utorak, 13.02.2007.
I nije mi žao
Preživjeh, voćni dan.
Pas - mater i voće. (opet!)
I još nisam jela do sada –SAMO DA SE ZNA.
Izdržavam.
Kažnjavam se.
Za sve one silne gice-prasice, šunkice, kobase i odreske koje sam pojela.
Za sve moguće delicije kojima sam hranila tijelo i dušu.
I nije mi žao.
Izdržat ću ja kaznicu.
Mislim si, moglo mi se desiti da se rodim, ni sama ne znam u kojoj siromašnoj zemlji , pa da nemam šta jesti.
A hvala Bogu nije.
Mogla sam dobiti neku boleštinu pa da ne smijem ni primirisati većini hrane.
A nije mi se desilo.
I opet hvala Bogu.
I hvala Bogu, jela sam i uživala u svim mogućim oblicima hrane.
U ogromnim količinama.
Ma kad vam kažem, stvarno u OGROMNIM KOLIČINAMA.
I nije mi žao.
Kuhala sam, pržila, pekla, dinstala, sjeckala, mutila, zakuhavala, roštiljavala, napekivala, naražnjivala.
Jesam.
I nije mi žao.
Imala sam više svojih gozba do sada nego što ih jedan prosječni građanin lijepe nam naše može i zamisliti.
I nije mi žao.
I družila sam se uz ogromne količine vinčeka , pivica, pjenušaca i svega mogućeg tekućeg što sam si mogla zamisliti.
Ma sve sam probala. Vrlo često i previše.
I nije mi žao.
U mojoj kući ispeklo se više roštilja i peke nego što si netko to može i zamisliti.
I nije mi žao.
Moj stol je izdržao silnu težinu pladnjeva ovog i onog, torti i kolača , slanog, ljutog i slatkog, koje smo u slast tamanili.
Ma, samo da stol može pričati.
I nije mi žao.
I u svemu tome sam silno uživala.
I u svemu tome sam se silno udebljala.
I malo mi žao.
Al, riješit ću ja to.
I pas-mater, guzica-dupe, čim omršavim , nakon 90 dana, napravit ću takvu feštu da će se pamtiti.
Samo taj dan!
I slikt ću da vam pokažem, pa nek vam slinci cure. Za slavonski inat!
A onda ponovno ............ nađemo se ovdje.
I neće mi biti žao.
Ljubi vas mamabahama.
- 14:33 -
