Marta kod Vladimira na rucku
nedjelja, 29.01.2012.
Nemir...
Kao posle napornog dana, videla je samo udoban i ogroman krevet u hotelskoj sobi. Bez svesti i snage, bacila se ledjima, zatvorila oci i cula je samo tup zvuk, kad je on zatvorio vrata za sobom.
Jos uvek je osecala trepaje tela, a reci koje su joj iscrpele snagu su joj, kao indijanski bubanj, parale usi. Tek sada postaje svesna grca u stomaku, koji je odavno vec nepodnosljiv... Zakucan pogled u plafon, na njemu svetlucaju ponocna svetlost od ulicnih svetiljki, upravo prolazi tramvaj, cuje huk motora automobila, onda zagor i smeh srecnih ljudi u obliznjem kaficu.... ''Svi su nocas u ovom gradu srecni, osim mene'' - pomislila je ocajno !?
Kao da je osetila, jos jedan u nizu, snazan bol, i tajac... usnila je nesto leprsavo, nezno i lepo. Naglo se trgla, pogledala u plafon, svetlost treperi. San ili odbrambeni mehanizmi krhkog zenskog tela ? Sve je isto. Zasto je otisao ?
Nejasna ambijentalna muzika je ispunjavala svaki kutak sobe nekom smirenoscu, a otkucaji srca su slavili ritam bubnja. Kao da je do sada bila okovana ledom, svakog sekunda je sve vise osecala kako se bude njena cula... na usnama joj svez ukus vina, malo nejasan ukus njegovih usana, u tragovima oseca toplinu njegovog tela, miris parfema izvlaci iz memorije i na kraju se ne moze setiti njegovog lika. Da li je stvarno bio ovde ? Da li je stvarno bilo orgazma, koji su joj um pomutili ?
Oseca nemoc, kao leptir kome su krila polomljena... uzdah joj vraca osecaj udobnog kreveta. Osecaj usamljenosti... vise ne place. Nema grca u grudima, ali se ne moze setiti kada se poslednji put smejala, onako od srca ? A jos danas je sve licilo na pesme Jesenjina....
Boje su isparile sa njim, draperije su sive a zidovi beli... povredjena je. Bez reci je ostala. Slike su se smenjivale a ona je lezala, smirena i opustena. Misli su prestale da se roje... opet - negov ledeni pogled joj se urezao, grc u stomaku, treptaji se bude.
Molila je. Borila se. Zelja... a sutra je novi dan, samo bez njega.
nedjelja, 22.01.2012.
Da li postoje dominantni faktori ?
Trenutno hormonalno stanje, snazna zaljubljenost ili prosto duga i uporna apstinencija... sta je od ovoga tako krucijalno dominantnog znacaja za dobar sex ?
Ne postoji jedan, univerzalni faktor koji nosi snagu i kavalitet dobrog sexa, jer ako nekada postoji dobar sex koji se jednostavno desi, sta je, ustavari dobar sex ?
Nema tacnog i preciznog odgovora. A pravi je paradoks da se toliko knjiga i magazina prodaje bas sa tom temom, donose afiramtivne tekstove kako doci do vrhunca. Nema prave formule ali smo i dalje opcinjeni idejom da cemo tamo negde ipak pronaci recept koji nas cini sexualnijim, privlacnijim... rekao bih da je fabula svih tih knjiga i casopisa, najblaze receno, bajkovita. Tamo se izbegava reci da savrsen sex ne postoji, ne pominje se da veliki broj zena nikada, ili nezdravo retko, ima taj blazeni dozivljaj orgazma, nema ni reci o losim predispozicijama muskaraca sa malim penisima, ne pominje se da velikoj vecini parova sex traje manje od deset minuta... medjutim, opsesivno traganje za receptom traje, fantazija je pri ruci.
