MARENDA

Već neko vrijeme smanjile su se posjete u ovom restorančiću 'Marenda' pa do ručka božetebe nema žive duše.
Konobar iza šanka ubija dosadu preslagivanjem čaša i brisanjem a za jednim od četiri stola sjede dva zgubidana i srču pivo već uru vremena. Onda se jedan od njih obrati konobaru:

- Mate jebemu... a moga bi nam nešto dat za marendu jebiga.
- A 'ko brani ... ma valja platit a ne kako vi mislite.
- Dobro majkumu to ćete i tako bacit ako vam niko ne dođe a neš dat po jedan pjat da se rekuperamo ... nismo ni večerali.
- A niste ništa ni radili koliko ja znam.
- A znaš da ne smimo radit jerbo ćemo izgubiti ono s biroa, ae donesi nešto ae.
- Da donesem pa da mi gazda da nogu onda i ja s vama na biro ha, jok.
- Da bar ima kogoda snašli bi se mi.
- Je je, ljudi jedva čekaju da vas počaste, baš zato i dođu u 'Marende'.
- Dobro de, a ako pristojno pitamo ti se neš mišat.
- Ako ne uznemirujete goste nemam se potribe mišat.
- A dobro, čekat ćemo jebatga.

Nakon uru vremena na vratima se pojavio muškarac s koferom u lijevoj ruci a iza njega žena sa velikom boršom. Glavom i bradom Luka i njegova Mariola. Mariola je žena omanjeg rasta povijena u donjem dijelu leđa a stopala su joj skupljena prema prstima dok su pete razmaknute. Nabada dok hoda i bez Lukinog dopuštenja ne smije ni 'dihat'. Luka je, dakako, sušta suprotnost. Preko sto kila, ćela na sred glave a sa strana 'procvjetao'. Trbuh osjetio demokraciju pa je donji botun na košulji otvoren. Mate konobar, Lukin je seljanin ali ima dobra godina, od kad se oženio, podstanar je u gradu. Ko jebe selo. Sad je bahati i naprasiti Luka u mirovini. Galamdžija koji ne poznaje normalni govor, on ne zna šapnuti ili reći nešto u povjerenju. Kad govori to je vika i dreka da se zidovi tresu pa ga žena svako malo smiruje kad je s njime.

-Dobar dan, ljudi ako ne vriđam.- izderao se.
Skoro jednoglasno su otpozdravili gosti i konobar Mate.
I Mariola je tiho pozdravila ne bi reć da je pustila tihomira.
- Ajde sidi tamo.- pokaže rukom. Zapute se k stolu tik do ono dvoje neradnika. Spustio je kofer na pod bolje reći bacio pa dograbio sjedalicu i bučno se spustio u nju. Mate se smijulji i gleda ih.
- Mate mali odavno te nisam vidija, jes' dobro, jesi?
- Dobar vam dan susidi, a evo, dobro je kako vi?- uzvraća Mate.
- Da kako mi? Ka' da ne vidiš bogati, izgledam mlađi od svih vas odeka neka sam dvaest godina stariji, samo mi je ona oronila cc. Lipo ja njoj kažem da je to prirodno i potribno, meni sad triba mlađa da se mogu ispurgat kako valja da ne zarđam, jel' tako Mariola.- Izderao se svi su se trznuli.
- Tako je mužu moj.- poskočila je kao da je šilo ubolo.
- Izvolite čime vas mogu poslužit.
- Čekaj malo mali Mate, 'vako; kao prvo pozdravio te naš Šime i ovo ti poslao da me uputiš kako to funkcijonira da se mogu gledat i pričat s njizi. Ustvari s njim jer ne znaju naški oni okolo njega. A kao drugo ovi je, reče on za tebe, jel' u redu.- Podvikne dok je iz kofera vadio dva laptopa i stavio ih na stol.
- Naravno, ti velika fala i Šimi naravno čuli smo se mi e, reka je on meni. Što ćete popit.
- Men' govoriš?- Sirovo će Luka.
- I tebi i njoj, vama da, želite nešto naručiti?
- Nema vama! Mate mali, men' reci men' jer samo ja znam što će ona. Jeli tako Mariola. Povika.
- Tako je, mužu moj!
- Eto vidiš nauči se Mate mali kako se služi. Šta ima za ist rec ti meni? Imal nešta kuvano?
- Kako ne. Imamo gulaš, svinjsko pečenje, juhu i lešo ... salate … A može i po narudžbi.
- Imaš li važola morebit. Evo sad smo ti doigrali iz te Njemačke Itler je jeba da je jeba, bogata zemlja brate nema šta, ma nisam se pošteno naija od kad smo gorika bili. Sve neka sranja da oproste tvoje čiste uši i ka da tiću daju ist a ne meni.
- Graha ima, ali nije sa rebarcima nego s kobasom.
- Ma lipo sam te pita za važol a ne za grah blento, nemoj mi izvrćat.- Sileno je odbrusio a Mariola ga je oprezno pokušala ispraviti.
- Mužu moj to ti je isto a znaš da bi i ja jednu porciju.
- Moraš se ti čut ka da ja ne znan botaniku samo ja nako, učim ovoga smotanoga konobara, Matu maloga.
- Onda može dvije porcije?- Zapita konobar.
- Kako dvije, ko ti je reka dvije?
- I ja bi jednu poila gladna sam a nije to čudo skupo, jel tako Mate mali?
- Ne mere, ne moš ti ist važol i gotovo, jok.
- Kako ne mogu mužu moj, pa znaš da mi ne smeta. Kad već ti uzimaš da i meni donese.
- Ne mere, napuhat će te pa'š dimit e.- Neumoljiv je Luka.
- Kao da tebe neće napuhat, nemoj bit' taki.
- Vidi vidi što se uskokodakala, dobila krila a? Što ti je, ko najbolje zna što je tebi dobro ti jal ja? Nemoj svako malo kod zubara, muči malo.
Pokaže šaku ali je Mariola navikla na njegov način razgovora pa to prihvaća normalno. Ostali su se zabavljali gledajući ga.
- Je imaš ti pravo, a što bih ja pojela?
- A njoj donesi samo kobasicu, dosta je to njoj.- Naredi konobaru.
- Nemoj vikat e.- Smiruje ga taknuvši ga rukom. Poslušao je ali on brzo i zaboravi.
- Bit će te usluženi, gospodo, što želite za piće.
- Nu Mate je uljudan, ona će čašu vode a men donesi dva piva, eto nije puno.
Konobar pođe do šaltera da naruči jelo i pogleda ona dva zgubidana.
Donio je piće pa dok čeka hranu opet zastane do njihovog stola.

- Mate mali, pričaj mi kako si, kako familja. Rek'o mi je moj Šime da pozdravim sve ovamo.- Viče Luka.
- Je bogami je.- Ubaci se Marijola. - Mi smo ti sad od njega, drito iz Njemačke. Je bogami, svih je pozdravija a da znaš kako oni lipo žive cccc Gospe moja, moj Šime….
- Šts' ti petljaš ka' da ja ne znam zborit.- Prekine je Luka. – On ti je pravi majstor, Mate mali, što okom vidi to rukom stvori, ka ja bogufala, što est est.
- Tiše malo, tiše. Naš Šime, i moj je e.- Mariola ga ispravlja.
- To i rekoh.- Stišao je malo ton.
- E, davno ga nisam vidija ali se čujemo, on se tamo i oženija, jelda?
- Oženija bogami i to dobro, punac mu kupija stan, vozi mercedusa.- Fali se Luka.
- Ona je njemica, jel'?
- Est, njiova krv, nije mi to krivo nego dica njiovim govore, cc.- mrda glavom, nije mu pravo.
- Nemoj se jidit, mužu moj, nosi tvoje prezime. A naučiće naški ima vrimena.- tješi ga.
- U kojemu su ono gradu?- upita konobar.
- Ma što gradu, u Njemačkoj je on ti ka da ne slušaš, ne čuješ dobro.- galami Luka.
- A je je tako je, vidi mene.- odgovori konobar. Onda ga češće posjećujete, naučili ste i jezike pa nije problem.- propituje konobar.
- Jezike, parlam njemački ki talijanski, haha a što će mi, dođemo vlakom, on nas dočeka i eto ti, jeli vako Mariola.
- Tako je mužu moj, tiše malo tiše, ne moraš vikat.- odgovori Mariola.
- A još ženu zoveš Mariola Lukina karijola.
- To ti ja njoj tepam, jel vako Mariola?
- E.
- To je još od kada ste zajedno napravili kuću jel tako?- veli konobar.
- A je, pomogla mi je teke šta ću od nje. Ona donese škalju, cimenat, vodu, zamiša beton i tako te lakše posliće, je malo je.
- A jesam mužu moj jesam.
- E, prošli smo ti mi svašta i lipoga i ružnoga u životu, jel vako Mariola?
- Je mužu moj.
- I našetali se.
- Je bome.
- I lipih se bokuna nakusali.
- Je bome.
- A bome se i ljubavi nauživali.- Jel' 'vako Mariola? Poviče.
- Hm Khm khm.- pa je stavila šaku na usta.
- Nu ti jeben…
- A mužu moj nešto mi se zaletilo e.- pa pročisti grlo.
- Nemoj da ti ja jednu zaletim znaš, nisam ti ja kriv da si ostarila, jel vako. Konobar, što bi sa našom ranom?
- Evo evo odma ću ja.

Ubrzo se vratio noseći jelo, postavi na stol, poželi im dobar tek i vrati se iza šanka ali ga Luka vrati nazad.
- Očepi mi pivu.- konobar otvori bocu.
- Koliko ti je piva?
- Petnaest.
- Petnaest!?- začudi se Luka. – Začepi!
- Mužu moj, nije to puno, zaslužija si ti i više, ajde pusti Matu maloga da radi svoj posa.- Umirila ga je Mariola. - Ne može konobar otvorit pivu pa je ponovo zatvorit.
- Dobro de neka ti bude pa reci da te ne slušam.- Konobar se udaljio.

Luka se zdušno prihvatio posla a Mariola ga milo gleda. Njoj je, kako je i naručeno, donio samo kobasu. Ono dvoje za susjednim stolom kao da su živnuli dok im je miris hrane golicao nozdrve. Počeli se vrpoljit a onda se onaj bliži zagledao u lukin tanjur pa Luki u facu. Kad mu je Luka podario pogled uljudno mu se obratio na lošem talijanskom.

- Bon appetito, caro signore. Voi lo fate cosi dolce davvero, non posso che guardarvi.
( Dobar vam tek, dragi gospodine. Vi to tako slatko radite da, naprosto, ne mogu odvojit pogleda.)
- Meni nešto kažeš?- Pogleda okolo da ne govori kome drugo.
- Voi siete un uomo buono e simpatico e saro tanto libero di pregarvi un aiuto. E vi sazemo tanto riconoscenti.
( Vi ste tako simpatičan i dobar čovjek pa ću biti toliko slobodan da vas zamolim za pomoć. Bit ćemo vam veoma zahvalni.)
- Vid ovoga ali se raskokodakao nediljeti. Da mi je samo znat što bleji.
- Neka priča ko mu je kriv što ne zna naški.- reče Mariola.
- Pari ka da mi oće nešto reć, eli se i tebi tako čini?
- Da pozovem policiju ako smetaju.- ubaci konobar.
- Policiju? Jesi mi ti neki, što će mi policija Mate mali što ti je, nisu ništa napravili i mirni su ka ovce.- Govori punih usta.- Jeli ovako Mariola.
- Ako smetaju mislim ...- konobar provocira.
- Tako je mužu moj, što te briga što govore stranski ljudi, a vide čoeka od oka, to ti je.
- Est, i biće da je to.
- Ako vam smetaju, samo reci.- Opet će konobar.
- Una disprazia caro signore, ci hanno saccheggiato. Aiutate ci, voi lo cimpredete noi non abbiano un altro per peutirsi.
( Nevolja nam je, dragi gospodine, opljačkalo nas. Pomognite nam, vi nas razumijete, mi ovdje nemamo kome da se požalimo.) Ponovo će 'talijan'.
- Samo vi parlajte a ja ću ist, jeli vako, Mariola.
- Tako je, mužu moj, ti im klimaj glavom kao da ih slušaš neka vide kako si ti kulturan i uljudan čoek pa neka pričaju.
- Ci hanno rubato alla stazione di bus non abbiamo per poue ma che fame.
( Odma' na autobusnom kolodvoru, su nas pokrali, nemamo za kruh, a gladni..) Uporan je 'talijan', a drugi ga podržava kimajući glavom.
- Hm ... aha ... est ... tako je ... sve kako vi kažete ... može, može.- Kimao je Luka i progovarao kroz zalogaje.
- Gracie tante, il Dio vi paghera. Jo sapevo che voi non ci lasciate mai per guesto faremo una nodesta ordinacione. Cameriere, ci porta arrosto di maiale, in salata i una birra e pane, naturalmente.
( Puno vam hvala, Bog će vam platit. Znao sam da nas vi nećete ostavit na cjedilu, pa ćemo skromno naručit. Konobar, donesite nam po svinjsko pečenje, salatu, po jedno pivo i kruh, naravno.)
Mate je kimnuo glavom i otišao do šaltera po hranu. Zdušno su se prihvatili posla i bogami prije Luke su sredili svoje porcije.
Luka bi ih povirio i čudio se kako su bili gladni pa bi se samo nasmješio. Onda se ustali, pozdravili i izašli.

Kad je Luka otrao pjat bokunom kruva i osušio dva piva pozvao je Matu da učini račun. Donese Mate račun uz smješak.

- Evo račun, izvolite.- Stavio konobar na stol.
Gleda Luka ... vrti glavom ... nešto mu ne štima.
- Mile ti nedilje, štae ovo.
- Koje, mužu moj.
- Kako koje, ima za platit ka da smo cili dan ili, nu ti jeben…
- Nemoj se jidit, mužu moj, nemoj vikat. A biće da toliko košta e, evo ja ću ovu kobasicu uzet za doma.
- Konobar, Mate mali dođ de.
- Kako mogu pomoć?- Smireno će Mate.
- Ne tražim ja da ti meni pomogneš nega koliko ti ovo košta to te pitam?
- Mužu moj, plati, nećemo propast, molim te.
- Krv ti jebem za koga ti navijaš, za mene ili za njega?
- Što nije dobro?- pita konobar.
- Preskupo je, koliko ima ovih stavaka, štae ovo?
- Da vidim ... evo, dva piva, voda, kobasa, porcija graha, kruh, dva pečenja i još dva piva, eto.
- Kakva pečenja?
- Svinjska.
- A?
- Svinjska pečenja šta je čudno?
- Ono što su jeli gospoda za ovim stolom?
- Da!
- A što ja imam sutim?
- Kako šta, pitali su te ljudi oćeš im platit, ti si rek'o da može i ja donio, jeli ovako bilo?
- Ni pet ni šest nega ti meni tako u facu a.
- A evo neka Mariola reče jel ja dobro zborim.
- A je m......
- Muč, ni slovo da nisi puštala.
- Dobro.
- Zato su oni utekli, Mate mali, što ti kažeš, da zovem policiju.
- Istina je da si im kimao glavom i dao svoj pristanak da može, a ja donio to mi je posa.
- Mužu moj, nemoj se jidit a jesi…..
- Muč ti? – Priprijeti prstom Marioli. - A ti si znao što oni zbore.- Veli konobaru.
- A moram znat, to mi je posa, ol' ti nisi?
- Što mi ne reče Mate mali, nisam ja dobro razumija bila mi puna usta.
- Nisi me ni pitao a reka si da njemački parlaš ki talijanski.
- Est, ni slova od oba.
- A govorija sam ti ako ti smetaju da ću zvat policiju, jeli tako?
- A što ako ja ovo ne platim a?
- Ha, a dobit ću otkaz pa odoh na burzu.
- Mužu moj nemoj malome Mati to činit molim te.
- Muči ... sve si ovo ti kriva.- Prijeti Marioli i izbroji novce pa lupi šakom o stol.
- Guoni.

