Ne piše se Marčelo s Č, ali lipše zvuči. Pravo domaće. Ne moš starim ljudima sad prodavati priču o gramatici. A ne moš ni Briškulu nazivati Briscolom, igra se s kupom, špadom, dinarom i baštonom i drugačije ne ide. Baba i dido su liti satima znali visiti na teraci i igrati briškulu za marendu ili pečenu ribu uz dobru beštimu ka vragtisrićuodnija. Dido je umra devedeset i prve, a baba je iz dišpeta šta je otiša ća bez nje prvi put skinula crninu i nikad više nije odigrala partiju niti napravila bilu kavu s biškotinom. Bila san mala i nisan kontala zašto više ne tepli mliko u onom bilom potiću i supa u njih biškotine da postanu mekani za novo dobro jutro. Takvoj ženi s umornim sivim očima sad ne možeš objašnjavati da je moj Marčelo u biti strejnđer i da ona nikad neće moći razumiti moje potrebe. Nikad ga neće niti nazvati imenom. On je njoj samo „đava kojem ne zna ni ime“. Kad jednom odjebeš smisao, jer ne mora sve biti logika, stvari oko tebe poprime potpuno novu dimenziju i sritan si jer znaš da ti siječanja nitko ne može ukrasti. Ubaciš sve u neku kutiju, gurneš je na ormar i ne diraš godinama, pogotovo ne po noći. Ne želim više sama zbrajati zvizde po nebu i hvatati ih za krakove kad beštije odluče okončati život padajući. Nije mi nimalo vesela ta scena na koju svi zažmire i zažele želju jer ja imam filing da slijedi apokalipsa. Svoje strahove prenila sam na njega, a nisam tila, majke mi. Kao žgoljavi pinčevi drhturili smo ispod zvizda čekajući jutro u bojama. Pa kad bi se plavo nebo spojilo s modrim morem i poprimilo zelene flekice oko otoka, kad bi meštral zapuha i raznija oblake u milijardu oblika u kojima svatko može pronaći nešto za sebe očarani smo brali lavandu za kekse. Umisto biškotina za mog najdražeg dida Andru misili smo sirni namaz u maslac, dodavali puno cukra, šaku punu lavandinog cvita, jedno jaje, dvi žlice brašna i puno marmelade od lavandinog cvita. Ubacili to u špaker, čekali 20 minuta, posuli orasima, legli ispod zelene masline i guštali. Mirisno evanđelje moga Marčela kojem Anka nikad neće naučiti ime bilo je godinama jedini izlaz u svit skitnica, ljudi bez imena, bez opterećenja. Di su žene hodale gole u visokim bijelim lakiranim i ljubičastim štiklama od brušene kože. Di su muškarci pušili lule od tikovine sa srebrnim nastavkom za usta i trčali do pijace po limune za večernje koktele. Stari ljudi to ne bi razumili. Neću ih ni opterećivati, bojim se samo da se stareći i ja ne probudim u crno bilom svitu, bez boja i mirisa.
I nemoj više jutrima nestajati jubice, jubavi, i daj me pojubi prije nego odeš s mog ljubičastog kušina.
|
...slažem koreografiju jer tako noći poprimaju glađu i topliju nijansu. Sumiram dan ispijajući dozu zadovoljavanja. Netko potpuno stran, meni nepoznat, slučajni prolaznik ili odvjetnik Boga sunca pored malog kreveta za jednu i pol osobu ostavio bi poruku punu nostalgije, a meni triba kvalitetna šutnja i čokoladne bombice prije odlaska u pamučne tunele šarenih lancuna. Moraš mi dozvoliti da budem podalje od vlastitih sigurnosnih zidina koje me brane kao staru tvrđavu jer zbilja se bojim da me jedno jutro nebo ne dočeka zasukanih rukava. Želim da me diraš iznad površine jer ne razumim više jezik jubavi. I kome telefonirati da kažem da sam okej? Toreadori i moja publika, pobunjeni patuljci viruju Dostojevskom koje je rekao da nastoji voljeti život više od njegova smisla. Večeras zato odbijam biti poslušna jer mjesečeva kabanica optočena dijamantima, krojena po meni, za kasne koncerte uz morske orgulje, žudi za toplim tijelom koji će joj udahnuti život. Koracima, nečujnim, poput hoda na mekanim mačjim šapama zaobilazim smislene rupe života jer jebiga besmislene stvari uvik nekako lakše dopiru do srca skitnice. A to sam ja. Bez smisla i poretka. Bez glave i repa. I nije mi bed. Tako sam tila… i tako je najbolje. Primiti me za ruku da se ne raspadnem, bilo bi možda logično, jer trčeći u novim ljubičastim čizmama nisam baš spretna. Ali uganuti gležanj neće biti nešto što bi me večeras moglo spriječiti da se napijem, zaplešem po trgu i poberem zvjezdani aplauz jer Frusciante upravo započinje svoju – Maybe.