marchelina

30.08.2010., ponedjeljak

Sjećanje - Oltar na vodi

OLTAR NA VODI

More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada, tišnjanska suzo.

Plači kameni brode
jecaju i tvoje stine,
samo bol do srca dojde
da upiše svoje ime.
Ovo je žal a ne pisma
ma će živit ka i snovi
za ono dite koje ne zna
da se tuga ne ponovi.

More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada , vodička suzo.

Plači kameni brode
oganj ti je taka lice,
ti si oltar na srid vode
na oltaru tila dice.
Ovo je žal a ne pisma
ma će živit ka i snovi,
za ono dite koje ne zna
da se tuga ne ponovi.

More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada, šibenska suzo.



Autor: fra gavun

Image and video hosting by TinyPic

Fotografija: Umorno oko

26.08.2010., četvrtak

Manistra kao kamen razdora

E, more bit da ste čitali oni moj post od tomen kako san, kad san onomad nakon Vrsara postala selebriti, bila pozvana kod moga prijateja Edija na večeru.

Danima me je molija i kumija da se pojavin na toj večeri, ako ikako uvatin vrimena između davanja intervjuova hateveju, sienenu, glasu koncila i ostalin pisanin medijiman, između gostovanja u red karpetiman, i na književnin večeriman, i da uveličan njegovu večeru svojin nazočovanjem, uz ostale obične smrtnike poput njega, tojest uz Crvenkapu i Lisbeth i još neke ljudove koji su me tili vidit uživo i čak i dotaknit, ako je ikako moguće.

I tako san se ja smilovala i pojavila se na toj večeri.

Malo mi je smetalo šta san na tomen događaju ja bila jedini selebriti, jedina slavna i zvjezdanon slavon ovjenčana peršona, ali je prevagnila moja urođena skromnost pa san ipak došla, šta ću, predobra san, predobra.

Nekako san to sve prigrmila, nije bilo lako (a štaš pričat sa judima koji nikad nisu bili ni u red karpetu npr., a kamoli u Vrsaru).

Međutin, ono šta mi je bija najveći problem je to šta je rečeni Edi bija za večeru spremija neku manistru koju su svi falili, ijako manistra nije bila ko zna šta, pa san nakon dugog mučanja odlučila Ediju reć da mu manistra ne vaja i da je ne zna skuvat ali da mi je svejedno drag i takav, nemušt za špakeron.
Ta konverzacija je išla ovako, priko mejlova:

Jedan običan dijalog


Edi - aj, aj
a rekla si vako: volin te ono znaš metafizički, a ne ono ka da bi s tebon jubila po plaži.
a čim meni neko spominje mećanje fizički - oma mi je sve jasno

Marči - pa e to metafiički to ti znači da te samo duševno volin a ne ono ka za radit ono nešto po plažaman jer brez obzira šta si mi ultra-super-turbo onako duševno, neb se mogla nikad zajubit u tebe jerbo ne more se baš reć da znaš kako triba skuvat manistru

priporučan se s štovanjen, tvoja marče

Edi - ajme
ajmee
ajmeeeee
ja ne znan skuvat manistru?
ja?
manistru?
pa ja san car od manistre!
kralj!
svetac od manistre!
ajme, gospe moja, koje uvrede, dobro je reka oni da spadaš u one zločince, krvoloke, nevirnike, bogohulnike
ajmeee
drugi putš viit kakva je kraljevska manistra,
da je sanjaš - ne bi virovala da postoji, a ja je skuvan zatvorenih očiju

Marči - daprostiš, baš san to i mislila dok san jila tvoju manistru. Rekla san sebi "Ovo ka da je kuva zatvorenih očiju"
ja možda i jesan zločinkica, krvolokica, nevirnikica i bogohulnikica, ali bar znan skuvat manistru

s poštovanjen, marče od manistre


Edi - dobro, jesi li se ti ikad makla iz tog svog kvarta, a?
Jel' ti znaš da u nekin krajevima Italije, manistru zovu po mom imenu (dodaju i ono "padre" isprid)?
Jel ti znaš da su tili i neke krajeve Italije nazvat po meni, zbog te manistre, al su odustali u zadnji čas zbog moguće zbrke u školi između domaćinstva i zemljopisa

Marči - hahahahahahahaha
najs čraj, štono bi rekli vrancuzi
a znaš li ti, nesrićo, da san ja, kad san ono ka dite progovorila, prvo rekla Barilla pa tek onda, miseciman posli, mama? ha?!?

E - eto vidiš
ti ne znaš razlikovat manistru od materine sise, a oš pričat o spizi

M - aaa, za ovo ćeš me čut!
počeli smo s niskin udarcima, a?
takvi nan u hrvackoj ne tribaju!

E - sve je dozvoljeno kad se vriđa o kuvanju i spizi

M - čoviče, ne znaš podnit poraz i gotovo
nema veze, isto si mi drag, jer pišeš najboje komentare na svitu. Da još znaš i skuvat manistru, bija bi nestvaran jbt

Edi - je, je
pričaj ti, pričaj
pametan san ti ja
(rekla mi je mater)

Marči - e, matere su taaako subjektivne
osim moje
a ona govori da san ja najlišpija i najspretnija kuhačica manistre na ovom dilu balote

E - je
meni je mater subjektivna
al tvoja je ćorava i manita
(ajme, nemoj joj ovo špijat, ovo san zbog tebe reka)

M - razbit ću te za ovo
a onu tvoju Majicu za čitanje ću prodat na pazaru i s ton lovon kupit priručnik "Manistra za početnike" i onda ti to poslat pošton

E - ne igraj se s majicon
a priručnik za početnike mi moš dodat svoj, da ti se potpišen na njega

I tako. Edi se uvridija za poludit zbog moje tvrdnje da ne zna skuvat manistru, i izazva me na dvoboj, a za svidoke je pozva Crvenkapu, Danicu Čvorović, Lisbeth, Londru, i posla nan svima ovu pozivnicu:

Image and video hosting by TinyPic

Ja san odma prihvatila izazov, ijako je nastavija sa bezočnin provokacijama i čak mi reka da ću ja na tu večeru stoposto donit manistru koju mi je mater skuvala i koju čuvan u zamrzivaču.