Uzme kobasu sa pijata i gurne je Marioli u usta. Pokaže prstom prema vratima. Mariola nabadajući s noge na nogu žurno izađe sa kobasom u ustima. Gurnuvši sjedalicu, uzeo je kofer i bez pozdrava izašao.
Kaže narodna: 'moš jezikom ako ćeš i po guzici samo rukama ne diraj' ... je aha.

Taman su učinili desetak koraka a konobar potrči za njima zazivajući ih da stanu.
Stadoše oni, Mariola sa kobasom u ustima a Luka ljutit ka' poskok.

- Šta je sad Mate mali, da nisi i ti ručao?
- Ae nemojte se ljutit... ali vratite se nazad.
- Oli ti nisam platija...šta platija, moga sam deset vrića cimenta kupit.
- Ae kad te molim vidit ćeš da nije sve tako kako misliš.
- Jel se to ti sprdaš samnom Mate mali?
- Ma božesačuvaj, ae dođite vidjet ćete što je.

I tako se oni vrate nazad i zastanu na vratima a unutra veselje. 'Talijani' pričaju naški, cerekaju se a konobar Luki pokaže rukom da sjedne. Sjedne Luka i Marijola preko a konobar joj izvadi onu kobasu iz usta i stavi pred njih laptop.
Na ekranu se ukazao nasmješeni Šime i obraća se roditeljima.

- Bog Mama, bog Ćaća...Nemojte se ljutit na ovo što vas je zadesilo, to sam ja zamolija Matu da snimi jedan igrokaz s vama i mogu vam reći da sam oduševljen...bili ste mi odlični, ma šta odlični oni iz Holivuda su amateri, hahaha.
- Jel' ti nas vidiš Šime?- Pita Mariola.
- Naravno kao i vi mene, ovo vam se zove skajp a Mate će vas uputiti kako se s s tim rukuje pa ćemo se moć svaki dan gledat, haha sad imam i film s vama u glavnoj ulozi i opet ga idem gledat, ajde Bog, čujemo i vidimo se!
- Šime... sine, jebaću ti majku za ovo da znaš.
- Amen, khm khm. Reci mu jopet reci mu, nije te čuja.- veli Marijola.

Dopalo me ono drugo

Uvijek je bilo da se nije smjelo!
Uvijek se na kapaljku davalo a na kaciolu uzimalo pa se snalazilo kako se znalo!
Uvijek se provlačilo kroz iglene uši i pušio ne pušio vazda se dimilo.
Uvijek je istina bila misterij i nije se mogla sasuti svakome u brk pogotovo obrijanima.
A bome ni onima što su na visokom položaju jer im je obraz daleko.
Uvijek se oziralo okolo sebe kad ti je nužda.

Prvo. Moj did Đuro nije smio zujati samo kontra cara, kontra glavara sela i kontra Ćaće.
Moj nekad dobri prijatelj nakon '91g. rekao je da su mu neprijatelji svi koji slovo 'DJ' imaju u prezimenu, imenu ili ga izgovaraju.
Pitao sam ga koje? Rekao je 'D' s crtom. Onda sam ga pitao kako se preziva prvi hrvatski predsjednik? Rekao mi je da kakav sam ja to Hrvat.

Moj did je bez karte svršio u Francuskoj na kraju prvog rata, to se putovanje tada zvalo internacija.
I dok je molio: 'nemojte mene ljudi, imam maloga'…samo su mu rekli 'da imaš i velikoga isto ti je' pihajući ga bajunetama po guzici utovarili su ga u vagon. Ustvari did je imao Malenu ali je kontao da će ga poštedit ako reče da ima muškog potomka. Nije mu upalilo. A curica koja je ostala umrla je u šestoj godini dok je On bio u internaciji.
Čini se da smo sudbinski vezani za to francusko područje pa je did tamo 'odmarao' dvije godine a ja otamo donio dvije zlatne medalje. Što se koristi tiče tu smo isti, 0:0.

Drugo. Moj Ćaća nije smio govoriti kontra Tita a bome ni protiv Crkve jer inače ne bi nas uspio krstiti i pričestiti kad je ispao iz partije '57g. a toga se sjećam kao sad. Kako se neću sjećat kad sam morao sam držati krsnu svijeću jer je kum rekao da ne može na rukama držati magarčinu od devet godina.

Treća sreća. Ja, bogufala živim u slobodi!
Slobodi u kojoj mladi mogu raditi gdje god požele ali takva su mjesta virtualna! Penzioneri mogu šetat kud oće i koliko oće što se vremena tiče, ometa ih komadić kože što se zove novčanik! Možemo slobodno govoriti sve što nam padne na pamet dok nam po njoj ne padne cigla.
Ja kritiziram koga oću ali iz 'poštovanja' ne diram u šerife: seoske, općinske, gradske, županijske, državne, niti spominjem njihov imetak koji su stekli poštenim radom i trudom sa svojih deset prstiju. Iruda ti da čime će ako ne prstima.
S druge strane moj Mali tridesetogodišnjak, tragač za poslom po profesiji, kontra mene može govorit koliko god hoće dok ga ne čujem a onda mećem katanac na frižider.

U ono vrijeme nije se smjelo spominjati Hitlera, Pavelića, Musolinija, Mihailovića…a moralo se veličati Tita, Lenjina, Čerčila, Trumana i njegova jaja a jedno vrijeme i Staljina, bez jaja.
Nekad smo Titu pjesme pjevali, neki kažu da se moralo, postao sam zaboravan?
Stoga sam čekao da čujem i danas pjesmu, recimo Tuđmanu, Šušku, Mesiću ili narodnim herojima ali nema sluha, kao da nam je slon prdnuo na uho.

Onda se nešto tumbalo pa se ne smije spominjat Tita, Lenjina i tako neke. Ustvari možeš govorit ali crne noći vole papat, gladne su.
Sad možeš slobodno blejat o Paveliću, Luburiću, Artukoviću, čitat Nikolića…vidim na telki, neki nose odoru i znakovlje veličajući 'pravednu borbu'. Pjevač 'zadarska Bevanda' u Livnu pjeva 'Juru i Bobana' a to Hrvatska financira kroz 'pomoć hrvatskom narodu za očuvanje kulturnog identiteta'?
Neki viču 'za dom spremni' a istinu reć mi smo taman spremni za kolibu 'Kunta Kinte' radi 'kinta Kutle'.
Dakle prije se nije smjelo biti nevaljalac ali smo napokon demokratizirani.
Sad možeš slobodno uzet radnu knjižicu kad oćeš, možeš slobodno ubiti homića ili susjeda ako ti se ne sviđa njegova njuška i dobiti godinu dana uvjetno s rokom kušnje od dva mjeseca ili to odgulit u vidu krumpira.
Drugo su amerikanci, oni takvima odvale 380 godina ili mu dodjele spejšl stolac sa isto toliko volti pa se poslije žali.
Možeš gledat stotine programa na telki, biti informatičar od formata ali nema programa niti 'autoškole' koja će te naučiti voziti kroz život.

Kad god se gibam kalelargom i vidim puno satova uvijek mi se učini da gledam dr Premijera s torbom i sjetim se one velike poruke 's faksa na posao'! Klinac, ova najnovija nadmašila bi i samu sebe: 'iz prdekane za premijera'.
Zato jezik za zube, uši pod kapu i pamet u mali mozak jer ovi današnji vjetrovi lako otpušu skalp!
Na koncu ove tirade ipak zaključujem da 'mi ne smijemo' pa se sigurno pitate: 'a tko smije'?
Ne pitajte se tko smije nego tko se smije!
A sad ću vam ispričati kako je tekao život nekih mojih prijatelja pa vi zaključite je li se moglo drukčije.


Odmor

Branko je sav 'pokisao' doveo prijatelja Špira na interni odjel gradske bolnice i sačekao da ga smjeste n odjel a onda je kročio u bolesničku sobu i primaknuo stolac krevetu. Pogledi su govorili dok mu je Špiro predavo ključeve od vile, terenca i glisera što je i do sada koristio kao svoje.
Tekla je priča bez riječi s puno stranica a preko lica su trčale godine.
Davno je bila '49-a, 'analogno' doba je nestalo ali se pamti godina proizvodnje. I ne samo ona, na 'traci' je ostalo puno toga za prebiranje ali riječi su lijene i teške. Sreća je da ne pričaju samo riječi.
Tjedan nakon dolaska i učinjenih pretraga Špira su odvezli za Zagreb te je zadržan na daljnjim pretragama.

Kad sam već spomenuo traku da spomenem i to kako je bilo pri kraju snimanje priča o Špirovom životu koju je sam financirao. Želio je pogledati kako su njegovo sjećanje na protekli život vidjele oči redatelja i glumačka postava, taj drugi svijet. Kad je cijeli život proveo u svom filmu želio je vidjeti kako taj film izgleda u tuđoj režiji.
Pogleda uprtog u bjeli strop ovijala ga je paučina sjećanja a što je sjećanje sezalo dalje u djetinjstvo bilo je radosnije ali i bolnije.

Koliko god da smo tvrdi i čvrsto stojimo na zemlji kad to vrijeme najavi svoj dolazak sve je drukčije. Znamo li kad to dođe? Ima li se kakav predosjećaj? O čemu se razmišlja i da li uopće?
Ima li straha od nepoznatog ili se gleda na način da nas i tamo čekaju poznata lica i nekad bliske osobe?
Kakav je to svijet, mogu li se vidjeti svoji pređi? Može li se komunicirati?
Ili je sve samo klapnja jer kad se pomakne kamena ploča unutra se vide samo bijele kosti? Misterija koja će to i ostati pruža odličnu zaradu velikom broju dušobrižnika kao i onima koji na 'pakiranju' zarađuju basnoslovne cifre.

Zamislite čovjeka-vjernika koji skrušeno u crkvenoj klupi moli Svevišnjeg da mu osigura što više posla jer od toga žive zaposlenici njegove firme. Ništa čudno zar ne. Čak što više, to je pozitivan primjer kako se jedan vjernik treba ponašati i brinuti o sebi i svojim radnicima, rekli bi s odobravanjem.
No kad saznate da je dotični vjernik vlasnik pogrebnog poduzeća biste li isto mislili?

Sjene događaja ustupale su mjesto jedna drugoj uključujući reakciju mišića na licima koje su mogli uočiti jedino dobri znanci ovih prekaljenih 'tajmera'.
Sjećanja su odašiljala svoje sličice i ogledale se u oku kao na displeju. Na toj mirnoj površini modrog jezerca nije bilo suza a ako bi se i nazrelo štogod vlažno to je bio pot ili rosa a ni slučajno suza!
S čašama su bili raskošni a na suzama škrti, djeci kad bi zaplakala znali bi reći: 'plači plači, manje ćeš piškit'.
Sjeta za nedorečenom pjesmom splela je grop koji se brzo pretvara u buket a on guši svojom ljepotom.
Oko bi tek zaigralo ali bi se brzo umirilo, nema nazad. Bili su na prvoj crti svjesni svega i dobro znajući da je svršetak prirodni nastavak.

Rekao bih da je Špiro bio veliko dijete kome je cijeli život prošao u igri, u plesu valcera i da je potpuno odrastao tek s ulaskom u bolnicu.
Branko se ustao mahnuli su rukom pa je napustio bolesničku sobu.
Špiro je ostao sam u bjelini sobe sa svojim sjećanjima a čini mu se kao da je prekjučer bilo kad nije mogao povući kožicu preko glavića ili kad je pao s tovara.

Vrijeme ljubavi

Špiro je bio slabašno i boležljivo dijete a jedva su ga dobili pa su roditelji strahovali za njegovo zdravlje. Stana, mater mu, imala je problema sa trudnoćom pa je nekoliko puta imala spontani a kad je Špiro došao na svijet onda su bili uključeni svi koji nešto znaju o nadnaravnim moćima ne bi li se to dijete otrglo kandžama zla.
Babe vračare su bajale, gatale, provlačile dijete kroz osušene vučje žvale, išlo se kod 'Đure ispod Velebita' i kod neke 'baba Fangle' koja je bila pandam 'baba Vangi'. Boga pitaj čega tu nije bilo. No eto izvukao se ali su roditelji uvijek govorili kako Špiro ima '9 bolesti' i molili ostalu djecu da budu pažljivi prema njemu jer ko će naslijediti imanje i kuću ako...
Ne stvaraj carstvo jer ti se teško od njega rastati!
Špiro je bio kaplja rose na žuljevitim šakama svoga ćaće i more suza na majčinom srcu ali i radost koja potiče život.
Takvo stanje zadržalo se sve do puberteta kad je kod Špira došlo do drastičnih promjena na bolje. Kao da se iz onog blijedog tijela rodio neki drugi dječak-muškarac.

Pedesetih godina Špirovi su na svom velikom imanju u Blitvici Gornjoj držali stoku a uz more su se spustili polovicom pedesetih, radi prijevoza za brže doći do bolnice zlu ne trebalo. U Blitvici Donjoj, uz more, bilo je desetak kuća složenih oko malog trga na kome je bilo kameno korito i kameni kotač, mlin za masline. Ostalo su bili magacini a koncem pedesetih krenulo je masovno preseljenje uz more, uglavnom mladi parovi. Gore na selu ostali su starci obrađivati vrtove i uzgajati stoku.

Jure je dolje uz kuću imao i bokun štalice pa je držao perad, prasce i tovara, Moro se zvao, a bio im je kadilak i fap.
Bilo je vrijeme sadnje u polju pa su s obje strane samara stale okačene vreće gnoja a kad je vrijeme branja bostana onda bi se vezivale drvene kašete i punile plodovima. Tako se na samaru uvijek nešto tovarilo a pogon ostajao isti.
U sredini između tereta sjedio bi Špiro kao mali beg, kao mezimče.
Okolo Jurjeva, mogli bi reć magarećeg valentinova magarad je bila nemirna, gonala se. Sjećam se trešnje su još bile sitne i zelene.
Putom je neminovno bilo sresti druge težake koji su isto tako imali magarad pa bi se moralo dobro paziti kod susreta. Ako bi ispred bila ženka što bi rekli kela ili bi joj dolazili ususret, tovar bi tada izgubio busolu i svaki znak uljuđenosti i dobrog odgoja pa bi krenuo za njom kezući žuto zubalo uz glasni njak sa spremnom 'hidraulikom' ispod.
'Hidraulika' bi na momente dodirivala tlo a potom ga opandrčila po trbuhu ne obazirući se na zapovijed, ular i batine. Nema te sile koja bi ga okanila nauma, možda jedino zakon o zabrani seksanja na javnom mjestu.

