|
|
Chad Michael Murray-Lucas
Sophia Bush-Brooke
Hilarie Burton-Peyton
Bethany Joy Galeotti-Haley
James Lafferty-Nathan
| < | veljača, 2008 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | ||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
diZzZ ßy:CoKojAdiCa
| The Rolling Stones... |
LinkoviAna-Maria
Ana
Marina
Paula
Petra
Mia
Josipa
Ivana
Dijana
Ksenija
Pa evo novog posta čisto iz dosade.
Iako neman baš volje ni teme, potrudit ću se. Pa evo krećem s pisanjem, iako ne uspijevam.
Pitam se zašto sam uopće napravila blog? Čemu ovo sve služi? Je da izgleda glupa ali istinito je da pišem blog iako neznam koji je razlog tome. Ovo mi je kao neki dnevnik kojeg svi "čitaju".
Bolje rećeno niko ne čita blogove nego ostavljaju komentare kao: "ej super ti je blog, svrati do mene i obavezno komentiraj", kako bi skupili što više komentara. Mislim ljudi, zar vam je to cilj?!!? To me užasno nervira, iako ponekad i ja ostavim komentar na drugom blogu :"svrati ponekad". Moram se zahvalit ljudima koji stvarno pročitaju ono što napišem, i to komentiraju.
Kod mene nema ništa zanimljivo, osim ekskurzije za 14 dana, ali i to mi više nije zanimljivo jer se jednostavno raspadam. Zadnjih tjedan dana mi nije baš dobor ni fizički ni psihički. Ponekad mi dođe da samo plačem jer drugačije ne mogu. Više neznam jeli me nešto boli stvarno ili me boli od ljudi koji mi nanose bol. Od ljudi koji nikako da shvate što ja uistinu želim. Znam da se nebih trebala obazirati na ljude i riječi, ali to je jednostavno nezaobilazno.
Kao što vidite, ako opće gledate, prominila sam dizajn.
Ne znam šta da više napišen, osim da ostavite komentare za sebe poput: a moja sely postaje emo, oćemo popodn ić rizat žile, ........ Ako nemate šta pametnije od toga napisat onda rađe nemojte ništa pisat, bit će meni puno lakše...
Bye!!!
Pa evo stiglo je vrijeme za post. Kao što vidite nisam izbrisala ni zatvorila blog, ali sam prominila dizajn i pismu, pa recite sviđa li vam se.
Kod mene nema baš promjena, osim što je u školi dosadno jer su počele ocjene, ali jedino kad nam u toj ustanovi nije dosadno je kad pričamo o ekskurziji. Da, idem na ekskurziju za misec dana u Hrvatsko zagorje. U što će bit dobro.
Jedva čekan.
Danas je subota i jako mi je dosadno jer nemogu vanka radi ružnog vrimena, čak i snig pada
. Jutros sam imala trening zbog kojeg nisam mogla gledat jebeni Tree Hill
.
Sutra iman 2 utakmice u jebenom Vrgorcu. Jedna protiv Dubrovnika (to ćemo dobit) i jednu protiv Knina (nema predviđanja).
E sad moram:
-zahvalit mojoj malo Skendi na jednom dijelu njenog post, pa hvala.
-pozdravit svoj ekipu čudaka (94/95)
-zahvalit na komentarima
- reći da mi se neda više pisat jer nemam ništa pametno za reč, osim da se bliži 6 misec i da dolazi pepsi kup i da dolazi 7 misec kad idem na jebenu operaciju nosa.
A sad stvarno iden jer neman ništa pametno za reč.
Pozz svima od Sely
...Pa evo mene i novog post, iako mi se baš i neda pisat, ali se trudim. Što reći nego da sam prominila dizajn i pismu, čak. Milsim da je bilo i vrime.
Ovih dana mi se puno toga izdogađalo. Počela je škola, i dobro mi je jer nam nikad nije dosadno, pogotovo Marini
i meni. Čak su nam i treninzi počeli prije 10 dana. Jučer sma imala 2 utakmice, jednu protiv splita(to smo izgubili) i protiv dugog rata(to smo dobili).
Nesmin zaboravit na svoju malu Anu koja još nije izašla iz bolnice, ali će uskoro(nadam se). Ovim putem joj poručujem: Dres te čeka, tamo di si ga ostavila, na istom mistu u istoj ekipi.
A sad sretan rođendan sa zakašnjenjem: Goranu, Josipi(Pehy), Ivani i Ivani
.
