ponedjeljak, 26.02.2007.

POKRADENA SAM

Dragi moji, živom čovjeku se svašta može desiti, pa tako i meni.
Nećete vjerovati, ali POKRADENA SAM, PROVALJENA MI JE KUĆA.
Doduše mamina kuća, koja je odmah do moje, a veže nas zajedničko dvorište.

I znate šta?
Ni manje, ni više, ništa mi nije otuđeno osim suhog mesa.

Ostala sam bez slanina, nekoliko kulenova (kvrge), svi bunceki, nešto kobasica, i nešto ravnog kulena.

Lopov si je lijepo prošao kroz susjedovo dvorište, skinuo žičanu ogradu, primakao si stolicu, obio prozor i ušao. Pri tome je razbio vazu pri otvaranju prozora, hodao po kući u blatnim cipelama, otvarao regale, odmorio malo na maminoj perini, i odlučio se vratiti kroz veći prozor. Pri tome je ponovno iznutra razvalio drugi prozor, pokidao mrežu, izašao van, poskidao si meseko, i preko ulične ograde izašao.
Pri tome je na ogradi poderao jaknu, te mi lijepo ostavio uzorak vatice iz jakne, i komad platna pernatice.
I još nešto, ZABORAVIO JE SVOJE KLJUČEVE VANI NA STOLU.

Pa si ti misli.
Neću ni reći da sam spavala u svojoj kući, ali na razdaljini ne većoj od 4 metra.
Kako nisam čula, ne znam?!
Eto šta znači bezbrižan san!

I sam Bog da sam većinu kobasica i ravnog kulenja spremila u zamrzivač, jer…. ne znam šta bi bilo.
Kćerka mi se udaje u 6. mjesecu, pa su mi i zalihe meseka bile malo poveće.
Mada je i ovo za mene velika šteta i veliki šok.
Na kraju krajeva MOJE JE.
Kako mi je dan (subota) prošao , neću van ni reći.
Policija, pa EKIPA ZA OČEVID, pa slikanje, pa otisci, pa….
Sva sam ušokirana.
I nije mi svejedno.
Uvijek sam živjela vrlo bezbrižno i gotovo nikad nisam zaključavala kuću ako sam bila negdje u blizini, ili u trgovini. Na kraju krajeva, pa imam i psa.
Sada mi se u kosti uvukla neka nesigurnost i strah.
Neću vam ni reći da je moj omiljeni pas ( labrador ARI ) bezbrižno spavao kraj mene i čuvao me
Jučer sam imala dugi informativni razgovor s njim. U kazni je, i sljedećih mjesec dana nema češkanja. Pa nek zna!
A da me policija pitala gdje mi je taj veliki pas bio tu noć, i da su me isprdali, neću vam ni reći.
Kažu da sam trebala imati nekog muškarca u sobi, a ne psa.
Ma šta oni znaju.
Lijepo sam im rekla da nemam ništa protiv da jedan od njih četvorice lijepo dođe svako veče kod mene i da me pazi i čuva moju imovinu.
I tu je razgovor brzo završio. Prebrzo.
Pa i mislila sam si.
Sve je dobro dok ne kažeš DA.
A onda …..

Toliko o mojim događanjima ovog vikenda.
I, da, nedjelja mi bila voćna, i super mi prošla. (naravno, poslije vodenog dana sve je dobro).
Jutros sam si spekla kunića (zeca) sa povrćem, pa ću si malo feštati.
Usprskos svemu osječam se haj….

Do skorog pisanja………pozdrav od mame bahame!


- 09:56 -

Komentari (5) - Isprintaj - #

petak, 23.02.2007.

Oporavljena

Danas sam vam kao nova.
Sva sam si nekako lijepa i mršava. Čak se i ne grbim više kao nekada.
Valjda sam prije mislila ako se pogrbim da se neće vidjeti moja debljina. Glupost, da ne može biti veća.
Nego, jučerašnji dan nije bio završen samo sa onim kulenom u trku.
Došavši kući, već malo bistrije glave, ni manje ni više, ispekla sam si pureća prsa, šnicle, dvije, ali koje su bile tako velike da mi nisu stale u onu najveću teflon tavu. ( pa piše da moram večerati, zar ne?)
Ni mome voljenaom psu nisam ništa otkidala.. Pa on i tako ima svega i to svaki dan. Izobilja. Ni ja njegovu hranu ne diram.
I nije me pekla savjest.
Samo, mora da mi se želudac tako šokirao od sve te unešene hrane , da sam sve ostalo vrijeme do spavanja presjedila na WC-u. Izgleda da je sve samo protrčalo kroz mene.

I eto ti ga na.
I kakve koristi od moga vodenog i poslijevodenog dana!
Sve sam zarajtala već slijedeći dan. A nije mi to trebalo. Čak nisam ni bila gladna. Valjda je prevladao samo strah da mi neće biti dosta hrane.