Jednom prilikom na takvom putovanju Moro je daleko ispred sebe nanjušio kelu, naćulio je uši raširio nozdrve, krenuo njakat, iskezo se i dao u trk.
Zaludu mu je Mater potezala oglav, ma da. Istovremeno je vikala onoj ženi ispred da skloni kelu s puta jer se mami? Ova se samo okrenula i prkosno odgovorila da nije ona kriva što ima zgodnu kelu, najljepšu u selu i da se ona nikome ne miče.
Onda joj je Špirova Mati rekla, bome kakva gazdarica takva i kela i neka je drži jer će joj dijete, to jest Špiro, past i razbiti se.
Dotična dama se pljesnula po guzici i rekla: 'I jesam! Mene se ima što vidjet a to cijene pravi muški koji neće gledat škukucije nega pravu bedeviju'.
- 'Jes to meni rekla da san škukucija štraco jedna dabili štraco? Saš ti vid't ko je škukucija'. Zatrči se s podignutom štapinom prema njoj a ženska pobježe niz put ostavivši kelu na milost i nemilost napaljenom Moru.
Dok je trajala njihova potjera magarac sa Špirom u trešnju doigrao je na prcomet do kele i zajašio od iza prednjim nogama držeći ravnotežu zadnjima.
Par trenutaka Špiro se ćutio ko Napoleon, visoko i moćno a trenutak kasnije kao kameleon.
Kad je splasnuo napoleonski ushit panično je vičući dozivao Mater jer je gubio položaj.
Kako je kut sjedanja bio i suviše strm ispao je iz trešnja i prosuo se po džadi zapomažući a rukavom je brisao očne i nosne izlučine.
Kasnije mu je bilo drago što je ispao jer bi se opravdano pričalo da su Moro i on bili skupa na keli.

Tovar je ostvario nakanu, zakračunao je svoj alat u toplu nutrinu njačući i mrdajući zadnjim krajem napred -nazad pokazujući zube. Kela se nije bunila a Špiro je vikao da je tovar probio tovaricu i da će umrijet.
Mater mu se vraćala iz 'lova' zajapurena, zapuhana i odmah stala udarat tovara po glavi i onom slobodnom dijelu leđa od samara prema repu ne bili se okanio šporka posla.
Ali tovar ne bi bio tovar da ga je uspjela odgovoriti.
Špiro je suznih očiju pitao jeli to magaricu boli i hoće li je njihov Moro razvalit kad joj je napravio tako veliku rupu a Mati ga je tješila da to nju ne boli ali da to nije lijepo gledat pa mu je sakrila oči šakom no on je virio kroz prste.
Vlasnica kele se primicala polaganim korakom smješkajući se i stala par koraka dalje promatrajući ljubavni čin.
Potrajalo je to cijelu vječnost, tako mu se onda činilo. U jednom momentu je tovar počeo brže i prodornije njakati još više iskezivši žute zube a onda je stao.
Moćna batina je ispala i sad je sličila na praznu čarapu a Moro se presumitio i onda strovalio s tovarice pogledavši mutnim krupnim očima u Mater pa ga je prestala batinat.
Ponovo je Špira posjela u trešanj i krenuli su dalje. Tovar se kretao kao da ide na invalidsku komisiju a mještanka se i dalje cerila.
Mater ju je pogledala pa se i sama nasmijala a onda su počele pregovarat čije će biti pule kad se okoti.
No kao i u svakom biznisu pregovori su zapeli na samom početku jer nisu bile načisto koja strana mora platit uslugu pa su ostavili stimaduru da presudi. (stimadur je bio častan i pošten čovjek izabran od mještana)
Stimadur bi to riješio pod murvom ili u konobi jer 'učeni mozak' (sudac, advokat, doktor, svećenik, učitelj…) vazda je bio 'papren' i ostao bi i dalje cijenjen i skup da se nije dosta kasnije pojavio Milas sa svojim otkrićem, 1kg mozga= dvije marke ili sad jedan euro!

(1995: Kilo mozga - dvije marke“Mozak vani ništa ne vrijedi. Kilo mozga je dvije marke”, izjavio je na sjednici Zastupničkog doma Ivan Milas, koga je Tuđman postavio za čuvara državnog pečata. Uspoređujući cijenu ljudske inteligencije s cijenom životinjskog mozga u mesnici, Milas je, na tragu Tuđmanovih stočnih usporedaba, pokazao apsolutan prijezir režima spram pameti. /Jutarnji list/)

Čini se da je bančenje došlo na naplatu i sad one razuzdane noći i dangubice uzimaju svoj danak. Samoća mu je saveznik, ljubavnica i obitelj.
Tuga se udomaćila u njegovim očima ali to nije priznavao, odbacivao je činjenice.
Na spomen doktora kad se već vidjelo da nije sve kako treba, odmahnuo bi rukom, pognuo glavu i okrenuo se odlazeći. Dobacio bi, pun gnjeva, dišperan i razočaran prkoseći sebi u sebi:

- Dok imam, trošit ću, ko ga jebe.

Često bi to ponavljao a doista imao je što trošiti. Ono što mu je ostalo od davno preminule žene može bogato grickati godinama. Pored ženine ostavštine tu je i nasljeđe od roditelja s kojima više od pola života nije bio u dobru ali nakon što su napustili ovaj svijet imetak je ipak pripao njemu. A to je bio velik i bogat imetak što od pradjedova što od oca koji je grabio u svakoj prilici i cijeli život.

- Bože moj koliko mi je ono dida živija…Eeh da mi je sad ono babino pamtilo!- Zateklo bi Špira razmišljanje.

Babino pamtilo

Špirova baba Manda imala je običaj vazda u žepu od kotula nositi nekakav tajanstveni rupčić zavezan u čvorovima pa je malome Špiru dalo mislit koliko njegova bogata baba ima para u svakom čvoru?
Ona bi to svako malo prebirala, odvezivala ili dodavala još koji i nešto šapljala sebi u bradu pa opet spremila u žep. Živo ga je zanimalo kojega to vraga čini s rupčićem pa je pratio što radi i u koje vrijeme ali nikad je nije vidio da s njime briše nos.
Pošto nije dokučio tajnu pitao je zašto to čini a ona bi rekla da je to šporko i da to ne valja dirat.
To ga je još više svrbjelo pa je jedva čekao priliku da se sam uvjeri.

Za razliku od žena muški imaju obrnuti problem, mi imamo viška pamćenja pa stoga uzimamo tekući lijek za zaborav.
Stari su živjeli naoko s puno manje informacija nego mi danas a opet, zaborav je bio prisutan na svakom koraku.
Sjećam se kad su pitali jednu ženu kad je rodila trećeg sina koji je bio kumova slika i prilika, da kako se to desilo? Ona je umjesto odgovora 'a što misliš kako' govorila da slabo pamti a onda se za puno toga ne pita, sve je božja volja.
A kad je božja volja u pitanju i dogodi se onda se tu čeljade nema što kriviti i optuživati, onda je kriv 'cole'.

Ima slučajeva kad muški zaboravi da je oženjen a uhvati ga se na djelu, onda ga posjete i ženina rodbina i muž od priležnice pa mu se vrati pamćenje i od događaja koji se nisu niti dogodili. Uvijek su ti narodni lijekovi bili učinkoviti.
A ima i slučajeva, božemiprosti, da ga se nađe kraj puta otvorenih usta ne bi reć da se smije ili mu raste kakva drška iz srca.

U starim vremenima da bi se lakše pamtilo djeca su obvezno dobivala imena prema svecu koji je spadao na dan rođenja ili oko tog datuma i to je bilo poštivano sve dok nisu došli 'Ben Kvik i Klara Varner'.
E onda su oni napredniji i prascima davali imena likova s televizije a oni drugi ne bi ženama dali gledat televiziju jer da troši puno struje.
Sve što se trebalo pamtit vezalo se uz dane svetaca pa tako recimo luk se uvijek sadio o sv. Luki, prasci se obrađivali oko Božića, meso se jelo nedjeljom…
Možda jedino nisu vodili račun kad će djecu pravit a znam da su kukali kad se ima rodit po zimi jer će morat grijat kamaru to jest nosit u peku žerave jer tamo nije bilo dimnjaka.

Mjesec na nebu igrao je veliku ulogu u životu čovjeka pa se po njemu činio raspored bolje nego po kalendaru.
Tada se još nije penjalo i išlo po mjesecu osim Muje pa su se i zvijezde s neba skidale ali se mjesec nije dirao.

I mjesec je bio vrsta pamtila pa se zna kad ima oblik slova 'C' to znači da crkava a oblik slova 'D' da se deblja i tako će biti dok prase repom maše. Po škuru se išlo na sviću i tratu, pidoće se brale za vrijeme punog mjeseca jer su onda pune a kad je mjesec u obliku plitice to je značilo kišu.
Uglavnom sve periodične prirodne pojave koristile su kao posjetnik i to je bio zakon.
Nikada se nije dogodilo da se preskoči vrijeme za sadnju, berbu, ljubav…ali…

- Sjećaš li se kad smo se ono prvi put a?
- Nu dakuće, na Gospin žeženj.
- A koje godine?
- Koja si ti cjepidlaka e!

Takve događaje koji su se dogodili spontano s vruće glave u još vrelijoj škatuli, ne smiješ zaboravit jer onda komotno možeš vezat čvor na vršnjaku.
Neka je i s čvorom ali neke stvari se moraju pamtit da ne bi 'upamtili'.

Eto, nije samo njegova baba nosala čvor i mi danas nosamo veliki čvor oko vrata kao omču ili kao modu a u stvari da nas podsjeti di smo bili, di smo sad i di ćemo stić!?

A kad je Špiru ispala zgoda, kad je baba ostavila rupčić na bančiću zgrabio ga je i sav sretan radoznalo otvorio jedan čvor da se uvjeri što se to unutra krije.
Baš se razočarao, nije bilo ni para ni balusina u nijednom od pet čvorova. Ništa.
Onda mu pogotovo ništa nije bilo jasno pa je na brzinu svezao jedan čvor i ostavio na isto mjesto kao da ga nije ni vidio.
Toga dana kruh je bio neslan, sir nikako da se zametne a tovar je uporno njakao.
I danas mu je žao tovara mogao je lipsat o žeđi.


Imao je što trošiti ali nije imao uza se svoga roda ili žene da mu bar doda čašu vode kad je nemoćan, to nije predvidio.
Pokušavam izbjeći riječ bogat jer bogatstvo je nešto drugo, ono nešto kad si zadovoljan, kad je zdravlje dobro i kad si sretan. Mislim da čovjek jedino može biti bogat iznutra a ovo vidljivo-materijalno znači biti imućan. On je bio imućan.
Onda su pukle priče kako je starka umrla od seksa, od prevelikog zadovoljstva. Pričalo se da je imao neku ružnu naviku škakljati je pa je od toga zgasnula.
On to nije nikada otvoreno priznao pa se i ne zna prava istina tako da je sve ostalo na pričama.
Ali priča je kolala mjestom jer se nikad nije dogodilo da mladić oženi ženu koja mu je starija od matere.
Žene su je prezirale i klele, mrzile su je više od sotone pa kad se vratio iz Amerike bez žene čulo se ono 'ima Boga, ima Boga'!
A ta rečenica bila je česta gošća na ustima svih mještana u bilo kojoj situaciji.


Ima Boga

Naša je Hrvatska garant najbogastija zemlja na baloti u kojoj žive najveći katolici i najveći božnici, skoro pa ubožnici!
A zar nije bogatstvo, složiti te dvije suprotnosti i zar bi to bilo moguće da nas sam duh ne vodi jedno drugome.
Narod smo koji u svojoj svakodnevnoj komunikaciji i laprdanju najviše puta spomene Boga i čitavu mu bližu i širu obitelj kao najrođenije. Mi s takvom lakoćom izgovaramo Njegovo ime i zazivamo ga u svakoj prilici koja je s one strane poštenja i vjere da ON nama spada kao susjed, kao premijer ili dobar prijatelj. Kao član domaćinstva kojega hranimo do penzije ili obrnuto.
Evo da se napravi anketa među pučanstvom ispalo bi bez sumnje da je Bog po narodnosti Hrvat, da je Djevica Marija bila Hrvatica iz Hercegovine a o Isusu i da ne govorim, On je čistokrvni 'Zna se' kao recimo Siniša, Dejan, Milojko i drugi.
Među ostalim stoji i ona da čovjeku ne možeš reći da nije vjernik ako on sam kaže da jest.
Ne možeš pobijati njegovo uvjerenje i duhovnost jer ko si ti da nekome sudiš.
Evo za ne falit ovi naši instant tajkuni koji izniknuše preko noći, doduše nekima je trebalo i dvije noći, vjeruju da im je to Bog podario pa je stoga njihov imetak Božje djelo.
Podario im je zato što su dobri i pošteni ljudi koji će milostivo davati malom čovjeku i radniku kunu po kunu na kapaljku da se ne zagrcaju a opet dovoljno često da ne crknu od gladi.
Jer da im Bog nije pomogao kako bi se oni dočepali debelog imetka brzinom struje? A taj isti imetak izniknuo je pod rukama onih istih radnika koje oni, tajkuni, danas velikodušno održavaju na životu.
Dakle taj spoj je toliko prisan i čvrst da Bog i nije imao težak posao presuđivanja kad je odredio uzeti onome ko je stvarao i dao onome ko mu je sustavno krao dane. A svi smo se u to uvjerili kao ni jedan narod na baloti.

Eto radi toga je u našem narodu najčešće izgovorena riječ Bog.
Od onog: ' jeba te Bog, jeba ti Bog mater, Bože pomnoži, molim te Bože, Bože svemogući, Bože moj dragi, (neki fale slovo pa reknu 'može moj') daj Bože i tako dalje sve do one najčešće spominjane 'ima Boga'.
E taj izraz 'ima Boga' može se čuti u svakoj prilici, u svakoj društvenoj strukturi, u radosti i u tuzi. Nastoji ga se istaći kao vrhovnog i nadasve pravednog sudca koji sudi onako baš kako nama odgovara u određenoj situaciji.

Slomila Mara (Stipina žena) nogu po sred cjevanice i metnulo je u gips, hoda jadnica kao da je iz crtića ispala. Gleda je brižna Stana, Jurina žene a Špirova mater, a vole se brate kao pas i mačka pa joj veli:

- 'E moja Mare ima Boga ima'!
- Ima, dašta nega ima, dobro sam prošla mogla sam glavu izgubit.
- A bit će da je bilo oblačno pa te slabo vidija inače bi i jezik slomila, ima Boga ima.
Nedajbože da se to meni dogodilo odma bi bilo: 'eno je, opet se marva opila', e ima Boga.

