sporu vožnju dodatni problem je bija taj šta san naprimjer pješake puštala da priđu cestu i na pješačkon i bez pješačkog jer mi je bilo lipo kad bi mi oni onda mavali i smješkali se i ljubazno klimali. Ja san se isto smješkala i još ljubaznije odklimavala i taman bi raznježeno počela kontenplirat kako je mir u svijetu moguć i sve to, kad bi vozači iza mene počeli trubit i urlat. Da mi pas mater i čaču i sve po spisku. I sad ti stvaraj mir u svijetu.

Osim propuštanja pješaka, zaustavjala san se još i da pustin i mačke i pase i kolone mrava. Aj mačke i pasi su to brzo obavjali, međutin kad bi krenili mravi, uvik je tribalo malo duže čekat jer su spori a kolona in nepregledna, ki ona kolona iza mene.

Sljedeći problem je bilo pristrojavanje. Taman ja krenen da ću se pristrojit kad neko auto iskrsne u momen mrtvon kutu. Toga mrtvog kuta san se najviše bojala jer mi je moj instruktor vožnje non stop tupija kako najviše judi gine zato šta ne obraćaju pažnju na taj mrtvi kut. Šta bi tek bogati bilo da je živ, pobija bi po nacije.

U svakon slučaju cesta bi došla do svoga logičnog završetka, tojest do raskršća, a ja još uvik nepristrojena. I onda namisto da iden di triban, iden di moran. Čoviče, nikad doma doć. Od toga pristrojavanja san bila postala skroz rastrojena i to su bili oni rijetki momenti u momen životu kad san žalila šta nisan političar pa da se s lakoćon pristrojavan po potribi.

Onda san jednoga dana prvome susidu uspila zadnjin dilon, pri nespretnon rikvercu, sorit suhozid kojoga je još njegov pradida bija naslaga isprid kuće. Ja san poslin tvrdila da mu nisan ja sorila zid i kad mi je pokaziva misto di san udrila pravila san se da taj zid prvi put u životu vidin, ka Jaca kad jon pokažu neke ugovore šta je potpisala. Čovik mi je povirova isto ka šta je i narod povirova Jaci.

Na kraju san digla ruke od vožnje, na veliku radost svih ostalih sudijonika u prometu. I susida.
Međutin nisan se riješila trauma jer većina judi sa kojima se ponekad vozin pati od poremećaja zvanog „Ko zadnji, magarac“, pa se jurcaju po gradu ka da je puno važno oće li od Sućidra do rive doć za deset oli za trinajst minuta.

Tako se neki dan vozin sa prijatejicon novinarkon. Nismo ni krenile, ona je već beštimala na sve oko sebe šta vozu presporo. Utrkivala se sa svin autiman iza i isprid sebe dok san je ja pristravljeno molila da smanji jerbo da nisan baš neka ovisnica o adrenalinu. Ali aj ti to objasni novinaru.

Kako ona inače obrađuje crnu kroniku, posumnjala san da, u nedostatku friških vijesti, pokušava sama izazvat neku prometnu nesriću sa puno mrtvih, da bi imala o čemu pisat, ako preživi. Takvi su van novinari, ako vijesti nema, oni će je stvorit.

Poslin na kavi ona meni objašnjava kako san ja priko svake mire strašljiva, da se čovik ničega u životu ne smi bojat i da recimo u pristrojavanju na cesti ali i u životu inače triba uvik nastojat priduhitrit druge vozače ka šta je ona naprimjer bila priduhitrila jednoga iz njene firme koji je okolo priča da je on nju ka opalija. Ja zinila.

- Pa jel' te opalija?
- Nije!
- Pa šta je onda iša to okolo pričat?
- Ne znan, al' bogami san ga tako sredila da više nikad neće takve pizdarije pričat! Znaš šta san mu napravila?
- Prigazila si ga na pješačkon? – iskusno ću ja.
- Ne, nego san ga uvatila jedan dan na hodniku, unila mu se u facu sa svin mojin ženskin atributiman, sa naglaskon na dekolteju, a u dekolteju dvi čiste petice brale, i utirala ga u jednu praznu kancelariju!
- A??
- E. I onda san mu rekla „Skidaj se!“
- Molin?!
- E! „Skidaj se, majku ti tvoju!“. I još san se naslonila leđima na vrata da ne more uteć. On sta otvorenih usta, ublidija, priznojava se, govori „daj jesi li poludila koji ti je bog??“
- I onda??
- Onda san mu rekla: „Jel' ti pričaš okolo da si me opalija? Pričaš. A jesi li me opalija? Nisi. E, sad ću ja tebe lipo opalit, pa ću svima pričat okolo kako san ja tebe opalila! Samo šta ja, za razliku od tebe, neću lagat. Skidaj se rekla san ti, da te ja ne skinen!!“ Bogami se lipo bija usra. Tako san ga držala u straju još malo, pa san ga pustila, pobiga je niz hodnik ka da ga svi vrazi gone!
- Bogami, taj više neće laprdat svašta. Svaka ti čast! Majkemi, da je do mene, ja bi te proglasila ženon godine!
- Zašto?
- Kako zašto, pa sjebala si muškoga i to vrhunski!
- Jesan, jesan, ali za postat ženon godine tribala bi spizdit malo više judi.
- Jel? A koliko?
- Bar četri ipo miljuna, i to oba spola!



09.11.2010., utorak

Dnevnik nezaposlene, samohrane, blesave...

(lita gospodnjega 2000)

Ovo su djelovi iz stvarnog dnevnika kojeg san pisala jedne davne godine prije nego je ijedno moje slovo ugledalo svitlost dana. Živila san na jednome otoku kraj Splita. Pisala san taj dnevnik na nekome starom polovnom konpjuteru koji nije baš bija pri sebi, tj. nije ima baš sva slova na tipkovnici, a od funkcija je ima samo dvi: otvori wordow document, i SAVE.