Bože, Bože!

Danas sam normalna.
Glava hladna.
Želudac pod kontrolom.
Riža sa povrćem me čeka u ladici. Čak sam ponijela kineske štapiće, pa da vidim. Možda se uspijem natjerati da ne ubacujem hranu kao lopatom , već da barem malo smanjim brzinu. Idem korak po korak. Trudit ću se.
Čvrsto sam odlučila da IDEM DALJE, PAMETNIJE.
I vjerujte mi, odlučnija sam nego ikad.

Pozdrav od mame bahame.


ps.

Evo završio i moj ručak.
Kao što rekoh, ponijela sam si kineske štapiće, tako da da mi je ručak trajao ni manje ni više nego 25 minuta. U životu mi se to još nije desilo.
Inače, niti jedan obrok ne razvučem na dulje od 10-tak minuta.
Vrlo sam proždrljiva, ali....
Heklala sam, heklala i vijala rižu, kukuruz,mahunicu, kockice mrkvice i drugog po zdjelici tako dugo da mi se čeljust upalila od otvaranja i zatvaranja usta.
I već na pola puta sam bila sita, da li od umora, ili sam stvarno bila sita, ne znam. U svakom slučaju..... Našla sam sistem kako ne pojesti puno.
Probajte i vi.


- 10:14 -

Komentari (4) - Isprintaj - #

četvrtak, 22.02.2007.

Nikada ne radite ništa na silu - ne isplati se !

Preživjela ja vama i VODENI DAN.
Zapravao, još ne znam jesam li živa.
Toliko mi je bilo loše, da ne pamtim da mi se to ikad desilo u životu.
Totalno sam se poremetila i mislim da sam napravila veliku pogrešku. Jednostavno nisam bila spremna.
Voćni dan mi je i inače koma, jedem malo voća jer ga ne volim, a kad iza toga dođe još VODENI dan, e onda….
Dobro kaže narodna da i od goreg ima gore. I istina je.
Tek kada prođete VODENI dan znati ćete kako je zapravao VOĆNI (naravno za one kojima je voće koma kao i meni ) pjesma.

Još jutros mi je bilo toliko loše, da sam pomislila da bi bilo najbolje da ostanem kod kuće.
Ipak sam došla na posao, lebdeći.
Pojela sam krušku, i očajnički očekivala da prođu bar dva sata da mogu konačno ručati.

Naravno, prvom prilikom zgrabila sam iz zdjelice komad kuhane junetine, na mogavši dočekati da otvorim hren, i halapljivo pojela. I nije me bilo briga da li me tko čuje, da li se miris širi sobom, da li cmokčem da li….
I narvno, bilo mi premalo.
Juhu sam pila u takovm cugu, da bi mi pozavidjeli i natjecatelju u utrci na dajduži cug.
I onda revolucija u glavi. Zemljotres u želucu.
Košmar, zlo.
Morala sam izaći malo van ( a na poslu sam) i prošetati da se saberem.
I …..tako sam lijepo došetala dao prve mesnice, kupila 20 dkg pravog kulena, utrpala još usput sve u usta i vratila se malo mirnija.

Nadam se da mi ovo djeca ne čitaju, jer da znam da se one tako ponašaju i jedu na ulici – čule bi me.

Sad sam tu, skupila sam snage da vam ovo napišem, i da vam savjetujem: NIKAD NE RADITE NEŠTA NA SILU.
Jednako tako mogla sam preskočiti ovaj vodeni dan, nastaviti sa mesnim, i osječala bi se DOBRO, ne bi ovako zgriješila, i držala bih sve pod kontrolom.
Zato budite pametni.
Neka vam moje iskustvo bude dovoljno.

I da priopćim konačno moje rezultate:

24.01.07. - 87-88 kg ( više ovo drugo)
07.02.07. - 84,80 kg
22.02.07. - 83,50 kg. ( poslije vodenog dana).

Da budem iskrena, očekivala sam veći pomak, ali..... ZADOVOLJNA SAM.

Idemo dalje……kao da se ništa nije desilo.
Glavni cilj nam je…… do Uskrsa biti na 74 kg.
A onda objavljujem svoju sliku.
OBAĆAJEM!!!!!!!!!!!!!!

- 13:23 -

Komentari (7) - Isprintaj - #

srijeda, 21.02.2007.

Da li vam je kada pala sol?

Ništa me dnas ne pitajte!
VODENA SAM .

Za doručak voda u rijetko, za međuobrok voda na lešo , predručak - voda na roštilju, planirani popodnevni međuobrok s vodom na saft (kratki), dalje voda na…..
Međutim, stigla sam samo do ručka i zamračila.
Hvala Bogu i jednom blogu , nađoh da smijem popiti povrtnu juhu.