Međutin, onda smo saznali da Crvenkapa neće bit u Splitu tih dana, a nema nan ni Danice, pa smo sinoć nazvale Edija i objasnile mu da nije najboji momenat i da kulinarski dvoboj triba odgodit do daljnjeg.

Na to nan je Edi posla slijedeće:

Image and video hosting by TinyPic
"Edijevi obožavatelji u nevjerici gledaju obavijest"

i popratni tekst:

Šokantna vijest za štovatelje dobre hrane

Kako doznaju naši reporteri na terenu, došlo je do iznenadnog preobrata na kulinarskom ratnom polju.

Image and video hosting by TinyPic

Više o tome, zna naša stalna suradnica i iskrena obožavateljica kuhinje E.M. Evo kako je tekao razgovor Christiane Amanpour i domaćina propalog kuharskog dvoboja

CA - Sada je već sasvim jasno, da je otkazan kulinarski dvoboj, zakazan u petak. No, krenimo iz početka, kako je uopće došlo do zakazivanja ovakvog dvoboja?
EM - Ma to i nije dvoboj. Ne možemo nazvati dvobojem najobičnije hvalisanje raznoraznih diletanata. Smiješno je poput borbe Davida i Golij...
CA - Za vas je znači Marčelina samo diletant?
EM - Ma ko je, uopće ta Marčelina? Jeboteživot, pa ko je ikad čuo za nju?!
CA - Navodno je jedna od vodećih hrvatskih selebritija...?
EM - Ma kurac je ona selebriti. Di je to ona selebriti? Doma? U svom portunu?
CA - OK, preskočimo početak. Ajmo do sredine... dogovoreni duel je otkazan. Kako?
EM - Ma gleaj mala, ja sinoć lipo sidin doma i gledan dnevnik, oni kasniji na Novoj...
CA - Khm... khm...
EM - A šta se nakašljavaš, koji kurac, pa na Novoj, šta... mogu ja gledat šta oću
CA - OK, OK
EM - Gleam ja dnevnik, zvoni telefon. Ko je sad - pitan ja sam sebe. Dobra večer, dobra večer, ja san Crvenkapica. Gledan ja oni telefon, mislin se, jel me ova zajebaje, šta ima Crvenkapoca zvat? Ona triba uzet kolače i doć na vrata, nema ona šta zvat. Elem... pita ona mene da jel' mogu do grada skočit na važan razgovor s njom i tom Marčelinom.
CA - Oho, to postaje zanimljivo.
EM - Je, tebi, možda zanimljivo, ti se nisi makla od doma, al' meni je sve to dosadno, ja san ti svitski čovik
CA - Da, da, jasno, jasno
EM - Dođen ti ja do grada. Kad ono, njih dvi side ka dvi frajle na štekatu. Gledan ja, gledan, odmirin ja tako jednu i drugu, ono... znaš... izbrojin sise, noge, malo proučin. Aj, može stat, nije nešto, al može stat.
CA - I?
EM - I govori jedna od njih sad kako je Danica Gropčić, ili kako ono.. negdi na putu, da Crvenkapica isto mora na put (nije u babe, nego negdi drugo - ta van isto ne zna šta bi sa sobon...), A Marčelina (ona veća), govori kako je i njoj ovi petak baš katastrofa za doć
CA - Što mislite, koji je pravi razlog ovom izvrdavanju?
EM - Jasno ka dan! Marčelini je riknija zamrzivač i sjebala joj se materina zaleđena šalša!
CA - wow!!!
EM - Normalno je da se u takvin okolnostima oće izvuć, jer ne zna sama ni vodu na špaher stavit.
CA - Udruženje hedonista uputilo je oštar prosvjed preko UN-a, da li su kontaktirali i vas osobno?
EM - Jesu, jesu, s njima san se lipo napriča jutros
CA - Kakvi su efekti njohove prosvjedne note?
EM - Uspili su samo postić dogovor, da ovi dvoboj nije skroz otkazan, nego samo da je odgođen. Za drugi dan. Ovi vikend ništa, pa ćemo se dogovorit. Ja samo ne volin da mi oduzimaju dragocjeno vrime, jer sam pun nekih obaveza sa tim večeram i partijima. Al nije mi problem, jer Marčelinu mogu zatvorenih očiju satrat i uništit joj svaku pomisao da zna kuvat. Meni je to ka ništa.
CA - A što sad s ovim petkom... nazovimo ga Velikim Petkom?
EM - Gleaj! Sad su njizi tri (Marčelina, Crvenkapica i Danica), zajebale one dvi Lisbeth i Londru. Zajebale su ih šta se tiče gledanja dvoboja.
CA - Ali?
EM - Al u petak će nji dvi lipo doć tamo di je i tribalo doć, jer nji dvi nisu pizde izdajničke ka ove tri. I mi ćemo lipo nešto pojist i bez ovih.
CA - Pretjerujem li, ako pitam da li se mogu priključiti toj zabavi?
EM - Pretjeruješ.
CA - Mislila sam da možda...
EM - Ma, ko te jebe, tebe i tvoj sienen!

Image and video hosting by TinyPic


apdejt: još brejking njuzova



24.08.2010., utorak

Čovik i pas

Neprospavane noći su čudna stvar. Koliko god bile neugodne, jutra nakon takvih noći drže čovjeka u nekakvom stanju lebdenja između snoviđenja i realnosti. Pa se pitaš što je što, tko je tko.

U životu sam znala ne odspavati noć iz raznoraznih razloga. Nesretna ljubav, sretna ljubav, financijske peripetije, iščekivanje nekog putovanja ili posebnog događaja... Noćas, tj. proteklu noć, međutim, provela sam budna iz jednog poprilično banalnog razloga: ispred mog stambenog objekta cijelu noć su zavijali i lajali - psi.