Tamo sex vise nije samo intimni odnos dvoje, to je oblacenje, kuvanje i sve se prodaje kao sex i kroz sex. Oslobodjen je individualizma i predstavlja univerzalno dostupnu mogucnost, pa je mastovitost pogubila granicu ukusa i umerenosti. Sex tako postaje javna stvar, rex public. Ko je sa kim imao sex je sada reklama a ne intimna vest, kako sex izgleda je bitnije od onoga sta se oseca. Ni prostitucija nije produkt modernog vremena, i sex bez ljubavi nije nista neuobicajno. No, ipak ljubav bez dobrog sexa je mnogo gora od opcije sexa bez ljubavi. A testosterone i feromone cemo i dalje nazivati ljubavlju, ali ostaje pitanje kako je njihovo trajanje nekako ograniceno na dve godine, ako se u telu luce celoga zivota ? Zasto ne bi imali osecaj zaljubljenosti celoga zivota, samopouzdanje i volju za druge.. ?
petak, 20.01.2012.
Ocekivanja i zelje u musko zenskom odnosu
U zajednickom zivotu muskarca i zene, medjusobno priblizavanje i postepeno ukidanje dominacije, a bez gubitka svoje individualnosti, je normalna pojava, kao prirodni vremenski proces. To je pozeljno, ali je u istoj meri ocekivano i sazrevanje u tom odnosu, menjanje stavova i ideja u razlicitim pravcima i sa razlicitim intenzitetom i u dijametralno suprotinim pravcima interesovanja, pa je onda logican i ocekivan suprotan process od priblizavanja muskarca i zene - udaljavanje.
Da li su tada izneverena samo ocekivanja ili zelje ?
U emotivnim vezama, kao i u svakom prijateljstvu, neophodno je pokazivati iskrenost, pozrtvovanje, lojalnost i vernost, s tom razlikom sto prijateljstva sticemo jos iz najranijih dana zivota, i u tom smislu unapredjujemo sebe, dok emotivna zrelost nije progresivna i uvek ostaje na onom nivou razvoja na kome se nalazimo kad smo usli u emotivni odnos. Dakle, emocije nisu nadgradivnog karaktera i nece svaki sledeci emotivni odnos, koji ostvarujemo, biti snazniji i bolji, iako mi to uistinu uvek ocekujemo. U ozbiljnim vezama, kao sto je brak, ocekujemo dugo i maksimalno ostvarenje sebe, ocekujemo zadovoljenje nasih emocija.
Ocekivanja…
Zelje sa kojima ulazimo u odnos, a predstavljaju beskrajno ralicit kolorit i izlecu iz naseg nesvesnog dela bica, su prepune neukrotive fantazije, pa ako ih se vremenom ne odreknemo ili prilagodimo realnostima, one mogu prerasti u frustracije
Zelje…
Po svom odgoju i percepciji, zena dozovljava i ocekuje da svaka, iole ozbiljna veza sa muskarcem, treba biti neposredna interakcija i onda zeli definisati medjusobni odnos formom koja obavezuje, a za muskarca je prirodno odbojno i pretesko vezivanje, pa se onda muskarac mistifikuje kao patoloski nevernik i nelojalan partner.
Ako je ljubav stanje zanosa i opijenost zeljama i ocekivanjima, onda je neverstvo i nelojalnost, kao svesno odabrana opcija ponasanja iskljucena, ali se sigurno moze detektovati neodlucnost, neiskrenost ili strah od neuspeha, a u svakom muskarcu se ocekuje alfa muzijak.
Ali sa druge strane, i muskarac i zena stare, sazrevaju i menjaju se u svakom pogledu pa i u pogledu vrednosnih sistema, ali ne istom dinamikom i u istom smeru, pa je za ocekivati i duboka nerazumevanja i nesporazume. Dakle, proces je vremenski upucen na neminovnost razlicitosti, u godinama koje dolaze, ali se do tada trebaju ’’izbrusiti’’ i navika pravljenja kompromisa, prastanja i popustanja, i sve su to dvostrano obavezujuci postupci i za muskarca i za zenu i ne postoji specifikum samo muskog propusta.
