marchelina

31.05.2010., ponedjeljak

aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Odavno nisam napisala nešto blesavo. (bar se nadam, hehe).

Malo sam listala ovaj blog unazad, i pitam se di je ono vrime kad sam imala po 27 upisa misečno? Sićan se, kad bi slučajno proša jedan dan bez nekog mog blogerskog literarnog ispada, judi su me pitali da jesan li dobro, boli li me šta, triba li mi pomoć i podrška, triba li zvat hitnu pomoć itd, itd.

Listajući dakle stranice ovoga moga bloga, naletila sam na tekstove za koje san uvjerena da ih garant nisan ja napisala, toliko su blentavi. Međutin, nema šanse da ih je neko drugi napisa, pošto, koliko znan, niko drugi nema šifru za ulaz u moj blog editor.

Malo me vata nostalgija za tim vrimenom kad sam pisala ovi blog ka da ga pišen samo za sebe, ka da ga niko neće čitat. Istresala sam ovdi i tugu i sriću, naizmjenično, ponekad sve to u razmaku od samo nekoliko sati.

Pitam se što mi se dogodilo da sam prestala ovaj blog doživljavat ka misto di prva rečenica uvik zvuči ka "Dragi dnevniče....".

Pa, mislim da znam otprilike. Ka prvo, metnilo me na onu cool listu. Bilo mi je, narafski, drago, svi smo mi tašti, i gode nam ajmo reć ka neka priznanja, prihvatila sam to svoje "kuliranje" veselo mada mi u biti nije puno značilo, puno više su mi značili momenti razmjene misli, osjećaja, zajebancije i svega ostalog sa ostalim blogerima i komentatorima. Međutim, ubrzo nakon toga, počela mi se javljat neka ka nelagoda, neki osjećaj da sad kad san na "cool", moran opravdat to na neki način. Sićan se da san prije cool liste znala doć i napisat naprimjer samo "aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!".

E, i sad zamisli ono, na cool listi si, neko klikne na tebe, otvori se tvoj blog, a tamo piše samo "aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!".

Eto. To mi je ka stvaralo neugodu, pa san počela razmišjat kako pišen, šta je značilo smrt mojoj spontanosti. Naime, ja ipak najboje pišen kad ne pišen za nekog ili za nešto nego kad onako bez ikakvog predumišljaja iskrcam na "papir" sve šta me u određenom trenutku spopadne, neopterećena pitanjem jel' to sad ka neka štajaznan književnost ili nije.

Nije kriva samo ta cool lista, nego i to šta me počelo objavljivat vamo i tamo. I onda ja krenen pisat, pa se sitin da će to čitat ka i neki šta to oće objavit na nekin ozbijnin mistima, i pristravin se od same te pomisli. I odnija đava i tavu i jaja.

Tako da san počela ozbijno razmišjat o otvaranju novog, anonimnog bloga di ću opet moć laprdat kol'ko mi duša išće.

Dobro, u međuvrimenu san se i zaposlila, i svašta nešto, prikrcala se obavezama pa ne stižen danima ni otvorit blog. A fali mi to. Kvragu sve kad čovik izgubi svoje male gušte.

Dobro, ako otvorin novi blog, javit ću vam.
U stvari ne, neću vam javit. zubo

Šta san ono u stvari tila reć sa ovim postom?

Aha.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!

24.05.2010., ponedjeljak

Živi zid za Matejušku

Nas troje smo sidili na Vidilici. Ja san gledala put Matejuške.

- Šta misliš - pitan ja njega - oćedu li stvarno ić ponovo gradit Gusarov dom doli, a? I rušit dil Matejuške?

- A slušaj, jel' vidiš kakva nan je riva?

- Vidin.

- Pa šta bi onda bilo čudno da nan srušu Matejušku? Lipa je, priko svake mire je lipa. Bode oči.

- Tribamo se pobunit, prosvjedovat! - užgen se ja. - Triba napravit živi zid, ka Zagrepčani za Varšavsku gori!

- Ma šta živi zid. Živi suhozid! Samo ne znan more li nan taj zid pomoć.

- Naravno da more! Stanemo svi isprid bagera i ne damo in proć, i ne damo se maknit. Znaš kako je naš svit teško pomaknit i u normalnin okolnostima, a kamoli kad smo jidni!

- A je. Samo, nešto nisan siguran da bi uspili skupit dovoljno svita. U ovomen gradu se jedino Torcida zna pobunit s vrimena na vrime.

