pismoandjelu

četvrtak, 16.02.2012.

Čekaj me

Pričo, čekaj me. Brzo se vraćam.

16.02.2012. u 15:42 • 0 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 13.02.2012.

Morning has broken

Sunce.

U ovom gradu uvik na kraju pobijedi.

13.02.2012. u 16:47 • 0 Komentara • Print • #

Vrime u Splitu

Snig je popustija. Valjda s njim neće popustit i bis Splićana. Znan po sebi, bis more donit puno dobrih stvari u život. I puno loših izbacit iz života.
Prozor mi ne dihta kako triba. Zavjesa se mrda. Pleše pod naletima bure.

Iman plišanu žirafu. Poklonila mi je Kornelija za jedan od onih rođendana kad san prišla četrdesetu. Od te se žirafe ne odvajam više, čini mi se da je oživila. A čoviče, kad nekog toliko dugo vrimena grliš, mora oživit.

13.02.2012. u 02:25 • 1 Komentara • Print • #

petak, 10.02.2012.

I jer ne plače, govore da je lud

Je, istina je, nismo se baš snašli na snigu. Veselili smo se ka mala dica prva dva dana. Ja san se zbog tog veselja još više veselila. Toliko besplatne radosti za velike i male, nakon tako dugo vrimena. Toliko spontanog, čistog veselja gradu čija je privreda uništena, čiji je Zavod za zapošljavanje posta najposjećenija javna ustanova ikad, veselja u gradu inače bačenom na kolina ka šta je slučaj i sa još hrpom gradova u Lipoj našoj.

Pa smo se sanjkali, skijali, grudvali. Veselili se tom snigu i zaposleni i nezaposleni.

Onda su nan se počeli rugat šta se veselimo. Ka da su našu radost doživili ka osobnu uvredu.

Onda je kretenska gradska uprava potpuno zakazala, i počele su muke. Kad smo se počeli na te muke žalit, opet su nan se rugali.

Da smo lini. Smotani. Neorganizirani. Vakvi i nakvi.

I sad, može čovik lako podnit malo zajebancije na vlastiti račun. Pogotovo Splićani kojima je zajebancija na vlastiti račun u genima takoreć. Tradicija. Ako smo po nečemu poznati, poznati smo po tome.
Ali vrag je odnija šalu onda kad to više nije ličilo na zajebanciju. Danima san po portalima čitala otrovne primjedbe o Splićanima.

"Sami ste ih birali, eto vam sad!"

"Kreteni ste bili i ostali"

"Eto vam sad kad razbijate automobile sa ZG tablicama po Splitu"

I tako dalje, i tako bliže...

Bila sam osupnuta količinom zloće zagrebačkih komentatora. I ne samo zagrebačkih. Iskreno, rastužilo me.

I zato moran reć nešto:

Ne pristajen vam ja na to vaše, znate?

Ka prvo i prvo, ja Keruma nisan birala, a i da jesan, je li to bilo bitno u situaciji kad nan je tribala prijatejska rič?

Ispričat ću van jednu priču.

Nekad davno san živila u sritnom braku. Jednog dana moj brat je doša na moja vrata. Tražija je da malo bude kod nas. Posvađa se bija sa ženom, sa starcima, sa svima. Ja san, živeći tad u svom sritnom braku, osjetila potribu pametovat mu. Te sam si kriv za ovo, i sam si kriv za ono. Znate kako već pametuju judi koji imaju čvrsto tlo pod nogama. Ukratko, toliko san ispilala bidnoga brata, da je na kraju sam odlučija potražit drugu adresu.

Par godina kasnije, neko je i meni izmaka ono čvrsto tlo pod nogama. Moj divni brak se srušija, a s njim se, domino efektom, srušilo puno toga u mom životu. Jednog dana, taman u tijeku mučne brakorazvodne situacije, pobigla sam iz kuće i došla na vrata mom bratu koji se u međuvrimenu sredija. Otvorija mi je svoja vrata bez ijednog pitanja.

Nije me pita zašto sam došla ni koliko ću ostat.
Nije mi reka da san muža "sama izabrala".

Primija me jer je vidija da san u nevolji.

I nema gore stvari nego čoviku u nevolji nadmoćno pametovat. Čoviku u nevolji jednostavno triba otvorit vrata.

Ta bratova gesta me zasramila više nego išta u životu. I danas me je sram kad se sitim moje bahatosti i bešćutnosti onda kad je njemu tribala moja prijateljska ruka. Čak i ako čoviku u nevoji ne možeš ničim pomoć, opet si mu pomoga samim tim šta ga bar nećeš ponižavat zbog nevoje u kojoj se naša. Pa makar i svojom krivnjom.

Eto, zato je mene tuga uvatila, dragi moji Zagrepčani i svi ostali koji ste nas ismijavali. Ja nisan, ka šta se zna, nikakvi domoljub. Ali sudeći po tome kako me to prepucavanje Zagreb -Split rastužilo, moglo bi se reć da volin ovu zemju više od puno njih proklamiranih domoljubaca.

Je, istina je da auti sa ZG tablicama znaju letit u more. Ali takve stvari čine bolesni umovi kakvih ima i u vašem gradu. Takve stvari čine pojedinci koje ja ne smatram Splićanima. I zbog toga sva ona generaliziranja i pljucanja većina građana ovog grada nije zaslužila.

Zato se odričen svega toga. To nije moje.

Odričen se još nečega.

Moji Splićani, neki od njih, izražavajući svoj bijes prema gradskoj vlasti a posebno prema Kerumu i vrloj mu seki, začas su skliznili u vriđanje "vlaja". Na nekoliko portala san zapanjeno čitala komentare kako su "svi vlaji isti", i kako smo "vlaje pustili u grad a oni nas satrali".

To isto nije moje.

Osobno, poznajem neke Splićane koje bi rado zaminila za vlaje. To njihovo pižđenje o "Splićanima" i "Nesplićanima", to prepucavanje i bahatost samo zato šta su se slučajno rodili u Splitu, to meni isto nije Split ni Splićani. Odakle pravo bilo kome vrijeđati ljude po njihovom porijeklu? Ka da ono "Splićanin" i "Splićanin od kolina" garantira moralnu ispravnost?

E, onda takvim Splićanima isto moran nešto reć.

Meni Kerum ne smeta zato šta je "vlaj". Nego zato šta nije čovik. A za naletit na nečovika ne triba se njanci maknit sa splitske Rive, i ne triba ić "iza brda".

Ukratko, nije nam lako, a bit će nam svima i teže, jer se međusobno tako vriđamo, ponižavamo, svrstajemo. Jadna ti nam je Hrvatska. A, ja nisam neki domoljub, to se zna. Ipak me ovo boli.

Iden se sad opet veselit snigu, nadajuć se da to neće nikoga uvridit...

10.02.2012. u 18:44 • 4 Komentara • Print • #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

<	veljača, 2012					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29