Muskarac moze gresiti ako aktivno ne stimulise odnos, ako povremeno oboma ne skuva kafu i donese u krevet, ako zenu ne obasipa komplimentima ili bar jednom, iznenada, ne ostavi jednu ’’blesavu’’ ljubavnu poruku, a petkom uvece je pozove na setnju kejom pored Dunava... tada mu nema opravdanja. I tada ce mu se desiti realnost iz pesme ’’Pravednih braca’’ - ‘You’ve lost that lovin Feelin’ :
‘’Izgubila si taj ljubavni osecaj
Vise ne sklapas oci kada ljubim tvoje usne
I nema one nekadasnje neznosti u dodirima tvojih prstiju.
Trudis se da ne pokazes, ali, draga, ja znam…
Izgubila si taj osecaj ljubavi,
Vise ga nema…
Nema vise dobrodoslice u tvojim ocima
Kada pokusam da te dosegnem
I smetaju ti sitnice koje cinim
To me prosto tera u plac
Jer, baby, nesto u tebi – umire…’’
srijeda, 18.01.2012.
Ni objektivna ni starosna kategorija...
Na ulici ne primecujem tinejdzere, prolaze veseli kraj mene kao letnji povetarac i nestanu, ali kad su usli u tramvaj, narusili su apaticno ozbiljnu atmosferu, kao rusilacko - remetilacki element u kompaktnu celinu ozbiljnih i zamisljenih ljudi. Zapljusnuli nas svojom snagom mladosti, smehom i rasprsili, bar na trenutak, onu lepotu mladalacke srece, neposrednost i osecaj bezbriznosti.
Prepricavaju nestasluke iz skole, veseli i nasmejani. Razdragani bez posebnog razloga, bezbrizni i puni zivota jer su jednostavno to mladi ljudi. Oni veruju u pravdu i lep zivot, koji pripada svakome od njih, pa zato na sve strane sire volju za zivotom, iskren osmeh kipti na sve strane...
Nisu neprijatni niti preglasni, oni su samo ''nevaspitano veseli'' u jednoj kamerno ozbiljnoj atmosferi, koju kroji zivot. Njihov smeh para etar ozbiljnosti i blazenog mira u tramvaju, ne pristaje osmeh i vedrina na licima zgrcenih misica ljudi koji su zagledani duboko u sebe, a tinejdzerima je to stanje nepoznato stanje duha.
Veseli mladi ljudi pivlace paznju i izmame osmehe, ali neminovno iznude efekat ''retrovizor proslih vremena'', pa onda zagrebemo po memorijskom ormaru i pocinjemo prevrtati izbledele slike svojih ''bezbriznih dana''. Na trenutak shvatimo da nam je zivot prelep, i da brzo prolazi, samo dok smo mladi, i telom i duhom, dok verujemo u snagu nepromenjivosti a hranimo se revolucionarnim idejama. A onda ?
Dolaze decenije zivota i prolaze kraj nas, ogrube nas i istrose, pocnemo gledati drugacijim ocima na svet oko nas, drugacije se oblacimo, drugaciju zabavu preferiramo, drugacije zene volimo, druge su nam strasti, navike i ukusi.
Jednostavno formiramo licne i drugacije uslovi za srecu. Vremenom se uveravamo da ne postoji ni recept ni covek koji je izmislio srecu, da je ona samo iluzija a ne stvar razuma i shvatanja ali i privilegija da se osecamo srecni i kad za to nemamo razloga. Toliko je apstraktna i izvan kontrole razuma ljudi da su nekada najmanje srecni ljudi koji imaju neke objektivne uslove za to, a sa druge strane nisu nesrecni oni ljudi koji imaju kataklizmicne uslove zivota, i tako dolazimo do srece kao duboko subjektivni osecaj a ne objektivnu ili starosnu kategoriju.
I do sledece stanice sam shvatio da su nase vreme zivljenja obelezili kondicionali... sve je uslovljeno.
ponedjeljak, 16.01.2012.
Pakost, zloba ili samo zenska karakterna osobina
Svakako da je zivotni uspeh muskarca i zene kada slave cetrdeset godina braka - ''srebrnu svadbu'', a kolicina satkane i ulozene iskrene ljubavi u taj vremenski interval, ostaje samo kao pretpostavka (tamna brojka), a svakako je ljubav u tom odnosu vertikala. A sasvim nesvesno potisnemo i onu drugu stranu medalje, kolicina patnje i trpljenja, kao strukturalni deo tako istrajno dugotrajnog odnosa.