I šta da još kažem, osim da mi se neda više pisat, bar ne na ovom blogu jer mi je dosta toga da mi neko prigovara putem komentara, a u javnosti mi to neće kaže. Možda izbrišem blog, a možda ga zatvorim pa nakon nekog vremena ponovno otvorim, ko zna.
Sad vas napuštam možda na neko vrime, a možda zauvik!!!
Ovaj post posvećujem jedinoj osobi koju mogu nazvati, bez ikakvih prepreka, prijateljicom.
Upoznali smo se jednom davno dok smo još bili klinke.
Točno se sječam kako je izgledao taj trenutak. Sjedim s prijateljicom na zidu i priđe mi jedna mala slatka djevojčica plave kose i plavih očiju, i kaže:"Bok ja sam Tea."
U početku sam se super slagala sa njom, stalno smo bile skupa.
Jednog dana se Tea upisala na rukomet i ja sam joj se počela smijat, a što je najžalosnije i ja ga danas treniram s njom u istom klubu, u istoj ekipi. S vremenom smo odrastale i mjenjale se. Jedan dan smo se svađale drugi družile, ali ništa nije bilo isto kao prije, jer smo oba dvije bili pod utjecajem drugih osoba kao što smo i sad.
Tea i ja se još i danas družimo, unatoč svim sranjima koja su nam se događala. Jedno vrijeme nismo ni razgovarale, radi par ljudi, nismo se mogle niti u oči pogledat. Ali sam shvatila unatoč svemu tome, svim tim sranjim i svađam, da je ona jedina osoba koju mogu nazvat PRIJATELJICOM, a da nismo krvlju povezane.
Možda ovo ovdje napisano mnogim neće biti jasno, ali meni je i to mi je važno.
Želim svima poručiti ako imate pravog prijatelja pokušajte ga što dulje zadržati i govoriti mu da ga shvačate pa i onda kada i niste, jer će vam poslije bit žao kao što je meni, vremena nema puno, poslije će bit kasno.
Za kraj evo njena slika
Pa ljudi moji i ja napokon pišem novi post iako mi se baš i neda. Zadnji post je bio prije 1 misec, pa je vrime da dođe nove iako neman volje. Da ne kompliciram, krenit ću odman.
Prvo: SVIMA SRETNA NOVA GODINA SA MALO VEĆIM ZAKAŠNJENJEM!.
Nadam se da ste se dobro proveli na dočeku, kao što je meni bilo super sa Mateom i Lenom(i još nekim ljudima).
Šta još reći nego praznici se bliže kraju i uskoro počinje škola
. Ja san trenutno u Zagrebu kod rodice i super se zabavljam, a nadam se da ste i vi.
E da moram spomenit svoju priju Ana P.
, za koju se nadam da je dobro i da se oporavlja i da će nam se što prije priključit u klubu di je svi čekamo. E sad kad sam spomenila klub moran reć da mi fale treninzi s curama iz ekipe, iako ne znan oću li nastavit dalje s njima.
Pa evo post je napisan i sad vas ostavljam.
...Pa evo novi post, o svemu.
I da ne zaboravim ovo je moj prvi dugi post.
Odlučila san se napisati post o svemu po malo. Danas je u školi bilo super.
Dobil san 5 iz kemije i 5 iz hrvatskog(zadaćnica). Meni super. Sutra mi je informatika i imamo kontrolnu i pita nas, a ja neman pojma
. Dosta škole!!!
Posllije škole san tribala imat trening, ali nisam jer nam je trener pomaka rezervaciju u dvorani u 6 sati, a meni je bila prokleta škola
. Tako da mi je trening sutra u 7 poslije škole, napokon jer ću se moć zajebavat sa neki ljudima i neće biti dosadno
.
U subotu je Skendi bio rođendan. Bilo je super. Prvo smo bili kod nje doma negdi do 20:30, a zatim smo išli vanka. Prvo smo šetali ko budale jer nismo znali di ćemo, pa smo sili na piće u OZZ-a. Tamo nam je bilo super, smijali smo se ko idioti, Sarah i Nino se svađali, ja razbila bocu , i bilo nam je JAKO hladno. E sada dosta rođendana, jer moran napisat ovi glupi sastav šta mi je skendo poslala da napišen na temu sreća. Iako nemam baš neku inspiraciju.
Pa da krenem.
Sreća
Sreća, pitam se što je to?
Jesam li je ikada imala ili doživjela?