Ostavila sam sve papire, sve ljude na sastanku, upaljeni komp usred jednog dopisa i sjurila se do prvog marketa po povrtne kocke.
Usput sam jednu pojela nasuho.Vjerujete mi.
Ma bila je predivna.
I progledala sam.
Eto, malo mi je bolje.

Sada srčem juhicu od druge kocke.
Jest da sam ju samo ošurila sa vručom vodom (nemam druge), ali….
Spasila sam se.

Ne znam kako ću dalje. Imam volju samo vidim da mi baš i ne ide.
Sad me peče me savjest, ali si ne mogu pomoći.

Misim da meni ne padne šećer već sol. K vragu i ja i moja kompliciranost.
Kod mene baš ništa ne ide jednostavno.

I još nešto, jutros sam bila razočarana mojom oblekom.
Ništa mi više ne stoji dobro.
Sad sam ni amo-ni tamo.

Grudnjak mi prevelik, hlače klapaju, cipele isto prevelike, a prsten mi pri pranju ruku pada.
Bit će da sam se od gladi skupila (pa naravno, nadam se).
Ma valjalo je preživjeti ovih 29 dana.

Sutra vam javim moju novu kilažu.
Držite mi fige.


Pozdrav od VODENE mame bahame.



- 13:38 -

Komentari (1) - Isprintaj - #

utorak, 20.02.2007.

Na čemu si mama bahama ?

Imam kolegicu na poslu koja mi svako jutro zrika u tanjurić i gleda šta trpam u usta. I uporno me svako jutro pita je li mi danas voćni dan.
Kokoška jedna.
Nikako da zapamti da svako jutro počinjem jednako, s dvije voćke, i tako ni manje ni više već 28 dana.
Da, dobro ste čuli, 28. dan. I to još VOĆNI.
Katastrofa.
Sutra sam na VODI.
Jel trebam još šta reći?

Jutros sam vrlo hrabro krenula voćkati , unatoč vagi koja uporno već neko vrijeme stoji ili se čak penje prema gore. I to za cijelu kilu.
Ni sama ne znam u čemu je problem.

Sva sam nekako poremećena.

Za danas znam da ću nekako izgurati, ali sutra….
Neka mi Bog bude u pomoći.
Voda je ipak voda.
Samo ne znam za čim da ju pijem. Pa ne mogu bez neke podloge.
Ne znam, ne znam.

Nego, kažu narod da postoje dvije vrste ljudi: sretni i mršavi.
I jako sam se zamislila.
Ima tu nečega.
Ma gdje si vidio debelog čovjeka, a da je zlo? Nigdje! I nećeš!
U principu je tako.
I hoću li se i ja s ovom dijetom preobraziti u neko čangrizalo i zlo?
Pa valjda neću, mada znam da mi osmjeh na licu nije bio unazad, ni manje ni više, već 28. dana.

I ostali kada me sretnu, mogu vam reći, umjesto dobro jutro i kako si, pitanje na čemu si.
Možeš mislit, na koki sam.

Mora da im tako i izgledam!


Voli vas voćna mama bahama!

- 12:25 -

Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 19.02.2007.

Masaža

Vraćam se ispovjedi.

Danas brojim 27. dan. UN-a.
Ma znate šta mislim. Na tjestu sam.
Vrlo hrabro to podnosim. Čak sam samu sebe iznenadila.
Inače i nisam baš tako jako od riječi. Popusti mi karakter pred punim stolom.
Pokolebava me jedino vaga.
Ma, već sam rekla da se neću vagati svaki čas, ali....
Eno prokletnica, stoji mi u kupatilu pored WC-a. I svaki put kad tamo krenem, mami me i obečava.
Ali, ne znam šta se dešava, umjesto da je jučer pokazala barem kilicu manje, ono pola kile više.
Neću tako, neću se tako igrati.
Nije fer!
Jutros sam toliko zbog toga ljuta da mislim da hranu neću ni okusiti.
Ne znam šta se dešava.

I da vam se pohvalim.
Stvarno sam u subotu bila na masaži.
Ženska me totalno slomila.
Ne mogu reću da nisam uživala.
Inače, ženskica (negdje oko 58 god.) je stara sportašica. Nekada u mladosti bacala je disk.
Sada teži 115 kg..
I sasvim ih dobro nosi. Možete si ju zamisliti.
Kad me se uhvatila, bilo je pas-mater.
Toliko sam zapomagala, da me je sirotica svakih pet minuta pitala jesam li sigurna da me ne boli jako.
Dobro sam ju namučila. Bila je crvena kao paprika, a bila sam i ja.
Hvala bogu imam me dovoljno, a ona se svojski trudila. Mazala me, masirala, trljala, izvlačila, mirisala, puštala mi opušajuću glažbu, svjetlila mirisnim svjećicama, utljavala mirisna egzotična ulja.
Mislim da je, masirajući me, ona umjesto ja, skinula tri kile.
I bolilo me, a bilo je dobro, čak ugodno. Nečete vjerovati.
I ići ću opet.
Ali zato jučer nisam mogla sjesti na svoje guzne kosti.
Počešljala sam se jedva.
Čučnit nisam smjela ni u ludilu.
I jedina fizička aktivnost bila mi je podizanje vilice od tanjura do usta. I to je bilo sve.
Ali, dobro sam spavala. I sanjala. Svašta sam sanjala......
Definitivno idem ponovno.