Bila sam usamljena i tužna. U mučnom procesu razvoda, bez posla i bez svega. Nemojte zamirit.

p.s. poslin su neke priče iz ovog dnevnika završile u "Pomet" u Slobodnoj Dalmaciji. Tako san postala selebriti, daprostite. Iz tuge zubo



8.1.2000.


HDZ izgubija izbore. Zadnji put sam bila ovako sritna kad sam rodila moga dječaka.S tim da se ne mogu bas tacno sitit jesam li bila vise sritna zato sto sam dobila sina ili zato sto vise nisam u drugom stanju. Tako i sad. Ne znam sta me vise veseli. To sto je koalicija dobila izbore ili sto ih je HDZ izgubija.

Normalno da sam pomalo rezervirana u vezi s tom koalicijom kad ne znam nista o njima. Ali zato znam dovoljno o HDZ-u. Pa se ipak imam zasto veselit.


26.4.2000.

Ponekad samu sebe zaskocim pitanjem- Sto ja uopce radim ovdje?

Kao da sam nekom cudnom svemirskom greskom iz svoje dimenzije upala u neku kojoj uopce ne pripadam.Groznicavo i uzaludno pokusavam se sjetiti koji je to tacno trenutak bio, gdje mi je to popustila koncentracija, kao da cu , ako uspijem vratiti taj momenat, nekako opet uskociti u svoju dimenziju, gdje ce opet sve biti savrseno , savrseno u smislu da i kad nije bilo dobro, opet je bilo nekako UZIVALACKO, hocu reci, nekako dobro, dobro, dobro...Dodje mi da vrisnem, ali onda ono SAVJESNO protresem glavom i pomirim se opet sa ovom dimenzijom, promisam rucak, zavrsim sa pranjem sudjiju, nasmijem se Dječaku. Moj Dječak Krešimir. Dobar koliko i njegovo ime, dobar koliko ciste duse mogu biti dobre, moj mali prijatelj, kojemu je uvijek vazno kako se ja osjecam, koji mi uvijek dobro vraca dobrim, prijatelj kojeg moja odgovorna dusa nikad nece ostaviti na cjedilu, cak ni onda kad bih sa savrsenom lakocom napustila bas sve sto sad imam, tojest, sto sad nemam... I nestala glavom bez obzira, nestala na duzi period, nestala samo za svoju dusu, o Boze, nema te daljine koju ne bih dostigla...



9.9.2000.

Ajme meni sta san tuuzna. A nie lako bit istovremeno majka i domacica i bit tuzna. Jerbo se ovi kraj tebe odma osjete ugrozeni i traze da im objasnis , da im kazes RAZLOG toj nenadanoj tuzi.

Moji bliznji nikako da uberu da su moje tuge cisto pjesnicke ...ame, sta san ovo lipo rekla. Tuge su ti dozvoljene jedino ako su cisto LOKALNE, obiteljske, ne znam, npr. mos bit tuzan sto ti se izliza kauc a ti nemos kupit novi.Ili sto nemaš love za registrirat auto. Ili što nemoš kupit one kafene cipele šta bi ti baš lipo išle na onu jednu bilakava košulju koju si tila obuc na oni pir od one jedne rodice...A ja imam neku gadnu sposobnost da se, totalno nepozvana, manijacki rastuzim nad nekim tako, sha ja znan, globalnim socijalno ekološkim problemima. Tipa glad u svijetu, ozonske buže i sad, u zadjne vrime, intezivno mozganje od tome zasto Bush nije pravovremeno reagira glede orkana koi je potaraca New Orleans.

Nekako san neprilagodjena, a nisam ni slavni umjetnik ni ludi znanstvenik, a to ne more tako, zna se ko more bit drugaciji, i da san nekako Slavno drugacija, onda bi mogla bez griznje savjesti bit ono sto se kaze OTKACENA.Tribala bi se dakle nekako, negdi SVRSTAT. Jedino tad ti narod moze prihvatit neke stvari. Naprimjer, ako si DEKLARIRANI politicar, mos mirne duse bit i kurvin sin . Ne samo da se niko nece iscudavat, negos jos za to bit i dobro placen.



24.11.2000.

Tko u pubertet zakoraci sa stopalom velicine br. 41, a ZENSKO je, trebao bi znati da mu zivot nista lijepog nije namijenio.Trebao(tj. trebala) bi znati, da ce npr.shopping, ono sto je ostalim zenama samo stvar rutinske operacije, njoj biti, svaki put ponovno, uzasno frustrirajuce iskustvo i bezumni pokusaj da izgleda zenstveno i krhko, da ne kazem LOMLJIVO, velicini stopala usprkos.Sjecam se, usla bih hrabro u prodavaonicu cipela sa cvrstom odlukom da cu ovaj put djelovati samouvjereno i skroz NORMALNO pri izgovaranju svog broja, ali, cim bi do toga došlo, ono, nadjem model, cijena ka moze, i još samo trebam zatrazit svoj broj, ja bi , umjesto samouvjerenosti, oko sebe širila samo OCITU nesigurnost.

Kad bih nasla model cipele koji mi se svidja, i pokazala ga prodavacici, promrmljala bih tiho, Molim Vas, imate li ove....? Onda bi doslo ono prokleto, neizbjezno pitanje Koji broj, molim Vas? Onda bi ja progutala, pa plasljivo, sa osjecajem krivnje prosaputala 41. I onda bi doslo TO. Njen pogled se sa mog lica premjesta na moje jetijevske izdanke, pa se potom opet vraca na moje lice, mala stanka, pa "Pogledat cu", ili "NEMAMO".

Ne znam sta mi je bilo gore kao odgovor.