Guta Mara i muči, vri u njoj ali što može tako je kako je i valja se s time pomirit.
Kad što će ti bit, ne prođe ni tri godine a Jurina sluškinja, koju su doveli radi Špira to cijelo mjesto zna, rodi muškića.
Šesni malac nije skroz zagorio onako naškur kao ražani kruh, baš smišan.
Aha, zinula Mara koliko joj grlo da.

- Ima Boga Stane, ima. Vidi se da mali voli sunčanje. Mora bit da je portela bila otvorena i prikovrimeno kad je tako poškurija, e vala ima Boga.

Tako možemo čuti kad 'prdekne' zločesti političar opet isto, ima Boga. Kad sirotinja dobije na lotu opet, ima Boga. Kad se ozdravi nakon bolesti opet se reče, ima Boga. Kad se ne uspije ozdraviti ovisno o kome se radi, opet neki reknu ima Boga.
Kad određenoj obitelji izgori kuća jedni će žaliti a drugi će reći, ima Boga.
Ma bilo što da se dogodi vazda se reče ima Boga pa sad ti znaj ko je a ko nije vjernik, ko vjeruje a ko psuje.
Ako nas odozgo sluša i On se smije.

Nasmješio se Špiro u svoj svojoj nevolji jer mu je došao Bandić na pamet kad se natjecao za predsjednika republike (konac 2009). Da se utakne glasačima potezao je i nosao voštanu svijeću bome težu od sebe i zazivao Boga, 'daj Bog, ima Boga'! Za potrebe kampanje nabavio je i veliko raspelo da je skoro izazivao podsmjeh a opet mu je agnostik Ivo oteo tron.
A što reć? Ima Boga!

Jure je bio promućuran i sve radio s računicom ali je bio i veliki štediša. Ima ona narodna: 'u radiše svega biše u štediše još i više'!
Kako je imao dva velika vinograda i na svakome više od 1000 loza tako je imao i veliku konobu sa dosta drvenih bačava. Drvene bačve valja i održavati pa je pred ljeto pozvao čovjeka, bačvara, da se dogovore i utanače posao.
Bila je to 1965g a tada je imao 40godina. Bio mu je i ćaća živ ali s obzirom da je dobro vodio domaćinstvo ćaća mu je polako prepuštao ekonomiju.

Ćifut

U ono vrijeme ogovaranje ili u narodu znano olajavanje nije imalo 'kredit' kao sad pa bi se prije puštanja jezika u promet prvo uključio mozak. Ljudska riječ bila je zakon.
Da priča živi u ovom vremenu 'Ćifuta' bi nazvao Janez a majstora-bačvara Hrvoje, no ćifut je bio Špirov ćaća Jure a majstor Rade.

Ne znam da li je bio veći radnik ili lupež, što okom vidi to rukama stvori a ja bih dodao i rukama mane!
Imati samo imati, što više od ostalih imati i pokazati se a bio je škrtiji od Židova. U njegovoj kući ni prase nije smjelo biti debelo a kokoš je morala nesti dva jaja dnevno.
'Bog živio puno rukica a ubio puno guzica'!
A radnik…takav se više ne rađa. Kad bi okopavao loze i uhvatio ga mrak u vinogradu on bi upalio feralić i okačio ga o kaišu da može dovršiti posao.
Nerijetko bi mu žena donosila obrok na njivu ali on ne bi prekidao s poslom bilo da je oranje ili kopanje u pitanju. Ako je kopao onda bi prije nego zamahne motikom, a to znači da glava ide prema gore, zinuo a žena bi mu tutnula punu žlicu u usta i tako bi ručao. Imao je jedno dijete no svi su se pitali kad je i njega uspio stvoriti?
Kad su on ili njegovi ukućani prodavali jaja nisu ih naplaćivali po komadu već na vagu pa koliko potegne.
No najpoznatija priča o njemu ipak je ona kad mu je majstor popravljao bačve.

Došlo je vrijeme da se bačve urede, grožđe je rodilo ko nikad i nagovještaj je da će bit vina kao vode. Kao pravi domaćin koji uvijek misli dva poteza unaprijed pozove on bačvara iz 'sedmog sela' na razgovor i mogući dogovor. Ugostio ga je kako i priliči imućnom domaćinu ne može se reć a onda su prešli na posao.
Bačvar je pregledao bačve i njegovo stručno oko je lako donijelo ocjenu o stanju istih pa je tako za popravak 8 bačava sa svojim materijalom odrezao okvirnu cijenu u vrijednosti jednog srednjeg konja. Naravno, konačna cijena ipak dolazi na kraju po završetku posla.
'Ćifut Jure' zeru je podignuo obrve i pristao na ponudu.
Bačvar je već slijedeći dan došao sa karom koga je vukao jedan konj. Kar je bio pun raspilanih murvinih duga a u prostoru ispod sjedala bio je drveni sanduk sa specijalnim ručnim alatom kojim se bačvari služe.
'Ćifut' je bio zadivljen majstorovom profesionalnošću ali to nije ničim odavao već je zapodjenuo razgovor s Majstorom kako i u koje vrijeme da budu obroci, što da mu sprema za jelo i tome slično. Utanačili su tri obroka dnevno plus sijeno za konja i Majstoru soba za spavanje pa tako dok ne završi posao a to će potrajati dvadesetak dana.
Dali su jedan drugome ruku što je bio najpoštovaniji ugovor i moglo se početi s radom.
Majstor je pljunuo u šake i krenuo s poslom.
Istini za volju Jure nije škrtario na hrani i piću jer dobro je znao da će zadovoljan čovjek najbolje napraviti posao a u njegovom dvorištu bogufala bilo je što živine što gudina da se oči nagledaju a srce i duša ispune milinom.
Teletine, govedine, zeca, jelena…ma kakvi hotel, njemu niko nije mogao parirat.
Majstor je pjevušeći smireno radio i Ćifut je bio zadovoljan što je otkrivao rijetkim skrivenim smiješkom ali ga nije hvalio i niti mu smetao.

Dani su klizili ali se i posao vidio pa je tako i došlo vrijeme za lupiti dlan o dlan. Nakon što je posao priveo kraju a gazda pomno pregledao urađeno, bačve su napunili vodom da se 'stanjaju' pa su nakon par sati kontrolirali cure li nekud.
Ne! Posao je obavljen besprijekorno i zadovoljni su sjeli za stol. Nakon obilnog ručka i par čaša dobre žutine majstor je napunio lulu i ritualnim pokretima ruku pripalio te otpuhnuo nekoliko dimova.
Desnom je držao lulu a lijevom je dohvatio brk i nemarno ga sukao. To je onaj trenutak prije nego će reći slijedeću misao pa mu je služilo kao uvod.

- Gazda to bi bilo od mene sve!- gledao je 'Ćifuta' u oči dok je govorio.
- Pošteno! Radija si dobro, poso je napravljen i red je da se raskusuramo.
- Dobro zboriš, razumni smo ljudi.

Majstor je uzeo u obzir dobru hranu, piće i spavanje pa je i njegova cijena bila niža od okvirne pogodbe. Računao je 'bolje da sam ja na šteti nego guzicom zatvoriti vrata'.
Kad je brojkama ispisani papir stavio na stol 'Ćifut' je ostao dostojanstven i miran. Majstor je imao potrebu svaku brojku ponaosob obrazložiti pa je to i učinio.

'Ćifut' je potvrdno klimnuo glavom u znak pristanka a onda je iz džepa izvukao notes i olovku pa rekao: 'da vidimo kako stoji moja računica'!
Majstora je malo zateklo ovo što je čuo i vidio ali, božemoj, nije mu prvi put, reče se 'koliko ljudi toliko ćudi' te nas tako valja prihvatit.
Pedantno dan po dan 'Ćifut' je zapisivao što je Majstor jeo i pio i kad je sve pročitao pitao ga je: 'jel' ovako bilo'?
Majstor je odgovorio potvrdno jer poštenju se ne može prigovorit i valja ga se poštivat što je bio osnov ljudskosti.

Tako je Ćifut nastavio nizati brojke jednu ispod druge a onda pljunuvši u lapis krenuo zbrajat.
Majstor je pratio što radi a kad je račun bio gotov 'Ćifut' je upitao: 'de pogledaj je li ovo u redu'?

Uglavnom Majstor je ćifutu Juri, Špirovom ćaći, pored učinjenog posla još platio deset dinara za gostoprimstvo i hranu pa je spremivši alat upregnuo konja i obogaćen još jednim iskustvom krenuo svojoj kući.


Kažu, nada umire posljednja. Da, ona će živjeti i nakon njega ...za nekoga?

Kako je i red Branko je zamolio liječnika za malo vremena, ljudski je.
Pomno je slušao, hvatajući se za svaki izgovoreni glas ma nije imao ništa lijepo čuti. Surova istina nije se mogla uljepšati a i čemu zavaravanje. Možda dan, možda mjesec, prognoze su nezahvalne. Samo Bog zna.

Kad je Branko nakon deset dana došao u posjet iznenadio se Špirovom vedrinom, radost mu se očitavala u očima koja su igrala kao na vodi pitome lagune. Očito da je nešto unijelo radost u ovo oronulo, iznemoglo i blijedo tijelo. Bilo ga je lijepo vidjeti bezbrižnog koliko se to može reći u njegovom stanju. No život, učitelj naš, govorio je:
Stisni srce i ne pokaži slabost, budi opor kao da se rugaš životu. Radostan kako i priliči kad dolaziš prijatelju i usputan kao svratio si tek.

Sretan kao u najboljim danima Špiro je provalio nekoliko šala na svoj račun što ga je činilo zadovoljnim. Branko nije shvaćao što se zbiva pa ga je znatiželjno gledao i ponadao se.

- Vidim da si živahan i sritan, ima li nešta novo?
- Aa upoznao sam nekog ali ti neću reći koga, tu sidi i čekaj!

Branko je podignuo obrvu još uvijek ga radoznalo gledajući.
'Tko bi to mogao biti da mu se tako raduje'?- pitao se.
Sjedili su i pričali o svemu što im je um milovalo. Opet su zakucali švere, neka miruju, neka čekaju, neka stanu zauvijek, ovo je njihovo vrijeme. Misterij koji se ne ponavlja, susret dva drugara dva prijatelja. To je taj 'Sad', jedini, prolazni! Ako ga ne uhvatiš nisi niti znao da postoji. A on zna biti sukus života, rezime ili start.
Mnogo su tih 'Sad' propustili no neće i ovaj, ovaj je samo njihov.
Onda je Špiro zapitao.

- Reci mi prika oće li naš projekat biti ubrzo gotov?
- A našto ti ja sličim konju stari, kad sam ti obećao to mora tako i biti jebemu stare gaće.
- Pa?
-Gotova je cila serija, smontirana i sad producent pregovara s tv kućama. Naravno ti imaš ekskluzivu.
- To, to prika daj da je vidim pa…

Branko je iz boršice izvadio snop dvd-ova označenih brojevima, postavio je lap top da mogu obojica pratit i kino je počelo.


Mucanje

Do četvrtog razreda nastava se odvijala u jednoj učionici jer nije bilo dovoljno učenika. Mala školska zgrada nalazi se u Blitvici Gornjoj i tu je stolovala jedna učiteljica koja je predavala prvom, drugom, trećem i četvrtom razredu. Nastavu je organizirala tako da dok bi jednima tumačila gradivo drugi su pisali pismeni ali su uvijek svi sve slušali pa se moralo biti dobro skoncetriran. Na početku te školske godine došla je nova učiteljica koja valja tek upoznati učenike i njihove roditelje a znate kako to ide na selu.
Špirove djetinjarije su počele u toj školi. Jednog dana se zaigrao i zakasnio pa se mislio kako se opravdati učetiljici. Bio je u trećem razredu. Kad je promolio u razred i rekao dobro jutro učiteljica ga pita zašto je zakasnio. Špiro je pognuo glavu i tiho tužan izgovorio da mu je baba umrla. Onda ga je učiteljica zagrlila i rekla da joj je žao i da ne mora biti na nastavi ako želi ići kući.
No on je ostao i o tome se više nije pričalo.
Navečer je učiteljica došla u kuću Špirovih, tiho ušla i u kužini zatekla Mandu kako plete.
Pružila je ruku i jedva čujno prozborila izraz sućuti kako se u takvim prilikama i radi pa je Manda ponudila da sjedne i pristavila kavu rekavši da će oni brzo doći, samo što nisu.
Opet je Manda sjela i uzela pletivo kad je učiteljica zapitala:

- A gdje je?
- Sad će oni samo što nisu, sidi ti draga sidi.
- A vi to ne držite u kući?
- Držimo kako ne…a šta to?
- Pa pokojnicu.
- Koga? – zbunjeno će baba.
- Babu.
- Ja sam baba!
- Mislim na onu što je umrla.
- Umrla jel? A Špiro đava te za guzicu ćapa koliko ću puta umirat?

Drugi put kad je okasnio mislio je kako se opravdat pa je došao na ideju da izlije na sebe kantu vode.
Tako mokar ušao je u učionicu i ispričao se što kasni jer je pokisnuo.
Učiteljica gleda kako se stvara lokva oko njega i pogleda kroz prozor a sunce žeže sve gori pa mu veli neka se ide kući presvući da se ne prehladi a sutra neka dođe s roditeljima jer oni sigurno imaju suncobran.

Bilo je to kad je pošao u peti razred u susjedno selo. Nova poznanstva, razredi svaki za sebe i svaki predmet ima nastavnika. Valjalo se prilagoditi novom režimu.
Nije Špiro mucavac od rođenja, dogodilo mu se to u razredu kao rezultat bezazlene igre.

U kamenoj školskoj katnici koja je imala četiri učionice, dvije velike na katu i dvije manje u prizemlju, u jednom dijelu bio je poštanski ured u koga se ulazilo direktno s ulice. Poštanski ured zauzeo je pola učionice u prizemlju. U poštanskom uredu radila je samo jedna činovnica, žena od nastavnika matematike. U produžetku druge učionice u prizemlju bila je đačka kuhinja ali u zgradi nije bilo zahoda.
Poljski zahod bio je udaljen kojih tridesetak metara od škole i imao je tri kabine za muške i jednu za ženske potrebe a sve je bilo pod istim krovom.

Bio je mali odmor i Špiro je potrčao obaviti nuždu a slobodna je bila zahodska kabina do ženske. U ženskoj kabini već je netko obavljao nuždu a na pregradnom zidu od cigli bila je rupica nekako u visini pupka koja je baš izazivala. Očito je namjerno isčeprkana da bi se špijalo ženskice.
Kad je nategnuo kožicu preko glavića nije mogao odoljeti pa se uzdigao na nožnim prstima i obavio naum.

Neko je nervozno i uporno lupao po vratima kabine u kojoj je Špiro a taman je spremao tića.

- Otvaraj da vidim koji si, otvaraj kad kažem – čuo se ljutiti ženski glas.