I još nešto, nagovorila me, idem od subote na bazene.
Da, da, dobro ste čuli.
Ženskica me uspjela nagovoriti.
I zadovoljna sam.
Konačno ću nešto promijeniti u tom svom monotonom životu.
Ma nek bude i gore, sam nek se nešto promijeni.
A gore ne može biti, barem tako mislim.

Za sada toliko o mojim fizičkim aktivnostima.


Pusa od mame bahame.




- 14:49 -

Komentari (2) - Isprintaj - #

srijeda, 14.02.2007.

vježbanje sa 100 godina i 100 kila

Danas mi je, vjerovali ili ne, 22. dan Un dijete.
Bože, ne mogu vjerovati.
Ja, koja nikada u životu nisam izdržala biti na dijeti već do navečer isti dan, da brojim 22 dana.
Nemrem vjerovat.
Definitivno moj osobni rekord.

Jutros nisam izdržala, pa sam samo malo onako skoknula na vagu.
I ....neću vam reći.
Hoću da se jako iznenadite.
Vagat ćeu se za još dva dana, odnosno iza voćnog dana.
Jako ću vas iznenaditi. Presretna sam.

Nego, čitam (ma gdje drugdje nego na omiljenom nam KARAKTER KLUBU ) da treba redovno vježbati.
Uh!

Ne ide.

Na podu pretvrdo. Sve žulja.
Stavila ja i jorgan, i deku, poslije i jastuk.
Ne ide.
Zabacila ja noge iznad glave. Kvrcnulo mi negdje oko vrata. Noge nisam mogla vratit, nakoturala se, uklještila, porazbacala po sobi.
Da mi nije bilo mame ( da dobro ste čuli – MAME ) ne znam kako bi se zvršilo.
I sad me boli grba. Nešto se poremetilo.
Baš me bilo sram. Bar da sam se sklonila, pa da me nitko ne vidi.
I pasa sam prestrašila, a mama je poslije šoka morala piti apaurinčeke.
Veli da sam pukla.

Do navečer sam kukumukala i istezala se, a onda navečer, u svom velikom francuskom ležaju, sama, pokušam ponovno.
Nogom lijevo – ide.
Nogom desno – ide.
Tako tri puta.
Povrh glave nisam išla. Ni slučajno više.
Srce mi se popelo u grlo, krv jurnila u lice, uši pocrvenile, kosa se zaznojila, noge počele treptati, a u leđima, bol kao da mi netko nožem pravi recke.

I bilo dosta.

Samo sam si razje..... san. Jedva sam se smirila.
I još nek mi netko kaže da idem na fitnes, aerobik ili nešt slično.
Makar šta! Nema šanse! Nije to za mene.

Jutros sam se jedva ustala, križa bole, a noge nesigurne.
Doduše, možda od gladi, više nisam sigurna.

Ipak mislim da sam totalno pasivni tip i da jedini način kako se razgibati je masaža, meditacija, ples i plivanje.

Naravno, ovo zadnje ne dolazi u obzir jer se još ne usudim skinuti, ovo predzadnje ne dolazi u obzir jer sam preogromna da se vrtim po plesnom podiju. O eleganciji neću ni govoriti.
Meditiram redovno, svaki dan, uz dragu mi mamu koja mi kvaoca po mozgu od kad dođem doma pa do spavanja.
Istina Bog, ponekad u meditaciji i pretjeram pa mi tu i tam glava kljucne, često i hrknem. Hvala Bogu da joj nikad nije bilo jasno hrčem li to ja ili moj obožavani pas.

Dakle, ostaje masaža.
I obečajem vam da ću poraditi na tome.
Nek se netko giba, a ja ću trpiti i mršaviti

Zar se tako ne može omršaviti? Molim hitni odgovor.

Voli vas mama bahama.

p.s. Zbog posljedica sinoćnjeg vježbanja vrat mi je ukočen , pa sam jutros iz garaže autom izlazila napamet, pošto se nisam mogla okrenuti.
Moglo je loše završiti. Izletila sam kao iz katapulta.
Zato, ne pokušavajte ni slučajno ovo što sam ja.






- 10:31 -

Komentari (16) - Isprintaj - #

utorak, 13.02.2007.

I nije mi žao

Preživjeh, voćni dan.
Pas - mater i voće. (opet!)
I još nisam jela do sada –SAMO DA SE ZNA.
Izdržavam.

