marchelina
11.09.2009., petak
noćne kontemplancije
|
Blog bi uvik, ali uvik tribalo pisat po noći. Ja pišem sad na puno strana, i sve te stranice doživljavam baš nekako vizualno. Moj portal naprimjerice se plavi. Ona jedna druga stranica di me ima..ona mi je crvenkasta, iako nije, ali tako djeluje na mene, kao da je crvena. Onda još jedna druga stranica, ona mi je siva i poslovna, i ne znam kako sam tamo uopće završila. Ova moja stranica na blogu je jedina zelena baš kako ja volim da nešto zeleno bude. Ljubav između mene i ove stranice je planila na prvi pogled. Sićam se kad sam ono nešto eksperimentirala pa pokušavala koristit drugi dizajn. Pisanje po tim nekim crnim i bijelim i svakojakim dizajnima je činilo da se osjećam kao izbjeglica. Sve je tu, sve imaš, al' nije to kuća, moj sinko. U zadnje vrime rijetko navraćam, a i kad navratim, nemam ono nešto što me motiviralo na pisanje. Malo sam mozgala i shvatila da je to zato šta sad puno radim, na puno strana, puno raznih stvari. NAPOKON radim. Ali onaj osjećaj sriće koji me triba preplavit, nekako je izosta. Negdi između onog perioda prije, i sad, nešto mi se strašno dogodilo, i naslućujem da se radi o gubitku sebe. Izgubila san se, i gotovo. Predugo sam bila zabrinuta, čini mi se. Moja zabrinutost trajala je skoro od Nove godine, u početku, dok sam se bunila i dok sam cmizdrila, to san još uvik bila ja. Ali onda, u zadnje vrime, poklopila me neka čudna ravnodušnost, mislin da je to možda ono šta se na ingleški reče "burned out". Pa mi je prešlo u kronično. Ne uspijevam više nać onu "Marčelinu" blesaču šta se u već poznoj dobi raduje malim stvarima, cviću, proliću, kiši, snigu, judima, kremi za sunčanje, autobusima i krokodilima. Nadam se da je to samo prolazna faza, i da ću na ovu, meni najdražu stranicu, ponovo moć iskrcavat svoju uobičajenu dozu blesarija. Ne sviđam se sebi ovakva prerano ostarjela  Asti, baš mi prija noć. Nekako se osjećam. Možda da ovo počnem prakticirat? odo spavat anđelima mavat... |