- Pa onda ćemo zvat Torcidu da brani Matejušku!

- Je, a kako ćemo Torcidu motivirat da dođe branit Matejušku kad to nema veze sa Hajdukon, a?

- Pa lipo, reć ćemo in da ako nan krenu rušit Matejušku, neće puno tribat da se situ rušit i hajdukov stadijon na Pojudu!

- Malo si mi sad pritirala. A koji bi in moga bit pametni razlog da ga rušu?

- A oli za Matejušku imaju pametni razlog?

- A je, dobro i govoriš.

Opeta smo mučali deset minuti.

- Znaš šta - rečen ja - Ja ovi grad toliko volin da bi želila, ako postoji ona ..kako se reče...reinkarnacija, kad umren, u sljedećem životu opeta se reinkarnirat u Splitu. Pa makar ka pitar na rivi!

- Asti. - promrmlja on sebi u bradu.

- Šta je?

- Ne smin više pjucat u pitare. Ko zna koga san dosad sve ispljuca!

Opet smo malo mučali srčući kavu.

Matejuška se se doli gingolavala sa onin smišnin jarboleton ka najlipja barka iz starih pisama.

Onda je on reka:

- Ko ovo more platit.

- Niko - odvratin ja.

- Pa, platit ću ja kavu, nije problem – reče ona spremno.

- Ovo nema nigdi na svitu - opeta će on.

- Nigdi na svitu - potvrdin ja.

Ona je mučala. Ona nije iz Splita. Ali isto je ženskica skroz draga, ka da je.

Onda progovori:

- Vi Splićani stvarno malo pretjerujete, znate? Split pa Split! Split ovo, Split ono! Split najljepši , moš mislit! Kao da nema drugih gradova na svijetu, možda sto puta ljepših!

Pogledali smo je incukano.

- A to ti oćeš reć da ima lipšeg grada od Splita? - on će njoj.

- Pa naravno da ima! Evo, evo recimo..Lisabon! Ima i more, i luku, i skoro sve što ima i Split!

Ima čak i brdo sa kojeg se vidi cijeli grad!

- Je - lino će on. - Ali Split je lipši .

Snervala se.

- Dobro, je si li ti ikada bio u Lisabonu?

- Nisan.

- Pa kako onda možeš reći da je Split ljepši??

Muča je, pogleda uprtog negdi tamo prema Peristilu i Svetome Duji.

A onda reče.

- Ti si bila u Lisabonu?

- Jesam!

- I bila si na tom brdu iznad Lisabona?

- Jesam!

- A jel' se sa toga tvoga brda u Lisabonu more vidit kanpanel svetoga Duje?

Malo se zbunila.

- Pa.. naravno da ne može!

- Eto vidiš - slavodobitno će on, i nastavi gledat put doli, a ona ostala otvorenih usta.

Nije više riči rekla. A šta će i reč.

Argument je argument.

20.05.2010., četvrtak

Splićani, alo

Povirite ovo:

nevjerojatno ali istinito

Povirili?

E, ako se pitate šta nam je činit,

povirite ovo:

dokaz da u Hrvatskoj ipak postoje tragovi inteligentnog života

Ja toliko.


Image and video hosting by TinyPic


16.05.2010., nedjelja

Sarajevo ljubavi moja

Uvalila sam se u udobnu stolicu kod svoje frizerke, spremna na još jedno hedonističko uživanje u usluzi friziranja, feniranja i raznih ostalih anjanja, malo virkajući narcisoidno u vlastiti mi lik u ogledalu nasuprot, a malo zvirkajući ostale osobe u salonu.

Oko moje glave je poput lepršavog mađioničara, sa škarama u ruci skakutala moja frizerka, a na stolici do moje je sjedila još jedna gospođa, mušterija. Kradom sam analizirala malo moju frizerku, malo onu mušteriju, zabavljajući se, kao i obično, zamišljanjem njihovih života i procjenjivanjem, po njihovoj fizičkoj pojavnosti, koliko je kojoj sudbina bila (ne)naklonjena.

Gledala sam u dva kontrasta, u dvije potpune krajnosti.
Moja frizerka, pa... moglo bi se slobodno reći, anđeo u ljudskom obliku. Kosa - oblak svijetloplavih, veselih, ženstvenih kovrča, oči boje različka, fine, nježne crte lica, a stas... takav da su se neki muškarci iz susjedstva uporno pokušavali naručiti na šišanje kod nje iako je salon bio namijenjen isključivo ženskim mušterijama.

