Živi kako možeš kad ne možeš onako kako hoćeš

Što li samo alkohol učini od čovjeka… ali opet kako li samo pravo pitanje u pravom trenutku, me natjeralo da malo promislim… od nekud se pojavila neka bezvoljnost za svačim… ne znam što želim, što tražim, što trebam, a očito ne znam ni što imam… čemu sve to… radim ono što me kod drugih smeta, idem stopama koje su mi glupe… silim nešto uzalud, gubim svoje ja, i polako se ne prepoznajem… misleći da je to kratka, privremena faza, ali jebote sve mi se više čini da se u nešto pretvaram a da ni sam ne shvaćam u što… možda mi ove sad riječi olakšaju trenutno stanje, možda shvatim gdje griješim… a možda i ne... toliko se jadno osjećam, toliko trebam tu toplinu, a nema je opet je nema… skoro da nemam volje ni objašnjavat što trebam… a možda mi to nije ni potrebno… možda će se sad vidjet koji bunar vodu drži…

Sve žene uporno tvrde da su svi muškarci isti, ma na neki način isti smo, ali ne po onome svi su kurve… nego po pojedinostima svaki se muškarac poklapa u određenoj sitnici kao i žene… lako je sve to pričat i žalit se na sve to… no hajde ti nađi muško koje će biti poput plastelina pa ga napravi po svojoj volji… i to će se prije naći nego žensko koje će biti približno savršenstvu ali se neće da dati modelirat da bude savršenstvo… ipak u svakoj osobi postoji barem djelić onog JA koje izađe na vidjelo prije ili kasnije i ne dozvoli da se s njome manipulira… iako to nije manipulacija nego sitnica koja bi drugu osobu činila sretnom… i ne zaboravimo da sretne veze ne ovise o tome jel ste upoznali pravu osobu nego jel ste vi prava osoba… pa i da pređete preko sitnica…

Ponekad mislim da nije sve kao prije, možda stvarno sam brijem, al ipak znam da mi sretno lice tuga krije, srce čeka da se opet smije... Jegiba nije to bol iz srca, što tjera srce da prestane da kuca. Bol iz glave, mračne misli me mlave… Misliš samo na jedno, al samo tebi to je vrijedno, za druge je bijedno. No tko danas sluša druge, stvori sebi šarene pruge, i ne čekaj mračne noći duge… He lagano za reći, no treba snage steći i preko svih stvari prijeći, opet noću mirno leći…

Možda moje misli nemaju nikakvog smisla pa ih držim za sebe, jer doći će vrijeme kad će se pokazat dali sam ispravno postupio, a ako jesam ponosit ću se sobom… ako nisam nikom ništa… No jedan bed… tu dolazi do pitanja iskrenosti između 2 osobe… ako prešutiš nije u redu, ako kažeš šta misliš, a to se ne dogodi onda si ti posran, i što napravit… pitanje za milion dolara... vrijem pokazuje sve… vidjet ćemo…

Kako je teško nekog zavoljeti, a kad nekog zavoliš toliko teško prelaziš preko nekih stvari… ma koliko god tvrdiš da su to sitnice, ma te su sitnice bitne, karika po karika evo ti lanca… Znate ono, probudite se razjebani od ranog jutra, sve vam je u kurcu, i baš vam pri fali ona nježnost, ona sigurnost, ma kakva takva, i ženska sigurnost je dobro došla, pa nisu svi muškarci prema svim ženama olovni vojnici, dogodi se da pred jednom klekne, pa i da tom olovnom mužjaku fali ona sigurnost i ljubav… kad ono sve nekako krivo, namjerno ili ne namjerno, sve je obrnuto od onoga što vam treba, jednostavno raspoloženje vam je toliko loše da se na ništa drugo ne možete ni djelić priviknut… živci pucaju, polako jedan po jedan… kad ono lom… ma da li je to sve krivo, što pukneš ko kokica baš u tom trenutku… a znaš da drugu stranu živci silno smetaju… jednostavno riskiraš ili će sve biti bolje i neće se ponavljat ili će past u vodu… ma ne znam… kako dalje pitanje je sad… Ma najgore je u svemu tome što kad gledam iz nekog trećeg lica, boli me i postupak i jedne i druge strane, jednostavno iz 3. lica vidim 2 vatre koje gore… koja će se ugasit, ne znam… Laku noć…