Slucajno gledam emisiju urbano zenske provinijencije, objavljuje se vest da ove godine ovaj jubilej slave Dragan Nikolic - Prle i Milena Dravic, ali i Arsen Dedic i Gabi Novak. Sasvim mi je prirodno i zdravorazumski cuti iskrene cestitke, kao pozeljni i iskren fenomen izmedju muskarca i zene. Ali nije.... dve gosce, zene uspesne u poslu, sa ostvarenim karijerama (dizajnerka i pevacica) neskriveno i jako napadno imaju kriticki stav prema istrajnosti u braku, podvodeci svaku zenu u ovakom odnosu kao jedinu i pravu zrtvu.
Ne mogu misliti da su Milena Dravic niti Gabi Novak zrtve surovih muzeva Gagija i Arsena... ne verujem svojim ocima i usima, ali vidim komplekse koji piste na usima ovih zena, kao dve zahuktale parne lokomotive. Jadno i bedasto....
Razumljivo mi je da su feministkinje de facto protiv bilo kakvog trpljenja zena, bilo kakvog zrtvovanja zena od, ili zbog, muskarca, pa mi deklarativno izjasnjavanje zene sa takvim vrednostima za ovako iskljuciv, i sigurno ekstreman, odnos, nimalo nije iznenadjujuci, ali su iznenadjenje sve one zene ciji je pojavni oblik kosmopolitsko urbani stil zivota. Jer su to verovatno samo lucida intervala, trenuci kada otpuste kompleksi, kao kocnica onih istih lokomotiva, pa krene nekontrolisana erupcija zlobe, pakosti. I jos je bedastije kada se te dve kategorije socijalne duse coveka, predstavljaju u obliku surevnjivosti kao blazi oblik, koji se prasta....
U zenskoj ljubavi veliku ulogu igra sujeta, a cesto i glavnu ulogu... veliki broj zena privlace muskarci koji se dopadaju drugim zenama, prijateljicama. Cudna je kombinacija ovih osecanja kod zena, jer su cesto zenama privlacni musarci koji se dopadaju samo zenama a manje pozeljni muskarci koji su velicani od strane musakraca i to bez obzira na stvarni kvalitet musarca. Primetna je razlika medju zenama koje zele muskarce - zavodnike, i one koje zele musakrce koji su popularni medju muskom populacijom.
Kazu da zene sa jakom intuicjom i dobrom orjenatacijom u saobracaju imaju povecan nivo testosterona, a to znaci da su po karatkeru muskobanjaste, a da su one koje uvek znaju sta nece, po karakteru blizu detetu. Pa ipak zene su mnogo manje bahate nego muskarci i zato se uvek zacudim na zensku aroganciju, a posebno bez pokrica.
Negde sam citao da su najiskenije zene na Madagaskaru, nikada ne lazu jer rade sve sto zele i sve sto hoce jer svojim muskarcima ne polazu nikakve racune... da li je to bas prihvatljivo i sa karaktrenim vrednostima nasih ljudi ? Tesko...
srijeda, 11.01.2012.
Filharmonija & Silikoni
Negovanje svih umetnosti u gradovima i nije nikakav specifikum...u mom gradu se ne vidi na prvi pogled da u njemu zive stanovnici koji zaista umeju uzivati u malim zadovoljstiva zivota, neguju umetnost zivljenja, umetnost prihvatanja svih prelepih nelogicnosti i suprotnosti svim srcem. A najlepse je sto uspeva sve to pored svih onih limitirajucih i ogranicavajucih premisa metropole..