Ima li svaki čovjek na planeti sreću?Imam li ja sreću?
Moji odgovori na ova pitanja bi bili DA i NE.
Imam sreću što živim u dobroj obitelji, što imam "prijatelje", što imam priliku za život, ali opet kada razmislim moj odgovor je i ne.
Nemam sreću jer gubim ono što volim. Izgubila sam prijateljicu jer je obolila od leukemije i preminula, izgubila sam mnoge osjećaje prema mnogim ljudima, razočarala sam se u mngim osobama, i da dalje ne nabrajam. Moji "prijatelji" znat će o ćemu govorim.
Nisam sretna jer mi mnogo nepoželjnih osoba ulazi u život, a mnogo onih dobrih odjednom nestane. Nadam se da će se i to promijeniti, ali nabolje. Od sada tražim sreću u malim stvarima jer drugačije nemam smisla za život.
I hvala vam na komentarima, nadam se da će te tako nastavit.
Pa ljudi evo novi post nakon dužeg vremena. Ja se dosađujem doma, jer san bolesna. Nisam danas bila na 6. i 7. satu. Napokon petak i sutra nema škole.
Tjedan je proša brzo i "zanimljivo". Pa da ovaj post nebude tako dosadan priđimo na nešto zanimljivije.
Sutra je Skendi rođendan. Nadam se da će nam biti super. Sve je već isplanirala. Ja san tribala spavat kod nje, ali zbog svega šta se dogodilo ovih dana neću moć.
I sada nešto o Skendi.
Na svijet je došla davne 1993. godine. Prva rijeć joj je bila: kučko jedna jebena(zajebancija).
Nju sam upoznala te proklete godine 2000. kad sam krenila u školu. U početku je nisam mogla podniti ali danas se "super" slažemo.
A što reći o njoj nego da se UVIK smije i nikada ne pristaje, makar neko umre, njoj je i to smišno.
Skendo voli: Nuky-a, ples, muziku, čokoladu, Janija i Mentu.
Skendo ne voli: neke ljude, razrednicu, umišljene, glupe i škrte ljude...
I slikica za kraj:
Skendooo
Jednoteista osoba mi uvijek uništava život. Pokušava me posvađat sa jednom osobom(prijateljicom), ali ne uspijeva joj. Pokušava me posvađat sa još jednom osobom, ali neću reć kojom.
I toj osobi želim posručiti:
ODJEBI IZ MOG ŽIVOTA. NIKADA NAS NEĆEŠ RASTAVIT, JER PRIJATELJ JE PRIJATELJ ZAUVIJEK.
Ne znam šta da više pišem jer nemam inspiracije, a mrzim duge postove.
I molila bih vas sve da mi NE ostavljate one lance sreće.
I još nešto za tu osobu koja me uništava,
i za koju želim da odjebe od mene:
Sjedim....
Sama sam usred mraka!
Slušam zvukove i razmišljam...
Samo jedna riječ
luta po mojim mislima!!!
Pitam se...
Zašto me ostavila,
kad sam bila najtužnija?!
Zašto me nije saslušala
dok sam je molila za pomoć?!
Ustala je,pogedala me i otišla!
Otišla bez pozdrava...
Plakala sam znajući da
sam tu osobu jučer nazivala
NAJBOLJOM PRIJATELJICOM!!
P.S. Za mene si sada mrtva, jer mi sada ne trebaš,
a kad si mi trebala nije te bilo tu!!!
Ej ljudi evo mene nazad!
Nisam se dugo javljala jer mi se nije baš dalo pisat.
Zahvaljujem vam na komentarim i nadam se da će te nastavit i dalje komat.
A što reći vikend se bliži kraju, sutra škola
.
U školi je jako dosadno. Same kontrolne i ispitivanja, ali pustimo mi školu.
Malo prije san se vratila sa Fifinog rođendana. Iskreno nije mi bio baš nešto.
U 15:30 smo išli mi ženske gledat njih muške kako igraju nogomet.
Poslije oko 16:30 smo išli na crveno(igralište) nama ženskima je i dalje bilo dosadno, jer su oni opet igrali nogomet. I napokon se nešto zanimljivo dogodilo, a to je kada smo otišli iz srednje zajebavat se. Malo smo brali limune pa gađali pa su neki gađali ljudima u prozore. Ćak je bilo i dobrih viceva koje je prića ludi mali File
.
Otkrij te kako se salžeta sa simpom!!!