Kažnjavam se.

Za sve one silne gice-prasice, šunkice, kobase i odreske koje sam pojela.
Za sve moguće delicije kojima sam hranila tijelo i dušu.
I nije mi žao.
Izdržat ću ja kaznicu.

Mislim si, moglo mi se desiti da se rodim, ni sama ne znam u kojoj siromašnoj zemlji , pa da nemam šta jesti.
A hvala Bogu nije.
Mogla sam dobiti neku boleštinu pa da ne smijem ni primirisati većini hrane.
A nije mi se desilo.
I opet hvala Bogu.
I hvala Bogu, jela sam i uživala u svim mogućim oblicima hrane.
U ogromnim količinama.
Ma kad vam kažem, stvarno u OGROMNIM KOLIČINAMA.
I nije mi žao.
Kuhala sam, pržila, pekla, dinstala, sjeckala, mutila, zakuhavala, roštiljavala, napekivala, naražnjivala.
Jesam.
I nije mi žao.
Imala sam više svojih gozba do sada nego što ih jedan prosječni građanin lijepe nam naše može i zamisliti.
I nije mi žao.
I družila sam se uz ogromne količine vinčeka , pivica, pjenušaca i svega mogućeg tekućeg što sam si mogla zamisliti.
Ma sve sam probala. Vrlo često i previše.
I nije mi žao.
U mojoj kući ispeklo se više roštilja i peke nego što si netko to može i zamisliti.
I nije mi žao.

Moj stol je izdržao silnu težinu pladnjeva ovog i onog, torti i kolača , slanog, ljutog i slatkog, koje smo u slast tamanili.
Ma, samo da stol može pričati.
I nije mi žao.

I u svemu tome sam silno uživala.
I u svemu tome sam se silno udebljala.
I malo mi žao.

Al, riješit ću ja to.
I pas-mater, guzica-dupe, čim omršavim , nakon 90 dana, napravit ću takvu feštu da će se pamtiti.
Samo taj dan!
I slikt ću da vam pokažem, pa nek vam slinci cure. Za slavonski inat!

A onda ponovno ............ nađemo se ovdje.
I neće mi biti žao.


Ljubi vas mamabahama.



- 14:33 -

Komentari (2) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 12.02.2007.

Ljuta mamabahama

Evo me , konačno.
Kao što znate ( ako mi brojite, a znam da brojite) danas sam vam opet na voću.
Pas mater i voće.
Mrzim ga.
I kak bi čovjek mogao biti dobre volje? Šta bi me danas strebalo veseliti?
Depresija me ubija. A i ružno sanjam (pune ruksake hrane koja mi se pokvarila, a ja ju čuvala i vukla cijelu cjelcijatu noć po autobusima)

Takva sam vam. Jedina stvar na ovom svijetu koja me je još veselila bila je hrana. A sad više nema ni toga. Tuga.
Baš sam vam tužna.

I ljuta.

Zamislite, jedan moj kolega na poslu ( komentirajući moju dijetu) usudio se govoriti o tome kako su žene užasno debele, kao su ružne, kave grozne ona tamo kolegica noge ima, kako on ne bi s tom i tom osobom nikada.... samo ne znam šta i najvjerojatnije s čim, i tako dalje. Kako ću i ja biti komad kad............
On, jedan ušljivi muškarac, koji se ne skida iz svog sakoa (jednog te istog ) ni ljeti ni zimi, koji ima jednu jedinu vlas na glavi i koju redovno frče u krug, koji nije očetkao cipele od kad su izašle prije nekoliko godina iz radnje, on koji izgleda kao krumpir naboden na dvije čačkalice, on koji nije vidio stomatologa nikada u životu, ON SE USUDIO GOVORITI O MOJEM / NAŠEM (ženskom) IZGLEDU.
On se usudio komentirati moj izgled.
On se usudio odmjeravati me i komentirat moje dupe i cice.
Ma kojim pravom!!!
Ali, ...i čuo me je. Vjerujte. I baš mi išlo .

Možda zato jer sam danas nadr....
Možda zato jer sam gladna, ali... nedam se više maltretirati i vrijeđati.
Kada svi oni budu vodili toliko računa o sebi koliko vodim ja o sebi, onda mi se budu imali pravo obraćati tim tonom i s tim temama. A možda ni onda.

Za to vrijeme neka se gospoda (muška) najprije okupaju, pa ošišaju, pa neka pokrate svoja kopita (čitaj nokte) , neka si operu i popeglaju tu jednu košulju u kojoj ih viđam svaki dan, pa nek se onada jave.
A, ne još onda, prvo neka skinu one svoje pivske trbuhe, nek natuku malo mišića u teretani, nek malo porade prvo na svom izgledu, pa se onda možemo čuti.
Ma tko kaže da se meni sviđa gledati u ono što gledam na njima?
I gotovo!