Mušterija pak, u stolici kraj mene, bila je, fizički, oličenje ljudske patnje na ovoj planeti.
Kosa - otužna hrpa neurednih, tankih, sivkasto-smeđih vlasi, put blijedozelenkasta, oči tako obične smeđe boje i nekako umorne, kao što je uostalom umorno djelovao i cijeli njen mršavi stas.

Sve u svemu bilo mi je udobno, ugodno, frizerka je čavrljala, ona umorna gospođa također, na radiju je svirala raznolika zabavna muzika, vani je pičilo svibanjsko sunce, jedna polovica moje glave bila je već uredno podšišana, život je, dakle, sve u svemu lijep, pomislila sam, taman kad su iz radija doprli prvi taktovi drage mi stare pjesme i glas Kemala Montena.

"Sarajevo ljubavi moja" prosulo se salonom tako iznenadno i tako iz čista mira da smo sve tri ostale zatečene. Ali, ne sve na isti način. Do tog momenta umorna i blijedunjava gospođa kraj mene, u sekundu je zasjala i počela sjetno pjevušiti refren, ja sam otvorila usta u namjeri da joj se pridružim, ali tada se kod moje frizerke dogodila nevjerojatna transformacija.

Njeno prelijepo lišce anđela u hipu je nagrdila duboka bora negodovanja, i ona drekne ružnim, jako ružnim glasom:

- Šta je ovo?!?
- Pa, Kemal Monteno - raznježeno će ona umorna, nelijepa gospođa.
- Da, ZNAM tko je to, pobogu!! - prosikta anđeo - Ali ne znam šta NJEGA imaju puštat na našem radiju!! -
- Pa šta fali, baš lipo čovik piva - odvrati joj ona gospođa sive kose.
- Pa nek' piva kako oće, ali neka piva TAMO a ne OVDI!!
- Bogati - zaintrigirano će njoj gospođa - a zašto ne bi smija pivat ovdi, a? -
- Zato šta je ovo HRVATSKA! I zato šta san ja Hrvatica! ETO zašto!

Utonula sam u svoju stolicu zaprepašteno, u grlu mi se stislo razočarenje, bogamu, pa zar ovo izgovara moja omiljena frizerka?? Ovaj anđeo plavih kovrča?? I bi mi najednom žao one gospođe, sigurno će ovo i nju pogoditi.

Međutim, gospođa samo mahne rukom, pokaže rukom prema radiju, i naloži frizerki:

- Aj mala, bogati ne pizdi, nego mi pojačaj malo Kemala, nisam ovu pismu čula sto godina!

Pogledam "malu", lice joj se pretvorilo u ljutu, namrštenu grimasu. Njene oči boje različka više nisu bile različak, nego hladni , modri odsjaj čelika.

Pogledam onu gospođu. Njene umorne smeđe oči su bile umorne na drugačiji način nego prije sat vremena kad sam ih tek vidjela. Sad su mi izgledale umorne od života življenog dušom i pjesmom, uz puno smijeha i, očito, još više suza.

Oči frizerke anđela bile su prazan skup plavog besmisla.

Ljepota je zaista, ali zaista vrlo relativan pojam.

09.05.2010., nedjelja

Svaka mu dala

Bila san na fešti svetoga Duje i veselila se kako ću skupit materijala za lipu priču ali me mučilo to šta mi je rečeno da neka se više pristanen dirat u Keruma.

Morala san obećat da ću danas pisat samo od fešti i od svetome Duji i ako i spomenen gradonačelnika, da ću reć samo najlipje stvari. Pa san oma nama počela mozgat ne bi li se sitila neke lipe stvari od njemu ali se nisan mogla sitit nijedne. Šta naravno nema veze s njin nego sa mojon memorijon. Tako san odlučila da mi ga je najboje uopće ni ne spomenit i jezik prigrizla ako ga imentujen. Ovo šta san ga u prve dvi rečenice spomenila to san morala tako da van mogu objasnit o kome neću pisat.

Na feštu san se uputila sa prijatejicon i sa njenon dicon. Nismo došli ni do po rive, dica su uspila mater natirat da in kupi sve šta in je moglo stat u ruke. Ostala žena bez kune dok si reka Ker...kerks. Kako su je temeljito opljačkali, da ih ne znan bila bi mislila da su neki hiperaktivni podmladak hadezeja.