Zašto se ljudi ovako brzo mjenjaju???
Zašto sve nestaje???
Zašto se prijateljstva ruše???
Zašto me ljudi uništavaju???
Zašto moran patiti radi nekih osoba koje mi nisu,
potrebne u život???
To su samo neka od tisuće pitanja u mojoj glavi, na koje mi nitko nemože odgovorit.
Više neman nikakve volje za ničim.
Najrađe bi odustala od svega. Htjela bi se preseliti u neki grad di nikoga nepoznaje i di bi mogla živit svoj život, a da mi se niko nemiša u njega.
Tila bi poručiti mnogim osobama iz moje ekipe da će sve s vremenom nestat, sve ono što je nekada bilo "super". Sva ona radost, sve one zazeancije, sve ono vrijeme provedeno zajedno, bit će uspomene. Poslje će se saznat i zašto.
Sada vas napuštam jer neznam o ćemu da više piše.
Ej ljudi!
Javljam vam se zato što mi je dosadno iako neman baš oćemu pisati.
U subotu smo igrali utakmicu sa Splito i popušili smo 24:11, pa nas je
trener vika.
Ovo je samo za Ružicu i Teu:
Mi pijemo, lalalala
cijeli dan i noć!
Mi pušimo, lalalala
cijeli dan i noć!
U subotu san bila na Aninom rođendanu. Bilo nam je super ludo i
nezaboravno(znaju oni radi ćega)!
Pa evo par slikica:
Sarah i Ana
Ja, Skendo, Ana, Antonela
A ljudovi moji neman vam više šta reć.
Ili ipak imam jednu stvar:
Ako vam triba avatar za blog ja ga pravim pa mi se javiti na msn-u.
Moj msn: zauvik_19@hotmail.com
Ovaj post posvećujem meni najdražoj prijateljici Ana. Na svijet je došla 10.10.1993., jednog prelijepog sunčanog dana u Njemačkoj (Berlin) naravno u rodilištu.Njezino pravo ime je Ana-Maria(tako je niko ne zove, zbog čega se ona ljuti), svi je zovemo Ana ili Đin..ćka.Ana je super kao osoba. Skoro uvijek nasmijana i raspoložena za zajebanciju. Voli se zajebavati kako na tuđi račun pa tako i na svoj.
Ide sa mnom u razred(8.d). Voli:prijatelje, obitelj, izlaske, muziku, tree hill, zabavne i glupe ljude. Ne voli: kad je neko zove đin..ćka, umišljene ljude, tugu, cajke....
A što još reći o tom super biću osim da je najbolja.
Ana
Ana i Sarah
Sjedim i pitam se zašto mi se ovo događa.
Zašto me bole riječi?
Zašto me bole riječi osobe koju "poznajem" 10 dana?
Zašto ne mogu normalno spavati?
Zašto samo mislim na tu osobu koja me je jako povrijedila?
Zašto neprimjeti da ljudi lažu?
Zašto ljudi to rade?
Jedino što me zanima je to što sam krivo napravila, da mu govore laž
i da ga okrenu protiv mene.
Zašto uopće mislim na tu osobu?
Sigurno se pitate zašto se time zamaram kada tu osobu "poznajem"
10 dana.
Znam ja zašto.
Zato što sa toj osobi rekla nešto što nikome drugome nisam, i što nikada
nisam smjela reći.
Ej ljudi. Javljam vam se jer mi je dosadno, jer nemogu ići vanka zbog oka. Izgledam ko kakvi vampir jedno oko mi je crveno, a drugo bilo. Jedino me veseli to što je petak i šta imamo produženi vikend. Sutra iman utkmicu(koju najvjerojatnije neću moći igrati jer me mater neće pustiti radi oka) protiv Trogira.
Hvala na komentarima i na podrškama. U školi mi je katastrofa, dobila sam 2 iz fizike (mater će me zadaviti).
Ne znam šta da višem pišem, jer mi se ništa posebno ne događa.
Idem polako!! Do sljedećeg post .
Pa evo odlučila sam napistai novi post iako mi se baš i neda.
U školi je teška dosada ......... Počele su kontrolne......... i ispitivanja..........Muče nas..... Jedino dobro je to što mi je počelo su utakmice... Zadnju smo igrali u Vrgorcu(selendra)... Ostali smo 13:13... Zabila san 6 golova, ali 1 gol su dali Milki(zbog čega me ona sada zajebaje), i jedan Tomički... I sada moran nositi prokleti dres 13
jer mi nedaju 19. Sada sam na dosadnoj informatici. I jedva čekam kada će završiti da idem doma, jer mi je dosta škole. Sada idem jer neman pojma šta da više pišem.
