marchelina
01.11.2010., ponedjeljak
Jedna svića za sve tvoje zapovidi
|
Dragi dida, Prvo da ti rečen da mi ti i baba puno falite. Nisan van odavno bila u Šibeniku, jer otkad vas dvoje nema, svi su mi gradovi isti. Jebeš ti rodni grad bez babe i dide. Znaš, kad san putovala put Šibenika, uvik mi je cilj bija babino krilo. Čak i kad san to krilo bila već odavno prirasla. U tom krilu san se sakrivala od tuge ka dite, i bilo je malo neprimjereno uguravat se u to krilo kad san naresla, ali dida moj, nisan ja kriva šta sa centimetrima rastu i tuge. Viruj ti meni da je potribnije odraslon čoviku jedno takvo krilo, nego ditetu. Evo je Dan mrtvih, i prikosutra tri rođendana: moj, babin, i Šibenikov. Ima tu neke simbolike, kad malo boje razmislin. Sve šta me grije, rodilo se u studenom. I Toma je iz studenog miseca . Nisi ti nikad ni čuja za Tomu, ali da ste se poznavali, bili bi prijateji, znan. Bilo bi to, Čovik i Čovik. Malo bi time ka uzdrmali temelje onog smišnog animoziteta između Šibenčana i Splićana, ali ka da bi vas to bilo briga. Dida, ti i baba ste mi, uz ono moje dite (a znaš da san mu dala ime po Šibeniku), nešto najvridnije i najdragocjenije šta san ikad imala i iman. A opet, nekada osjetin ka da se malo jutin na tebe. Sad se ti čudiš, šta na tebe iman bit juta kad mi nikada nisi ni grubu rič reka. E, pa baš zbog toga. Šta mi nikada nisi grubu rič reka. A i to triba znat, po cile božje dane beštimat, a ne povridit nikoga oko sebe. Juta san dide, jer sve ono dobro šta si mi govorija o svitu i o judima ka da je stebon otišlo. I sve to šta si govorija meni, i svoj drugoj svojoj dici, i njihovoj dici, to su ti dide nama bile zapovidi. Slidili smo mi te zapovidi ka šta judi koji viruju slide zapovidi božje. Eto, u njega nisi virova, ali si nan uvik govorija "Voli svoje, poštuj tuđe". Pa san ti ja uvik pazila da , vakva nevirnica ka šta jesan, ne uvridin jude koji viruju. Je, znala san pobisnit nekad na popove jer su neki od njih govorili da mi šta ne virujemo nismo ispravni judi. To me jutilo, pa san puno puta beštimala i svašta ružno protiv njih govorila. Ali nisan se nikada rugala judima koji viruju. Nikome se ne narugat, to ima veze sa onon drugon tvojon zapovidi "Ćerce, nemoj nikada sudit, niti rugat se, samo reci Bože sačuvaj, ako već moraš nešto reć". Ja san ti tu zapovid nekako doslovno svatila dide, pa se nisan mogla nikome rugat, niti osuđivat. Bar ne onima koji meni nisu činili nikakvu štetu. Ima ona jedna naša Šibenčanka na primjer šta je razvlaču po medijima i puno judi joj se ruga i čak , najviše žene, za nju znaju reć da je kurbetina. Mene ti zaboli srce kad to čujen. Pa se onda svađan i pitan jude znaju li oni šta je toj ženi, ili bilo kojome drugom čoviku kojom se rugaju, u duši? Jesu li ikada povirili ispod nečije kože? Nisu, jer se to ne more, jel'da? Šta koga boli, to zna samo onaj koga boli. I Bog, ako ga ima. Treća tvoja zapovid je bila "Nemoj da ti iko sa vrata ode gladan ili žedan". E moj dide. Ta zapovid se mogla slidit u tvoja vrimena. Danas ti skoro više niko nikome ne dolazi na vrata. Jedini koji dođu su oni šta naplaćuju nešto ili isključuju struju i vodu . Oni nan sa vrata odu siti, a mi poslin misecima gladni i žedni. Najlipša tvoja zapovid mi je bila ona "U ničemu pretjerivat, svega pomalo, uvik s miron". Bogami, kako si govorija, tako si i živija. Nikad se nisi priija, niti previše popija, iako si pravija svoj pršut i svoje vino. Ja