Najdraži su in bili oni baluni šta letaju na špagu a meni su ti baluni išli na živce jer kako san išla iza njih stalno su mi doletali drito u čunjku. Pa san se snervala i kad mi je opeta jedan tako doletija na nos, ja ga prokinila a balun odletija ka katapultiran i zalipija se u facu nekomen čoviku šta je taman prolazija. Prolazilo je u tomen momentu kraj mene još dvi ijade judi, ali balun se mora zalipit baš tomen čoviku u facu.

E sad bi van ja, da smin, rekla kojomen tačno čoviku, ali neću jer san rekla da ga neću spominjat. Kad san vidila koga san puntala s balunon pristravila san se jer san pomislila da je to stoposto neki sudbinski znak. A još da su me vidili ovi šta su mi rekli da ga ne spominjen, rekli bi da san to namjerno napravila, a nisan, svagu mi. Ovaj, svega mi. A šta i da jesan, rečeno mi je da ga ne smin spominjat, a ne da ga ne smin gađat baluniman.

Onda mi je došla još jedna prijatejica šta je tila vidit onih Sedan diva šta ih je grado..šta ih je grad organizira da nan pivaju za feštu. Tila je sve slikavat, pa san trčkarala za njon okolo bine, iza bine, isprid bine, i odnija me đava ako san išta uspila vidit od koncerta zbog njenog slikavanja. Sva srića Dive su bome bile u dobroj formi, žvelte ka da su jučer počele pivat, pa san ih bar čula kad ih nisan vidila.

Meri je narafski zapivala Konobu, a kad je oni milijun judi u jedan glas snjon uvatilo refren "Konobo moja, radosti sva..." to je bija onakvi momenat zbog kakvog čovik svati zašto voli ovi ludi grad ko god mu daprostite bija na čelu i čije god mu rice padale sa tog čela na oči. Ovo nisan tila reć da je nama od tih rica pa mrak na oči, nemojte mi stavjat riči u usta.

Ljupka Dimitrovska je ka curetak, ma nije se ništa prominila, još kad je krenila sa onon "Ta tvoja barka mala šta pušta na sve strane..." došlo mi je da je zagrlin od dragosti nako smišnu.

Gospoja Šverko je opet zaustavjala disanje svakomen ko je sluša, a kad je zapivala "Ništa nova, ništa nova" u spomen na Zdenka Runjića meni se bilo nekako sve stislo u grlu.

Naša Zore je bila najjača, pogotovo kad je između dvi pisme, ćakulajući nako sa publikon ka da je doma u dnevnon boravku, najedanput rekla " Ne znan di su mi dica, jesu li tu negdi?"

Eto šta ti je naša žena, cila riva jon pod nogama a ona se misli da di su jon dica. Dok je pivala "Za tebe neka smiri se more..." pomislila san kako je Zore naša kraljica i samo san molila boga da jon u po pisme ne padnu opet dica na pamet jerbo kakva je lipo će se okrenit i otić tražit dicu i briga je šta mi svi padamo u afan i šta bi je slušali dan i noć, i čuvali jon dicu ako triba, samo neka piva.

Onda je uletila Tereza i kad je zagrmila sa bine "Nima Splita do Splita" sa onon glaščinon parilo mi se da ćedu popucat sve teknobetonske ploče na rivi. Šta uopće ne bi bilo tako loše, jel'.

Piva Tereza, piva cila riva, a moja prijatejica cila zadovojna gleda i slikaje i slikaje pa mi nako u zanosu najedanput reče:

- Čoviče, svaka čast gradonačelniku šta nan je ovo priredija. Ma, svaka mu dala! Tribalo bi ga pofalit u priči sutra!

Ja je gledan blido i mislin se kako joj je ovo stoposto od zračenja fotoaparata.

- A šta me gledaš tako blido? Ja bome bi!

- Ti bi mu dala?? - pitan je ja incukana.

- Ma ne, tuko, nego ja bi ga pofalila!

U tomen je momentu počeja vatromet pa nije uspila čut šta san joj odgovorila, a i boje da nije.

Gledala san oni vatromet na nebu iznad Splita, i dok su se u ijadu malih zvizdica pritvarale rokete, meni se učinilo da to na nebu svitlu čiki od Smojinog duvana pa mi se parilo da ga vidin a kraj njega i Borisa i Dina i Zdenka i Tomu i sve one šta su partili. Znala san ja da ćedu oni bit na fešti svetoga Duje.