Po glasu je poznao ženu koja radi na pošti i pritajio se, nije otvarao. Ovo ga je šokiralo jer nije očekivao da će baš dotična biti unutra. Nadajući se da će otići a time i zaboraviti nemili događaj čekao je, ipak je to bila samo šala, doduše neslana ali šala. Još je čekao i ako je sat već počeo.
I utihnula je vika i lupanje po vratima. Olakšanje. Špiro je još par trenutaka sačekao pa potiho otvarao vrata gledajući ima li koga. Otvorio je i zakoračio...
No gospođa je čekala njegov izlazak pritajena u muškom zahodu.

- A ti si! Zapamtit ćeš ovo magarčino neodgojena! Pogledaj što si napravija, je li ti ovo kućni odgoj magarčino, zapamtit ćeš ovaj dan ja ti kažem!

Špiro je otrčao u razred no i ako je već trebao početi sat nastavnika još nije bilo. Blijed u licu i utučen sjeo je gledajući u pod.
Nedugo zatim ušao je nastavnik matematike, Ante. Bojali su se tog čovjeka jer je imao strog nastup.
Taj se nije šalio niti se kada nasmijao. Odložio je dnevnik, svi su sjeli a on je ostao stajati i započeo šetnju po razredu.
Ništa nije govorio. Čekali su ne znajući što se događa. A onda je počeo rastezajući prediku:

- Djeco, ovdje među vama ima jedan...čije ponašanje ne dolikuje đaku...djeco...pored toga...što vas učimo znanju da sutra budete stručnjaci u svom pozivu, mi vas ovdje učimo i lijepom ponašanju..

Pogledavali su jedni druge sluteći da nešto ne valja a pogledi su se zaustavili na Špiru jer je mijenjao boje kao lignja i ukočeno gledao u pod. Nastavnik je neumoljivo nastavio.

- Djeco, kako rekoh...učimo vas lijepom ponašanju a jedan vaš kolega, jedan od vas...vadi svoje tijelo...i kroz rupicu na zidu mokri po leđima i kosi jedne gospođe koja je obavljala nuždu u ženskom zahodu! Djeco, ta gospođa je moja žena...

Pogledi su Špira probadali ranjivije od najoštrijih kopalja, sijevali kroz njegovo tijelo kao indijanske strijele a on je lagano klizio niz stolac, nestajao, propadao...
Bilo je sasvim jasno da je on u pitanju. Bila je topla jesen, deseti mjesec, no da je bio led ledeni Špiro bi isto bio mokar od poti baš kao što je i tada a nastavnik ga je kao mlin i dalje drobio.

- Dakle djeco, ja vam neću reći tko je taj ali iz mog predmeta...dakle iz matematike...evo dat ću mu jedinicu koja se neće moći ispraviti dok sam ja u ovoj školi.

Špiro je kod ovih zadnjih riječi potpuno kolabirao, prolio se, iscurio na pod kao zgaženi žabac.

Nastavnik Ante nakon što je sve ‚kućice‘ ispunio jedinicama zatvorio je dnevnik, stavio ga pod ruku i otiš'o u polovici sata.
Bile su tada nešto drugačije, ili puno drugačije metode nego danas što se odgoja tiče. Naravno da su i djeca iz doma nosila poseban odgoj pa recimo ako se u prolazu nisi javio starijemu od sebe a dotični ili dotična se požale roditelju slijedile su gadne batine.

Učitelji su tada imali neobične metode otkrivnja lopova ili aktere drugih nepodopština kojih je vazda bilo u školi. Niti ‚Šerlok Holms‘ nije im bio ravan.
Učenici se poredaju u vrstu i čekaju dok učitelj od novinskog lista cijepanjem načini trake. To je radio polagano da bi krivcima dao vremena za razmišljanje a onda bi svima podijelio po jednu takvu traku i zagonetno prozborio.

- Sad ćemo vidjeti ko je bio ‚palikuća a ko šibicodržac‘?

Udaljio bi se dva koraka i naredio da svi ruku u kojoj drže traku podignu u zrak i pomno bi promatrao.
Onaj kome se najviše tresla novinska traka bio bi izdvojen i odveden u zbornicu gdje je redovito priznao djelo.

Sjatili su se učenici oko Špira u strahu da će umrijet a on ih je začuđeno gledao i micao usnama no nije bilo glasa. Nakon nekoliko minuta začuo se slabašan glas.

- Jeee, jeeli, oo, oot, ootišo?

To je bilo najskuplje pišanje za koje znam ali događaj je Špira okalio i promijenio do neprepoznatljivosti.

Odrastanje

Nakon što su roditelji doznali za nemili događaj u školi Špiro je i kući dobio svoju porciju da su tragovi šibe dugo bili vidljivi na njegovom tijelu.
Nije mater toliko a kad i tuče majčina ruka je mekana i samilosna kao da te miluje no ćaća ga nije štedio i ako je bio jedinac.

- Izrode ove poštene familje da imaš govno umisto mozga ne bi učinija to što si učinija. Napravit ću čovika od tebe ili te neće bit beštijo na dvi noge. Kako se usuđuješ sramotit svoj rod, kumove i prijatelje naše poštene kuće. Kako se usuđuješ? Imamo tebe jednoga i držimo te ka malo vode na dlanu a ti nam tako vraćaš beštijo brezobrazna. Zdrobit ću te, samlit ću te ki meso za kobasice pa neka znam da nemam nikoga, izrode roda svoga!

Bijesan nazivao ga je svim pogrdnim nazivima kojih se mogao sjetiti a istovremeno ga je tukao kolcem kako je gdje dobavio a on se jadnik uvijao i zaklanjao rukama koliko je mogao. No jedinica iz matematike je ostala i nije bilo sile koja je to mogla promijeniti.
A za mucanje...nikome ništa. Što ima veze muško je. Da je žensko e to je sasvim druga priča, bila bi bruka i sramota jer je pitanje bili se cura udala. Ko bi je oženio s takvom manom a to je veliko zlo. Ostala bi doma kao stara cura da je roditelji hrane i oblače a kud ćeš veće sramote za jednu poštenu obitelj. Ovako kad muški muca, kom briga za to, malo je smiješno čut ali ništa neobično.

To je bila velika promjena u mladom životu i Špiro se dešperao, otvrdnuo na kritike i batine kao tovar te je sve češće izostajao s nastave, bolje reći nije ga nikako ni bilo.
Šesti razred je ponavljao i počeo se ponašati kao pravi desperados. Očito da je kročio u pubertet koji je od njegovog tijela učinio vulkan.

Bilo je pred kraj školske godine.
Špiro je nakupio jedinice skoro iz svih predmeta pa je bio zlovoljan i agresivan. A djeca kao djeca, rugali su mu se zbog mucanja na što je on jednom prilikom fizički odgovorio. Opalio je Mati šamarčinu koji je bio mlađi od njega da se jadničak zavrtio kao trotul. Mate se rasplakao i zaprijetio da će reći bratu pa će on vidjeti svoga Boga.

Sutradan kad su nakon škole išli kući ispriječio se na putu pred Špira i Branka Matin brat Šime. Šime je trenirao nekoga vraga jer je imao napumpane mišiće kao Popaj.
Utegnuo se u pasu i tako ‚strašan‘ stao nasred puta raširenih nogu u majici kratkih rukava.
Stali su Špiro i Branko. Ostali đaci su se razbježali i sa sigurne udaljenosti kibicirali.
Svađa je bila neizbježna pa je Branko molio Špira da ostane miran jer i onako mu se škola ‚klimala‘ a on će nastojat to riješiti što bezbolnije.
Branko je bio visok i mršav ala šparoga za razliku od Špira koji je bio nešto niži ali širi.
Branko je koraknuo naprijed a u njemu se sve stislo kao da je sjeo na zubarski stolac, no nema nazad! Što će biti bit će ali prijatelju se mora pomoći da se ne uvali u još veću nevolju.

- Ajde ga sad udari.- oglasio se bahato Šime dok je mlađi Mate stojao uz njega i likovao bratovom zaštitom.
- Zašto da ga udarim, nije mi ništa učinija.
- Udri ako si muško?- izazivao je. – Lako je udarati dite kad je samo a da te sad vidim delijo.
- Brajo, brajo nije me on udarija nega onaj drugi što te gleda ispod oka.
- Ma daj pusti nas da prođemo nemoj započinjat kavgu nije nam do svađe.
- Čuj ovo? Da ih pustimo da prođu. Mate čuješ ti ovo, imaš li papira da im dodaš, usrali su se obojica!
- Stao si nam na put i tražiš kavgu, ae pusti nas dok ga nisam stvarno trisnija.
- Ahahaha ajde presvuci gaće zaudaraš pfuuuj. Pizdo nemaš ti hrabrosti Matu predamnom udarit to ti je.
- Brajo, brajo nije on čuješ, nije on.

Pokušavao je Mate ispravit brata ali ga ovaj nije obadavao ili ga nije čuo od napuhanosti.
Branko se trzne i opali Mati šamar! Šamar? Prije bi se nazvalo milovanjem nego šamarom ali je Šimu razjarilo. Jadni Mate se iznenadio i uhvatio za obraz.

- Ajde majčin sine još jednom ako smiš.- nakostrušio se Šime!

Sad je Špiro lagano vanjskim dijelom šake odgurnuo Branka kročivši na prvu crtu i promatrajući ispod oka ‚neprijatelje‘ pa ne čekajući unio se u trzaj i udario Matu otvorenom šakom da je jadnik doslovno odletio u žbun zelenike i ostao ležati.
I dalje gledajući ‚ispod oka‘ spreman da skoči kao tigar ako se ukaže potreba Špiro se okrenuo Šimi. Šime je gledao s čuđenjem, krivio glavu lijevo-desno i čini se donio odluku dajući ruku bratu da se digne.

- Brajo ajmo mi ća oni su ludi a i dvojica su pa ćemo se mi njima drukčije osvetit. Zpamtit ćete vi nas ja vam kažem.- prijetio je prstom udaljavajući se.
Tako su braća otišla a Branko je gledao Špira kao da ga prvi put vidi. Bio je to hajduk, hajduk Špiro.
Od tada su zaredale baruške.
Špiro je propao u školi tako da nije ni pohađao sedmi razred ali su bili nerazdvojni prijatelji. Bili i ostali.


Zvono

Kako je kuća imala zajednički tavan (pola stričevo koji je odselio, pola Brankovih roditelja) a nije bilo prezide, oni su to osvojili i pretvorili u svoj brlog. To je bio prostor koji svako dijete priželjkuje za igru i spremanje svojih stvari, svoj dio svemira.
Punu godinu uživali su u svome carstvu slobodni i razigrani a onda jednoga dana doznaju ružnu vijest.
Stric je svoj dio kuće iznajmio podstanarima!
Nastavili su sa igrom u potkrovlju ali ne zadugo, odma sutradan kroz portelu povirila je glava novog postanara.
- Dobar dan mladići.
- Dobar dan.
- To je vaš kutak ha?
- Da, što pitaš?
- Vi znate da ja živim ispod?
- Aha, znamo.
- A znate li da meni i mojima smeta vaša buka i da pada prašina od vašeg skakanja.
- Ne znamo.
- E sad znate i nemojte da se to više ponovi, jasno?
- ?

Naravno da im ovo nije sjelo i da se nisu tek tako namjeravali odreći svoje slobode.
Ova drskost ih je razljutila pa su razmišljali što učiniti da opet steknu svoju slobodu, svoju razonodu.
Špiro se dosjetio!
Nabavili su malo crkveno zvono, ono što se potegne kad pop stavlja hostiju u usta, i kradom ga okače o gredu na polovici tavana.

Od zvona do Brankove sobe povukli su pel za udičarenje i čekali. A onda kad su stanari pozaspali taman nešto oko ponoći polako su počeli zvoniti ...tan-tan, tan-tan ...
Nije se jako čulo jer je zvono bilo maleno ali nakon nekoliko noći od čega im se dizala kosa na glavi podstanari su gologuzi istrčali iz kuće jer čuti zvono u ponoć poviše glave ne može biti nego s vražje strane. Odmah nakon zvonjave Branko bi se popeo te zvono skinuo i sakrio pod krevet pa je podstanar uzalud tražio zvono po tavanu.
Nakon ove uspješne ‚dobrodošlice‘ podstanari su bez puno premišljanja i pitanja odselili iz ‚vražje kuće‘.
Tako su na svoje zadovoljstvo vratili svoj kutak.


Strašilo

S idejama bogufala nisu oskudijevali, one su bujale kao planinski potok i koliko je toga naviralo nije se imalo kad sve sprovesti u djelo.
Hotel u kome su sezonski radile žene i cure iz mjesta bio je udaljen oko 4km prema kraju poluotoka pa bi se nakon druge smjene oko 22h pješice vraćale kući jedinim putem koji je vodio ispod crkve i produžavao uz jamu.
Dakle kad se skrene na poluotok prvo dođe naselje onda dalje nekih 400 metara malo više u brdo, crkva sa grobljem a u produžetku nekih 4 km hotel.
Put je od crkve udaljen kojih 20 m a na drugu stranu puta bila je Jama, prirodna udubina od nekih tri metra a njezin hodnik se produžavao sve do mora. Nije bila istražena jer se na mjestima nije moglo proći. No od jame su svi zazirali jer su stari vazda pričali kako se priviđaju i iz nje izlaze duše mrtvih.
Priče su kolale među stanovnicima da jeza niz kičmu liže a to je držalo mlade da po noći budu kod svoje kuće. Znali su stari pričama i strahom upravljati mladima a batinanje je bilo poslednja mjera.

- Moja ti da ti pričam. Neku veče Antu je zaustavilo nešto na putu i nije moga dalje. A ti znaš kako je on jak, sila od čovika ali jok ni makac, veli da je upirao ma kakvi ka da je u zid upirao i morao se vratit kod rođaka i tute prinoćit.
- Bogami su meni isto stari pričali da je to s vražje strane a kako i neće kad je groblje s jedne a jama s druge bande. Nije se su tim orcat i noću vanka izlizit, pušti ti priču šta je siguro siguro je.
- Kažu da su znali zateć pokojnoga Marka kako sidi na međi i riči ne progovara, biži biži.
- Je a znaš li ti da je oti Marko ubijen i dok mu ne dođe prirodno vrime smrti njegova će duša vijat okolo i nigdi se neće moć smirit. Jadni mi što se to dešava okolo nas.
- Tako su viđali onega pok. Šimu kako po noći pomira mergine po njivama a bome to nisu ženske priče nega su ga muški vidili. Ustvari vidija ga je Krste a Pero stari koji je bija do njega nije ništa vidija. Onda mu je Krste reka da ugazi na njegov palac od live noge i odma mu se ukazala Šimina prikaza kako miče kamenčine i tako širi svoju njivu. Ufff i sad me jeza prođe ka to čujen.

Berekini Špiro i Branko tu su poziciju, groblja i jame, iskoristili za svoju novu berekinadu.