Kad bi rekle NEMAMO, onda sam ja mogla odmah tiho smugnuti vani iz ducana i nastaviti hodati ulicama kao da se nista nije dogodilo. A kad bi rekle POGLEDAT CU, i nestala u skladistu, u ducanu bi nastao tajac i osjecala sam da samnom iscekuju i sve ostale musterije u ducanu, ne zato sto ih je interesiralo hocu li ja sebi naci cipele, nego zato sto ih je zanimalo da li se takve NAPRAVE STVARNO proizvode.Boze, koje frustracije.Stoputa sam si postavljala pitanje našta je dovraga mislija moj caca dok me pravija, mislim, ne znam, ali sigurno na nešto VELIKO.Da ne kazem KOLOSALNO.

Ali, ispalo je, da u meni i na meni nema uistinu niceg kolosalnog osim- mojih stopala. Mater me pokušavala uvjerit da u mojim stopalima nema ništa sramno ni neprirodno, da SVE manekenke imaju nogu br. 41 i bla bla bla...Zaboravila zena da od mene u zivotu moze SVAŠTA ispast, ali manekenka sigurno ne. Ka prvo, imala sam višak kila još kao embrio, a ka drugo, cak i da IKADA uspijem skinit sve te, priznajem, - s guštom nabacane viške, ostala bi mi i dalje ta dinaroidna gradja koja brale ne prolazi, ne prolazi...

I sve bi bilo dobro da ti takvo stopalo samo onemogucuje pronalazenje iole zenstvenije obuce, nego još imaš problema i pri pronalazenju MUŠKARCA koji ti, s takvim stopalom, uopce moze parirat. Jer, ako ja nosim br. 41, onda bi muškarac mog zivota mora imat najmanje ono 47, aj dobro, nek bude 45. To sad zasigurno znam. Pusti price kako ljubav sve pobjedjuje. Kad smo ja i brale kojem sam rekla DA krenili u zajednicki zivot, ja sam odma znala da to ne moze potrajat, jer je on ima broj stopala 44, a to je, normalno, bilo premalo da bi se ja kraj njega osjecala, ono, KRHKO, a on kraj mene, ono, ZAŠTITNICKI.

I sad svi misle da smo mi pukli zbog "nepomirljive razlike u naravi", a prava je istina da smo mi pukli zbog nepomirljive razlike u broju cipele.Hocu rec, nepomirljivo PREMALE razlike u broju cipele. Sad znam da sam trebala nac covika sa nozurdom, a nozurde, zna se, imaju samo SPORTAŠI. Ako ste mislili da se tu nazire rješenje mog problema, varate se. Jer, naime, ZNA SE kakve zene sportaši vole. Lijepe, reci cete. Dobro, tu prolazim.

Samozatajne, reci cete.

Dobro, tu ne bi prošla ni mrtva.

Ali, nazalost, nije izgled SVE u zivotu. Sportaši su, ka šta svi znaju, totalno neporocni ljudi. Ono, disciplinirani. I sad, kako bi neki takav, savrsen za mene, velik, br. noge 47 i sve što triba, kako bi on moga iti promislit zaljubit se u nekoga tako porocnog ka šta sam ja? Pušim, pijem, beštimam, citam "Feral" i Boze me sacuvaj sta još sve ne...To šta ja njima ne bi prošla, aj aj, ali stvar je u tome da ni oni meni ne mogu proc, pa makar imali i nogu br. 49.

Kako se itko normalan moze napalit na nekoga tko ne pije, ne puši, ne banci, a, najgore od svega, spreman je odrec se i seksa zbog tamo neke utakmice na tamo nekim bezveznim svjetskim i inim prvenstvima?!?Oprostit cete, ali meni to nije COVIK. Moze on imat nogu kol'ku oce. Zamisli ono, ja njemu pošaljem ZNAKOVE, a on meni, SORRY, draga, karantena!? Ma, itnila bi mu one njegove cipelurine u glavu i nestala zauvijek pa makar nikad više na našla ni cipele ni muza.
Nek bude materi svojoj discipliniran, a nece meni...



4.misec 2001.

4. misec, ne znam koji dan a i da znam sve mi je isto. Normalni (citaj ZAPOSLENI) ljudi provode tjedan iscekujuci vikend, a ja nista ne iscekujem vec stoljecima. Neki su drugi ljudi isto tako nezaposleni ka i ja, ali se njima bar ostvarija tisućljetni san, a ja nisam imala takve maratonska snove, uvik su mi se snovi protezali najdalje do sutradan ujutro, i , sta cu sad, jadna.I po tome se vidi koliko sam zaostala. Neki sanjaju i po tisucu godina unazad, a ja jedva i jedan dan unaprid. I sad kako cu se ja uklopit. Mogu se samo poklopit. Ono, usima.

Ili radnom knjizicom. Ili racunima za struju.



07/2001

Ljudi, koji misle da su nasli formulu bracne srece, znaju bit ono bas nekako gadljivo samouvjereni i skloni lazno suzdrzanim komentarima tipa"Trebali su oni OVAKO , a ne ONAKO, i, "..bilo bi bolje da su OVO a ne ONO.." itd. itd... Narocito mi se riga kad krenu sa narodnim poslovicama i mudrolijama kao npr. "Nijedan brak nije IDEALAN (kao da smo mi ikad POMISLILI da JE?!), pa, "..nekad treba malo i POPUSTIT..(kao da sam ja usla u brak naoruzana do zuba i sa CVRSTOM odlukom da NIKAD, ali bas NIKAD, ne popustim NJANCI za jedan jedini MILIMETAR?!!)

I kao da zadnji mjeseci mog braka nisu ionako bili ispunjeni ISKLJUCIVO popustanjem, jer sam bas ja, naizgled tako borbena, imala potrebu za sigurnoscu u okrilju te institucije, i potrebu za mrvom ljubavi, a zbog te mrve koju sam stvarno i dobivala s vremena na vrijeme, produzivala agoniju necega sto u stvari vec od samog pocetka nije islo, nego samo puzalo, puzalo, slinilo, dok nije crklo.