U početku nisam ni bila svjesna kontinuiteta tih zvukova. Još je bilo prometa, pa se lavež gubio u hujanjima, kočenjima, glasovima prolaznika. Kasnije, kada je grad napokon zamahao bijelom zastavom i prepustio vlast noći, kad se sve umirilo, kad su pijanci i kurve i beskućnici polijegali i pozaspali po svojim klupama, zidićima i parkovima, taj lavež je postao dominantan, jezivo iritantan zvuk.
Vrtila sam se po krevetu pribjegavajući svim u narodu poznatim trikovima za tjeranje nesanice.

Lijevi bok. Desni bok. Glava pod jastuk. Jastuk na glavu. Plahta preko glave. Brojanje ovaca. Brojanje brojanja ovaca. Prisjećanje na saborske govore vladajuće stranke. Pokušaji samoubojstva skakanjem na glavu sa ormara.

Ništa. Štogod sam pokušala, mojim umom, osjetilima i snom gospodario je pasji lavež. Lavež, koji je stvarao atmosferu zone sumraka.

Ljeto je, a ja ljeto volim upravo zbog atmosfere lakoće postojanja u zraku, zbog ležernosti kojom bivaju ljeti obojani svi zvukovi.
Ljeti je sve nekako bezbolnije, ljeti je plač manje tugaljiv, svađe manje okrutne, noć manje mračna.

Ovaj lavež je ljeto pretvorio u zimu, i to zimu u nekoj pustopoljini, a moja stambena zgrada više nije bila još jedan gradski, bezbojni, neutralni građevinski objekt, nego se pretvorila u nekakav mračni zamak oko kojeg letaju šišmiši i sove.

Ok, rekla sam. Kad već ne mogu zaspati, pokušat ću dokučiti kako, i otkud, pobogu, usred jednog grada, čopor divljih pasa? Dobro, to nije tako nemoguće, ima tih lutalica koje po noći vladaju gradom, ali, neke stvari su bile nelogične. Nešto se tu nije slagalo.

Naime, lavež se čuo tako jako i tako blizu, da se dalo pomisliti da se psi nalaze možda u nekom od stanova moje zgrade. Nemoguće. Da jesu u zgradi, netko od stanara bi već bio reagirao i zakucao neodgovornom vlasniku beštija na vrata.

Znači, psi su na ulici. Ali, ako su na ulici, zašto se njihov lavež ne udaljuje, bar na momente? Zar ne bi bilo normalno da psi trčkaraju, mijenjaju poziciju, pa laju malo ovdje, malo tamo, a onda u nekom trenutku, napokon izgubivši zanimanje za dotični kvart, nestanu u noći i odu uznemiravati stanovnike nekog drugog dijela grada?

Prevrtala sam se u toj dilemi cijelu noć, stvar je bila tako nelogična i čudna, čak misteriozna, da se na kraju više nisam ni živcirala zbog nesanice, nego sam zoru dočekala - znatiželjna.

Ujutro, srčući kavu, osluškivala sam.
Psi su i dalje lajali. Jedan od njih je u lajanje unosio toliko pitanja, molbi, tuge, emocija, zbunjenosti da se njegovo lajanje pretvaralo u pravo, bolno zavijanje. Drugi lavež je poticao od, očito, hladnokrvnijeg psa.

Bože, jedva čekam vidjeti te pse. Koja misterija!

Izašla sam u jutro i ugledala ih odmah.

Ispred moje zgrade, tik uz ulicu kojom prolaze automobili, ima jedan drvored.

Psi su bili zavezani, svaki za svoje stablo. To je objašnjavalo zašto je njihov lavež dopirao cijelu noć sa istog mjesta.

Onaj manji pas, nekako nježniji građom, stajao je na sve četiri, pogleda uprtog prema zgradama, i lajao. Uporno, očajnički. Plakao.

Drugi pas, robusniji, i očito stariji, ležao je ispod stabla kao da je sve u redu i tek se pokojim, solidarnim lavežom, priključivao svome supatniku.

Taj pas, očito, nije prvi put bio ostavljen. A ako i jest, imao je dovoljno godina da mu ništa ljudsko više nije bilo strano.




23.08.2010., ponedjeljak

Nu ga, nu je

Najavna špica svih najsočnijih ogovaranja koja san u životu čula, zvuči ovako:

- Mislin, da se razumimo, ovo nije ogovaranje, ali...

E, iza tog "ali", slidi najšporkije ogovaranje koje judski mozak uopće more zamislit, popraćeno čednin objašnjenjen kako to u stvari nije ogovaranje.

Dakle, ako čovik želi nekog onako bezočno, i do kraja izogovarat, a ne osjećat se ka da nekog upravo bezočno ogovara, triba se samo prethodno ogradit, i pojasnit da to nije ogovaranje. Šta potencijalnon slušaču i sudioniku, kojemu već cure sline, također jako olakšava stvar. Jer i on mrzi ogovaranje cilon svojon dušon.

Pa pošto je ogovarač reka da ogovaranje u stvari nije ogovaranje, onda slušač to more čiste savjesti odslušat, i, sa svin pikantnin detaljima, prinit dalje. Naravno, s prethodnon napomenon da on to sad ne ogovara nikoga, nego da samo prinosi šta mu je oni prije reka.

Korisne dodatne najave ogovaranju, koje to zapravo nije, mogu još bit i :

- Nije da se mećen di mi nije misto, ali...
- Ne volin gurat nos u tuđe stvari, ali...
- Mene ne zanima šta ko radi u svom životu, ali...