Branko je ležao iza grma a Špiro je mirno sjedio zaogrnut bijelom plahtom udaljen od puta pet-šest metara tik do jame i puštao tihe zvukome ‚ommmm, ommmm‘. Špiro se čitav zaogrnuo i samo je oko imalo privilegiju na malu rupicu kroz koju je promatrao simpatičnu kolonu što se približavala. Bila je lijepa ljetna noć s mjesečinom a one su prepričavale događaje toga dana grabeći da što prije stignu do kuće.
Kad su prolazile pored fakina začuo se krik. Jedna je primijetila ‚duha‘ a onda su i ostale, osim jedne, pustile vrisak i potrčale koliko ih noge nose.
Jedna neustrašiva stala je i gledala a onda upitala glasom kojim je vradao strah:

- Reci 'ko si!

Špiro se nije mrdnuo niti glasa pustio a Ona je ponovila nekoliko puta....

-Reci 'ko si!

Kad je vidjela da neće dobiti odgovor uzela je dva babulja ‚od ruke‘ i potegla se.
Babulj je pogodio u pravo mjesto ali Špiro se ni tada nije mrdnuo pa je to izazvalo paniku te je drugi kamen pustila i pobjegla da bi joj i zec pozavidio na šprintu.
Dakle cilj u koga se zabio babulj bila je Špirova glava pod lancunom na kojoj je u tili čas izniknuo stožac.
Mjesec dana nakon akcije nosio je klobuk da sakrije ‚krumpir‘ na tintari pa kad nisu bili u prilici starijima činiti škerce onda su djecu maltretirali. Uživali su zavaditi djecu i onda promatrati kako se makljaju.
Držali bi čokoladu u ruci a tada imati čokoladu bio je luksuz i onda pozvali dvoje djece obično predškolski uzrast. Ako žele čokoladu postavili bi ih tako da se gledaju oči u oči na udaljenosti od jednog metra.
Onda bi jedan od njih stavio prst vodoravno u visini njihovih nosova i rekao im:

- Ko pljune ovaj prst dobit će čokoladu, jel‘ u redu.

Naravno, djeca pljunu u pravcu prsta odnosno jedno drugome u lice a onda se počupaju.


I to je škola

Kako su u to vrijeme bili popularni plesnjaci subotom i oni su, Špiro i Branko, izgarali od želje poći i okusiti djelić tog slatkiša. No tek su zašli u pubertet, to je ono vrijeme kad su uvijek hlače kratke, i stariji su ih tjerali od sebe. Nisu im dopuštali biti u njihovom društvu jer su oni, kao stariji, bili strašno važni, snažniji, otkrili tajnu svih tajni i kao takvi imali su potrebu iživljavati se na mlađima.
A slušali su Branko i Špiro, a i ostali njihovi vršnjaci, slušali i pili kao spužve njihove lovačke priče. Tako su i prvi put čuli riječ 'goldun' (prezervativ). Teško je bilo priznati da ne znaju što je to ali znatiželja je jača. Branko se odvažio i pitao, što je to? Stariji su mu rekli:

- Pitaj sestru, ona će ti kazat'!

Branko, naivno, kad je došao kući pristupi starijoj sestri i upita je:

- Seko, nešto bi te pitao?
- Pitaj brajo što se ustručavaš.
- Šta je to goldun?

Brižna sestra naborala je čelo i mislila se no nakon upornog mućkanja glavom priznala mu je da ne zna. Opet je znatiželja učinila svoje i odluči Seka pitati matere pa mu onda kazati.
Ode Seka do matere onako kako to samo naivna mladost zna, radoznalo, nesmotreno i iskreno pa je upita.

- Majo jel te mogu nešto upitat?
- Đavlu tamo stalno nešto zapitkuješ, šta sad oš?
- A ništa kad si ljuta.
- Ae pitaj pitaj, znaš imam puno posla pa sam malo… ae pitaj što te muči.
- Ma pitala bi te… šta je to goldun?

Materi umalo nisu oči iskočile, nakostrušila se i zaškrpunila da je umalo nije šlog strefio.
Ovako nešto da je njezino žensko dijete pita?! Pa to je nečuveno, to je kastig, to je...to je...nije više ni mogla smisliti ružniju riječ kojom bi to opisala jer je mozak totalno blokao i zacrni joj se pred očima pa udri šakama po njoj a najviše po gubici...
Nakon uru vremena odvela ju je u zubara. To je bio domaći seksualni odgoj.

Stariji bi ih nabili nogom u guzicu i potjerali od sebe kad bi ih vidjeli na plesnjaku što je Špira strašno žestilo. To njihovo ponašanje na njih je djelovalo kao salitra na salatu pa su ideje klijale gurajući jedna drugu.
Na pomolu je bila osvetnička akcija.


Rosulja

Na povratku s plesnjaka moralo se proći istim onim putom između groblja i jame pa su tu odredili napraviti sačekušu društvu koje se vraća s igranke.
Kad se tuda prolazilo korak se ubrzavao a riječi bi utihnule pa je mjesto ostavljalo još jeziviji dojam. Srce je brže tuklo ali niko nikada nije priznao da se plaši. To što bi ubrzali samo je zbog toga da što prije stignu kući, hehe.

Spremili su Berekini tikvu vodenjaku i napravili otvore za oči nos i usta, stavili unutra svijeću i odoše u akciju.
Spustili su se u jamu konopom a srce je tuklo kao stari dizel na 'iljadu okretaja.
I njima je bila trta i te kako ali Špiro je bio jeben igrač pa se i Branko uz njega okuražio. Kad je dešpet po srijedi nema toga što se ne može otrpjet.
Smjestili su se ispod one kupine čime je obrastao ulaz, upalili svijeću u tikvi (trznuli se kad su je vidjeli upaljenu) i podigli je na štapu do ispod same plotine... Čekaju….
Okolo ponoći stižu jebači puni 'lovačkih priča' koje sad prosipaju jedan drugome:

- E, ali sam onu natega da si vidija, prdila je ka mazga.
- A to je to, bogarati ja san mislija da grmi.
- Ja uvatija onu malo stariju ali brale kako smo se povatali i kresali iz nje je pišalo ka šampanjac. Ja san mislija da će me ciloga okupat. Pogledaj sve mi je mokro.
- Ma šta sereš kad ti se piva prolila po gaćama.
- Ma to sam ja tako reka da je piva samo da ne sramotin žensku šta ti je. Ti opet suva kurca pa ti je zato krivo a?
- Hehe eto ti si se smočija.
- Nije to ništa ja san onoj maloj njufer skinija a usko ej jedva sam ovu moju salamu uvalija unutra, znaš kako je stenjala…ka 'ćiro' uz Klis.

No kad su uočili svijetlo utihnuli su....ni disanje se više nije čulo.
Muk…

- Što je sad?- pitao je Branko šapatom.
- Pssst.
- Da nisu umrli od straha?- opet će Branko.

Špiro i Branko bili su napeti ko strune, čekaju i gledaju prema gore. Oni su skriveni ispod kupine ali zato ne vide što se vani dešava.
I u toj tjeskobnoj tišini i iščekivanju najednom je počelo rositi.

- Kiša! Okle kiša?- čudio se Branko.
-'Beeenti kišu i ooovakvu sriiiću sve će u uuusrat.- nezadovoljno će Špiro.
- Kakav peh, obična bljuzgavica pokvarit će nam ovako genijalan plan, dobro da je svića u tikvi pa se neće utulit.

Glava im je već bila mokra pa se cijedilo iza vrata a ne mogu se skloniti jer bi se tako odali.

- Jebbm, - nije Branko dovršio beštimu jer mu je Špiro stavio mokru šaku na usta da se ne čuje.
- Muuči, neesmiju znaati da smo mi.- prozborio je tiho ….

- A jeli to ima nekoga doli a?- čuo se glas odozgo.
- Nema nikoga.- izletilo Branku, Špiro stisnuo usta i puše kroz zube.
- I dobro je da nema jer smo taman ispraznili pipe, ahahaha.

Izlet

Špiro je morao zbog loših ocjena napustiti školu i pauzirati što je teško palo njegovim roditeljima no njemu baš i nije. Nije se Špiro 'izgubio' naprotiv, kao da je dobio zalet. Dok su njegovi prijatelji išli u prvi srednje ili zanata kako se to onda govorilo, on je upisao tečaj elektrozavarivača. Bila je to '64g i dok su njegovi vršnjaci tukli tri razreda industrijske on je bio u radnom odnosu i zarađivao svoj kruh. Imao je svoju plaćicu a njegovi pajdaši kuburili s onom crkavicom što bi dobili za marendu od matere. Svi su se pitali: 'Zašto i ja nisam učinija isto'?

Njihovo druženje se nastavilo uključujući i sve berekinade koje je to društvance znalo činiti.

Jednom su se našli sedmero drugara na okupu i pao je prijedlog da se ode negdje na izlet. Prijedlog je s oduševljenjem prihvaćen i odmah su skovali plan. To je bilo dvije šetemane nakon Uskrsa a bili su tek u sedamnaestoj godini.
Kako nisu imali para za kupiti hranu i piće dogovore da će to 'nabaviti'. Bili su složni u tome da će četiri koke biti dovoljne pa će u prirodi načinit ražnje, naložiti vatru i ispeći ih. Kud ljepše od toga! Dakle dopalo je Branka jedna koka i Špira jedna. Ostali su dobili zaduženje za još dvije a i za druge delicije tako da ničega ne uzmanjka, neka se izlet pamti. Zaduženi za koke moraju ih donijet očišćene i spremne za pecaru.
U tim godinama mladići su vječito gladni jer rast i razvijanje organizam naprosto umaraju a to iziskuje kalorije pa hrane nikad dosta.
Dogovor je pao i valjalo je odraditi svoju zadaću.

Špiro i Branko odluče se za novu tehniku nabave pa će koke uloviti na udicu u susjedov dvor.
Sa tavana kroz prozor na lastavici kuće u cik zore zabace udicu kod susjeda i čekaju. Računali su da koke ionako kokodaču kad snesu jaje pa neće niko ni obraćat pažnju na kokošje zanovijetanje. Na udicu su metnuli zrno kukuruza a kokoš…kako se ono reče, 'potrevija ka ćorava kokoš na zrno', ćopila isti čas.
I bogami udičarenje se pokazalo čisti pogodak u sridu!
Koka se uspinjala lepršajući krilima i ispuštajući beštime na kokošjem jeziku te je tako stigla na tavan.
Ali dok su vukli drugu koku a falilo je još samo oko dva metra do prozorčića, iz svoje kuće promolio je susjed Mate. Mamuran jednom rukom je trljao oči a drugom otvarao šlic za izvući ono potrebe da se može popišat. Zabacio je glavu, napinjao se, isprdio i gleda u njih na prozoru. Zbunjoza! Kako je jednom rukom baratao oko 'kanele' ispišao je cijelu nogavicu i napunio postolu no to ga nije omelo da se čudi onome što vidi pa poviče:

- Mare, Mare, mile ti nedilje naša kokoš leti nebu pod oblake ka tica nebeska... Mare čuli ti mene ... leti li leti frrrrr!

A Mara će iznutra:

- Ne ostaviš li se te rakijetine letit ćeš ti Bogu na istinu, đava te odnija da te odnjija di će kokoš letat jedva i po zemlji gamiže.
- Ma je Mare kad ti kažem, je Boga mi živoga eno je pri vruu kuće.
- Ajde muči i ulazi u kuću da te ko ne čuje, đavla popija da bili đavla popija ti i kokoše jutros ranije.
- Mare, evo ... sad više ne leti ... odletila je frrrrr, nema je više vidit.

I tako ti oni u nedjelju okolo devet sati krenu na izlet.
Cilj je bio maslinik na vidikovcu udaljen od kuće nekih uru vremena hoda.

Kad su stigli na mjesto pobacali su se po mladoj travici u masliniku i valjali se ki magarad. Kako su između ostalog nabavili i cigareta počastili su se i začinburili po jednu a onda uvatili kašljat kao da se guše. Sad su se iz prve ruke uvjerili da nije pušenje mačji kašalj pa da bi si olakšali potegnu iz boce rakijetine. E, onda su prestali kašljat...umalo su se zapravo ugušili. Tako su na svojim mukama saznali kako nije lak život njihovim očevima koji su se svaki dan tako 'mučili'.
Kad su se dobro odmorili krenuli su skupljati drva za naložiti vatru jerbo za četiri koke ispeći valja imati dosta žerave.

Nakupili su oni toga obilato. Ona rakijetina ih je ugrijala a i teke smantala pa im je sve u valceru i tangu. Užgala se vatra, natakli su koke na zašiljene grane. To su bili ražnji. Poboli su vile s druge strane za nasloniti ražanj i potezali žeravu a vatru ostavili da imaju za rezervu.
Milina božja, guštali su ka begovi, fumajući, pijući rakijetinu i udišući vonj pečenja.
Nije potrajalo dugo a boca je presušila.
Odčepili su i drugu i nastavili arlaukat oni bi rekli pivat i vrtili malo cigaretu malo ražanj.
U neko doba čupne Špiro meso s koke da proba je li pečeno a onda su svi krenuli čupat pa uz bokun kruva mezili i zalivali rakijom tako da su za nekoliko minuta od koka ostali samo kosturi na ražnju.

Ostavili su vatru i ražnje a oni se prosuli po travi i zadimili po cigaret. Udarila krv u glavu, vratila se snaga, nabubrile hlače u preponama pa se pogledavaju malo im nelagoda.
Izvadi prvo Špiro ukočeni 'alat' stoji ki praljak i počne ga milovat a onda jedan po jedan i ostali su učinili isto. Gledaju koliki je čiji i glade ga.
U neku Špiro stade i nešto osluškuje. Ostali kao po zapovjedi vrate 'alate' u gaće i čekaju.

- Aa, az azvono, ee eeli čujete.
- A čujemo, to su ovce, ajde bogati nećemo se ovaca sramit.- veli Niko.
- Aa ai ti bi tribao nabaviti ov ovce j je jer ti neebi tribao oovan, ak a ko čuva oovce jeebo ih ti.
- A čoban ili čobanica ko će drugi.- naivno će Niko.
- Reeecimo da je čobanica, ha boolje bi biilo?
- E i šta da i je?- doda Branko.
- Eee dda jeee aa ćeemo gaa uumočit ee.
- Špiro, nemoj se zajebavat da nas zatvore, ostavi se toga, ae.- odvraća ga Branko jer vidi što je naumio.

Tako je i bilo. Iza ovaca bijaše čobanica. Nisu je poznavali.

- Dobar dan divojko.- reče Branko.
- Dobar dan i vami...
- Imaš veliko stado!
- A je ima ih ima. A vi malo odmarate.
- A a ajde poopij maalo s nama.

Nudi joj Špiro bocu onako reda-radi jer su mislili da neće. Di će cura, (doduše starija je bila) pit i to s nepoznatim mladićima. No prevarili su se, uze ona bocu i potegne, reklo bi se muški pa veli:

- Imal šta za bacit u kljun? Vidim vi ste se gostili pa ako je šta ostalo da prizalogajim gladna sam.