Ono sto me narocito zbunjuje kod mene i bivšega je to kako mozemo oboje imat tako bezgranicno puno ljubavi i razumijevanja za zajednicko dijete, a tako malo, ili skoro nista od svega toga jedno za drugo? Jesmo li mi nekakve patoloske dvostruke licnosti? Ako jesmo, to bi onda znacilo da moj sin nije nikakav usamljeni jedinac nego da je svih ovih godina lipo zivija u jednoj , doduse neuroticnoj, ali ipak, MNOGOBROJNOJ obitelji.

Preciznije, ja, plus moja druga licnost, pa muž plus njegova druga licnost, pa plus naš sin. To nas je pet. Ili ne. Jos i vise. Jer ako sam ja dvije licnosti, i muž dvije, onda je i mali mora razvit jos po jednu licnost za svakog od nas iz cega proizlazi da nas je cilo vrime bilo sve skupa sedmero. Pa nije ni cudo sta nismo izdrzali!.Zamisli samo dok dodjes na red za zahod?!

Ko zna, mozda smo mogli spasit brak da smo napravili još jedan zahod u kuci? Ono, bilo bi DOSLOVNO manje SRANJA...Tojest, ne bi ga bilo manje, nego bi islo na pravo misto...Uf. Zastranila sam. Ja kad krenem, mogla bi ovako razvijat temu do besvijesti. Netko me triba me zaustavit.


9/2001.

Slušam ka i obicno radio Split. Opet ona pisma šta se s njom ka identificiram a ide "VIŠE NIŠTA NIJE KAO PRIJE SAMO ISTA RANA BOLI ME...".Mogla sam se identificirat i sa necim veselijim, kvragu.

Bivši je otiša. Suocavam se sa stvarnom osamljenošcu. Da se ne bi krivo shvatilo, ne fali mi on, nego bilo koje ljudsko bice samo da ne culim sama isprid televizije. Ma, da mi je macka, dobro bi došla. Prigrmila bi i urodjenu odvratnost prema nazocnosti zivotinja u kuci.

Za jednu samohranu majku prilicno tesko skidam kile. Ni naprid ni nazad. U meni je sve stalo. Nit mrsavim, nit se debljam. Nit disem, nit ne disem. Zrak. Nezrak.


24.11.2001.
zivot mi se rasuja efektom domino plocica. op, jedno za drugim.nisam ni trepnila. i evo me. poluziva. polumrtva. biljka. nemam zelju zivit. a ni umrit. vako kad sam ziva, i nikakva, bar povremeno mogu uzivat u dobrom, starom, provjereno udobnom samosazaljenju. a nako, kad si mrtav, nit moš sam sebe zalit, nit te drugi zale, nego zale tvoju familiju. ka, šta su te izgubili. takvu nikakvu.

ne zna covik bil ih zalija, il im cestita. zivot mi se sveja na kavu i duvan. meni dobro. samo nek je puna skatula uvik kraj mene. tribalo bi me bit sram. kolko sam nezainteresirana za vlastiti boljitak. i napredak. evo, ne da mi se njanci veliko slovo pritiskat. to je sramotno. porazavajuce. ja sam iscidak. nezaposleni, deprimirani, samohrani iscidak. sa smislom za humor. i normalno da vanka cipa juzina. ovakvi se tekstovi ne pišu na zvizdan i vedro nebo. juzina mi dodje ka neka potpora. na lipo vrime bi bilo u najmanju ruku neukusno pisat vako nešto.



04.11.2010., četvrtak

Pišanje u vitar

Mislila san se oću li van ovo ispričat ili ću priču o sramoćenju na javnon mistu ponit sa sebon u grob. Prvo san bila odlučila mučat, ali san čula da neispričane traume čovika mogu satrat, pa ću van ipak ispričat čisto u zdravstvene svrhe. Sa zdravljen je sve i počelo, uostalon.

Bila ja nešto boležljiva zadnjih dana ali kad san bolesna odlazak na nekakve preglede je zadnja stvar šta mi padne na pamet. Iman urođenu, genetcku odbojnost prema svin doturima, počevši od državnoga vrha pa sve doli do lokalne anbulante i hitne pomoći. Iskreno virujen da se čovik zapravo razboli tek kad počne ić po ordinacijaman.

Međutin s vrimena na vrime se dan nagovorit pa san tako neki dan banila na vrata anbulante kojoj navodno pripadan, a kad uđen u oni depresivni hodnik i ugledan po dvadeset judi onemoćalih od čekanja isprid svake ordinacije, ja se uvik osjećan ka da tu uopće ne pripadan.

Ovi put san relativno brzo došla na red, stigla san u anbulantu okolo devet uri a već san u dva i kvarat bila takoreć nadomak vrata. Kad san uspila, sva sritna i u nevirici, uteturat unutra,
moja je doturica nakon brzinskog uvida u opće stanje stvari odlučila da je vrime za malo detaljnije preglede pa mi između ostalog dala uputnicu za konpletnu krvnu sliku i urin (u daljnjem tekstu pišaka).

Te pretrage krvne slike su ukjučivale i to da prije vađenja dotične krvi moran dvanajst sati bit gladna, za šta mi je tribalo otprilike misec dana psikičke pripreme jer su mi rekli da dan prije zadnji obrok ne smi bit poslin sedan uri a svaki pravi gurman zna da prava zabava, šta se tiče spize, počinje tek iza sedan sati navečer. Osim toga pokušala san doturici objasnit da ću se stoposto ozbijno razbolit jer niko normalan ne more dvanajst sati ništa ne ist i ostat zdrav.

Ja osobno mogu ništa ne ist od sedan navečer do sedan ujutro sljedećoga dana jedino tako da taj tegobni period proveden u stanju duboke nesvistice ili da se desi nešto vanredno šta bi djelovalo na gubitak mog apetita. S obziron da je na svitu malo toga šta mene more baš toliko zgadit da izgubin apetit, već san se bila pomirila da od vađenja krvi na gladno neće bit ništa, ali onda su se najedanput zvizde sritno (za mene) i nesritno (za Hrvacku) posložile i dotur Sanader se bija odlučija vratit u saborske klupe.