Evo ga još jedna jezikova juha je prošla… ipak sam ja samo jedan mali drkoš koji mora slušat kako mama kaže… mislim mora… ono politika se vodi na ono da ona nije nešto pa želi budem ja ili je ona nešto postala pa želi da i ja… ma joj čemu to određivanje sad… do sad nitko ništa nije promijenio, pa misli da će sad… nemoguće, i da je moguće stvar je da ja to ne želim… koliko sam dobio te raširene ruke kad je trebalo, kaj bi sad morao zaboravit te ruke??? Ma joj nema smisla… to je kao kod pseta daš mu čokoladu pa mu ne daš, i onda se čudiš ako pas poludi pa ugrize… haha ma čist normalan postupak, a šta me onda čeka… ne znam pitam se… da li je više bitno… ma nije ode to jednostavno sve k vragu… neko ti pametuje kak se ponašaš, a ono kak se kaže do jučer je bio isti kao ti… i onda ti se slatko na smije i kaže: ti si đubre od čovjeka… e da nije od boga nego od roda… mislim to je sve tako glupo a pogotovo te rečenice koje se pojavljuju kod svake juhe… mah mah… ali barem nešto pozitivno… živci su mi ostali cool, i nisam pukao kao obično, mislim da je to bilo zbog toga jer ne postoji nikakav strah, a straha nema jer ono bitno je na računu, pa i da pođe po zlu to će riješiti problem… ma kako li sam samo zakomplicirao… ne znam više, ako ovo budem čitao kad budem imalo normalan, nadam se da ću se ponosit, na on što jesam ili što bih mogao biti… jer sve je to tako komplicirano i previše bi trajalo da objasnim sve… kako je i kako bi moglo biti…

to je sve kao dotaći sunce i 100 puta opeći dlan
marchelo:
Više ne znam koga volim
Više ne znam što se molim
Više suze i ne ronim
Ne znam kojim morem plovim

Više ne znam tko si ti
Više ne znam tko sam ja
Više ne znam tko smo mi
U hodnicima vremena

Misliš kao da si svačiji, a zapravo si ničiji, stojiš kao vojnik hrabro, uvijek skladno, nikada bijedno, praviš kameno lice da svi bježe od straha ko psi lutalice, a ti ih brišeš kao olovku stare gumice… Oni razvlače te kao gumu za žvakanje, a sve ti dođe na neko dječje kakanje... Pa opet tvrde nemoj, a ja kroz zid glavom u boj, ali ne za narod svoj, već za čep svoj… Oni nisu svetinja pa bi htjeli da budeš ti, ali to nije cilj moj, ja ne mogu pratit taj kroj, um srce prati, želje više ne… Odsada nema straha, zaboravite srca plaha… Samo vrti prazan kolut, pa u krugu nađi kut… ne ide haaaaaa??? A ti puno toga pitaš se… Pa što je to neki aplauz, zar je to dovoljno za sve ono što ostaviš iza sebe i što upotrijebiš, zar su riječi hvale, dovoljno jake da bi potvrdile uloženu svaku kap znoja… Ma ne zaboravi te prazne riječi hvale, za neke druge anale… tvoja mišljenja su zamazan od tuđih govana, dosta đubra na ulici ima pa su i moja razmišljanja trovana… no sad čistim misli, ne ližem vaš čmar da bi dobio komad sreće na dar… to što možda vi niste a htjeli bi da jeste, pa da ja pratim nečije misli česte i budem barem dio vaše geste… ne želim biti dio tužne priče, i po parku skupljat siće i slušat bio je car čistio je tuđi čmar… ali drugi su mu izabrali dar, popušio je kar…