Vremenom su se neke posebnosti same izdvojile, nametnule po dobu ili zlu, ali su ipak prepoznatljiv simbol grada. Neki su oaze mira, kulture i pravog zadovoljstva, drugi simboli su ''punktovi za izbegavanje'', a treci su nesto izmedju i sublimiraju dve krajnosti, pa sa sobom, u isto vreme, nose dva razlicta prizvuka... poslednjih 20tak godina se izdvojila jedna ulica u starom delu grada, u centru, blizu Dunava (naziv ulice je samo formalnost..) cijim se trotoraima tiskaju baste fensi kafica, svih mogucih stilova, boja i ukusa, hedonisticki raj, mondensko mesto, steciste energije i lepote mladosti, ali i sa svim onim statusnim simbolima koje mladi ljudi ''gutaju'' i prihvataju bez rezerve, i gde je bitno ''biti vidjen tamo''. Kolokvijalni naziv ove ulice je ''Silikonska dolina'', zbog velike koncentracije silikona u telima devojaka koje uzivaju u carima ove ulice. Ulica zivi samo nocu, cele noci... puno je mladih i zgodnih muskraca sa skupim automobilima, satovima i naucenim manirima, prelepih i sexi devojaka sa firmiranom i provokativnom odecom, a svi zajedno bez imalo svoje kreativnosti, autenticnosti, jer svo sarenilo ukusa, stilova i boja je ipak tako puno uniformisano i propoznatljivo neukusno.
Svaka mladost je ''ludo lepa'' i iz perspekitve starijih ljudi, oni su bez perspektive... ali nije tako. Vreme je pokazalo da je to sasvim normalno i prirodno, mladi ljudi su revolucinoari i buntovnici, trebaju svoju originalnost i posebnost, i svako uopstavanje je samo po sebi pogubno lose.
Letos je ulica imala svojevrstan i zanimljiv performans...
Duvacki kvintet Beogradske filharmonije, cetiri mlada coveka, obucenih u smokinzima, sa svojim duvackim instrumentima je zaustavio saobracaj u toj ulici, trotoarima su se tiskali znatizeljni prolaznici a glavna ciljna grupa, kojoj su oni namenili svoj dvosatni neobicni koncert, su bili svi oni mladi i lepi muskarci i prelepe zgodne devojke, koji su sedeli u bastama svih onih kafica. Sa puno iskene volje su svirali dzez muziku, pokorno i uporno su isli od raskrsnice do raskrsnice i rasprsivali to culno zadovoljsto. Prelepo sviraju i niije to nikakvo cudo jer se ovi ljudi bave muzikom, kao sto nije cudno ni da mladi ljudi, koji su sedeli zavaljeni u udobnim sofama, uopste i neznaju da takva muzika postoji. Nije cudo ni sto su neke zgodne i lepe devojke, sa aluzijom na trubu, imale komentare ''Kao da smo u kafani..", i sto nisu razumele najbolje performans, i sto su shvatile da su im oni samo na trenutak prekinuli redovno i svakodnevno i besomucno ponavljanje istih prica i ogovaranje uz kafu.. i ovaj instrument su tako povrsno povezale sa kafanama i splavovima.
Lica tih mladih muskaraca i devojaka su lepa, negovana, ali je pogled isprazan. Vezivni element im je novac, i to onaj koji ne zaradjuju sami. I nista novo, nazalost, sto im naziv jednog sredista ozbiljne muzike ne znaci nista, i neznaju gde se nalazi, jer je zgrada takodje klasicne gradnje bez staklenih fasada...
Zato je zavrsetak ovog neobicnog koncerta na sredini ulice, pokazao svoju poruku, bukvalno i doslovno, kada su ovi muzicari razvukli natpis na kome je pisalo ''HVALA STO NE DOLAZITE'' ...
http://youtu.be/8XreZ-t1G-Y
utorak, 10.01.2012.
Stvarnost, koja zivot se zove...
Mozda mi se to desava samo zbog zrelih godina, ali sve cesce odskirnem antikvarnicu svoje duse. Tako, otkrijem da se ponekad logika, pravda i zivot nadju u trokoraku. Secanje me vraca u moje mlade, i samo pomalo svesne godine, kad sam poceo percipirati svet oko sebe, kao surovu neminovnost. U godinu koja je, uprkos svemu, bila predivna za jednu decacku sudbinu, iz mog komsiluka.