Kad ste tako objasnili o čemu se radi morete dat mašti na voju, i ne samo prinit šta ste čuli od nekoga ko ne voli ogovarat, ka ni vi , nego još i dodat, i ukrasit, i poslužit se svakakvin pjesničkin slobodama. Samo ne smite nikad, ali nikad, zaboravit napomenit da to u stvari uopće nije ogovaranje. Tu se daklem radi od najmanje tri tipa protivnika ogovaranja:

Tip prvi oliti „ Nije da se mećen di mi nije misto“

Ovi tip, suprotno svojoj uvodnoj ogovaračkoj rečenici, nema di se neće metnit. More ga se nać svagdi, a najviše tamo di mu nije misto, naprimjer u politiki, u školama, u znanstvenin institucijama, na bojišnicaman, u sportu i u vašome bračnon, a i vanbračnon krevetu. Prirodno obitavalište mu je uglavnon u crkvama i sličnin vjerskin objektima. Paradoksalno svojin omiljenin obitavalištiman, ništa mu nije sveto.

Tip drugi oliti „Ne volin gurat nos u tuđe stvari“

Ovi tip ćete lako pripoznat po natečenome nosu.

Tip treći oliti „Mene ne zanima šta ko radi u svom životu“

Ovi tip je obično vaša prva susida koja van nakon ove uvodne rečenice ispriča, kronološkin redon, sve dnevne i noćne aktivnosti stanara konpletnog stanbenog objekta u kojome živite, sa laganin oslanjanjen na stanovnike okolnih kvartova.

Di je ko bija, ko je kome doša, ko je od koga otiša, zašto je otiša, oće li se vratit, sve van ona zna. Teško je i zamislit šta bi tek bilo da je iti malo zanima šta ko radi u svomen životu.

E, ali ne smimo zaboravit još jedan tip ogovarača, kojoga moremo nazvat „Nu ga, nu je

Taj tip morete nać udobno smišten na svim važnijin štekatima po gradu, drugin ričima na Rivi i na Pjaci, a jedan njihov ogranak je zadužen i za Voćni trg i Prokurative.
Ja osobno najviše se pronalazin u tomen tipu, ijako u ogovaranju nisan sklona iskjučivosti i diskriminaciji, pa ogovaran odreda sve koji mi nalete bez obzira na boju, naciju i viru.

Tip „Nu ga, nu je“, međutin, ne ogovara svakoga, nego samo one koji prođu kraj štekata di on sidi. To znači, ako uzmemo otprilike ajmo reć nako odokativno, u dvi-tri ure sidenja na Pjaci, jedno pešest ijada judi po danu. Princip ogovaranja je slijedeći:

- ogovara se svakoga ko prođe
- ogovara se najviše žene, ako je ogovarač žensko, i obratno, muške, ako je ogovarač muško
- za žensko čeljade koje prođe šifra je „Nu je“, a za muško „Nu ga“

Pošto san ja žensko, zadržat ću se na „Nu je“ analizi.

Tipovi „Nu je“ olajavanja su
„Nu je šta je obukla“,
„Nu je, vešta joj je do poda“,
„Nu je, vidu jon se mudante“,
„Nu je, je se namaškarala, boje bi joj bilo da je ostala doma a ne vako izlazit u grad“,
„Nu je, mogla se bar malo namaškarat a ne vako izlazit u grad“,
„Nu je, kako hoda, mogla je još veće take navuć“,
„Nu je, u onin šlapama, da je žensko bila bi u take“ i tako daje i tako bliže.

Oni koji prolazu ne moraju na sebi imat ništa za ogovaranje, ali nama je dovoljan razlog taj šta tu prolazu. Šta će oni nama prolazit, jel'.

Najdraže mi je bilo kad je moja prijatejica rekla za jednu šta je prolazila „Nu je, pogleaj joj frizuru brale, pari ka da jon je neko bacija petardu u kosu“, da bi nakon dvi sekunde ta žemska pogledala u nas, i mi svatile da to nije nikakvo žemsko nego naš gradonačelnik. Pripoznale smo ga po bistrini pogleda.

Ako su ogovarači na štekatu posebno nadahnuti, more se ogovarat i one koji ne prođu kraj njih, naprimjer političare, a najviše našu Jadru.

Da me zanima ko koga i kako ogovara, sad bi van ispričala šta od njoj sve govoru, ali ja ne volin gurat nos u tuđe stvari, niti se mećat di mi nije misto.
Da neb' ja završila na misto di je u stvari većini naših političara misto.
Sva srića da na tomen mistu skoro više i nema mista, boguvala.



16.08.2010., ponedjeljak

Zabranjeno kokolavanje na plaži

Svaki Splićanin koji drži do sebe ne kupa se u Splitu nego ima vikendicu na prvom, drugom, ili na trećem Braču. Ja isto držin do sebe, ali vikendica ne drži do mene, pa je tako nisan uspila sagradit ni u ona vrimena mraka, ni u ova vrimena opće prosvitljenosti.

Zato se ka svaki obični građanin kupan na splickim plažama, najčešće na Žnjanu.

Ako čovik već mora bit takvi luzer i kupat se u Splitu, onda ono malo dostojanstva more spasit jedino kupajuć se na Žnjanu. Otkad smo ono na Žnjanu bili dočekali Svetoga oca, ta plaža je na neki način moremo reć postala posvećeno tlo, a naročito po noći.

Ja san poštena žena pa ne znan šta se tačno događa na Žnjanu po noći, ali san čula od nekih šupjača da se žnjansko tlo redovno i temeljito posvećuje čim padne mrak.

Kažu, dođeš doli, a ono na svakih deset metara parkiran autić, a u autiću mladi (a i malo manje mladi) Splićani i Splićanke radu na povećanju nataliteta u Hrvata. Don Baković bi bija prezadovojan da koji put slučajno napravi đir po Žnjanu kad je noćna smjena. Pravu se dica sve u šesnajst, Hrvacka more bit mirna, neće nas nestat.

Jedino šta zbunjiva je muzika koja dopire tu i tamo iz tih parkiranih autića. Najčešće se čuje Ceca, Dara Bubamara i slični estradni umjetnici iz folk parade donedavno neprijatejske nam države.