se baš i ne držin te tvoje zapovidi kako triba, posebno kad je spiza u pitanju. Nemoj se čudit, takvi nan je trend u državi, kad se jami, jami se punin ustima. Jami se do kosti, dide moj. Oni gori, znaš ti dobro koji, oni tuku po našin kostima, a mi, mali svit, tučemo po spizi. To je nekad jedino po čemu moremo tuć. "Uvik čoviku pomozi, a ako ne moreš pomoć, nemoj mu ni odmoć". Nije me život štedija dide, vako lajavu i dišpetnu. A opet, svaki put kad san mislila da me kacalo do dna i da više neću moć isplivat, najedanput bi mi neko pružija ruku. Izgleda da je ovu tvoju zapovid čulo puno judi od svojih dida, jer je meni puno puta puno judi pomoglo, nekad čak i judi koji me takorekuć nisu ni poznavali. Za ovo san ti zahvalna dide, za ovu viru u Čovika i u Dobro koje si mi usadija i ostavija. Da nije te vire, život mi ne bi ni vridija. Teška su vrimena, dide moj. Neki dan je jedan čovik sa bombama u rukama staja na krovu jedne cisterne i tražija je da ga neko čuje, da ga neko vidi. Vika je da on ništa ne traži, nego samo da oće da svi vide kako mu je. Umoran je bija taj čovik. Umoran dide, a najviše od svega očajan. Njemu više nije bila ostala nijedna vira na ovome svitu. Nisu ga čuli, ni vidili, oni šta su tribali. Ja ne znan koje je sve vire ima, ali za jednu znan. Bija ti je on branitelj. Šta znači da je virova da je ispravno ić borit se, i ako triba poginit za svoju zemlju. Ti znaš da ja takve vire neman, i da bi svoga sina odma negdi sakrila nedajbože opet nekog rata. Ti znaš da ja virujen da su svi ti domoljubni snovi uvik služili onima "gori" da jame sve šta mogu jamit dok idealisti ginu. Ti znaš da ja za državu, crkvu i sve ostale vridnosti te vrste ne bi dala ni pet para a kamoli svoj život. Ali, kako si me i učija, poštivan jude koji viruju da se za to triba i ginit ako triba. Zato mi je bilo dide puno teško gledat toga čovika na krovu one cisterne. Možda je i njega njegov dida učija i usadija mu viru u poštenje, u čast, u čovika, i u dobro. Možda je zbog te svoje vire u sve to bija krenija u rat. Nije tražija ništa zauzvrat. Tija je samo da poslin rata može u svojoj zemlji radit i živit ka čovik. A nije tako živija. Živili su on i njegov brat od ijadu i nešto kuna. To nije dovojno ni za pasa, a kamoli za dva čovika. Osta je bez posla, ka i još puno judi u ovoj zemlji. Dugo je on tako staja kraj te cisterne i tražija samo da svi vide kako mu je. Eto, samo to je na kraju tija. Da svi vide kako mu je. Pregovarali su s njim, cili dan i noć, ali nije ih on više čuja. Nije spava, samo je stiska one bombe u rukama, ka da mu je sve stalo u te dvi bombe. Te dvi bombe su bile njegova jedina, i zadnja obrana od gluve zemje za koju se borija. U jednome momentu bija se, od umora, sklupča na krovu one cisterne. Taj čovik, sklupčan ka dite na cisterni, sa bombama u rukama, ne izlazi mi iz glave dide, danima. Sklupčan, ka dite koje niko nije tija uzest u naručje. Ka dite bez babinog krila u kojome bi utopija sve svoje boli i tuge. I onda su ga ubili. Sa puno metaka, dide. U to umorno tilo ušlo je metaka za ubit cili bataljun vojske. Možda ga je ubija već prvi metak, a svi oni ostali su trzali i kidali njegovo tilo ka staru krpu. Dide, ja znan da ti, kakvi si bija, a da si na mistu onih gori, više od srama ne bi stupija nogon u hrvatski sabor. Tvoje zapovidi ti ne bi to dopustile. Zato san ja danas upalila jednu sviću. Jednu sviću za sve ono iz tvojih zapovidi šta je umrlo. |