jedna nova mama

A da.
Valjda me prošla huja.
Možda me ne bi ni dotakla, da se nije posložilo kao kap koja je prelila čašu...onako, kad te krene od rana jutra, pa se samo kalemi jedno na drugo.

Dakle, uvijek isto. Nakon nekog određenog vremena pod pritiskom, tijelo se pobuni.
Pa hoće spavati.
Pa se budi sa otečenim očima.
Mučninom u želucu.
Strahom.
Nedefiniranim bolovima, probadanjima.
Pa bi najradije spavalo i spavalo, da valjda skupi na budale izgubljenu energiju.

Bilo je tu zadnjih dana i sudskih parnica, naravno, i opet ponižavajućih...i nemuštih bivanja kod kuće pod istim krovom, nezadovoljnih ljudi, malih ljudi koji ničime nisu skrivili situaciju.

I konačno je došlo vrijeme odluke.

Odlazim, selim se.
Polako, ne u jednom danu, ne na brzinu.

Jer, kao što rekoh u jednom naslovu, čuda se ipak događaju, a dobro se dobrim vraća.

Tamo imam mir.
Toliko potreban mir nakon užasno turbulentne zadnje godine.

I puno razmišljm o tome, panično me zapravo strah, jer masa važnih odluka u životu koje sam donjela, bile su totalno krive.
Pa ne bi bilo dobro da i ova bude takva. Znam da nije dobro negativno razmišljati, ali nekako mi je logično da se bojim.
A opet - nije rečeno da se baš sve loše stvari u životu moraju ponavljati.
Ne bi bilo u redu.
Poremetilo bi ravnotežu.
Jednom mora doći i ono bolje.

Nadam se da je to bolje došlo.

Pitat će netko za djecu?
Naravno.
Jer kad kažem "ja", onda to nisam ja, mama, to smo mi.
Moja djeca i ja.