Svaki normalni Hrvat i domoljub mora pomislit da je skroz neprilično radit na povećanju hrvatckog nataliteta uz takve pisme. Ja nekako mislin da možda dica slušajuć muziku iz neprijatejske države ono domoljubno poludu i razbisnu se, pa in skoči adrenalin, a uz adrenalin , kliko se ja razumin u ote stvari, skače i sve drugo šta triba skočit kad se pravu dica.

Ajmo reć da je to neka vrsta natalitetno-domoljubno-folk-erotckog podražaja, i kol'ko god neki ne volili takvu vrstu muzike, tribaju prihvatit to ka malu žrtvu u hrvackom interesu.

Evo naprimjer ovih dana nan se i premijerka žrtvovala za naše zajedničke interese, čula san da se molila da nan svima bude boje i da šta prije izađemo iz krize. To njeno moljenje se dobro poklopilo sa tin da je upravo otkriveno da nan je pola državnog vrha do dna umišano u šporkarije okolo one HYPO banke, i ne samo to, nego čak i neki iz crkvenih krugova.

Ti crkveni krugovi su mi posebno zanimjivi, pare ka da su krugovi u žitu, svi vide šta se radi, ali niko ne viruje. U takvin slučajeviman crkvenim činbenicima sigurno odgovara to šta je vjera u Hrvata tako slaba. Jer da Hrvati poviruju u šta je sve crkva umišana, niko više u crkvu ne bi ni uša. Pa bi se, paradoksalno, poslin govorilo da nan je crkvu uništila prejaka vira.

Nego, da se vratin na Žnjan. Niki dan san ležala na plaži i čirila dvoje mladih kojima se vajda omililo od sinoć pa se nastavili kokolavat nasrid plaže u po bila dana. Sve se nako lipo jubu, mazuckaju, ma milina ih je bilo gledat. U to ti se skoči neka žena, gospoja, majka, i počne se derat na njih da kako ih nije sram tako se ponašat nasrid plaže i da odma prestanu jer da ima na plaži i dice.

Ja pomislila, pa naravno da ima na plaži dice, za to su zaslužna ova dica šta se kokolavaju. Međutin gospoja se tako derala da su oni spasioci šta glumu američki Bej Voč dotrčali vidit jel' triba koga spašavat.

Gospoja kad ih je vidila, počela in se tužit na ono dvoje zajubjenih i govori da triba vakve stvari zabranit po plažama jer da je to teški blud i nemoral. Ono dvoje golubića bidni se zacrvenili i muču ka zaliveni da mi ih je bilo žaj.

Pa san kucnila gospoju po ramenu:

- Gospojo, ovo dvoje dice se samo jubu, i to nije blud i nemoral. Ako oćete vidit šta je blud i nemoral, čirnite u naprimjer Hypo banku!

- Šta ti oćeš sad alapačo? Koja banka? Šta banka? Ne iđen ja u banku, po bankaman su sami lupeži! Ja san poštena hrvacka žena, i iđen u crkvu!

- E, pa to ti i govorin!!

11.08.2010., srijeda

Šalšavo lito, ili lito šalšovito

Nema na svitu bolje spize od šalše. Šalša je zakon, šalša je Ustav. Kodeks, rekla bi Torcida.

Kad se u mojoj kući skuva šalša, to je nama ka neka vrsta državnog i vjerskog praznika. Dođe mi od ushita da na balkon izvisin hrvacku zastavu. Ma šta hrvacku, i onu jugoslavensku, jerbo kako volin šalšu sad, tako san je volila i prije. Samo šta to sad smin i naglas reć, jel'. Znan da mi neki neće virovat, al' isto ka šta se u ta vrimena nije smilo ić u crkvu, tako se nije smila ist ni šalša, jerbo je bila još gori opijum za narod od religije.

Ona jedna moja zlobna susida doduše zna reć da s obziron kako san se raspupala, ne moran višat zastavu, dovojno mi je izvisit mudante.
A di se i neću raspupat kad mogu svemu odolit osim šalši. A šalša se jide sa manistron, a manistra su ugljikohidrati. I sad ti budi mršav, a je.

I onda nan još nije dovojno šta uz šalšu idemo manistru, nego ono toča šta ostane na dnu pjata temeljito potočkamo s kruvon. Da nan neb' nedajbože uzfalilo ugljikohidrata.

Šalša nije samo spiza, šalša je i simbol. Čega? Pa, lita. I obrnuto, lito je simbol šalše. Tako kad ima doć lito, svi govoru da jedva čekaju godišnji za okupat se, a ja jedva čekan godišnji za na miru kuvat i jist šalšu.

Kad krenen na plažu, najradije bi ponila i tečicu sa šalšon, ali onda neće niko smenon da ide na more. Ma, snobovi. Šta ima loše u tomen da čovik na plaži lipo rasprostre svoju dekicu, izvadi tečicu, i točaje kruv u šalšu? Jel' to koga ugrožava? Jel' narušavan javni red i mir? Jel' vriđan koga? Ne. E pa zašto onda niko neće smenon i mojon tečicon na more? Šta in smetan ja i moja tečica?

Tribalo bi uvest posebne plaže za nas šta smo emotivno vezani uz šalšu i manistru, jer ako mogu naprimjer oni nudisti imat svoje plaže, zašto ih ne bi imali i mi sa tečicama?
I onda lipo na takve plaže ne bi smija doć niko ko sa sebon ne bi ima barenko jednu tečicu i po kile kruva, to bi bilo recimo ka za upad, a onda oni šta bi recimo imali još štagod za jist, dobiju boje misto na plaži, prvi red uz more, a oni šta uz tečicu i kruv i manistru ponesu još i koju cilu pomu i malo paštete za poslin šalše, dobiju gratis i ležaljku.