Vidljiva je bila radost decaka dok se spremao za prvi razred osnovne… u vreme kad je njegovog tatu mrvila opaka bolest, mrvila ga brzinom svoje sebicnosti, i kad se iz bolnice ocekivala neizbezno losa vest, decaka su sklonili u nasu kucu. Sudbina je dosla po svoje i majka decaka skrhana i zgromljena situacijom, pokusala je pricati utesnu pricu petogodisnjem decaku, kako je njegov tata otputovao medju zvezde i da ce nas gledati odozgo. Psiholog se usprotivio –‘Pametan je to decak, odvedite ga na tatin grob, recite mu istinu i pustite ga da se isplace, slobodno..’.Tako je i bilo.
U skolu je posao tako sto se drzao samo za ruku majke, i pomalo tuzno primecivao da druga deca imaju i tatu i mamu kraj sebe… cvrsto je stezao neznu maminu saku, hrabreci je da ona ne brine i da moze na njega racunati. Odlican ucenik, obrazovao se na stranim jezicima na Istoku, i nakon zavrsenog fakulteta dobijao puno primamljivih ponuda za posao. Godinama radi u naftnoj kompaniji… tek mu je trideset godina a vec je finansijski direktor.
Upoznao je i zavoleo devojku iz drugog kraja zemljine kugle. Posle nekoliko godina zabavljanja odlucili su se vencati, kuma je izabrao is svog komsiluka, skolskog druga.
Starinski rituali okupili su svatove na glamurozno uredjenoj terasi na krovu zgrade, gde se pruza predivan pogled na Dunav, veliku vodu koja se valja jos iz Nemacke… sto kaze Djole Balasevic - svadba ko svadba, koktel obicaja, pica i kica. Uzbudjeni gosti se tiskaju ispred bine sa mladencima i kumova, cekaju zvanican cin vencanja, dok se letnje nebo narogusilo i preti olujom. Maticarka svecanim glasom cita delove zakona o braku, na nasem pa na stranom jeziku. Onda divni stihovi cika Duska Radovica i poruka -’..ispunite godine zivotom a ne zivot godinama, ostvarite ono sto zelite, steknite ono sto nemate i cuvajte ono sto volite’.
Mladozenja vadi burmu i stavlja je na domali prst izabranice.
Bas tada je stvarnost pukla iznad povrsine slavlja, iznad krovova, nad Dunavom i Banatom, odjednom se izrazila ogromna i usamljena duga i uporno stajala dok mlada nije uzvratila burmu svom ozakonjenom muzu. I prvi poljubac, fascinatno, desio se sa cudnovato lepom pojavom visebojnog luka u pozadini, i poleteo je bidermajer, koji je sa sobom poneo naglo izbledele ostatke sarenih pruga na nebu iznad Beograda.
Shvatam kako i koliko je trosno sve ljudsko. Vreme je jedina neminovnost.
Pitam se da li je majka pre 24 godine pogresila sto je decaku rekla ono o tatinom odlasku na nebeski vidikovac ? Cvrsto verujem da je sarena duga na nebu, u ovom bas momentu, u sebi skirvala pogled dva ponosna, pomalo zaboravljena, oka.
Podsetila je ova duga i sve nas na istinu da deca, izrasla u najgorim i teskim godinama, mogu postati bolji ljudi od nas. Kao da nam je citirala poruku ’Ono sto je ocevidno, ne postoji’. Sreca je lepa, duga se ne moze uhvatiti a zivot je, kao i smrt – stvar maste. Svaka porodica ima jednu dusu, koja se u zgodnom trenutku prenese na novo koleno.
Sumrak i muzika su svecano silazili u sluh gostiju… krece stvarnost.
ponedjeljak, 09.01.2012.
Cestitke i zelje..
