Koraljni obrazi...

15.05.2007., utorak

Naplata

„...Ako obećaš da ćeš me držati za ruku pred svim svojim jednorogim duhovima otići ću s tobom i na kraj svita...“ I nije se javio odmah, mada sam čekala njegovu poruku i molila Boga da još jednom u svojim očima ne ispadnem naivno pile. Sunčala sam se ispod drvene police sa knjigama dok je Fabric Live tresao cilu zgradu, da ne čujem ni vlastite misli. Sve dok nije zavibriralo pokraj glave... „Doći ću po tebe dok kažeš keks“ Skočila sam sa poda, tresnula glavom od policu, stišala muziku i skakala po stanu ka malo dite. Riba je zagrizla ješku. Sigurno se nasmijao sa svojim rijetko šesnim zubima. Papir i olovku u ruke... „Lipi moj, sićaš li se kad sam te prije nekoliko godina čekala dvi ure na plaži sa vrićom za spavanje i parama koje sam ukrala ćaći jer smo smislili pakleni plan da obiđemo cilu Evropu stopirajući, ja & ti, sami, mladi i ludi... sićaš li se i da se nisi tada pojavio a ja sam ostala siditi cili dan na pijesku smišljajući kako da sve to pregrizem i ne dam ti do znanja da me boli... E, a znaš ono kad si me držao za ruku dok smo gledali Buena Vista Social Club u KIC-u i šapta mi da će mo skupa ostariti ko oni i dočekati penziju u Havani pa si to isto sutradan ponovio sa nekom drugom, na isti način... Koja nemaštovita pička. Hvala Bogu da si mi uvijek bio rezervni jer da si mi bio jedini odavno bih prošvikala. Sam si me naučio tome jubavi. Uz tebe sam naučila biti đubre jer drugačije nismo mogli. Jebiga, maske na našim licima su nam oduvijek davale onu strahovitu privlačnost jer baš nikad nisam znala što se krije ispod tvoje, a ja upravo sada skidam svoju i naplaćujem ti sve one dane kad si mislio da si centar mog svita. Čekala sam ovo godinama... Najdraži, jebe se meni za tvoje pješčane plaže koje si otkrio u kasnim tridesetima, imena ionako nisu važna, a virujem i da bi moje sigurno napisao krivo. Toliko dugo se poznajemo, a ti me još uvik pitaš da li se moje ime piše sa J ili bez njega. Zbilja si glup za popizditi. Sad se lipo digni sa tog kauča, ne da mi te se više gledati, i ne lupaj vratima jer nisu tvoja. A moje ime se piše s J, virujem da ćeš ga sada zapamtiti.“ Otvorila sam mu vrata i skočila na njega tako sritna što je napokon tu. Pričao mi je narančastom nebu i suncu okupanom u krvi, kaže – prekrasno je. O plavim leptirima sa bijelim točkama koji te gledaju drito u oči. O obojenim snovima i drhtavoj stvarnosti koja svakodnevno nagrađuje posebne i odabrane. "Idemo?“ Naravno, samo da se otuširam... na stolu je nešto za tebe, pročitaj dok se ja spremim. Hoćeš možda soka? Svježe iscijeđena duša, 100 % prirodno...

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se