Znam da nisam baš na blogu posebno naglašavao da sam obožavatelj lego kocki, ali svatko tko bi ušao u moju sobu, ubrzo bi se uvjerio da je to baš tako. Imali smo moj prijatelj Luka i ja svakakve planove s lego kockama, ali trenutno se bavimo sa "ozbiljnijim" stvarima pa je to u zatišju. Samo čekam da dobim svoju prvu plaću pa da vidim hoću li se onda sjetiti lego kocki (Millenium Falcon, fuck yeah). A znam da hoću...

Uglavnom, jednom davno ovdje na blogu sam objavio post pod nazivom "Lego Normalni Ivan" i smatram ga do dana današnjeg kao jednog od najboljih postova na svom blogu. Imao je i slike, imao je i fina objašnjenja i ideja je bila dobra! Samo moja nepopularnost i mizantropija su taj post zadržale dalje od očiju uredništva i naslovne stranice blog.hr-a.

Konačno sam pogledao Lego Film (IMDb link) i moram priznati da sam zadovoljan. Da, ja sam više tip Batmana u tom filmu nego tip Emmeta, ali treba biti pozitivan. Zapravo je baš u tome i problem! U jednom trenutku u filmu (a ima takvih trenutaka dosta) kaže se nešto jako cheesy i onda popratni komentar: "Znam da zvuči kao nešto s nekog plakata, ali je istina!"
I zapravo to jest tako. Samo... kako izbjeći taj čudan gorak okus u ustima dok kažeš nešto klišejasto? Ili je taj gorki okus samo rezultat toga da su vaše riječi dočekivane s previše ogorčenosti tipa: "Joj daj! Nemoj mi s tim Coelho-self help sranjem!"
Činjenica je da se puno mudrosti odbacuje radi tog nekog stava da su svi klišeji samo klišeji.

Ako nešto misliš kad to govoriš i ako za tebe djeluje, nitko ti zapravo nema pravo reći da je to self help sranje. To što su ljudi sjebani i nema im pomoći je već nečiji tuđi problem. Žao mi je tih ljudi.


U svakom slučaju. Sve je zakon i preporučam vam film :)

Oznake: LEGO, film