Danas sam primio pismo od mog dobrog Pina. U Sarajevu je umro naš zajednički prijatelj Brdo. Želio bih ovo pismo podijeliti sa Vama...pa ga objavljujem u cjelosti....
Sutivan, 28. 03. ' 10
Goran Perić :
< Čitav život je samo tren, dodir ruke u tuđem snu, zato uvijek sam tako snen, kad si tu <
< Tužno jutro sutivansko <
< Potiran < iz kuće da ne remetim mir ostalih, žurno se oblačim i bižin van. Lutan cestom uz okamenjene kuće i poredane tamarise, i nigdir nikoga, ni žive duše, ni pasa da se malo pristrašin, nigdir nikoga. I dok tako bižin od sebe sitin se vas, koji ste išli ča.
5.45. Dobro ti jutro moj dragi Gorane,
već dugo te nima, ni u snu, ni u mislima, samo katkada, onako u žurbi, u prolazu, da me niko ne čuje, rečen u sebi < Gorane <, i onda znan da si tu i odemo... i ti i i ja svak' na svoju bandu.
Evo me, di stojin na rivi i gledan put Splita, pokušavan pogledon priskočit ono Mosor ( i šta ja znan koje su odizad brda i planine ). Proban te nać di se u miru odmaraš .... ( sitin se da tamo di si iša ča da ti nigdir lada nima, jebala ih škrtost vlaška, da ni čempres nisu mogli posadit ).
06.05. Dobro ti jutro dobri moj Gobbetto,
evo me sidin u tvom kafiću, u portu, burin je, friško je. Tuku vali o rivu, propinju se, sudaraju, pa opet sve iznova. Mirno je i tiho, a negdi u daljini galebovi kriču i paraju zrak. Iz obližnje crikve tuče kampanel uru neku, dok zvuk brodskog motora dili mandrač na pola. Vrti se kaić polagano u krug u portu ( reka bi zdrave u leru je ) oli priprema arte za lov, oli pak ribar čeka kumpanja svog. A tamo priko puta vidin čemprese, visoke i široke, lovrinac... .
Ponekad kad te poželin čut i oraspoložit se, pustin tvoj CD da ti čujen glas i tvoju čuvenu konferansu : < A sad ćemo jednu jubavnu, ma sve su pisme ustvari jubavne, a i tužne naravno .... <
06.30. Dobro ti jutro < Brdo <, Zoka naš dobri,
dok se magla spušta i okiva tvoj grad, a sunce se trsi i probija kroz nju, ti još dišeš i snivaš posljednji san. U polumračnoj sobi do koje dopire cigareta dim, tvoji drugari u po glasa da te ne probude čekaju tvoj kraj. U tišini mučnoj, svak vrti svoj film u glavi i osluškuju tvoj dah.
Sinoć mi je Emil reka : Rezultat je vjerojatno 2 : 1 za Split. Tužna utakmica.
Naviru uspomene, sjećanja, sitin se Mljeta, Sarajeva, Lastova, Splita, Sutivana, Mostara, sitin se nogometne utakmice na platou Sarajevo : Split ( naravno, da rezultat uopće nije bitan (( to je dio tajne < naše < male povijesti )), mada za nas splićane najbojhe da je zauvik zaboravimo, to se nikada nije ni zbilo ha ha, bili ste nas prigazili, uništili ). Of kors, da ste bili bolji, i ne sićan se više ko je tebe mora nosit do kampa, jadna li mu majka...
Osta mi je u pameti tvoj < ko da nećeš < smiješak, zaštitnički pogled, sitin se pisme koju ti je Gobbetto uvik mora zapivat, sitin se < galiota <, samo tvoga galiota, sitin se svega.
Uvik mi u bude srcu milo, kako ste nas prigrlili onda na Mljetu. < Nije bilo šanse < da nas pustite da gremo ča, onako dekintirani, došli na dva tri dana vidit i to čudo, a ostali cili život. I zapanti zauvik, svaki od nas nosi u sebi tu lipotu, to drugarstvo, to šta smo proživili i doživili, fale riči za to reć.
A i ovo zadnje, ovi posrani rat, kad si skupa s mirkanon iša u rat, branit svoj grad. Je, bila su nas puna usta, bili smo ponosni, jer ste oduvik bili judi, kada je moglo bit drugačije. Digli ste se onda kad je tribalo i pokazali oni humanizam, kojeg samo mali čovik more imat.
I sad na kraju svega mislin se zašto baš gobbetto, zašto baš ti, tako dva lipa čovika su morala proć kroz tu golgotu, tu patnju i bol ? Zašto ti gori kažnjava najlipše i najboje od nas, koji mu je ? Vas dva koji ste vazimali život taki kaki je, volili ga i uživali u njemu do prid sami kraj. Zašto ????
E moj zoka, misliš da si nas privarija ovi put, ma naćemo se mi. Zadnji put u Mostaru smo se dogovorili da ćemo u proliće ić na izvor Neretve, zar stvarno misliš da se nećemo nać, daj da vidin toga koji će zajebat. A do tada doviđenja zoka, doviđenja gobbetto, doviđenja gorane i družite se gori, čekajte nas, vidimo se uskoro...
Doviđenja drugari naši, zasvitlite malo jače sad gori među zvizdaman, jer ovo malo vrimena šta nam je ostalo, pa ćemo zajednički zapivat ka šta smo znali...
< I svi ćemo jednom, poći na taj put jednom...
Dovidova, tvoji Splićani
|
