pismoandjelu

subota, 05.01.2013.

Sacher priča

PRIČA PRVA

Brljam ja tako maloprije po fejzbuku ka i obično kadli zvono na vratima. Poštar. Pritrnila san, od glave do pete. Poštar obično, ako nosi nekakvu benignu poštu, samo ubaci kuverte tamo kraj vrata. Ako pak nosi ovrhe i slične zastrašujuće pošiljke, ono di tribaš potpisat da si primija kaznu, onda zvoni.

Izađen ja i pristravljeno čekan da on iz svog motorića izvuče presudu. I izvuče - paketić. Pomislila san da mi se skupilo toliko ovrha da mi ih sad šalju zipovane.

Potpišen, zgrabin paketić, razmotan ga. Vidin, neka drvena kutija. Na njoj piše :



DAS ORIGINAL

HOTEL SACHER

WIEN


Otvorin kutiju, podignen poklopac, unutra torta, čestitka i pismo. U potpisu:

"Bilo bi mi veoma drago da čujem šta ima novoga kod tebe i kako si. Javi se i dođi do Beča, naša vrata su ti širom otvorena.

D."


PRIČA DRUGA

Bilo je skoro 40 stupnjeva, lito u svom punom zamahu. Prijatejica i ja smo taman popile kavu i opraštale se nakon malog đira po Trogiru, kad me netko kucne po ramenu. Neka žena, od jedno 40-ak godina, lica izobličenog od bola, drhtavim glasom promrmlja:

"Molim vas...gdje ima neka apoteka u blizini..?"

Objasnile smo joj, tu, još dvadesetak metara, pa prva ulica livo, pa na kantunu. Zahvalila je i krenila dalje. Pratila san je pogledom i vidila da se nekako čudno presavija u hodu. "Iden ja za njom!" dobacila sam priji i sustigla ženu.

"Čekajte, iden s vama do apoteke". Uhvatila sam je ispod ruke i krenila, a ona je tvrdila da joj ne triba pomoć. Bilo joj je nekako neugodno, vidilo se po cilome motu. Rekla san joj da ne pizdi, kulturno kako ja to već znan.

U apoteci su joj rekli da ODMAH ode na Hitnu pomoć, i da joj oni ne mogu pomoć niti joj išta dat. Pokušala me se riješit tvrdeći da može sama do Hitne ali ne more se mene čovik tako lako riješit kad ja odlučin pilat. Cilo vrime sam je držala ispod ruke i napola je vukla. Videći da me se neće riješit, počela je čak i plakat.

"Ma nije potrebno..nemojte se gnjavit...ja ovo ne mogu vjerovat, žao mi je, ma idite, dobro sam, imate i svog posla, izvinjavam se, hvala vam od srca...".

"Jeste li sami u Trogiru?" pitala sam je, ignorirajući njen monolg.

"Ne, nisam, ali muž mi je na nekom poslovnom sastanku, pa ja išla malo obić grad, a nisam ga htjela smetat, mislila sam nije strašno kad me počelo boljet, ma neće mi ništa bit, hvala vam, uh...boli me, boli me...".

Na Hitnoj su je odma stavili na infuziju, šibnili injekciju protiv bolova, a što joj je bilo, za ovu priču nije ni važno. Važno je to da san ja tvrdoglavo ostala čekat dok njoj iskapa ona infuzija. Medicinska sestra me ispitivala.

- Vi ste joj rod?

- Nisam.

- Prijateljica?

- Nisam.

- Dobro, pa što ste joj onda?

- Ništa, ja van tako volin ić po gradu i skupljat ljude kojima je slabo. Dosadi mi se kupat i sunčat pa eto.


Sestra je zavrnila očima i okanila se rešetanja.

Kad je D. izašla, nije mogla virovat da sam još tu. Još ju je bolilo, ali joj je bilo dosta lakše pa smo krenile nazad prema gradu.

"Kako ću vam se odužit za ovo, kako ću vam se odužit....?"

"Deset ijada eura bi pokrilo moj trud" odgovorila san joj ka iz topa.


Smijala se na sav glas cilim putem do grada i poslin dok smo pile kavu isprid trogirske katedrale. Ispričala mi je da je iz Bosne, ali već dugo živi u Austriji, di se i udala, za jednog Austrijanca. Pričala mi je i kako je Muslimanka i kako njeni roditelji nisu tili ni čut da se ona uda za čovika koji nije njene vire. I da se s materom ponekad potajice čuje, ali s ocem ne, on je se odreka, iako je njen muž bija jako, jako dobar čovik. Plakala je dok je to pričala.

Mužu nevirniku je u međuvrimenu završija sastanak i pridružija nam se ubrzo na kavi. Dok mu je prepričavala što joj se dogodilo i objašnjavala mu tko sam, pobogu, ja, on je vrtija glavon u nevjerici. Njima je, kažu, nevjerojatno da netko može tako postupit i pomagat nepoznatim judima. Ja san isto vrtila glavon jer mi je bilo nevjerojatno da je njima to nevjerojatno i rekla san in da bi ovi svit bija još tri puta gore misto kad bi judi pomagali samo onima koje poznaju.

Na rastanku me jako zagrlila i počela plakat. Ja san se pripala da jon je opet pozlilo i rekla san joj da je više neću pratit na Hitnu jerbo da i moja bezgranična dobrota ima svoje granice. Onda se opet smijala i prevodila mužu Austrijancu pa se i on smija. Tražila je moju adresu i ja san joj je dala. Onda je prošlo lito i sve i ja san jednostavno zaboravila na cili događaj.

Dok mi jutros nije zazvonija poštar.

p.s. Sacher torta je mljac, mljac.

<	siječanj, 2013					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Travanj 2013 (2)
Siječanj 2013 (3)
Studeni 2012 (1)
Listopad 2012 (1)
Rujan 2012 (3)
Kolovoz 2012 (1)
Srpanj 2012 (5)
Lipanj 2012 (1)
Svibanj 2012 (2)
Veljača 2012 (4)
Listopad 2011 (1)
Rujan 2011 (13)
Kolovoz 2011 (6)
Srpanj 2011 (3)
Lipanj 2011 (2)
Svibanj 2011 (5)
Travanj 2011 (8)
Ožujak 2011 (4)
Veljača 2011 (1)
Prosinac 2010 (1)
Rujan 2010 (6)
Kolovoz 2010 (6)
Srpanj 2010 (6)
Lipanj 2010 (5)
Travanj 2010 (15)
Siječanj 2010 (2)
Prosinac 2009 (1)
Studeni 2009 (2)
Listopad 2009 (3)
Rujan 2009 (6)
Kolovoz 2009 (6)
Srpanj 2009 (5)
Lipanj 2009 (7)
Svibanj 2009 (11)
Travanj 2009 (12)
Ožujak 2009 (9)
Veljača 2009 (27)

Komentari da/ne?