… nekako sve oko mene je jadno, ništa se ne odvija skladno, po nekom redu. Cijeli ovaj sistem je u nekom velikom bedu… činjenično stanje bez velikih očekivanja, sve se svodi na previše skrivanja… od čega??? Ma od svega… Nekako uz sve to što imaš ili misliš da imaš, a zapravo i nemaš… Fali onaj sjaj, a ne želiš imat filing da je kraj i da padneš u očaj… Zašto??? Ma ne može ništa biti perfektno, sve je to glupavo i defektno, pa i kad završi spretno, ne osjećaš se previše sretno… Rulet se zavrti i kuglica se vrati na početak… I onda nakon svega toga što znaš i što misliš da znaš, a zapravo ne znaš i ne želiš znat, jer što manje znaš to se manje živciraš… ipak dođe do nerviranja… htio bi nešto promijenit ali ne znaš kako, pokušaš na najbanalniji način i s pušiš čunu nekom pizdunu, pa se vratiš na početak… Nije ti dosta, kreneš, na neki drugi način, promijeniš smjer igre, varaš na kartama, jer znaš što te čeka… Slatko se nasmiješ. No neko te zajebe još više… haha ma fakat ne mogu vjerovat, opet… Mislim si toliko puta ispadneš budala, pa rekoh imat ću sreće. Po nekoj politici sreća budale prati, no mauna… generalni zajeb, oni su idioti i kreteni koji imaju sreće, a ja sam samo najobičnija jadna budala koja nasjeda, jer imam posla s gorim od sebe… pozdravim svima njima, vratit će im se kad-tad, makar kad ja završim 2 metra ispod mjesta gdje trava raste…

Moj grad, te ulice kroz koje prolazim,
Priče koje kriju ti prozori, svi poznati zvukovi,
Ti donijela si boje u moj dan,
Svaki stari prozor svježe ofarban,
Opet iste stvari nose novi sjaj.

Ja uz tebe zaboravljam na druge
S tobom uvijek stojim usred duge
S tobom sati na postoje
Nebo topi modre boje
Ovaj grad je noćas probuđen za nas.

I sat me budi, kazaljke se sklopile
Grad i broj i tvoje slovo je
Ne skidam osmijehe
Ti i ja, mi letimo u neki bolji svijet
Bježimo u snove tamo gdje
Kiše nam ne dolaze…


P.S. pozzzz svima, proveo sam mnogo napornih dana, i lagano sam prošviko na tim pripremama, no kaj je bilo bilo je... prošlo je sve... sad se vraćam na stare grane...

evo ljudi neće me bit sad jedno mjesec dana pa da znate... odem na pripreme i na europsko prvenstvo... budite dobri svi...

A mene stvarno ne dira što tebe ovo jako bediram jer znam da ćeš uzet bilo šta da ti se servira, jer ja sam hladan nemiran tako sam tempiran to dobro znaš zato ne trebam ni kada blefiram. Možeš biti predivna al nisi jedina što kuca mi na vrata kao da sam zadnja nada. Kriva si sama što daješ da te slamam, pa ovo nema kraja ova priča se ponavlja, to nije ljubav to je samo prazan dogovor ja sam santa leda ti si često brodolom i sve je rutina koja drži nas tek tako, tebe volim imat samo fizičkim kontaktom volim te ne volit ti me nemreš prebolit nas bi mogli zvati da smo frendovi u nevolji, ja se ne mijenjam i neću mijenjati broj ti nemoj mijenjat naviku jer paše mi to…

Heh da ovo više nisam ja… ne znam koliko mi to fali, možda to ne bih ponovo volio biti… ali ako je do toga došlo… kaj je tu je… leptiri moje čekajte me…

Ovo je inače tekst od Mirze iz jedne pjesme… sve u svemu sam ja počeo pisat na tu temu no nije mi se svidjelo, pa sam slučajno naletio na ovu stvar i mislim da puno bolje sve govori nego što sam ja to planirao reći…

Peace…