Šta se tiče kuvanja rečene šalše, to je već stvar individualnog doživljaja i ukusa, ali postoji nekoliko svetih pravila:

Ka prvo, triba narizat najmanje dvi velike kapule, jer šalša bez puno kapule ne more ispast ka šta bog zapovida. Onda se u zažućenu kapulu iskrene dva tri kila pomidora, najboje su šljivarice, neki kažu, ali more i one okrugle.

Onda se tako to šufigaje na lagano do iznemoglosti. Na kraju šalša triba izgledat ka recimo marmelada ili džem. Pa kad ono utočaš kruv, pa ono sve nako ljepljivo curi niz kruv, pa niz bradu, a one kore od pomidora taman daju pravu miru da ne bi toč tojest šalša izgledala previše konpaktno, nego taman koliko triba.

Prava šalša na kraju dobije neku posebnu vrstu crvene boje, ka ajmo reć zagasito crvenu, sa prelivima ljubičaste, i, ako je prava, izaziva momentalnu doživotnu ovisnost. Šta se tiče mirisa, kad zatvorenih očiju nagneš glavu nad teču, moraš unutra ćutit redom: more, stine, maslinu, suhozide, fjaku, vino, briškulu i trešetu, žegu i ladovinu od ispod bora zajedno, a ako je šalša baš ono vrhunska, u teči moš čut i cvrčka kako piva.

Mene je moj bivši muž stalno frustrira sa pričon o šalši koju je kuva njegov čača, i govorija mi je da nema šamse da ja ikad uspijen takvu skuvat.
Pa san ga jedan dan išla iznenadit i pokušat mu skuvat baš takvu.

Kako je on cilo vrime naglašava da je njegov čača šalšu kuva satima, tako san ja, kad san sve namistila, lipo odlučila malo ubit oko na kauču, računajuć da se tako na laganoj vatri šalša bez rizika more kuvat i sama.

Nekoliko sati poslin, dok je dim suklja na sve strane a vatrogasci i pripadnici gorske službe spašavanja mene i dite kroz prozor izvlačili iz kuće, moj muž je, stigavši s posla ima šta i vidit.
Otvorenih usta i razrogačenih očiju blenija je u zadimljenu kuću, a ja san tužno zakjučila kako mi ovaj put šalša baš i nije uspila.

Ali zato se bar ne more reć da ga nisan uspila iznenadit.



Image and video hosting by TinyPic

10.08.2010., utorak

Deslovizacija

Ima li išta gore nego kad čovik danima nema inspiracije i ne može napisat niti jedno jedincato slovo, a onda ga pukne inspiracija, napiše tekst, bude cili zadovojan, a potom taj isti tekst nepovratno izgubi?

Jučer san bila dogovorila kupanje sa nekom ekipom u četri ure popodne. U četri manje kvarat san pribacila šugaman priko ramena, navukla japanke, stavila očale, ubacila u boršu neki faktor za mazanje kojega nikad ne koristin ali mi ga je lipo vidit u borši, i krenila. Uvatin kvaku od vrata, zakoračin, i paf! Pukla me inspiracija! I to nakon šta danima nisan imala volje ništa napisat!

Krzmala san na vratima jedno sekundu ipo i mozgala o tomen kako ne bi bilo lipo od mene da se sad uvatin pisanja i zakasnin na more a ekipa me čeka.
Zakjučila san odgovorno da bi bilo jako jako neodgovorno od mene da sad sidnen pisat. Onda san pobacala šugaman i očale i japanke sa sebe, boršu sa faktoron zaitnila u hodnik, i sila pisat.

Kako san i inače jako organizirana i temeljita po prirodi, tekstove koji me tako iznenada puknu ne pišen na oni wordow dokumenat nego pišen direktno u editor. Jer ko će sad to nešto otvarat nekakve dokumente, pa me konpjutor pita oćuli spremit dotični dokumenat, pa ako oću di ću ga spremit, pa zašto ću ga spremit, kvragu i on i njegova procedura. Dok se ja tako ispovidin konpjutoru, ode moja inspiracija i polet.

Otvorin ja dakle editor i u deset minuti nakuckan priču i cila sritna kliknen na "objavi". To tamo, na portalu. Međutin, namisto da se tekst objavi, on nesta. Isparija. Dematerijalizira se. Deslovizira se!!!!

Prvo san nekoliko momenata zaprepašteno treptala i buljila u ekran. Onda san pokušala očajnički nekako spasit tekst, nać ga, pa konpjutor je to, on sve zabilježi, tako su mi rekli ovi šta se razumu, mora negdi bit!

Kliknen na ono pretraživanje, ono SRRČ, utipkavan naslov, dijelove rečenica, zareze, uskličnike, riči, slova, proban sto kombinacija, al' nema. Moga teksta nema! Nigdi!

Kako se slabo razumin u informatiku i od konpjutorima znan taman koliko mi triba za napisat i objavit nešto, onda ja tomen istom konpjutoru pripisujen nevjerojatne moći , baš zato šta ništa ne razumin. Pa san mislila, ako ja ne znan spasit tekst, to je siguran znak da ta mogućnost postoji, samo triba malo upornosti i istraživačkog duha.

Onda san ulazila u konpjutor svagdi di se more uć a da te ne ubije struja, i di nikada prije nisan ušla. Kvragu, mislila san, negdi mora postojat nešto di će pisat "Pohrana tekstova spašenih nakon šta ih neki idiot izgubi unoseći ih direktno u editor".

Ulazila san u SVE šta postoji na desktopu, klikala na sve misteriozne funkcije koje neman pojma šta značu na engleskon, a kad mi ih neko prevede na hrvacki onda pogotovo božetebe ne razumin, a ne namjeravan ni ubuduće razumit, jer uz sve stvari koje moran u životu razumit ne triba mi sad još i nešto šta ne razumin ni na materinjem ni na stranom jeziku a i ne razumin zašto bi to uopće tribala razumit. Znan puno judi koji to isto ne razumu pa eno bogami živu skroz dobro.