Čin san to čula montirala san se isprid televizije a već poslin dvi ure gledanja počela san vikat „ajme meni nije mi dobro“ sa jakin osjećajen da više nikad u životu neću moć na ništa zinit.
Ukratko, postigla san željeni učinak i ubila apetit sve do sljedećega dana kad san, nakon dvanajst sati bez hrane, u stanju akutne pothranjenosti, ošla u anbulantu i napokon dopustila da mi izdavu po litre dragocjene tekućine.

Odnila san poslin doturici nalaze i krvna slika mi je bila više-manje dobra, ali slija od pišake, daprostite, nije. Pa mi doturica dala novu uputnicu, za neke urinokulture u Higijenskon zavodu. Dobila san detaljne upute o daljnjem postupku: u apoteki kupit sterilnu plastičnu bočicu, u nju skupit pišaku, srednji mlaz, i odnit na higijenski zavod. Tako je počela moja najcrnja noćna mora.

Ne znan kako drugi ljudi, ali meni je od svih mogućih pregleda najgore kad moran isprid ciloga svita nosat svoju pišaku. To mi izaziva totalnu neugodu. Znan ja da je sve to judski i da svi pišamo, čak i najdostojanstveniji među nama, ma ne samo to, nego i gore od toga, eno kad je na televiziji prijenos iz sabora svi šta to gledaju svako malo viknu „A šta seru!“, ali meni je svejedno to veliki problem. Mislin, svi mi imamo one organe pa opet ne šetamo goli prid cilin sviton, jel' tako?

Da stvar bude gora, najčešće su te zgrade di se čovik pregledava napravjene tako da se čovik popiša na jednome kraju, a pišaku triba odnit na skroz drugi kraj nekoga hodnika krcatog judi koji nešto čekaju. Pa kad ti defiliraš sa svojon pišakon svi bulju u tebe jerbo ijonako nemaju pametnijega posla. A ti se, naravno, trudiš izgledat samouvjereno dok držiš onu bočicu i praviš se da ti je to skroz normalno, šetat svoje najintimnije tjelesne izlučevine isprid miljun svita. Ili pokušavaš licu dat izraz čovika koji sa ton pišakon i bočicon u ruci u stvari nema nikakve veze, da to nije tvoje, i da ti se cila ta neumjesna gadarija skroz slučajno našla u rukama.

A i te bočice, šta ih nisu mogli napravit malo lipšijima i manje transparentnima, nego baš svi moraju vidit kakva ti je pišaka. Mogli su naprimjer štajaznan izmislit nekakve dekorirane bočice, sa cvitićima ili leptirićima ili zalipit na njih male plakatiće od neke predizborne kanpanje, pa da čovik pronese tu pišaku kroz te hodnike sa barenko mrvicu dostojanstva.

Meni je u svakon slučaju sve to toliko neugodno da san svaki put smišjala kako to izvest šta diskretnije. Padalo mi je na pamet bočicu recimo ugurat u džep, ili zamolit koga drugoga da mi prinese bočicu kroz hodnik do laboratorija, ili pokušat uvjerit sestru iz laboratorija da se ne mogu popišat jer je utorak a ja pišan samo ponedijkon, sridon i petkon. Od svega navedenog san odustala nakon šta su me neki upozorili da bi me onda poslalo na neke druge pretrage a koje imaju manje veze sa fizičkin, a više sa duhovnin, tojest mentalnin sferama judskoga zdravja.

Ovi put međutin san smatrala da iman sriće, jer san postupak skupjanja pišake tribala izvest u intimi doma svoga i onda to lipo i elegantno odnit do Higijenskog zavoda a da niko nikad i ne sazna da i ja pišan.

I inače je u životu teško pišat po zapovidi, a još kad moraš vatat nekakvi srednji mlaz stvar se poprilično zakonplicira. Mučilo me to šta nisan imala pojma kako uopće znat koji mi je srednji mlaz. Pretpostavjala san da za to utvrdit čovik mora bar odokativno znat koliko će mlazova proizvest. Pa ako recimo procijeniš da ćeš pišanje obavit u deset mlazova, uvatit oni peti.

A opet, šta ako se radi o jedanajst mlazova, kako uvatit peti ipo mlaz? To bi značilo šesti mlaz počet, stat upo posla, uvatit u bočicu tu polovicu šestoga mlaza, a onda nastavit? Jebate da iman toliko prisebnosti ko zna di bi dosad bila. Kako moreš planski pišat, kad se zna da se sva i pišanja i sranja u životu događaju skroz neplanirano?

Nakon podosta muke i egzibicija uspila san nekako uvatit neki mlaz za koji nisan bila sigurna je li mi srednji ili nije, i potražila po kući nekakvu kesu da u nju smistin bočicu. Našla san neku bilu kesu, i nakon šta san čvrsto zatvorila bočicu i zamotala je u tu bilu kesu, hrabro krenila put Higijenskog zavoda.
Tamo san, naravno, opet naišla na dugi red pa san, nervozno pocupkujući iščekivala onaj strašni momenat kad ću, naočigled najmanje deset ljudi iza mene, morat iz borše izvadit onu kesu a iz nje izvuć onu groznu plastičnu bočicu sa žućkastin dokazon moje ljudske nesavršenosti.

Od same pomisli na to val neugode mi se širija cilin tilon, ali san se tješila da iman tamne sunčane naočale na nosu i da me niko od nazočnih svjedoka poslin neće moć pripoznat ako se slučajno sretnemo na ulici i da niko od njih neće moć sa sigurnošću uprit prston u mene i izjavit „Je! To je ta šta piša!“

Čekala san preznojavajući se i molila boga da šta brže dođen na red i istovrimeno,da, ako je ikako moguće, nikad ne dođen na red. Dolazila san u iskušenje da sve jude iza mene pustin priko reda dok i zadnji ne obavi šta ima pa da tako ostanen sama, ali to nije bilo moguće jer su stalno dolazili novi i novi čekači. Pomirila san se sa sudbinon stoički, i, došavši na šalter, odlučnin pokreton izvukla iz borše onu bilu kesu.

