Koraljni obrazi...
15.05.2007., utorak
Naplata
„...Ako obećaš da ćeš me držati za ruku pred svim svojim jednorogim duhovima otići ću s tobom i na kraj svita...“ I nije se javio odmah, mada sam čekala njegovu poruku i molila Boga da još jednom u svojim očima ne ispadnem naivno pile. Sunčala sam se ispod drvene police sa knjigama dok je Fabric Live tresao cilu zgradu, da ne čujem ni vlastite misli. Sve dok nije zavibriralo pokraj glave... „Doći ću po tebe dok kažeš keks“ Skočila sam sa poda, tresnula glavom od policu, stišala muziku i skakala po stanu ka malo dite. Riba je zagrizla ješku. Sigurno se nasmijao sa svojim rijetko šesnim zubima. Papir i olovku u ruke... „Lipi moj, sićaš li se kad sam te prije nekoliko godina čekala dvi ure na plaži sa vrićom za spavanje i parama koje sam ukrala ćaći jer smo smislili pakleni plan da obiđemo cilu Evropu stopirajući, ja & ti, sami, mladi i ludi... sićaš li se i da se nisi tada pojavio a ja sam ostala siditi cili dan na pijesku smišljajući kako da sve to pregrizem i ne dam ti do znanja da me boli... E, a znaš ono kad si me držao za ruku dok smo gledali Buena Vista Social Club u KIC-u i šapta mi da će mo skupa ostariti ko oni i dočekati penziju u Havani pa si to isto sutradan ponovio sa nekom drugom, na isti način... Koja nemaštovita pička. Hvala Bogu da si mi uvijek bio rezervni jer da si mi bio jedini odavno bih prošvikala. Sam si me naučio tome jubavi. Uz tebe sam naučila biti đubre jer drugačije nismo mogli. Jebiga, maske na našim licima su nam oduvijek davale onu strahovitu privlačnost jer baš nikad nisam znala što se krije ispod tvoje, a ja upravo sada skidam svoju i naplaćujem ti sve one dane kad si mislio da si centar mog svita. Čekala sam ovo godinama... Najdraži, jebe se meni za tvoje pješčane plaže koje si otkrio u kasnim tridesetima, imena ionako nisu važna, a virujem i da bi moje sigurno napisao krivo. Toliko dugo se poznajemo, a ti me još uvik pitaš da li se moje ime piše sa J ili bez njega. Zbilja si glup za popizditi. Sad se lipo digni sa tog kauča, ne da mi te se više gledati, i ne lupaj vratima jer nisu tvoja. A moje ime se piše s J, virujem da ćeš ga sada zapamtiti.“ Otvorila sam mu vrata i skočila na njega tako sritna što je napokon tu. Pričao mi je narančastom nebu i suncu okupanom u krvi, kaže – prekrasno je. O plavim leptirima sa bijelim točkama koji te gledaju drito u oči. O obojenim snovima i drhtavoj stvarnosti koja svakodnevno nagrađuje posebne i odabrane. "Idemo?“ Naravno, samo da se otuširam... na stolu je nešto za tebe, pročitaj dok se ja spremim. Hoćeš možda soka? Svježe iscijeđena duša, 100 % prirodno... |
10.05.2007., četvrtak
Prvo popit kavu, pa zarakijati i onda bi tribala odgovorit SMS-om
Rekli su mi da je kucao sinoć kasno po mojim vratima i šapatom vrištao kroz friško namirisan vrat isprepleten svijetlo plavim venama. Da je imao na sebi tamno plave rabatinke, maslinasto zelenu majicu sa likom Che Guevare i ruksak sa avionskom naljepnicom. Nisam ga čula, majke mi... „Evo draga, ostavio ti je i pismo, zamolio me da ti ga ujutro dam što prije pa sorry ako sam te probudila ali rekao je da je važno“ piskutala je mini susjeda iz velikog veselog vrta preko puta moje gajbe. Znači vratio se. I došao mi je reći da je tu. Lipo od njega... „Jube, nemoj niti pomišljati da sam došao da ti kažem da te volim, ne budi blesava. Tu sam i puka sam od velike nesanice ko u onoj pismi od Faithlessa: Došao sam po tebe ako si voljna napustiti ovo svoje slatko leglo buhica i nastaniti se sa mnom kao arheološka figura u iskopinama dnevnog boravka civilizacije Inka. Žvakat ćemo listove koke kao i njihovi svećenici pri svetim obredima. Filing je nenadjebiv. Sad napokon kontam i Freudovu filozofiju. On ju je trošio sve dok se nije navukao i stao, pa pao... 1887 godine. Prije točno 120 godina... Ma gle neću te nagovarati, samo te pozivam da skupa napišemo naša imena na jednoj pješčanoj plaži po tvom izboru sunshine. Što kažeš? Aj javi se kad otvoriš krmeljave oke. Znam da sad još uvik ne kužiš ni kurca što ti pišem. Čekam odgovor. Živila!“ |
09.05.2007., srijeda
I što kad si tako daleko da ne možeš nikoga pogledati u oči. I što kad bi najradije zaplovila venama na jebeni ringišpil života, da se izokrenem u očima i izađem kroz crveni nokat. I znam da ne pripadam ovdje i da moj pogled sumanute skitnice nije nadopuna za dan sa osmijehom, ali nije me briga. Posadit ću svoje plastično drvo života u dječju kanticu za igranje u pijesku da nikad ne uvene u tom pitaru boje ciklame i pričat ću mu svaki dan o okruženju, jer mada ne vide biljke osjećaju. Živit ću s njim pokraj puknutog prozora da osjeti lagani meštral na svom mlado propupalom lišću kao skupa Bonsai maslina u Kineskoj porculanskoj posudi. Je istina je, pamtim i bolje dane ali kad petljaš po sivim stanicama i daješ zadnje kapi sna kroz kapaljku otvora igle, e onda zaglaviš. Koprcaš se sumanuto jer noge su prošle i bokovi su se suzili ali glava ne ide kroz otvor... i jebiga sad sam ni tu ni tamo. I što sad, pitam te što sad...?... Mogu dramiti... ili pokušati prispavati napola presječena... Ne idem dok drvo ne oživi, čekajući vrtne patuljke iz one glupe reklame. U svakom slučaju muvat ću se još malo... |