Oko mene je bija šušur, i još se pivalo, i plesalo i vikalo, i sve je bilo zadimjeno od vatrometa. A ja san gledala gori put njih.

I pitala san ih da je li in bilo, ka i meni, nekako čudno, a lipo, čut opet nasrid rive onu pismu. Onu..."palac je svoj sagradija na najlipšen dilu svita, taman usrid Splita..."

A oni meni, nako šerjasto: "Nije to pisma, ćerce. To je činjenica."

A šta peče oči oni dim od vatrometa, judi moji...



08.05.2010., subota

Umorna od ravnodušnosti

Autobus je stao, starac je ušao na srednja vrata. Još je bio u vratima, kad ih je šofer brže-bolje zatvorio. Starac je za dlaku ostao prignječen. Nekako se iskoprcao, vrata su ga malo zahvatila, ali na sreću, nisu ga ozlijedila.

Gledati starca od nekih sedamdesetak godina kako spašava živu glavu iz autobusnih vrata neugodna je scena. A postaje nepodnošljiva kada znate da se mala nezgoda nije dogodila slučajno. Naime, u zadnje vrijeme šoferi splitskih gradskih autobusa sustavno zlostavljaju putnike.

Da bi onemogućili "švercanje", pribjegavaju poprilično osebujnim, a kako izgleda, i sve brutalnijm metodama. Jednostavno, ne otvaraju vrata. Nijedna, osim prvih. Pa su svi putnici prisiljeni ući na ta prva vrata. Tako da moraju proći kraj šofera i, na njegov zahtjev, pokazati kartu.

Čemu onda služe česte i takoreći neizbježne ekipe kontrolora koje patroliraju na svim linijama, ostaje misterij.

Šoferi, uporno ne otvarajući nijedna vrata osim prvih, nailaze na istinski profesionalni problem. Naime, osim putnika koji ulaze, postoje i putnici koji bi rado, ako je moguće, izašli iz autobusa. Eh, da. Ta gamad. Nije im dosta što se vozaju, nego bi još i stalno ulazili i izlazili. E sad, da bi dotični dakle izašli iz autobusa, jedan od osnovnih preduvjeta je da šofer otvori vrata.

To je već frustrirajuće po šofera. Zamisli, ta rulja, ne samo da se voza i ne samo da bi stalno ulazila i izlazila, nego bi još to izlaženje izvodili kroz, molim vas lijepo, otvorena vrata?!? Pa to bi izbacilo iz takta i ljude čvršćih živaca od šofera Prometovih autobusa! Zašto jednostavno ne izađu kroz prozor? Jel' oni možda misle da je šofer tu zato da ih vozi i da im otvara i zatvara vrata?

E pa, nećete majci, odlučili su neki energičniji šoferi. Mislite da smo mi glupi, ha? K'o fol vi bi izašli, k'o fol samo da izađete? A mi smo k'o budale pa ne znamo da kad vi k'o fol samo izađete, u stvari smišljeno i organizirano omogućavate onima što se švercaju da uskoče u autobus koristeći otvaranje vrata zbog vašeg k'o fol izlaženja? E, ne može. Nećete vi nama izlaziti kad se vama izlazi, nego kad mi šoferi hoćemo. A uglavnom nećemo.

I tako vrata ostaju zatvorena. Ovi što bi izašli, čekaju i čekaju, dok im ne postane jasno da će se za izlazak iz tog autobusa morati itekako potruditi. Pa počinju urlati "Vraaataaaaa!!!" i "Šoofeer otvooriiii!" i "Imaaa izaaać'!!!".

Šofer-otvori-ima-izać ih međutim ignorira, jer je koncentriran na one koji pokraj njega ulaze, a propušta ih kroz iglene uši. Zahtijeva predočenje karte od svakog, a na usta mu voda ide od prigušenog, sadističkog iščekivanja. Iščekivanja onoga-koji-nema-kartu. Na njegovo razočarenje, svi koji ulaze tog jutra, IMAJU kartu. Pa to je porazno.
Nakon svega, svih tih stanica na kojima uporno nije otvarao vrata, nakon režanja na sve koji su ulazili na ona jedina otvorena vrata, nakon cijelog tog adrenalinskog natjerivanja sa putnicima, nijedan nemam-kartu-i-šta-mi-možeš putnik?!?
Erekcija mu naglo splasne.
Nevoljko otvori potom i sva preostala vrata kroz koja, izbavljeni i presretni, izbauljaše van oni-koji-izlaze.