Oni se pogledaju pa uvatili čupat po onim kokošjim kosturima i na bokun škure karte od škartoca nakupili nešto mesa. Kako je ona gutala one komadiće mesa tako su i oni nju gutali očima.
Jede cura pa gucne rakije…pa se malo osmjehne....pa nešto nepovezano progovori i onda je vrag srušio granice.
Kad se pogladila po trbuhu i rekla da je baš dobro sjelo, opružila se po travi ki da je doma na postelji. Opružio se Špiro do nje i krenuo je milovat a ona se nije branila kao da je to i čekala. Zadignuo joj je ono stare haljine i odmah se ukazao crni busen jer nije imala gaćica.
Špiro je zajašio i ugurao praljak pa izdržao tri-četiri minute i trznio guzicom unazad pa zalio travu.
Drugi jr već spreman čekao. Tako jedan za drugim no kako bi ga pritakali tako su bili i gotovi pa su se redali do mile volje bez da je ženska riječ protesta pustila.

Na kraju se Špiro zadržao dosta duže a kuglageri su mu se vukli po travi. Bio je obdaren s kuglagerima pa su ga često zvali Špiro-Noj. Kad su se kuglageri naježurili i podigli špricnuo je vani ali ga je opet vratio unutra i nastavio.
To je svima bilo nezaboravno iskustvo.

Čobanica je čini se zadrijemala pa su je pokrili kabanom što je imala uza se a oni pokupili ono što je bilo za vratiti doma i odoše prema kući.

Kastig

Utorak navečer našlo se društvo na okupu, svih sedmero i doti jedan neraspoložen. Izgledali su zabrinuti svjesni da su napravili glupost no 'nakon jebanja nema kajanja'. Svi su se češali u preponama kao majmuni.

- Što je ovo?- pita Branko i gleda Špira.
- Meeene pitaš ššštae i držiiiš se za kitu…
- Ma neki svrbež me uvatija pa me peče i boli, sve do krvi se češem. I ostalima je isto samo se češemo krv će nam poteć.
- A ada appiitaš ssstarog on bi znao.
- Pitaj ti svoga.
- A jjje, adaaa me ooopizdi, iidemo uuujutro uu adoooktora, jjeebi ga svi smo zaaaradili neki kuuurac.

Doktor ih je pregledao i ispitivao jednog po jednog kako i priliči pa na kraju svima skupa obznanio.

- Sve obrijati i zaprašivati DDT-ijem i to bar tri puta dnevno nakon pranja a za pet dana kontrola - bio je kategoričan.
To su vam picajzle ili spolne uši momčine, pazite di ga gurate mogli ste i puno gore proći, pazite se… ae sad u apoteku.

E da je to bilo sve ni po jada! Pred večer se doktor sa svojom 'opel olimpiom' došuljao u selo a kad doktor dođe u selo to nije bez neke, ili kome štrokaje srce ili je kogod otegnuo papke. Odmah se čeljad grupira i krene 'spašavanje svijeta' sve dokle doktor ne objasni zašto je dolazio. No ako slučajno ne dobiju zadovoljavajući odgovor onda bude invazija na kuću u kojoj je bio, ulaze s jakim razlogom za posuditi soli ili brašna samo da uđu. Od toga se poslije ispredaju priče i romani slažu.
Doktor je kreno u obilazak domova, sistematski jednom po jednom i ispričao roditeljima što je na stvari a bome s jakom napomenom što se moglo dogoditi to jest koje sve bolještine mogu pokupiti kad ne misle svojom glavom. Oni jadni zjevaju kao tići, ne mogu se čudu načudit o čemu to doktor priča. No doktor je bio ozbiljan čovjek kome se mora vjerovat pa su mu zafaljivali i klanjali se što je nosilo sobom sasvim određno dužništvo. Kao znak pažnje, što kobasica, što koka, pancete, ulja, ribe, vina....napunili su mu pun gepek.
Obasuli ga darovima ne bi reć da im je javio za smrt bogatog rođaka u Čikagu.
Kad su doznali što je na stvari oni kojih se ovo nije direktno ticalo dobili su jaki razlog za potez koji je uslijedio. Oni koji su imali kćerke u dobi za ljubovanje odmah su ih izbatinali kao preventivu ali i zagonetno im dajući do znanja da se sve dozna i da slučajno, naglašeno je ono slučajno, ne bi posrnule jer će im glavu otkinut!
Sad neka netko reče da picajzle nisu korisne beštijice i zašto ih doktori vole više od kućnih ljubimaca.
Do doktora se puno držalo a ne kao danas. Danas više nikome ni kune ne vire iz džepa a kamo li euri.

Na kraju kad je doktor napustio kuću Brankovih roditelja natovarenog gepeka i masne brade sjeo je za volan, motor zabrundao i lagano se otkotrljao prašnjavom cestom put grada.

Brankova mater počela je s predikom spotičući mu krivnju.

- Sinko moj što ste učinili... kastigao si nam kuću ... kako ću sad od srama iz kuće izić i u crikvu poć…Imaš i sestru kući pa moraš imat na pameti kako bi ti bilo da to njoj neko napravi?
Što te spopalo ranije ali se misliš ženit prija vojske jel ti misliš da ti mi čuvamo ženu od gladnih pasa okolo. Pođi kod pratra neka te svituje a ne u tim godinama činit šporkarije oće li ti kogod iz straguše napunit guzicu olovom.

Onda mu sa stolca skoči Ćaća na noge i krene u napad:

- Ti ćeš mene sramotit divljače . - Podigne ruku da ga zalopati a on ostade miran gledajući ga drsko u oči što mu je ćaću skroz zbunilo. Mjerkali su se neko vrijeme u tišini a onda je Branko znao da se uspeo za jednu skalinu više.
Ćaća glasno otpuše zrak i spusti se na stolac povrijeđen i pobijeđen pa je posegnuo za bocom i potegnuo onako muški, bio je to gutljaj poraza.
Špira neću ni spominjat jer on je odavno bio na ratnoj nozi sa svojima pa nisu ni komunicirali.

Nakon tog događaja nastupilo je vrijeme kad su i oni metnuli prst na čelo i pokušali neke stvari posložiti i dovesti na svoje mjesto ali ko može mačku svrnut kad jednom proba ribu.
Cijela šetemana bila je mirna i nisu učinili ni jedan škerac pa im se to odužilo kao godina no pripremali su i kovali planove.

Pod osti

Prva nova podlost bila je kad su pošli u ribolov.
Bilo je škuro. Bonaca je i vrijeme za poć 'pod osti' ili kako se to u narodu kaže 'tući kraj'. Valja iskoristiti škuro jer kad je mjesečina riba je brza a i valja je pustit da predahne pa kad je škuro cijelo mjesto, neko do ponoć a neko od ponoći kreće 'tući kraj'.
Spremili su se Mate i njegova Mara (to su oni od kojih su ukrali koke). Spremili se Branko i Špiro, stavili arganju u barku i krenuli uz kraj. Branko i Špiro su bili nekih trideset metara ispred. Noć je bila tiha, umjesto mora ulje, tako je bilo mirno i nevino.
Mara vesla ne vadeći vesla iz mora da ne stvara valove a Mate stoji na provi s ostima i ponešto zastruže po dnu, to je ono kušanje je li nešto?
Digne Mate jednu sipicu a onda se poluglasno, vidno uzbuđen obrati Mari:

- Šijaj livo ... polako, polako ... još malo…malo desno…stani, ne mrdaj, ne diši, koliki je…uuu.

Namjesti noge da bude stabilniji, otpuhne i podigne osti pa svom snagom potegne ... Bogami se dobro čulo, deboto je probio dno.

- Mare daj druge, brzo daj daj.
- 'Esi li pogodija?
- Muči daj mi te osti!
A onda i s drugima potegne još jače da je i kopište puklo.
- Daj mi redinu, Mare, namrtvo sam ga ubija, skroz namrtvo mrtvu im majku jebem.
- A koja je ljoga Mate moj?
- Dut Mare dut…

Sagne se do vode i poduhvati sakom ulov pa ga izvuče na provu.

- Ajmeee, koliki je moj Mate... jesi meštar što 'est 'est, ako nisi na drugo misto ma ode si pravi zmaj…
- A 'ko je ono prid nama a?
- A nji' dva, Špiro i Branko a zašto?
- 'Bemti svetega Špiridona i svetega Brankulina. 'Benti dan kad su se zametnili i okotili i onoga što ih je napravija i rodija ovako pokvarene. Ajde okreni idemo doma ae….
- A zašto beštimaš pored ovakvog bokuna čov'če moj, nemoj Boga hulit?
- Evo ti ga na pa ga očisti ... ja sam slomija i jedne i druge osti.
- Ajme meni ... a šta je ovo ... jeli ovo od gožđa aaa? Riba od gožđa misusovo sveto ovo nije s božje strane.
- Nije nega od željeza...platit će mi ovo platit. Platit ćete mi ovo kurbini sinovi, zapametite ovaj dan.- zavikao je Mate.


Čir koji raste u srcu a raspukne se među nogama

U tim magarećim vremenima Branko je imao čast biti 'koskader'- volonter što će reć dobrovoljno ali pravo reć nije mu se baš dopalo jer je kasnije imao osjećaj kao da je mesaru s panja opao.

Špiru je ne samo za oko, zapela Brankova rodica. Vitka vrtirepka ćer njegove tete i podoficira ondašnje vojske. Branko bi mu znao reć: 'vraga ne izija berlav kao da nema drugih cura i 'naprednijih' i 'nazadnijih' od nje'! Ali ne, on oće baš nju.
Ajde što se on zatreskao nekako bi se i dalo prožvakat da i s njezine strane nisu dolazili dimni signali. (valjda je otuda onaj izraz 'pičkin dim') A kako neće dimit kad je to kulminiralo pred sam kraj škole a i kupanje je već počelo. Kako Špiro nije išao u školu nego je radio, za svaki škerac sa strane uzimao bi bolovanje pa tako i za ovu zaljubljenost.
Obezglavljeni i jedno i drugo niti su jeli niti pili a ona je jadnica skroz popustila u školi. Ispočetka je drugarima bilo zanimljivo i simpatično to njihovo agregatno stanje a onda su se počeli bojat da ih nije kakva bolješčina ćopila pa im bi puno žao.
Onda su pitali 'profesore' koji su prošli te faze i rekoše im da ta bolješčina i nije opasna koliko zna bit skupa i da će se to samo od sebe izliječit. Nisu ih baš uvjerili a pogotovo što su bili neozbiljni i podrugljivi ali što se može, stariji su bili.
A Ćaća! Ćaća joj bijaše strog, šta strog, bio je vojno lice, zastavnik, pa se u kući znalo kad se treba disat kad pisat, kad čitat kad pišat. Sve izvan toga bilo je kažnjivo.

Tko se od starijih sjeća ondašnjeg 'Čik'-a i 'Adama i Eve' onda će se složiti da su te tiskovine bile slađe od baklave i popularnije od Tita. Ali da se kojim slučajem makar i u smeću taj list našao u njegovoj kući bila bi to čista 'Hirošima s Nagasakijem'. Sad si možete zamislit kako su odgajane i pažene dvije ćerke od strane Tate a naročito Mame jer bi Ona bila glavni krivac ako se nedajbože što dogodi. Mama im je bila nešto kao 'glavni i odgovorni urednik'.
Starija Mira, 'iz mire sto vragova vire', je ta o kojoj se piše a Špiro pristao momak, stasit, čvrste brade i guste čekinje koristili bi svaki trenutak makar da se vide. Gutali su jedno drugo i slani i balavi i s dlakom na jeziku razmjenjivali viruse i bakterije a da i ne spominjem ogovaranja i dobacivanja sa strane.
Postali su toliko neoprezni da ih je optala njezina 'glavni i odgovorni urednik' pa je to rekla 'vrhovnom' a onda je nakon 'kukuruza' (klečanje u kutu) bila u kući 'politička nastava' svakodnevna i svakovečernja da se spasi što se spasiti da.
Jednom je u oficirskoj uniformi i s pištoljem u futroli sačekao Špira i zaprijetio ako ga još jednom…bla bla, ali to je izazvalo kontra efekt pa se Špiro još više uzjogunio.
Od dana saznanja za njihovu 'bolješčinu' bili su praćeni od 'Urednika i Vrhovnika' koji su nastojali da ih Mira uoči i da zna da su joj na repu.
Mira je promijenila ime u 'Katastrofa' a Špiro gledao ispod sebe vrebajući plijen. Pravi zločin ali takve su bile šezdesete.

E kad je stanje došlo u fazu ključanja i počelo se dimit, gorućem mravinjaku u sutjesci još više se dodavao žar tako da su tamo dolje bili neophodni vatrogasci. Svrbež je postao neizdrživ i nešto se moralo poduzet.
I prišapne Špiro svom prijatelju Branku da se nađu kod spomenika u parku radi hitne i ozbiljne stvari.
Veli Branko: 'gotovo je opet talijani napali Rijeku. Uzalud smo im dali Trst i pivali, 'Trst Gorica i Rijeka bit će naši dovijeka'. Kita.
- Neee seeeri nega odma nakon šššš škole dođi.
Nakon škole šeta Branko parkom prema spomeniku i baci se na drvenu klupu a Špiro iskoči iz grma pari 007 i sjede do njega. Izvadio je škatulu Zete bez filtera i ponudio. Normalno da je uzeo pa skoro mu je osamnaest ej.
Pripali on obojici i povuče dim da mu je žar došo skoro do po cigarete kao da je iz guzice potegnuo.
Šta će Branko nego povuče odokativno kao on, sad je to usporedivo sa usisivačem ali ih onda nije bilo pa smo uskraćeni za komparaciju. Kako je povuko tako je ostao, kao zaleđena slika. Drmne ga Špiro šakom po leđima a Branku se naoblačilo što u glavi što pred očima kao sad kad gledamo karticu od tekućeg.
Pita da jeli mi dobro? Dakuće, fantastično, fenomenalno ko smije priznat a onda se uozbiljio i počeo.

- Znaš…moooramo to učinit…pppitanje je biiti ili neee biti.
- 'Ko?
- Mira i jjja što se pppraviš.

Gledao ga je nejasno kroz 'oblake', zapinje mu za vijuge taj jebeni hamletizam. Što on sad njemu 'biti il ne biti' pa nismo Grčka. (i onda je bila uzrečica 'propao kao Grčka')

- Moooraš mi pooomoć!
- Aa?
- Ne keeenjaj i ja bi teeebi pooomoga u svako doooba, moooraš jes' čuja.
- Šta ti tribam pomoć…micat ormar?
- Aeukurac!

Bacio je cigaretu prije nego su mi oči iskočile a onda je čini se skužio da mu ne paše duvan bez filtera.