Nakon toga paničnog pritraživanja i prikopavanja desktopa, network plejsisa, kontrol panelova, maj konpjutora i ostalih ikona, prišla san na google, jer san jeanput čula kad je neko reka da "google sve pamti", e pa, bogami ne pamti, i sram bilo informatičare kad in tu informaciju mora otkrit neko vako nemušt u informatiki ka šta san ja! Dakle, vaš pametni gugl ne pamti!! Tojest, pamti neke pizdarije, ali ne pamti ono šta ja napišen i izgubin!

Kad san shvatila da ne postoji način da spasin moj tekst, odlučila san da ću se ubit. Tako ja to često odlučin u životu kad se nađen prid nepremostivin preprekaman, jer poslin kad se malo oladin, a ne ubijen se prije toga, buden bar pešest dana dobre voje od pomisli kako san blizu smrti bila, ono, gledala joj u oči takoreć, i za dlaku joj izbjegla.

U mom naumu da se ubijen uvik me nešto važno spriječi, ne znan, naprimjer uskuva mi voda za kavu, ili se sitin da nisan izvadila robu iz mašine, ili na radiju najavu Kerumov govor na otvaranju splickog ljeta. Pa se onda ne ubijen. Jerbo da propustin taj govor, ubila bi se.

A jučera me u samoubivanju spriječilo to šta san se sitila da je vrime godišnjih odmora. Drugin ričima, da se ubijen , niko ne bi ni primjetija. Dobro, možda bi, ono, leže judi na plaži i neko vikne

"Alo, jestel' čuli da se ona Marčelina ubila?!?"

"Aaajme, strašno, jadna žemska, nego, daj molin te dodaj mi tu kremu za sunčanje i trkni malome po sladoled"

E, bogami, nećete. Pa ne ubivan se ja zato šta mi je taki ćeif, niti za svoj gušt, nego zato da bi me neko žalija bogamu.

Kvragu, ovo san isto pisala direkt u editor. Ništa, iden kliknit na objavu, pa ako tekst nestane, ubit ću se.

Na jesen.



07.08.2010., subota


01.08.2010., nedjelja

Nije za mene bit selebriti

Nisan još uspila doć sebi od izleta na Šoltu i promocije na kojoj san bila, kad me udruga Split Mind pozvala da buden gost na književnom druženju u Sinju. Judi moji, to se više ne da izdržat. Poslin svake promocije, književne večeri, i sličnih događanja, pomislin kako je to zadnje, i kako se mogu napokon vratiti mom mirnom životu žene, vesele raspuštenice, majke, domaćice, blogerice i neredovitog HEP-ovog platiše, kad eto ti ga đavle.

Druženje u Sinju je bilo predviđeno trajat od ujutro do navečer, i ja san se pitala koju gospu ću radit u tomen gradu cili božji dan. Dobro, neman ništa protiv Sinja, jer znan da tamo ima zgodnih, kršnih muških, alkara i vojvoda i planirala san između dva književna čitanja napravit jedan mimohod po Sinju i uvatit muža, jerbo od književnosti se ne živi, a meni je više dosadilo sama zavidavat žarulje po kući.

Image and video hosting by TinyPic

Uostalom, ako se žena namjerava udat najboje jon je to napravit u Sinju, ako ništa drugo, tamo muški cili život vježbaju gađat u sridu, znači teško ti jedan Sinjanin more omanit u određenin delikatnin situacijaman u životu od kojima sad ne bi u detalje.


Šta ću radit u Sinju cili dan, saznala san naknadno, i otkrila da se u Sinju može puno toga radit i guštat cili cilcati dan, i duže od toga. Za to su se, u svojoj lipoj suradnji, pobrinili ekipa iz Split Mind-a i ekipa iz SKUP-a iz Sinja (Sinjski kulturni urbani pokret)

Image and video hosting by TinyPic

U jutarnjem dilu programa smo tribali čitat poeziju ili prozu nama omiljenih autora i ja san za tu priliku bila izabrala priču našega blogera sa bloga Svijet u boci i njegovu priču Čarolija olovke s gumicom. Očito dobar izbor, dobila san lipi pljesak, tojest ne ja nego priča, i fala Marku šta mi je odobrija čitanje njegove priče.

Bija je gušt sidit u sinjskoj pivnici, u totalno neformalnoj atmosferi koja je bila pojačana odličnon suradnjon između nas koji smo čitali i osoblja pivnice a koju je pospješija mladi i perspektivni pisac Mario Glavaš svojon suptilnon komunikacijon sa konobarima tipa:

"Stipe, stišaj tu muziku jebemumater, zvaču alkare!!!"

Image and video hosting by TinyPic

Osim mene i Marija gosti od pera su još bili i Tonita Popović, Aleksandra Kardum, Nebojša Lujanović i Veselin Gatalo.
Veso je pisac iz Mostara i ostat će zapamćen po svojin urnebesnim komentarima na temu života u BiH, ka naprimjer kad je reka da se ne miče iz Mostara a da svako malo živi u drugoj državi, i da ujutro kad se digne obavezno sluša vijesti na radiju da bi sazna koje je države taj dan stanovnik.
Na književnoj večeri je na pitanje "Može li se od pisanja živjeti" odgovorija da može, i da je on prve pare od pisanja zaradija kad je čači iz vojske napisa pismo i tražija da mu pošalje novaca.

Image and video hosting by TinyPic

Osim šta je zasmijava sve oko sebe, iz nekog, samo njemu poznatog razloga, pokuša je izazvat međunarodni incident provocirajući, a koga nego mene, i to tako šta je izražava negativne stavove o svemu šta je meni sveto, tj. o Feralu, o e-novinama, o Splitu i o Hajduku. Jedino mi nije spomenija manistru na pome, jer je to moja svetinja za koju javnost, pa tako ni Veso, još ne zna, ali da je kojin slučajen zna i da mi se i u tu svetinju dirnija, ne virujen da bi bila izdržala, pukla bi ka cvrčak i stoposto bi mu bila rekla da je fašista. Jerbo samo fašista može imat negativno mišjenje od manistri na pome.

