Koraljni obrazi...

26.01.2007., petak

Čarobnjak, šarmer, ljubavnik, frend...

Pepito je bio mali lik iz podzemnih tunela iskopanih ispod mojih začaranih maslina. Zajedno sa suncem znali smo umirati od smijeha njegovim stopalima koja su naspram tijela bili kao dva kanua zataknuta na mršavim nogama mog malog čarobnjaka. I sve bajke svita i svi oni nestabilni pisci koji su se skrivali po tavanima nisu mu bili ni sjena. Mali je smišljao priče dok kažeš keks. Bez zamuckivanja, bez pauza… Samo je pričao i pričao i pričao… Kažem Vam, nešto nevjerojatno. Po zimi bi nestao na par mjeseci pod zemlju jer se bojao bure koja mu je ljuštila obraze i vračao se čim bi zatoplilo sav natečen od spavanja i blijed ko krpa. A onda su započinjali naši najduži razgovori. Ja sam samo mučala i upijala njegov duh kao spužva dok se on rastezao po toploj zemlji ko zmijica. Ručali smo zajedno pomidore iz vrta mog dida koje ga je jednom prilikom slučajno zgazio. Bidan je zarežao ko bisna lisica i po ure se previjao po podu. Skoro mi je tada i utekao jer sam se upišala od smiha, ali nije moga da mi ne ispriča sve svoje snove u bojama. Dok smo se mi svakodnevno skrivali od granata on je hodao ispod duge i kupao se u toplom moru Indijskog oceana. Spominjao je i svete krave koje su mu donosile krafne punjene čokoladom. Šarmirao je sve ljepotice šarolikog Bombaya svojim pričama o Mediteranskom suncu i mojim lipim maslinama. Ma da se nije rodio na isti dan kad i ja mislila bi da je izmišljen, da postoji samo u mojoj glavi i baš zbog njega, na naš rođendan ja sam mu se zaklela da nikad neću odrasti. I iako je prošlo već sto godina od kada sam ga zadnji puta vidila znam da je još uvijek negdi doli ispod moje masline i fali mi, jebote kako mi fali…

23.01.2007., utorak

Pas tragač... i dva tri mušketira...

Sad sam tu i čekam te, mašem repićem, veselim ti se, zar ne vidiš budalo... Njuškat ću kao pas tragač svaku cestu kojom si prošao. Veselo mašući mali repićem svaki puta kada osjetim da sam ti bliže. Pronaći ću te, ne brinem se oko toga, do sada sam uvijek uspijevala pa se ne zabrinjavam previše. Trenutno sam na Kingston Bridgeu i osjećam te tu negdi. Možda dišeš u Thamesi ispod ovog ljubičastog betona kraljevske nepouzdanosti. Slaba sam s parama ali prodat ću i dušu vragu samo da me pojubiš tu na ovoj ogradi dok Phantom bude bježao iz Opere pod budnim okom kraljice. Neka sam gladna i bosa... Bilo je i gorih dana... Sad sam tu i čekam te, mašem repićem, veselim ti se, zar ne vidiš budalo. Oduvijek si bio slijep za takve stvari ali sada se ne mičem dok ti ne kažem da nije cili svit tvoja igraonica, ali ja te volim i bila sam klaun u rukama tvojih pički koje si huškao na mene svaki puta kad bi ti dosadile. Ne želim te natrag, ne budi lud. Ja sam tu samo radi dobrog provoda a cila ova spika je samo lipi način da ti kažem da te volim, jebeno te volim... ali i da je moja disco kugla sada okrenuta prema novom DJ-u koji ima oči boje slonovače i velike dugačke trepavice kojima me zaklanja od radoznalih pogleda. I još nešto; samo nesretni ljudi loše plešu, a ti si zbilja bio grozan.

15.01.2007., ponedjeljak

Tickling...

Osjetila sam sinoć škakljanje po tabanima i nečiji smijeh umjesto mojega. Mirisni dodir vatre spojen u cvjetnoj noti s toplim začinom cimeta. Tako zavodljiv i strastven kao Samba u južnoj zoni Ria. Pakiram se, ma nije me briga za posao, nema veze, čekat će me moji ljudi. Snovi ti uvik nešto žele reći, a ovaj moj mi sad govori da je vrime da malo mrdnem dupe i pravac Brazil. Uzimam žute Havainas japanke, one mi jedine ne nabiju žulj na noge, kostim boje sniga, povratnu kartu na 6 rata i zarobljena između polijepljenih pera predivnog, ručno izrađenog jeftinog kostima švercam se na tvom ramenu bez karte, ali sritna ko guzica na Karnevalu života. Upijam mirise zgodnih preplanulih tijela tvojih sestara i ka japanski turist škljocam aparatom bez prestanka. Predivna si... tako tajanstvena i senzualna, divlja i čvrsta, ma, da te i sam Michelangelo klesao svojim božanskim prstima ne bi bila tako lipa... SamBa Di JaNeIRo i na, na, na, na, na, na, na, na... Idem ća tek kad prokližem kao kapljica između ovih čvrstih sisa...

12.01.2007., petak

Redemption Song...


09.01.2007., utorak

Bit ću vaza u kojoj će rasti tvoj bambus sriće u crnoj sobi sa staklenim zidovima satkanih od snova. I onda kada me tresneš po ramenu a ja se razletim po staklu, nasmijat ću se dentijerom od porculana. Ti si moj spasitelj, moj dolar kad lutam ulicama nepoznatog velegrada u potrazi za čunga lungom. I znam da me možeš voliti iako mi još ne znaš ni ime, ni kako izgledam, ni da li nosim borosane ili japanke boje mora sa ribicama zalipljenih moment lipilom. Znaš samo da bi me nekako ipak volio imati nasuprot ogledala tako da ulazeći u mene vidiš odraz svoje čvrste guzice u njemu, da mi pokažeš žilu kucavicu u utorak navečer... Ajmo bejbe, vrime je da se pokrenemo. Nema više zajebancije...

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se