Prodisala sam daleko od svih. Popila beskrajno puno kiše jer su mi Thai ljudi pričali o duhovima koji se pohvataju na kapi koje padaju direktno iz njegove najlipše palače. Sa središnjeg tornja prvo pošalje zeleno ljubičaste zmajeve da pokucaju na zlatna vrata koja vode prema svetoj planini Meru. Čuvari njegovog postojanja imaju tirkizne oči i blijedu porculasnku put. Ne smiju se jer balzamirana lica pucaju kad se pomaknu mišići. Stojim na petoj stepenici Wat Aruna i čekam molitvu zmajeva i dopuštenje čuvara za prelazak preko šiljastog tornja sa svetim spisima. Beskonačni nizovi demona svojim očnjacima tjeraju zle sile a razlomljena kineska keramika sa pijata iz 19 stoljeća prekriva svaki centimetar veličanstvenog hrama zore. Nebo se valja preko kapaka i crta živote koje mozak upija i pohranjuje u radnu memoriju za neke buduće dane. Priznajem, teško je ali kad znaš da je tamo gore ful mirno nekako ti nije bed. Čekam dopuštenje, zmajeve, bilo što. Čekam olakšanje dok se oblaci poigravaju sa zdravim razumom i isčekujem pomicanje zemlje. Zlatne cigle padaju i pokrivaju svaki komad moje nove grobnice, ne lomeći pritom ni jedno rebro. Ležim i mirno promatram savršeni niz koji se slaže ostavljajući otvoreni krov jer jebote ovo je tako savršeni kraj. Smijem se jer me kišne kapi luđački udaraju dok zmajevi otvaraju moju vilicu u koju ulazi beskrajno puno vode zajedno sa duhovima iz njegove najlipše palače. I nema više oblaka, nema ni zmajeva... samo poruka u ruci na drvenoj pločici urezana noktom zelenog zmaja. „Njoj danas najviše triba. Probudite sve duhove sa očnjacima! Neka pije iz moga pehara“
|
