Patuljci u glavi su se ponovno nešto pobunili, čujem ih kako se pomiču i razmještaju okolo po glavi. Sve mislim, stvaraju si prostora za party. Jedan se probudi, poškaklja drugog po tabanima, pa se on strza i probudi trećeg… i jebiga nastane ludnica. Smeta im kad kišem jer kašu kuća im se trese, smeta im kad jedem kažu zubi mi škripe… Alo ekipa, kad će više ta selidba. Premalo je mista za vas sedmero unutra. Vratite se više vražjoj Snjeguljici, neka Vas udomi, ona je dobra. Peći će Vam kolače i pitu od mirisnih šumskih jagoda, tetošit će Vas ko male Whiskas mačkice… Meni se to nekako ne da. Ja sam aljkava i to mi je tlaka. Ne dam im dovoljno prostora za zajebanciju. I uvik ih smirujem baš onda kad je njima super… ali nema ništa otmjenijeg od duše boje indiga, zato ću večeras umisto vode popiti puno tinte, kako bi riči poprimile smisao u bojama. A onda ih napadam sa štorijama o boji ljudskih misli koja postaje tamnija što je duša naizgled čišća. Samo varka lipi moji, nema tu promjene, vukovi će uvik ostati vukovi, a janjci gotovo svaki put završe na ražnju.
|
