Marta kod Vladimira na rucku
utorak, 10.01.2012.
Stvarnost, koja zivot se zove...
Mozda mi se to desava samo zbog zrelih godina, ali sve cesce odskirnem antikvarnicu svoje duse. Tako, otkrijem da se ponekad logika, pravda i zivot nadju u trokoraku. Secanje me vraca u moje mlade, i samo pomalo svesne godine, kad sam poceo percipirati svet oko sebe, kao surovu neminovnost. U godinu koja je, uprkos svemu, bila predivna za jednu decacku sudbinu, iz mog komsiluka.
Vidljiva je bila radost decaka dok se spremao za prvi razred osnovne… u vreme kad je njegovog tatu mrvila opaka bolest, mrvila ga brzinom svoje sebicnosti, i kad se iz bolnice ocekivala neizbezno losa vest, decaka su sklonili u nasu kucu. Sudbina je dosla po svoje i majka decaka skrhana i zgromljena situacijom, pokusala je pricati utesnu pricu petogodisnjem decaku, kako je njegov tata otputovao medju zvezde i da ce nas gledati odozgo. Psiholog se usprotivio –‘Pametan je to decak, odvedite ga na tatin grob, recite mu istinu i pustite ga da se isplace, slobodno..’.Tako je i bilo.
U skolu je posao tako sto se drzao samo za ruku majke, i pomalo tuzno primecivao da druga deca imaju i tatu i mamu kraj sebe… cvrsto je stezao neznu maminu saku, hrabreci je da ona ne brine i da moze na njega racunati. Odlican ucenik, obrazovao se na stranim jezicima na Istoku, i nakon zavrsenog fakulteta dobijao puno primamljivih ponuda za posao. Godinama radi u naftnoj kompaniji… tek mu je trideset godina a vec je finansijski direktor.
Upoznao je i zavoleo devojku iz drugog kraja zemljine kugle. Posle nekoliko godina zabavljanja odlucili su se vencati, kuma je izabrao is svog komsiluka, skolskog druga.
Starinski rituali okupili su svatove na glamurozno uredjenoj terasi na krovu zgrade, gde se pruza predivan pogled na Dunav, veliku vodu koja se valja jos iz Nemacke… sto kaze Djole Balasevic - svadba ko svadba, koktel obicaja, pica i kica. Uzbudjeni gosti se tiskaju ispred bine sa mladencima i kumova, cekaju zvanican cin vencanja, dok se letnje nebo narogusilo i preti olujom. Maticarka svecanim glasom cita delove zakona o braku, na nasem pa na stranom jeziku. Onda divni stihovi cika Duska Radovica i poruka -’..ispunite godine zivotom a ne zivot godinama, ostvarite ono sto zelite, steknite ono sto nemate i cuvajte ono sto volite’.
Mladozenja vadi burmu i stavlja je na domali prst izabranice.
Bas tada je stvarnost pukla iznad povrsine slavlja, iznad krovova, nad Dunavom i Banatom, odjednom se izrazila ogromna i usamljena duga i uporno stajala dok mlada nije uzvratila burmu svom ozakonjenom muzu. I prvi poljubac, fascinatno, desio se sa cudnovato lepom pojavom visebojnog luka u pozadini, i poleteo je bidermajer, koji je sa sobom poneo naglo izbledele ostatke sarenih pruga na nebu iznad Beograda.
Shvatam kako i koliko je trosno sve ljudsko. Vreme je jedina neminovnost.
Pitam se da li je majka pre 24 godine pogresila sto je decaku rekla ono o tatinom odlasku na nebeski vidikovac ? Cvrsto verujem da je sarena duga na nebu, u ovom bas momentu, u sebi skirvala pogled dva ponosna, pomalo zaboravljena, oka.
Podsetila je ova duga i sve nas na istinu da deca, izrasla u najgorim i teskim godinama, mogu postati bolji ljudi od nas. Kao da nam je citirala poruku ’Ono sto je ocevidno, ne postoji’. Sreca je lepa, duga se ne moze uhvatiti a zivot je, kao i smrt – stvar maste. Svaka porodica ima jednu dusu, koja se u zgodnom trenutku prenese na novo koleno.
Sumrak i muzika su svecano silazili u sluh gostiju… krece stvarnost.