Svi kojima je, bez obzira na objektivne okolnosti slavlja, ovih praznicnih dana raspolozenje bilo mracno i mrzovoljno, pozitivni znak su mogli naci u lepom suncanom vremenu, koje je bolje od kise, a deci je pak manje lepo od snezne nove godine…
Nova godina, Bozic, cestitke i pregrst zelja. Neke su duhovite, prigodne, lepe i umerene, a neke vremenom postaju izlizane, tipske, stereotipne. Tako zelje za srecu, radost, ljubav, novac i dug zivot, gube tezinu saosecaja, duha, a slanjem sms porukom, one gube i onu radosno drhtavu neposrednost i iskrenost. Ponekad su i pomalo apsurdne.
Naravno, ne zelim traziti smisla tamo gde se ne ocekuje i ne zelim izloziti podsmehu navike i rituale, ali imam osecaj kao da je isparila ona iskonska komponenta u toj vrsti ljudske komunikacije, zelje su banalizovane do krajnjih granica. Bez otpora se utapamo u skrupule i klisee. A jedino su mi mladi ljudi vesnik zdravog razuma, u svemu pa i u tim dnevnim stereotipima… kad na ulici kamerom beleze njihove zelje, cuje se razlika, nemaju istu intonaciju, manje su konvencionalne i skoro sve su licne prirode (da zavrsi fakultet, da se ozeni ili uda), sto opet znaci da su uopstene zelje samo provizorijum, na koji se vise niko ne trza, ne uzima za ozbiljno.
Da li su nam zelje onakve kakvi smo mi ?
Prosle godine, u vreme novogodisnjeg slavlja, kruzila je sms poruka koja, pored puno para, zeli isto toliko srece, naglasavajuci da su oni nesrecnici na Titaniku imali dovoljno novaca ali ne i srece, kad su se nasli na tom brodu u tom momentu.
Ove godine kruzi sms poruka koja je u skladu sa svetskom i domacom krizom, i u kojoj se pored cestitke i zelje za novu 2012. godinu, cestita jos i rodjendan, Uskrs, 1.maj, zeli se lep provod na odmoru i lepa crna boja na morskom suncu, ali se zeli i srecna Nova 2013. godina, ako se kriza produzi, sa cistom namerom da se u buducnosti ustedi na slanju sms poruka.
Da li zbog mojih godina ili iz nekog drugog razloga, ove godine mi je najvise parala usi ona stara, stereotipna zelja ’Doziveo sto godina’. Ne mogu ne primetiti da je to ipak fenomenalna zelja, ali sa prilicno banalnosti u svojoj sustini. Cak ako se to pozeli nekoj babi, koja ima realnu mogucnost za ostvarenje tog fenomena, ova zelja mi je ipak malo besmislena, jer mislim da svaka zelja treba biti prilagodjena svima, da nije iskljuciva ili restriktivna (osim mozda mirno more pomorcima), a ova zelja ’za sto godina’ kao da je prigodna samo onima koji iza sebe imaju vec preko devedeset godina. Mislim da sam u pravu ! Dakle, u noci kad se ispracala stara i docekivala nova godina, rodjene su tri bebe, ciji plac izaziva dovoljno radosti i neznosti, a pritom predstavlja i njihovu prvu borbu u zivotu, pa mi je u njihovom slucaju potpuno banalizovana i besmislena ta zelja i nadanje za zivot od sto godina.
Ustvari, mozda mi nedostaje romantike ali mi je ipak prigodnija i logicnija zelja ’Puno zdravlja’, jer pored logike i dovoljno realnosti, ukljucuje isti cilj, zelju i nameru. Ako ima zdravlja ima i dugog zivota, ako nema zdravlja, mnogo toga postaje nevazno i besmisleno pa i dug zivot. Ali opet… bukvalno ’samo zdravlje’ je takodje zaista besmisleni zivotni minimum. A zdravlje bez srece ?! Opet samo sreca…. e dosta je. Al’ ne mogu se ne setiti jedne pijane, kafansko-muske postapalice, koja kaze : ’Bolje se roditi bez k…ca nego bez srece, jer ako ima srece i k…c ce veliki porasti’, i u tom izboru je pametno, bar mi tako zvuci, izabrati samo srecu !
Dakle, svima, zauvek, sve najbolje, sve najlepse… eto mene konvencionalnog.