Starac sa početka priče naišao je na stanicu baš u tom nesretnom trenutku. Vidio čovjek otvorena srednja vrata, i ušao. Šofer, prepoznavši u tom drhturavom biću potencijalnog zločinca tojest neimatelja svete karte, reagirao je brzinom zvijeri kada ugleda dugo iščekivani plijen. Tras! Zatvorio je vrata naglo. Nesiguran na svojim staračkim i slabašnim nogama, sedamdesetogodišnjak se izvukao neozlijeđen, iako vidno uzdrman. Ušavši ipak sretno, uputio se, sa nelagodom popravljajući svoj mantil iz nekih sretnijih vremena, prema sjedištu na kraju autobusa.

Dvadesetak osoba je promatralo tu scenu. Dvadeset odraslih ljudi raznih dobi potpuno su ravnodušno odgledali zlostavljanje svog starijeg sugrađanina. Niti mišić na licu im se nije pomaknuo. Za razliku od njih, meni se pomaknuo ne samo mišić, pomakla sam se cijela. U dva koraka sam se stvorila uz staklo koje šofera dijeli od nas običnih smrtnika i oštrim, povišenim tonom prosiktala:




- Jeste li možda primjetili da ste skoro vratima prignječili čovjeka?!

Njegova replika je bila očekivano bahata, mada sa dozom iznenađenja u glasu. Njegov izraz lica jasno je govorio: "Što je sad ovo?? Koja je sad ovo? Mjesecima maltretiram i ponižavam ljude, neke čak i uspješno prignječim ponekad, (dovraga, onaj starkelja je dobrih refleksa za svoje godine), i nitko se nikada nije usudio ni obratiti mi se, a pogotovo ne ovakvim tonom?!? Jel' me to ova poziva na odgovornost? Ha ha ha ha."

Rekla sam mu da želim znati njegovo ime i prezime. "A 'ko si ti da ja tebi govorin moje ime i prezime, a?" odgovorio je.

Osvrnula sam se po autobusu. Osjetila sam potrebu za podrškom. Za građanskim buntom. Za, makar i diskretnim, znakom nekakve svijesti. Neki mali, sramežjlivi izraz odobravanja na nečijem licu? Ništa od toga. Svi gledaju u neku svoju zamišljenu točku.

- Ok - kažem šoferu.-Nećete mi reći ime, ali još uvijek mogu zapisati broj ovog autobusa. Pa ćemo ONDA vidjeti! -

Vratim se na svoje mjesto tresući se od bijesa. Pojma nisam imala što bi točno trebala značiti moja prijetnja i što je ono ONDA što ćemo vidjeti, ali sam bila sasvim odlučna da to ONDA izvedem pa makar mi zadnje bilo.

Ta odlučnost me držala nekih dva, tri sata. A onda sam najednom osjetila strašan umor. Kao nikada dosad poklopila me malodušnost izazvana ravnodušnošću mojih supatnika. Ček', dvadeset ljudi u autobusu, a reagiram samo ja? Od čega li sam to upornog ja stvorena? Dokle, pobogu?

Dokle voditi bitke i zvati na juriš kolonu iza sebe koja u stvari uopće ne postoji?
Ne postoji u autobusu, ne postoji na šalteru, ne postoji u bolnicama, niti u školama. Postoji samo jedna kolona u koju smo se pristali svrstati.
Ona ispred pučke kuhinje.
Malodušni. Ravnodušni.
Prignječeni...



01.05.2010., subota

Tovar Mago

Moj je dida ima tovara
Toliko ga je volija
Da je tovar duplo više
Nego šta je red
Poživija.
Tovar ka i svaki drugi
Sivoga repa i ušiju
Nikakvog posebnog poslanja
Osim povremenog nesnosnog
revanja.
Mi dica zvali smo ga tovar
Ali dida ga je zva
Moj Mago
Moj kompanjonu
Moja snago.
Svake šibenske zore u pet uri
Njih dvojica cestom
Pa u didovo polje
Hoda Mago, i svako malo staje
Dida onda sve svece skida s neba
Viče i beštimaje.
Da kvragu i tovar i politika mu
Da ga je triba odavno ubit
Da porka mizerija
Da đavlija beštija
Kad je jednoga dana
Dida iz polja doša sam
Plakala je cila kuća
A dida je po dvoru oda
Pušija
I dugo, dugo muča....


Image and video hosting by TinyPic

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se