Pa evo na nagovor monogih osoba pišem novi post, što mi se neda .
A što reći nego da je u školi katastrofa. Svi nas počinju ispitivati, davati nam kontrolne koje mi baš i nisu drage i ostala sranja. jedino što je dobro počeli smo biti napokon složan razred.
A kako san mogla zaboraviti zadnju utakmicu protiv Cetine(Sinj). Popušili smo čak glupih 3 razlike, ali nema veze za 6 miseci će oni dobiti svoje. Isto košto smo mi jutros od trenera, ŠPRINTEVE.
Sada lipo polako idem i ostavljam vas da čitate i dalje.
I usput posjetite ovaj blog.
Evo napokon sam skupila snage da napišem ovo, a to sam trebala davnih dana, to jest 23.07.2007.
Pa da počnem, napokon!
Zbogom Daria
Evo i sada 40 dana nakon njezine smrti nije mi lako. Samo mislim na nju. Dok je ovaj papir mokar od mojih suza, koje teku kao potoci, imam njenu sliku pred očima. Njezin osmjeh...... Njezine plave oči..... Još ne mogu zamisliti da je nema. Pitam se zašto se to moralo dogoditi baš njoj, baš mojoj prijateljici koja mi je bila poput sestre i uvijek će ostati u mome srcu. Zašto je Bog odabrao nju? Zašto je ona imala leukemiju? Njezina sestra mi je javila par dana prije njene smrti, da je jako loše i da je u bolnici. Bojala sam se da se to ne dogodi, ali se dogodilo. I to se desilo baš jedan jedini dan prije mog rođendana. Taj datum nikada neću zaboraviti, 13.06.2007. petak, sjedim u školskoj klupi, na satu zemljopisa, kada odjednom na mobitel mi stigne sms od njene sestre. "Gotovo je, nije izdržala". Kad sam to pročitala samo sam ostala stajati u mjestu sa suzama u očima. Prijateljice koje su sjedile ispred mene primjetile su da nešto nije u redu i odmah su me počele pitati šta mi je..... Nisam riječi rekla jer nisam mogla.... Samo sam se pitala: " Zašto ona? Zašto kad je tek trebala napuniti 16 godina? Zašto je ona morala umrijeti?"
Dana 14.06. mi je bio rođendan. Sve mi je bilo čudno. Ona je sada trebala biti tu sa mnom slaviti,a nje nema. To mi je bio najnesretniji rođendan, jer je jedno mjesto pokraj mene bilo prazno.
Svaki dan samo očekujem kako će me nazvati i reći da dolazi kod mene. Ali onda odjednom osjetim kako maštam.
Savjeti moje prijateljice mi malo pomažu.
Znam, znam i sama da moram nastaviti živjeti dalje, ali........
Ali jedno mjesto pokraj mene zauvijek će ostati prazno, jer Darie više nema.
A evo me sada tu i na meni je red da napišem štafetu koju mi je proslijedila Ana P...!!!
Opiši se u 5 rečenica:
Zovem se Josipa.
Treniram rukomet.
Živim u glupom gradu.
Volim prijatelje.
Mrzim Školu.
Šta volim a šta ne:
Volim prijatelje i prijeteljice, shoping, druženje s meni zanimljivim ljudima,
rukomet, volim .........
Ne volim umišljene i lažljive ljude, školu, par osoba na ovome svitu, nogomet....
Ljubavno stanje:
Nije za javnost.
Možda izgleda ovako
a možda i ovako
.
Najveća mana:
Najveća mana mi je brzopletost!
S kim mi je najdraže biti i gdje:
Najdraže mi je biti sa prijateljima i obitelji. Gdje? Hm.... Na zabavnim mjestima.
Dali sam šminkerica:
Šminkerica? Pa i neznam baš sada. Ponekad.
Šta slušam:
Slušam sve i svašta.
Najveća želja mi je:
Najveća želja mi je da u životu budem netko i nešto.
Najveći uzor:
Najveći uzor u životu mi je prijateljica koja više nije s nama, jer ona je živila brzo i svaki dan živila je kao da joj je posljedni.
Ah evo napokon kraja štafeti.
Prosljeđujem je dalje:
-Ani-Mariji
-Ivani K.
-Paula