Prvo šta san uočila je bilo to da bila kesa više nije bila nego žuta, a sekundu potom san svatila da se plastična bočica putem nekako otvorila, čep se nakrivija, a tekućina iscurila!

Gledala san užasnuto kesu kako se žuti, i pomislila „nu, ista Kerumova“, a potom vrisnila zgađeno i pustila da mi ispadne iz ruke na šalter, sa kojeg su veselo potekli mali žuti slapići razlivajući se na sve strane a najviše po papirima sa unutrašnje strane šaltera. Sestre sa te strane su također zgađeno vrisnile i u paniki počele spašavat papire, a vrisnija je bogami i cili red ljudi iza mene i automatcki se povuka pet metara unazad.

Posramljena ka nikad u životu, nisan znala šta ću prije – spašavat sebe i cipele na koje je već kapalo sa šaltera, pomagat, izvinjavajući se, sestrama da spase papire, ili pobić odatle glavon bez obzira, odselit u drugi grad i ne vraćat se dok se sve skupa ne zaboravi. Ako se ikad zaboravi.

Ušeprtljala san se do te mire da san ponovo zgrabila namočenu, gnjecavu kesu, i okrenila se prema zblenutoj grupi judi iza mene, u namjeri da nađen neki koš za smeće, ali onda je sve to počelo kapat i na moju boršu, našta san boršu priko glave skinila sa sebe pružajući je prema prvom čoviku isprid mene moleći ga da mi je pridrži. Na to je cili red ljudi još zgađenije vrisnija i odskočija još pet metara od mene ka da san božemiprosti gubava.

Gledali su me šokirano a ja san se mislila koju gospu me tako gledaju, svakome se more desit mala nezgoda, a oni blenili ka da nikad u životu nisu isprid sebe vidili ženu sa keson punon pišake.
Dobro, možda i nisu.

Napokon san ugledala koš, ubacila kesu u njega i, svjesna da su mi i ugled, i čast, i judcko dostojanstvo zauvik uništeni, odlučila odigrat cool do kraja jerbo ijonako više neman šta izgubit.

- Pretpostavjan da ovo sad više ne vridi? – upitala san sestru nehajno, pokazujući prston na onu plastičnu bočicu u kojoj je na dnu bilo ostalo još nekoliko bijednih žutih kapi.
- Naravno da ne vridi, pobogu, gospođo!

Promatrala san oni mokri šalter.

- A šta vi ne bi na primjer mogli sa nekon malon spužvicon pospugat ovo sa šaltera pa onda to iscidit u neku drugu bočicu?
- Molim?!? Gospođo, urin mora biti sterilan! Ste-ri-lan!! – uzrujano mi ona odvrati mašući istovrimeno mokrin papirima okolo sebe.
- Je, dobro, ali znate li vi kako san se ja namučila dok san uvatila oni srednji mlaz, a sad sve otišlo u vitar?

Prestala je mavat na momenat, pa drekne živčano:

- Urinokultura ima svoju proceduru, koju treba točno slijediti!
- E pa đavlu i vi i vaša urinotortura! – dreknen i ja i izletin iz Higijenskog dok su se judi micali i razdvajali isprid mene brže nego more isprid Mojsija.

Eto šta su ti judi. Spremni su privodit stare bakice priko ceste, davat dobrovojno krv iz humanitarnih razloga, uplaćivat u razne fondove za pomoć Afriki i kome sve ne, a kad triba jednoj bespomoćnoj ženi pridržat boršu dok se riješi kese pune pišake, svi je napuste.

Dobro je moj pokojni čukun-čukundida govorija, ćerce moja, di dođe žuta kesa, nema ti tu ni sriće, ni kulture, a kamoli urinokulture!!





02.11.2010., utorak

Rođendanska

Ne mogu se načudit judima koji ne slavu svoj rođendan. Ima toliko bezveznih svjeckih i lokalnih praznika, sa kojima nikad nisi siguran doklen ćeš ih smit slavit jer svako malo minjaju nazive i datume, izludu čovika bogati. Taman san bila uspila naprimjer popantit sve one praznike bivše države, Dan republike, Dan antifašističke borbe, Dan borca, i tako daje, kad ošlo sve u prndec. I sad ti panti nove praznike.

Dobro, većina judi državne praznike pamti jedino po tomen koliko neradnih dana pojedini praznik nosi i more li se nako lipo šesno spojit sa vikendon.

Za moj rođendan san barenko sigurna da će uvik bit na isti datum, kako god se država zvala. Je, znan da ima judi šta za potribe svake nove države ili sistema minjaju i ime i prezime, a biće i datum rođenja, ali ja san previše lina za obilazit te kancelarije po općini. Mogla bi nedajbože naletit na Keruma u kojome hodniku a poslin toga susreta ni ja ni on više ne bi znali kako se zovemo a kamoli kojega smo datuma rođeni.

Šta se njega tiče on je ionako rođen prerano jer ga, vidin, niko ne razumi. Čin zine po Splita padne u tupilo od nekuženja. Razumimo ga manje nego premijerku kad krene pričat engleski. Zagrepčanima je lakše nego Splićanima jerbo se Bandića ipak more razumit kad govori. E sad, neki govoru da bi in bilo lakše da ga ne razumu. Ma, ko bi narodu ugodija, taj se nije rodija.

Nego da se vratin na rođendan. To šta je svake godine na isti datum, to mi je masu zgodno, pošto iman velikih teškoća u memoriranju brojevnih podataka. Prvih par godina svjesnoga života, daklem tamo negdi od dvajspete pa nadalje, svake godine san pokušavala slavit moj rođendan na drugi datum, pa bi me mater zaustavila. Ja bi obično izabrala neki lipi dan, recimo na Veliku gospu, zbog lipog vrimena a i zato da mogu svoj rođendan povezat sa još nekin važnin događajem da lakše zapantin kad je.

