petak, 20.10.2006.
Jurnjava po gradu
Ne znam što da mislim o svom prezimenu; ne znam da li želim pristati na Voldemortovu ucijenu. Tko zna što je on sve spreman učiniti...da budem Nasljednik. Zašto to želi? Ne znam...Noarh je naposljetku pobjegla samnom. Dok mi je objašnjavala što su semafori uočio sam čovjeka s crnim balonerom i izrazito zelenim očima, istu osobu koju sam vidio na dan dolaska u bezjački svijet.
Smrtonoša ili auror? Sada me love obje strane, pa kako sam se mogao tako duboko zapetljeti?
Kada smo potrčali i on je potrčao i nije nas gubio iz vida. Skrenuli smo u neku ulicu, a iz nje u neki ogromni, šareni bezjači shoping centar. Sakrili smo mu se iza gomile ljudi, ali znam da ćemo se s njim prije ili kasnije opet sresti... Izašli smo na stražnji izlaz pa na cestu. Prešli smo kroz crveno i prema nama je hodao neki dosad najsmješnije obučen bezjak.
"O-o..." prošaptala je Noarh.
"Što, poznaješ ga?" upitao sam.
"Marco, to je prometni policajac! To ti ja nešto kao auror za promet. Prešli smo na crveno"
"Pa šta ne voli tu boju?"
Da izbjegnemo daljne dosadne lekcije i ako ne i kaznu, počeli smo trčati i bježati i od njega. Krasno, sad nas osim aurora, i smrtonoša naganja i bezjački policajac. Stali smo kod nekog kafića da popijemo čašu vode i malo se odmorimo.
"Hm..Marco, gle! Nije li ona.." rekla je Noarh i prstom mi pokazala na ženu prekoputa koja je piljila u nas kroz svoje ogromne crne naočale koje su joj zakrivale pola lica.
"Što s njom?" pitao sam u trenutku kada me Noarh željela povući da krenemo, žena je već izvukla štapić.
"Longbottomova? Noarh? Što ti radiš...s njim?" upitala je zureći u Noarh, a dok je štapić uperen držala u mene.
"Ja..Marco nije ništa kriv." rekla je. Par znatieljnih bezjaka pogledalo je prema nama, ali nitko nije previše obraćao pažnju jer je u kafiću bila velika gužva.
"Ne bih to nikada očekivala od tebe, Noarh. Vidim da nisi na roditelje." Rekla je ta žena pa tek onda pogledala mene " Ustaj, ti smeće jedno".
Moramo pobjeći. Bacio sam jopj čašu vode u naočale, a dok se snašla Noarh i ja smo već trčali iz kafića."Tko je ona?"
"Auror. Obiteljska prijateljica...Što će sada, kada kaže mojim roditeljima da biježim s tobom, što će oni pomisliti? Što uopće misle? Zašto te uopće aurori naganjaju? Znam da smrtonoše traže tebe...ali aurori?" govorila je trčeći.
"Zbog kamenčića, ali na znam zašto, dao mi ih je jedan čovjek i ništa više neznam. A..ako ti je problem bježati samnom, slobodno...mislim, ako ne želiš odi."
"Ne, želim pomoći, naravno...S tobom sam. Samo znaš ja ću se trebati vratiti u Hogwarts nakon praznika"
"Znam.." rekao sam. Ulične svjetiljke su se upalile, a mrak se spuštao. Ušli smo u neku kuću iz koje je odzvanjala glasna glazba. Tulum tinejđera naše dobi. Odlično mjesto za skrivanje. Pustili su nas, pričali smo, popili neš i pojeli dosta. Odjednom je Noarh stala kao ukopana.
"Seamus?"
Upitala je plavokosog dečka do sebe. To joj je dečko. Bolje da se izgubim, taj Seamuus me nikada nije volio, prije par godina smo se i potukli. Stajao sam iza, ispijao neko piće, razmišljao o aurorima kad je odjednom Noarh izbezumljeno izašla van. Izgleda da su se posvađali..Bilo mi je žao, Noarh mi je prijateljica...No Seamus mi se nije sviđao. Krenuo sam za njom ali su me spriječila šestorica krupnih muškaraca. Pogledao sam im lica. Aurori na čelu s Frankom.
Pogledi su im bili hladni i bezmilosrdni. Sad me tek čeka užas, gdje će me zaboga odvesti..? Što će učiniti samnom? No barem me nisu ulovili s Noarh. Ona je vani, izašla je. Trenutak prije.
--Ljudi znam da je ovaj post bezveze, pišem ga na brzinu...i oprostite što nisam dugo pisao, knap sam s vremenom. Sljedeći post sljedi ubrzo... 