I isprika svima onim muškarcima koje sam imala čast i zadovoljstvo upoznati, kojima sam se divila, za čijim mirisnim tragom sa se okretala, koji su i u svojim NEKIM OZBILJNIJIM GODINAMA IZGLEDALI ONAKO KAKO TO DOLIKUJE, i zbog kojih i dalje želim izgledati lijepo.

Toliko za danas od ljutite mamebahame.

- 13:26 -

Komentari (3) - Isprintaj - #

petak, 09.02.2007.

Ja PIKO i više niko

Evo, tu sam.
Ponovno.
Nisam vam se jutros javila?
Pa nisam mogla.
Znate li gdje je bilo prekjučer ( zadanja «tvrda» hrana), a jela sam tek sad prije pola sata.
Evo tek sad mogu micat prstima i tipkat. Ni mislit nisam mogla a kamoli...
Juče mi se od tuge i gladi oči objesile, surla produžila, grba izbacila, frizura izravnala.
Je, je, pitajte moje cure. I psa. I mamu.
I pas me moj najdraži zaobilazi u veliko krugu. Mora da je osjetio da nešto ne štima, pa si mislio - mani je se vraže. I imao je pravo. Za ostale se ne sekiram.
Danas ću ga zato duže češkati. Eto, dat ću mu i dio moje kuhane govedine, onaj masniji. Ja je i tak ne smijem pojesti.
I znam da će me shvatiti. I biti mi zahvalan.
I dobro mi rekoše pametni ljudi da je pseća ljubav jedina iskrena ljubav koja se dade kupiti novcem. VJERUJTE MI!

Kad smo kod jela da napomenem – danas mi je konačno mesni dan.
Ma znate šta mislim.
I tak vam ja sinoć maštam u krevetu (neko o sexu, netko o ....):
bilo bi dobro da si malo narežem u kasicu (tako tepam mojoj dozi za nareske) ovog, pa onog, pa opet malo ovog, pa onog...pa red kulena, pa red kobase, pa malkec pršuta, sirek odozgora, pa tako nekoliko puta u krug.
Pa ne piše u knjizi kolike šnicle moraju biti velike.
Šta nekog briga kolike su moje.

A onda se sjetim čevapa.
Joj pa mogla bi.
Cijelu porciju.
Pa to ti je ko tri šnicle. Ne?
Lepinju i ne moram pojest. Možda samo malu šniticu.
Bože, pa tak piše u knjizi i valja se toga pridržavat.

A mogla bi si i usput na tržnici kupiti jednu cijelu pečenu ribu.
Neku veću.
Pa to ti je zdravo.
Ne?

A mogla bi si i kupiti cijelo pečeno pile. Onak, jače začinjeno.
I tako ih svako jutro skidaju s ražnja, pa miriše cijela tržnica.
Pa pola maznem za prijeručak, a ostalo za poslijeručak.
Ručak preskočim, a večera mi i ne treba.
Hmmm....
Mogla bi.

A danas u restoranu u firmi lignje.
Pa i to bi išlo. Al malo ih daju. Pre malo. I brzo ogladnim, pa šta onada?
Ne, ne, lignje ne dolaze u obzir.

I tak sam valjda zaspala.
I sanjam ni manje ni više nego reklamu za PIKO salamu.
Bože mi oprosti.
I još si u snu kažem : JA PIKO I VIŠE NIKO.

Od gluposti sam se valjda probudila.
Gladna.

I naravno. Ništa od nočašnjeg plana.
Ponijela si kuhanu govedinu i povrće iz juhe. Ugrijala sataraš. I to ti je to.
Naravano da mi se sve u transportu do firme porasipalo, jer ni uz najbolju volju nisam mogala izbjeći gužvu, krivine i dubine svih osječkih ulica.
Eto, grijala u firmi na radijatoru, i slistila sve u roku tri minute.
Nisam baš sigurna da sam išta prožvakala.
Znam samo da mi je jedan komad govedine tako zapao negdje na putu između grla i želuca, da sam ostala bez daha i punih očiju suza.
Kuku-lele.
Sljedeći put miksam hranu, ili barem prelazim na neku koja se lakše gutne,pa makar to bila i PIKO salama. (fuuj)

I prođe moj mesni dan.
A tako sam puno planova imala.
Tko će sam dočekati slijedeći? Ajme....




- 13:16 -

Komentari (7) - Isprintaj - #

četvrtak, 08.02.2007.

U suknji

Je, istina je, ja sam danas obukla suknju.
I to onu koju sam kupila bogtepitakad i koju sam otplaćivala mjesecima (čekovi-naravno).
Pri kupnji mi je bila dosta na knap, ali me trgovkinja uvjeravala da je baš ta suknja, baš taj kroj, baš taj model, rođen za mene. I ja kupila (guska jedna) . Mislila sam si, ma dobro, taman kad omršavim koju kilicu bit će taman. Ali.... figa, kilice su rasle, a moja suknja završila u zadnjem dijelu ormara, obješena još sa cijenom.
Danas sam ju ponosno prošetala, mada sam molila Boga da kojim slučajme ne kihnem, jer...možda bi gumb završio u nečijem oku.