Onda bi mi mater rekla da nisan rođena na lito nego u jedanajsti misec i da pokušan to zapantit tako šta ću rođendan povezat sa padanjem kiše. Ja rekla dobro, i prva kiša šta je pala, tamo negdi iza Velike gospe, ja krenila slavit i prigovarat judima šta mi nisu čestitali.

Negdi okolo trispete san konačno zapantila kad san rođena, još mi je samo osta problem šta nikad nisan stoposto sigurna koliko točno iman godina. Za to ovaj put nije krivo to šta san blentava kol'ko san teška, znači blenatava san za popizdit, nego su krivi ovi šta mi svaki put kad rečen da iman naprimjer trispet tupu da to znači da san ušla u trisšestu.

I tako iz godine u godinu, ispada da san uvik korak isprid svog rođendana. Prošle godine kad san napunila četrsšest uvjerili su me da u stvari iman četrstsedan.

- Kako četrstsedan, kad san jučer navršila četrstšest? – pitan ja zbunjena.
- Tako, lipo. Napunila si četrstšest, ali si ušla u četrstsedmu.
- Nisan ja nigdi ušla, niti ću! Nisan ni nogon zakoračila tamo. I ne mislin, do sljedećeg rođendana!
- Ma jel', ka da ti odlučuješ od tomen kol'ko ćeš imat godina?
- Ne odlučujen, al' neš ni ti odlučivat di ću i kad ću ja negdi uć!

Međutin, kako san povodljiva po prirodi, to uvjeravnje da san starija nego šta jesan je urodilo plodon i neki dan kad me jedan prijatej pita koji će mi ovo bit rođendan, ja rekla četrstosmi. On govori da koje san godine rođena, ja govorin šezdesettreće.

- Onda nemoš nikako imat četrstosan, govori on.

- Pa dobro, neman - govorin ja, opet zbunjena, - ali san...ušla!
- Di si, bogati, ušla?
- Pa...- češkan se po glavi – tamo san negdi ušla. Di iman četrstosan.
- Onda ti savjetujen da izađeš, i ponovo pribrojiš, maniti stvore!

I sad ubijte me ako ja više znan koliko iman godina, šta san navršila, a šta završila, di san ušla i odaklen san izašla. Osjećan se pomalo u konfužjunu ki Sanader kad je ono uša u Sabor i bija uvjeren da je uša na prava vrata a opet unutra je sve djelovalo ka da mu tu nije misto.

Al' lako je njemu, neće mu niko ka i meni reć da se malo priračuna.

Inače ja neman problema sa tin starenjima ka šta se viruje da žene imaju. Uvik lipo iskreno rečen koliko godina iman, pod uvjeton da nisan zaboravila. Slagat ću jedino ako su i meni lagali ovi šta vode računa di san ušla.
Međutin brine me to šta sa godinama dolaze i one raznorazne boleštine tipa kostobolje i reume. Protiv toga se čovik ne more borit, osim malo ublažit vježbama i masažama.
A ko sebi , moliću lipo, osim HEP-ovih čelnika u ovoj zemji, more priuštit te skupe masaže?




p.s. rođemdan mi je danas. I Šibeniku. I mojoj babi :)

01.11.2010., ponedjeljak

Jedna svića za sve tvoje zapovidi

Dragi dida,

Prvo da ti rečen da mi ti i baba puno falite. Nisan van odavno bila u Šibeniku, jer otkad vas dvoje nema, svi su mi gradovi isti. Jebeš ti rodni grad bez babe i dide. Znaš, kad san putovala put Šibenika, uvik mi je cilj bija babino krilo. Čak i kad san to krilo bila već odavno prirasla. U tom krilu san se sakrivala od tuge ka dite, i bilo je malo neprimjereno uguravat se u to krilo kad san naresla, ali dida moj, nisan ja kriva šta sa centimetrima rastu i tuge. Viruj ti meni da je potribnije odraslon čoviku jedno takvo krilo, nego ditetu.

Evo je Dan mrtvih, i prikosutra tri rođendana: moj, babin, i Šibenikov. Ima tu neke simbolike, kad malo boje razmislin. Sve šta me grije, rodilo se u studenom. I Toma je iz studenog miseca . Nisi ti nikad ni čuja za Tomu, ali da ste se poznavali, bili bi prijateji, znan. Bilo bi to, Čovik i Čovik. Malo bi time ka uzdrmali temelje onog smišnog animoziteta između Šibenčana i Splićana, ali ka da bi vas to bilo briga.

Dida, ti i baba ste mi, uz ono moje dite (a znaš da san mu dala ime po Šibeniku), nešto najvridnije i najdragocjenije šta san ikad imala i iman.
A opet, nekada osjetin ka da se malo jutin na tebe. Sad se ti čudiš, šta na tebe iman bit juta kad mi nikada nisi ni grubu rič reka. E, pa baš zbog toga. Šta mi nikada nisi grubu rič reka. A i to triba znat, po cile božje dane beštimat, a ne povridit nikoga oko sebe. Juta san dide, jer sve ono dobro šta si mi govorija o svitu i o judima ka da je stebon otišlo.

I sve to šta si govorija meni, i svoj drugoj svojoj dici, i njihovoj dici, to su ti dide nama bile zapovidi. Slidili smo mi te zapovidi ka šta judi koji viruju slide zapovidi božje. Eto, u njega nisi virova, ali si nan uvik govorija "Voli svoje, poštuj tuđe". Pa san ti ja uvik pazila da , vakva nevirnica ka šta jesan, ne uvridin jude koji viruju. Je, znala san pobisnit nekad na popove jer su neki od njih govorili da mi šta ne virujemo nismo ispravni judi. To me jutilo, pa san puno puta beštimala i svašta ružno protiv njih govorila. Ali nisan se nikada rugala judima koji viruju.