Taman kad mi ga je već bilo dosta i kad san bila odlučila da ću ga mrzit ka pasa, on je napravija nešto skroz neočekivano. Naime, kavu koju san bila naručila konobar mi je bija donija bez cukra, i Veso se, ničim izazvan, diga od stola i otiša od konobara tražit cukar za moju kavu. E sad san bila skroz zbunjena jer kako moš mrzit čovika koji ti donese cukar? Kvragu sve, nisu više ni fašisti ka šta su nekad bili.

Image and video hosting by TinyPic

Organizatorice druženja, Petra i Irena, zadovojno su trljale ruke jer su mislile da ću se dat isprovocirat i da ćemo in Veso i ja priredit sukob i tuču, šta bi dalo publiciteta cilomen sinjskom književnon događanju, jerbo nema ništa zanimjivije za medije nego kad se dva selebritija zakrvu i počupaju prid cilin pučanstvon.

Da nisan hladnokrvna kakva jesan, tuča između Dikana i Đele Jusića bi bila doslovno postala jučerašnja vijest a da ne govorin da nan Kosorica i Severina ne bi bile ni do kolina. Međutin ja san skupila sav svoj splicki dišpet i pravila san se da me baš briga šta Veso govori, a to šta san zaradila gastritis, zapetljaj criva i čir na želucu mala je žrtva za obranu digniteta mojih književno-političko-sportckih uvjerenja.

Za čitanje moje priče "Erocka" sa kojon san pobijedila na Casanova festivalu san bila upomoć pozvala prijateja Edija Matića iz udruge "Kurs" pošto je cila priča u dijalogu pa mi je lakše kad iman nekoga da čita mušku ulogu u dotičnoj priči. Edi mi je za tu priliku posudija majicu na kojoj velikin slovima piše "MAJICA ZA ČITANJE" šta je puno pomoglo momen samopouzdanju i da nije bilo te majice ne znan kako bi bila izvela taj još jedan nastup isprid publike i to nasrid sinjske tvrđave.

Sa Edijem je došla i moja prijatejica Crvenkapa, znate, ona šta uništi svaki tulum i feštu jer jon se počne spavat. Tako je , dok san ja na tvrđavi čitala moju priču, nadjudskim naporima držala oči otvorene i još jedan put potvrdila koliko je književnost, a nadasve moja, u životu nadahnjuje i motivira.

Image and video hosting by TinyPic
Edi, to van je onaj lipi, zgodni, mladi, pametni, šesni, šta zna kuvat, spremat, čistit, peglat... i prodaje maslinovo uje

Prije tog večernjeg performansa šetali smo po Sinju, po "sinjskoj špici", di san ja u prvome điru prošla kraj jednog čovika koji je intezivno gleda u mene. U drugomen điru mi je još i klimnija glavon, sveudilj me intezivno gledajuć. Ijako san sad već malo navikla bit slavna, opet mi je bilo nekako neugodno da skroz nepoznati muški tako gledaju u mene. Doduše, već su me u životu par puta judi na ulici tako intezivno gledali, ono kad mi je frizerka u pituru za kosu zabunon bila stavila malo previše vrištećo-crvene nijanse, a drugi put kad san, juta na istu frizerku, SAMA opiturala kosu.

Image and video hosting by TinyPic

U trećem điru priko sinjske pjace mi je upalila svićica u glavi i ja san se sitila da je taj nepoznati čovik u stvari onaj fotograf šta me je slikava za novine prije dvi nedije, i da je čovik, za razliku od mene, kulturan, i da mi se samo pristojno javija. Sad je ispalo da san se uobrazila i da se više ne javjan judima kad ih sretnen na ulici. To me je snervalo do te mire da me je ekipa stala tješit da to nije ništa strašno i da su fotografi i ostali iz medija tu zbog mene a ne ja zbog njih i da je njihovo da škljocaju i da pišu od meni i da me gledaju i da mi klimaju glavaman ali da se ja njima neman šta javjat jer san selebriti.

Image and video hosting by TinyPic

Onda smo bili na izložbu fotografija od Biljane Gaurine di san opet vidila fotografa i omanama dotrčala do njega da mu objasnin da se ja to nisan uobrazila nego da san malo glupasta po prirodi.

Image and video hosting by TinyPic

On je reka da nema problema i da on razumi umitnike i pisnike jer da su oni uvik u nekomen svomen svitu. Bilo mi je malo lakše i tila san se pozdravit i otić jer mi je bilo neugodno pod svin tim svitlima ali u tomen momentu me je fotograf zadrža i viknija "Ante, Ante dođi vamo!". Onda je do nas doša Ante T., a fotograf mu je reka da san ja ta i ta i da on, Ante, jel', sigurno zna za mene. Ante me je pogleda, diga livu obrvu, i reka:

"A-a. Ne znan je."

Ma da mi je ko priča da će mi se usrid Sinja to dogodit! Da jedan slavni pisac nije nikad čuja za mene?? E moj Ante, đaba ti je šta znaš pisat i i šta si svitcki čovik kad nisi čuja za mene, a svi znaju da nakon mog posjeta Sinju taj grad više neće bit poznat po Sinjskoj alki nego po meni. Ovo ti je velika mrlja u bijografiji, viruj ti meni!

Poslin ciloga toga šušura Edi mi je da prijedlog dana, i svaka mu dala zbog toga prijedloga, pa smo, u svrhu realiziranja toga prijedloga on, ja i Crvenkapa nestali u lipoj, hladnjikavoj sinjskoj noći, i neću van reć di smo išli i šta smo radili ali bi za taj dil književnoga programa najprigodnija majica bila ona sa natpison "MAJICA ZA PIVO, VINO I NAJBOJI I NAJJEFTINIJI TOPLI SENDVIČ NA OVOM DILU BALOTE"...

Image and video hosting by TinyPic

Fotografije i majica: Edi Matić
Šta kaže Slobodna


<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se