Pošto mi je danas voćni iliti blaže rečeno vitaminski dan, naoružala sam se strpljenjem. Tako sam bar mislila.
Računala sam da ću se utajiti u svojoj sobi, u svojoj stolici, izbjegavati raju, i pokušati zaboraviti na glad.
Međutim, danas u firmi fešta.

Sve bi bilo dobro da radno ujutro nisam svima držala propovjed kako je krajnje vrijeme da počnemo misliti na sebe i svoje zdravlje, kako je debljina stvar kulture, kako .......

A na feštu se moralo ići. Iz poštovanja. Ma i iz gladi.

I nije mi bilo lako.

Znate kak izgleda kad Slavonki zabranite jesti kobasicu, kulen, slaninicu i sve ostalo što uz to ide?

Bolje da ne znate.

Kod nas u Slavoniji voće može biti samo dekor na pladnjevima meseka.
Nikako i nikada hrana.
A gle ti sad. Nesreća, nesreća.

I išla sam prateći mirise do sale. A ono, pladnjevi šareni, domaći, vino rumeno, domaće, kiflići domaći, pogača domaća i još puno, puno toga.
Kulenje mi se smješilo, kobasa zvala, mirisala i tjerala vodu na usta, feferonke pružale ruke, sirevi namigivali.
Bilo svega ko u Božjoj bašti. Ma baš svega. Onako, po slavonski, po domaći.

Već sam rukom krenula u pohode , pokleknula ja , zavartilo mi se.
I uhvatim poglede njih bar deset na mojoj ruci.
Zaustavm se sam na feferonci.

Bilo me sram.
Da sam bar jutros šutila.

Ovako su svi hvalili moj karakter i moju ustrajnost u držanju dijete, a ja znam da sam pizda u duši.
Ma koji karakter?
Da me nije bilo sram uzela bi si cijelu platu i zdimila nekud, gdje me ne vide i gdje im ništ ne moram dati. Sve bi bilo moje i za mene.

I bilo je u sebi pas mater i svi sveci.

I sad sam ponovno u svojoj sobi, ljuta, jadna, gladna, voćna.

Gledam bananu (moj ručak), gleda ona mene. Kažu , moraš ju jesti vilicom, polako, šniticu po šniticu.
Bože, stvarno svašta.
Završila jja nju u dva zalogaja. Niti ću ja mučiti nju, niti ona mene! I točka.
Još samo da naučim juhu jesti štapićima.

I baš me briga, ne moram nikad više obući suknju.
I neću!
Mrzim ju.
I mrzi voće.
I mrzim mrziti.



- 12:04 -

Komentari (9) - Isprintaj - #

srijeda, 07.02.2007.

Ponosno objavljujem


Da, da, nije šala-mala.
Mama bahama danas stala na vagu i.... nisam vagu šetala po pločicama, nisam sidala piđamu i gaće, nisam skidala prstenje i naušnice, i.....vaga pokazala 84,80 kg.
DakleM, ide.....ide..., a ja vrištim od sreće.
I stvarno su mi hlaće prevelike (ma valjda mi se ne čini) i stvarno se nekako osjećam mršavo (ma valjda mi se ne čini), jedva čekam da si konačno modu napipati koju koskicu na tijelu, a da mi ruka ne utone u želatinu.
Bože, sreće.
Ma samo nek je krenulo.
Eto, imam toliko snage i volje da bi SIGURNO danas mogla biti i na samoj VODI.

Dakle
24.01.07. - 87-88kg ( više ovo drugo)
07.02.07. - 84,80 kg


Ipak, ono gore s vodom bila samo mogućnost, ali zato danas u firmi naručila dvije prazne pice, samo s rajčicom. Kažu mi ženskice da još nije prvi april, i da ne zaje.....
Čudom se čude ali .... .

Idem dalje, sve po rasporedu, sada sam još sigurnija da ću izdržati.


Tra la la la la la

- 09:38 -

Komentari (3) - Isprintaj - #

utorak, 06.02.2007.