Nikome se ne narugat, to ima veze sa onon drugon tvojon zapovidi "Ćerce, nemoj nikada sudit, niti rugat se, samo reci Bože sačuvaj, ako već moraš nešto reć". Ja san ti tu zapovid nekako doslovno svatila dide, pa se nisan mogla nikome rugat, niti osuđivat. Bar ne onima koji meni nisu činili nikakvu štetu. Ima ona jedna naša Šibenčanka na primjer šta je razvlaču po medijima i puno judi joj se ruga i čak , najviše žene, za nju znaju reć da je kurbetina. Mene ti zaboli srce kad to čujen. Pa se onda svađan i pitan jude znaju li oni šta je toj ženi, ili bilo kojome drugom čoviku kojom se rugaju, u duši? Jesu li ikada povirili ispod nečije kože? Nisu, jer se to ne more, jel'da? Šta koga boli, to zna samo onaj koga boli. I Bog, ako ga ima.

Treća tvoja zapovid je bila "Nemoj da ti iko sa vrata ode gladan ili žedan". E moj dide. Ta zapovid se mogla slidit u tvoja vrimena. Danas ti skoro više niko nikome ne dolazi na vrata. Jedini koji dođu su oni šta naplaćuju nešto ili isključuju struju i vodu . Oni nan sa vrata odu siti, a mi poslin misecima gladni i žedni.

Najlipša tvoja zapovid mi je bila ona "U ničemu pretjerivat, svega pomalo, uvik s miron". Bogami, kako si govorija, tako si i živija. Nikad se nisi priija, niti previše popija, iako si pravija svoj pršut i svoje vino. Ja se baš i ne držin te tvoje zapovidi kako triba, posebno kad je spiza u pitanju. Nemoj se čudit, takvi nan je trend u državi, kad se jami, jami se punin ustima. Jami se do kosti, dide moj. Oni gori, znaš ti dobro koji, oni tuku po našin kostima, a mi, mali svit, tučemo po spizi. To je nekad jedino po čemu moremo tuć.

"Uvik čoviku pomozi, a ako ne moreš pomoć, nemoj mu ni odmoć". Nije me život štedija dide, vako lajavu i dišpetnu. A opet, svaki put kad san mislila da me kacalo do dna i da više neću moć isplivat, najedanput bi mi neko pružija ruku. Izgleda da je ovu tvoju zapovid čulo puno judi od svojih dida, jer je meni puno puta puno judi pomoglo, nekad čak i judi koji me takorekuć nisu ni poznavali. Za ovo san ti zahvalna dide, za ovu viru u Čovika i u Dobro koje si mi usadija i ostavija. Da nije te vire, život mi ne bi ni vridija.

Teška su vrimena, dide moj. Neki dan je jedan čovik sa bombama u rukama staja na krovu jedne cisterne i tražija je da ga neko čuje, da ga neko vidi. Vika je da on ništa ne traži, nego samo da oće da svi vide kako mu je. Umoran je bija taj čovik. Umoran dide, a najviše od svega očajan. Njemu više nije bila ostala nijedna vira na ovome svitu. Nisu ga čuli, ni vidili, oni šta su tribali. Ja ne znan koje je sve vire ima, ali za jednu znan. Bija ti je on branitelj. Šta znači da je virova da je ispravno ić borit se, i ako triba poginit za svoju zemlju. Ti znaš da ja takve vire neman, i da bi svoga sina odma negdi sakrila nedajbože opet nekog rata. Ti znaš da ja virujen da su svi ti domoljubni snovi uvik služili onima "gori" da jame sve šta mogu jamit dok idealisti ginu. Ti znaš da ja za državu, crkvu i sve ostale vridnosti te vrste ne bi dala ni pet para a kamoli svoj život. Ali, kako si me i učija, poštivan jude koji viruju da se za to triba i ginit ako triba. Zato mi je bilo dide puno teško gledat toga čovika na krovu one cisterne. Možda je i njega njegov dida učija i usadija mu viru u poštenje, u čast, u čovika, i u dobro. Možda je zbog te svoje vire u sve to bija krenija u rat. Nije tražija ništa zauzvrat. Tija je samo da poslin rata može u svojoj zemlji radit i živit ka čovik. A nije tako živija. Živili su on i njegov brat od ijadu i nešto kuna. To nije dovojno ni za pasa, a kamoli za dva čovika. Osta je bez posla, ka i još puno judi u ovoj zemlji.

Dugo je on tako staja kraj te cisterne i tražija samo da svi vide kako mu je. Eto, samo to je na kraju tija. Da svi vide kako mu je. Pregovarali su s njim, cili dan i noć, ali nije ih on više čuja. Nije spava, samo je stiska one bombe u rukama, ka da mu je sve stalo u te dvi bombe. Te dvi bombe su bile njegova jedina, i zadnja obrana od gluve zemje za koju se borija.
U jednome momentu bija se, od umora, sklupča na krovu one cisterne. Taj čovik, sklupčan ka dite na cisterni, sa bombama u rukama, ne izlazi mi iz glave dide, danima. Sklupčan, ka dite koje niko nije tija uzest u naručje. Ka dite bez babinog krila u kojome bi utopija sve svoje boli i tuge.

I onda su ga ubili. Sa puno metaka, dide. U to umorno tilo ušlo je metaka za ubit cili bataljun vojske. Možda ga je ubija već prvi metak, a svi oni ostali su trzali i kidali njegovo tilo ka staru krpu.

Dide, ja znan da ti, kakvi si bija, a da si na mistu onih gori, više od srama ne bi stupija nogon u hrvatski sabor. Tvoje zapovidi ti ne bi to dopustile.

Zato san ja danas upalila jednu sviću. Jednu sviću za sve ono iz tvojih zapovidi šta je umrlo.





<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se