Koraljni obrazi...

14.11.2007., srijeda

Mirisno evanđelje moga Marčela

Ne piše se Marčelo s Č, ali lipše zvuči. Pravo domaće. Ne moš starim ljudima sad prodavati priču o gramatici. A ne moš ni Briškulu nazivati Briscolom, igra se s kupom, špadom, dinarom i baštonom i drugačije ne ide. Baba i dido su liti satima znali visiti na teraci i igrati briškulu za marendu ili pečenu ribu uz dobru beštimu ka vragtisrićuodnija. Dido je umra devedeset i prve, a baba je iz dišpeta šta je otiša ća bez nje prvi put skinula crninu i nikad više nije odigrala partiju niti napravila bilu kavu s biškotinom. Bila san mala i nisan kontala zašto više ne tepli mliko u onom bilom potiću i supa u njih biškotine da postanu mekani za novo dobro jutro. Takvoj ženi s umornim sivim očima sad ne možeš objašnjavati da je moj Marčelo u biti strejnđer i da ona nikad neće moći razumiti moje potrebe. Nikad ga neće niti nazvati imenom. On je njoj samo „đava kojem ne zna ni ime“. Kad jednom odjebeš smisao, jer ne mora sve biti logika, stvari oko tebe poprime potpuno novu dimenziju i sritan si jer znaš da ti siječanja nitko ne može ukrasti. Ubaciš sve u neku kutiju, gurneš je na ormar i ne diraš godinama, pogotovo ne po noći. Ne želim više sama zbrajati zvizde po nebu i hvatati ih za krakove kad beštije odluče okončati život padajući. Nije mi nimalo vesela ta scena na koju svi zažmire i zažele želju jer ja imam filing da slijedi apokalipsa. Svoje strahove prenila sam na njega, a nisam tila, majke mi. Kao žgoljavi pinčevi drhturili smo ispod zvizda čekajući jutro u bojama. Pa kad bi se plavo nebo spojilo s modrim morem i poprimilo zelene flekice oko otoka, kad bi meštral zapuha i raznija oblake u milijardu oblika u kojima svatko može pronaći nešto za sebe očarani smo brali lavandu za kekse. Umisto biškotina za mog najdražeg dida Andru misili smo sirni namaz u maslac, dodavali puno cukra, šaku punu lavandinog cvita, jedno jaje, dvi žlice brašna i puno marmelade od lavandinog cvita. Ubacili to u špaker, čekali 20 minuta, posuli orasima, legli ispod zelene masline i guštali. Mirisno evanđelje moga Marčela kojem Anka nikad neće naučiti ime bilo je godinama jedini izlaz u svit skitnica, ljudi bez imena, bez opterećenja. Di su žene hodale gole u visokim bijelim lakiranim i ljubičastim štiklama od brušene kože. Di su muškarci pušili lule od tikovine sa srebrnim nastavkom za usta i trčali do pijace po limune za večernje koktele. Stari ljudi to ne bi razumili. Neću ih ni opterećivati, bojim se samo da se stareći i ja ne probudim u crno bilom svitu, bez boja i mirisa.

I nemoj više jutrima nestajati jubice, jubavi, i daj me pojubi prije nego odeš s mog ljubičastog kušina.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se