Evo me nazad



krenila po čašu vode, a završila sa zapečenim ljutim grahom i salatom od crvenog kupusa, začinjenom limunom.
Ni ne kažem vam. Na UN dijeti sam od 24.01.
Dala se nagovorit, mada nisam vjerovala. Ako ništa drugo, ova dijeta mi je bar ponudila da ne moram biti gladana. Jer meni fali KOLIČINA. Nije važno čega (ma lažem) ali toga mora biti pun tanjur i još svega osaloga sastarane.
I ne biste vjerovali , evo me...
Zanam da znate raspored i plan te dijete pa vam ju neću spominjti. Uglavnom, danas mi je 14. dan (valjda sam dobro izračunala) i danas mi je DOZVOLJEN grah. Ne žalim se.
Jedino me one voćke ujutro užasavaju.
Ma tko još može natašte pojesti voćku ili čašu mlake vode? Ja jedva.
Al da ste mi ponudili komad šunke ili kobasice, e...to bi već išlo. Pa i kiseli kupus radije, ali....voće?!?!
Međutim, žrtvica je žrtvica.

Znam, znam, nemoj jesti pa nećeš biti debela. Lako je reći. Ali moja torba traži.
Sve u svemu u minusu sam, bar mislim, za koju kilicu. Sutra vam javim koliko. Ma bitno je da ne ide prema gore.
Vagala sam se neki dan, pa je minus bio negdje oko kile i pol. Obišla sam cijelo kupatilo s vagom ne bi li našla pločicu na kojoj bi vaga pokazala bar nešto minusa. Djeca me nagrdila, pa sad niti se važem, niti se hvalim. Ali sutra hoću. OBEČAVAM!!!

Ipak, pomalo ulazim u štos s pripremom hrane. Naravno da mi je problem jer radi do 16,00 sati pa stoga moram jedan obrok obaviti na poslu. A morate priznti da izvlačenje zdjelica sa hranom i miomirisom i ne izgleda baš jako prihvatljivo (pogotovo na poslu koji ja radim).
Ponekad se osjećam kao bauštelac kojemu je žena spremila jauzinu u torbu. Baš me sram.
Tako sam došla u situaciju da biram jela koja nemaju previše intenzivam miris, daju se pojesti brzo, i stanu u male kutijice.

Vidiš, mogla bih napisati kuharicu od ovih izmišljotina.

Moja sreća pa u firmi vlada gripa. Pola ljudi nema, pa tako ni moje direktorice (radim kao tajnica-administrator) pa se mogu razbaškariti i uživati.
Na primjer, jučer sam mogla jesti i čevape sa salatom (čitaj lukom), ali ne moram ni reći šta bi se desilo......
Naravno, jela sam kuhanu govedinu sa hrenom. Zbog mirisa, naravno.
Ali dobro, zato sam danas na grahu. I zadovoljna sam.

Samo da sutra vaga pokaže koji kg manje...... Ma valjda hoće!

- 11:12 -

Komentari (8) - Isprintaj - #

Pozdrav svima od MAME BAHAME


Evo, učim ja polako učim.
Nije baš da sam previše informatički obrazovana (i to mi je jako žao), ali imam žarku želju da učim i naučim. Ovo pišem po uputama mojih kćeri.
Šta ćeš, pod stare sam dane počela učiti.
A zapravo, tek sada mislim da imam najviše vremena i sređenu zbrku u glavi, i da sam tek sada zrela da neke stvari stavim na svoje mjesto.
Puno toga imam, i ne znam odakle da počnem.
Možda najbolje od onoga što me najviše žulja.

Naime, prije nekoliko godina, bez obzira na moje godine (46) relativno sam dobro (nisam rekla lijepo) izgledala. Znam, nitko se nije sam pravio pa eto, kakva sam - takva sam. Ali da sam baš morala napraviti prasicu od sebe -i nisam.
Moj je izgled bio sasvim prihvatljiv sa kilažom od 68 kg. Pa dobro i sa 72 kg. Ma dobro, još i do 74 bilo je OK.
Ali, s godinama moja želja i žar za jelom postojali su sve veći. Nekako, jedino mi je to još bilo uvijek tu, smiješilo mi se, i bilo jedino uz čega sam se osjećala dobro i zadovoljno.
I naravno, nikada nisam bila tako sita da ne bi stalo još malo.

I naravno, sada sam tu sa DOBRIH 87-88 kg.
Podbradak mi se objesio za nekoliko cm. Umjesto trbuha i kostiju sa strane ja nosim TORBU.
O nogama neću ništa ni reći. Nekada lijepo oblikovane, sada su kao kao betonski stupovi. ( tako ih i osjećam). Kada pokušam čučnuti, sve samo pucketa. A kad se trebam skinuti - sramim se sama sebe.

Tek toliko od mene.
Imam ja još puno toga o sebi, ali....
Već sam se uzrujala pa.....idem popiti čašu vode da ne padnem unapast nešto utrpati u usta, a čekam slijedeće upute od kćeri o pisanju ovog bloga

Pusa i vidimo se vrlo brzo!

- 10:10 -

Komentari (2) - Isprintaj - #

Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  veljača, 2007 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28        

Travanj 2007 (1)
Ožujak 2007 (6)
Veljača 2007 (14)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Ispovijest mame na UN dijeti

Image Hosted by ImageShack.us

eXTReMe Tracker

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se