- Gleeedaj, staaalno nas praaate kapiraš. A mii ćeemo ovako. Mira će reći da ide kod suuuside učiti maaatematiku a od nje će iskooočit kroz prozor. Ja ću se saaamo pojaviti iispred njihoove zgrade da me On viiidi a onda produžiti prema kuuući Mirine prijateljice i nastavit ću preeema parku. Too će njemu bit suumnjivo pa će me praaatit, sto posto će me vreeebati oko kuće di oona uči dok ne skuuuže zaajeb da smo mi u parku a onda će nastavit paaatrolirat kroz park.
- To mi je rodica jel to tebi jasno?
- Eto ti saaad, ja te krrrstim a ti prrdiš. Tiš onamo uz ono drvo glumit da se žvališ i grliš a ruke pribaci priko ramena i miluj se po leđima. Zaaaminit ćeeemo majice da te laaakše, to jest da me lakše pozna, može? Oon će od teebe mislit da sam ja koo će te poznat u mraku…pratiš me. Za to vriime dok oni tebe traaže mi ćemo biti zauzeti pooslom u travi .
- A s kime?
- Šta s kim?
- Grlit se?
- Ma sam seeebe jebote što će ti ko. Eeevo gledaj.

Desnu je ispod brade prebacio preko lijevog ramena a lijevu ruku ispod desnog pazuha. Šake su se skoro sastavile na leđima. Onda se počeo izvijati i ćapavati prstima da je izgledalo kako stvarno mijesi žensku. Pokušao Branko i naravno ide kao namazano. Ruke pari lozovina a tijelo kao kočan broskve, nema točke na leđima da je ne može dobavit. Zadovoljan je Špiro.
(Ja ovo probao pred ogledalom i umalo me nije kolpalo, kao da sam međeda zagrlio)

Rečeno-dogovoreno. Sumrak je prosipao škure božje čestice i osvajao zrak, Branko je na 'radnom mjestu', Špiro je protrčao pored njega i razmijenili su maice a onda nestao a Branko se počeo grliti.
Koliko se gladio po leđima da je bilo sapuna i vode mogo se oprat za cijelu godinu. Oteglo se čekanje ko zla godina a niko od nih ne dolazi. Uzalud se trudi čini se da nije uspjelo, motalo se Branku po glavi i došlo mu da ide ća. Bit će ga je uvatio na djelu, najebo je i to ti je to.

Kad…šapat. Zvijeri se Branko okolo koliko mu uloga i mrak dozvoljavaju i nastavi se maziti po leđima a onda primijeti u grmu obrise. Promatraju ga.
Onda je nastavio kao 'uz štangu' i čuje:

- On je.
- Lele što joj radi? (bila je žena s njim)
- Radi radi, pogledaj joj ruke omotala ga je ko bršljan…pogledaj ovo mrdanje guzinicom.
- A di su joj noge?
- Kakve noge, između nogu gledaj tu je opasno.
- A zašto mrda guzicom?
- Tuko a što misliš zašto.
- Misliš!…Ne radi to naša Mira što ti je.
- Ovo je čisti dokaz da je toljaga iz raja izašla. Saš vidit. Juriiiš!

Nakon što ga je opleo dva puta toljagom, složio ga je na zemlju ko motorka bukvu a onda je teta kriknula.

- Ajmeee ovo je naš Branko! Što radiš tu sam po noći nesrićo jedna, mislili smo da te neko davi.
- Fala teto što ste me spasili!

Dalje mu uopće nije bilo zanimljivo, boljelo ga je a oni su brigu preuzeli na se. Jedino ga je držala nada da nije pao uzalud. I nije.


Rebra, kampanjola, krv

Sutradan u školi bio je čil kao da ga je valjak ispeglao no trudio se to ne pokazati. A on, hehe, neispavan ali uzdignute glave, ponosan kao da je povalio 'Klaru Warner', došetao preko velikog odmora da mu se pofali.
Moj čov'k što ta škatulica učini od muškoga. Zapravo mnoge ženske nisu ni svjesne koje moćno naoružanje posjeduju skriveno ispod one šake runa. Onaj što na svojoj strani ima taj 'pentagon' sigurno dobija, ili rat ili po sebi.

Špiro je prilazio gospodskim korakom ravan kao letva, došuljao se iza Branka i lupio ga šakom po leđima. To je bio uobičajeni pozdrav i što jači to bolji no ovaj put on se pognuo i oglasio sa 'auuu' što je Špiro protumačio kao zez.

- Rugaš se ha!
- Kome?
- Meni da kome, misliš da nisam?
- Kako misliš, da nisi? Za koga sam ja ratovao?
- Ae ne pravi se reci mi.

Još je falila koja minuta do prvog zvona pa ga je povukao sa strane da ne gledaju baš svi njegovu muku. Potegnuo je majicu prema gore pa kad je Špiro vidio zavoje skupio je obrve i istaknuo bore na čelu pitajući ga tako što se desilo.

- Re'ću ti na velikom odmoru ne može se to su dvi riči.

A onda je Špiro zadignuo majicu i okrenuo mu leđa. Haha ovo je vrijedilo vidjeti, krvave brazde, paralele i meridijani.
Da je to kojim slučajem vidio koji 'dr rubalo' penzija ko iz puške.

Na velikom odmoru.

- Daj priiičaj više.
- Prvo ti meni.
- Ne keeenjaj, neeeću ti pričat kako ti se rodica puuuca štaaa ti je, samo ima jeeebene nokte da znaš. Ajde još ti mooogu reć da nam je bilo liiipo, eto. E da, mooogu ti reć daaa smo skoooro išli u ambuuulantu jer je bilo maaalo više krvi nego smo miiislili da triba.
- Šteta da niste pa bi se tamo siti ispričali s tetkom.
- Ts s teeetkom! Zaaašto si u zavojima?
- Ja, ma ništa, onako. Nakon što sam izbalio i poševio bukvu dobio sam bukvinom toljagom po rebrima.

Pažljivo ga je slušao, radi sebe naravno, a onda kad mu je dovršio prvi dio to jest ležanje na zemlji upitao je: ' I'?

- Onda je tetak reka da se ne mičemo odatle i otrčao kroz park a teta me mazila i plakala da što će reći sestri? Trajalo je to kojih petnaestak minuta a onda smo čuli brujanje kampanjole, zakočija je blizu nas, ustvari umalo se nije izvrnija ali to opravdava zadatak.
Tako smo saznali di je to tetak otrčao. U toj kasarni je bija na službi pa je obuka svoju uniformu zastavnika, naredija dežurnom vozaču da vozi i bratko je 'letio'. Ti zastavnici ako nije bilo viših činova u blizini bili su mali generali. A inače su vodili magacine, knjižnice ili kuhinje i sve su znali, ama sve.
Utovarili su me i palo je naređenje 'vozi'. Poskočila je kampanjola i zakopala zadnjim kopitima kao jangir. Opet put kasarne.
Tamo je bila vojna ambulanta jer tetak je vjerovao samo vojnim doktorima pa makar oni bili i stažisti. Sve je dignija u pripravno stanje i uša sa mnom u ambulantu.
Nakon vizualnog pregleda stažo je reka da moramo do civile bolnice radi rengena. To je naljutilo tetka. Kako to ne radi vojni rengen, ej. A kad smo već bili na putu zapovidi vozaču.

- Uključi rotirku.
- Nemam druže zastavniče.
- Ima da je ugradiš!
- Ali…
- Jasno!
- Razumem.

- Opet je bija sa mnom i polemizirao s doktorima da on 'zna što je botanika' (pa se ti misli) što je izmamilo čudne poglede ali adut što je visija za opasačem bija je jači te su šutili.
Jedno rebro napuknuto pa su me zamotali a onda me kampanjolom odvezli pravo doma.
Radi mira u kući nagovorili su me da lažem kako sam bija napadnut i da me on, tetak, spasija. Eto.
I što misliš 'ko će duže pamtit tvoju jebačinu, ti ili ja?

Pegula

- Za kooji kua ne štaaampaju a više tooga aa papira? Kaao da drrržava nema karte da štaaaampa više para nega vaaazda malo, vaaazda fali.- Ronzao je Špiro.

E toga papira im je falilo, doduše svima je falilo a njima pogotovo. Mogu se mijenjati vremena, društvena uređenja, ljudi, ali neke stvari uvijek ostaju iste i uvijek će biti sirotinje i bogatuna. Tako je bilo i bit će dok prase repom maše.
U polovici mjeseca vazda su im džepovi plazili jezike što je stvaralo nervozu pa se pokušavalo ušićariti nešto sa strane a odakle ako ne iz poduzeća. Skupljali su po radionicama komadiće metala a naročito bakra pa su to izvlačili i prodavali na otpad.

Kad bi izlazili kroz portu pregledali bi jednog po jednog, stražari bi kontrolirali i borše, džepove ma sve, bilo je strogo ipak je to bio vojno brodogradilište i remont.
Jednoga dana portir je zaustavio starijeg radnika a on jadan protrnuo i stresao se kao da je na električnoj stolici. Izgubiti radno mjesto bilo je katastrofa pa je lako shvatit čemu drhtavica.
Gledaju radnici što se događa i zašto ga je portir zaustavio a njemu niz nogavicu visi bokun... ma ke bokun, bokunčina ne bi reć da je onaj stari mlinac za kavu! Na prvi mah činilo se kao da je ona muška stvar pa ljudi nisu obraćali pažnju, ko će gledat čoeku u međunožje no portir nije tako mislio i pokazao mu je put u „malu sobu“ na skidanje.
Mala soba je bila prostorija u kojoj se radnik morao skinuti kao od majke rođen, taman kao na carini radi pregleda da štogod ne iznosi. Sutra se dočulo da ono nije bila ona muška stvar nego kraj bakarnog kabla kojeg je namotao okolo pasa.

Kad su to čuli Branko i Špiro upalila im se lampica i skuju plan kako da iskoriste taj detalj u svoju korist kad već imaju sučim.
Sad je Špiro nosio gaće bokserice tako da su mu kuglageri visili niz bedro. Nije to bilo kao mlinac ali sasvim dovoljno da se zamjeti. Taj detalj, a i nije baš detalj, uočio je portir odmah sutradan pa ga gleda i mjerka, drugi dan opet a onda treći dan s njim u 'malu sobu' što su Špiro i Branko i čekali. Naravno, sad je portir vidio da se radi o testisima i uz kompliment i smiješak propusti ga.
E, sad je Špiro opet promjenio gaće da mu drže kuglagere podignute a počeli su žicati kabel i Špiro bi ga motao okolo struka tako da kraj kabela bude spušten niz nogavicu kako bi sličio muškoj stvari. A zašto niz nogavicu? Zato da postiru skrene pažnju, da ga zavara pa bi portir samo rekao:

- E Špiro, opet ti nešto visi!
- A baaga ti…a muuud…
- Ajde ajde, hehe, muuči doma materi!

I dugo vremena nije bilo problema s portirom a svaki dan bi se iznosila određenja količina bakra odnosno kabela. Nije to bila neka velika zarada ali bi pokrilo troškove duhana a i to je nešto!
Potrajalo je to cijelu zimu i proljeće pa se biznis s bakrom uhodao.

Nekako u to vrijeme Špiro ode u podstanare sa svojom curom jer je sa ćaćom potpuno zaratio i u kući mu nije bilo ostanka. I ako se u to vrijeme vanbračni život smatrao nemoralnim oni su ipak poslušali svoje srce.
Podstanarski stančić (sobica, kuhinja i zajednički zahod sa malom kadom) našli su na periferiji grada. To su radničke obitelji koji su počeli kuću raditi odvajajući od usta pa bi prvo napravili nešto maleno pod betonsku ploču za stanovanje a onda to s vremenom širili i podigli kat.
Kad bi preselili na kat prizemlje bi fitali podstanarima.
Tako je bilo i u ovom slučaju. Da bi se došlo do njihovog stančića prvo se ulazi u prostor nadogradnje nešto ala bunker pa odatle se ulazilo u hodnik. Tu su bili mali zahod i do njega mala kuhinja. Nasuprot toj kuhinji bila je jedna mala sobica pretvorena u drugu kuhinju pa je gazda to izdavao kao dva stana.
Prozori od ovih 'kuhinja bili su okrenuti prema 'bunkeru' a dvije sobice jedna do druge na kraju hodnika imale su prozore okrenute prema suncu.
Onu bolju stranu već je naselio mladi bračni par pa je Špira i njegovu curu dopala druga strana.

Tako su Špiro i njegova draga započeli zajednički život.

U početku su se suzdržavali iti pričati naglas, šapjali bi, vodili računa da je zahod uvijek slobodan, da se iz istoga ne čuju trubila a iz sobe strasti i tako bi im želja za ispustiti uzdah zadovoljstva ostajala zatomljena.
U početku radi takvog ambijenta upražnjavali su 'šumski seks' odnosno u prirodi ali po kiši i po zimi malo će ko izložiti bulju smrzavici radi nešto minuta ćićili-mićili mada i to ima svojih dobrih strana. Zamislite kad se kokot maksimalno napne da se u tom položaju zamrzne!

No kako je vrijeme odmicalo tako su se podstanari sve više zbližavali i oslobađali u druženju pa bi se desilo da radi kakvog upita jedni drugima banu u sobu u sred posla, onda bi se nasmijali i izašli. Ubrzo su postali kao jedna obitelj malte ne bez tajni.
Sa zahodom je bilo još gore jer nigdje nije bilo ključa osim na ulaznim vratima stana, nešto kao u big bradera u novim vremenima.
Jednom je Špiro uletio u zahod, valjda mu je bila nužda, a unutra susjeda podigla nogu na lavandinu i brije minđu. Onda je Ona vidjela da su mu oči došle kao u varenog zeca pa je to pripisala tome što mu je bila nužda i onda je ona izašla a on ostao...sad je imao dvije potrebe.

Njegova supatnica nije radila pa bi ponekad oribala i počistila gajbu dok su muški na poslu. I taj dan susjed Milan je bio na poslu kao i Špiro a Gordana, Milanova žena, bila je u gradu na nekakvom pregledu. No Milan je preko posla došao nekom potrebom u stan a kako je Špirinica bila u psećem položaju, šakama i koljenima na podu i ribala kuhinju naprćena guza ostala je gola (imala je one mudante što ne moš niti nos u njih pošteno ispuhat) jer je haljina pobjegla prema trbuhu.
Kurbin sin stao je na vrata od kužine i malko proćarao grlo. Špirinica je mislila da je muž stigao pa je zadrmala guzom i upitala: 'Bili teke a'? Onda se Milan opet nakašljao i rekao: 'koji lipi cvitići'.
Jeb'ga, kad je čula glas skočila se i opizdila glavom u sudoper te je šiknula krv. Nisu imali telefona (ko će tih godina dat telefon) i on je nabrzaka to zamotao krpom i s njom na cestu i bogami stane jedan teretnjak i odvede Špirinicu u doktora.

Sve su ovo pričali navečer sjedeći ispred susjedove kuće pod taracom s kime su se sprijateljili i bili bliskiji nego sa gazdom.
To je bio par gazdinih godina koji su imali djecu vršnjake podstanara ili nešto mlađe. Dakle mogli su im biti roditelji no našli su u njima srodne duše pa su se rado družili, smijali i zezali.
Često su odavali male tajne iz postelje ali i izmišljali priče jer su to susjedi rado slušali. Valjda im je to bilo nešto kao porno-poticaj.
Njihova najstarija se bila udala a ostalo ih je bilo još troje no svi su prošli pubertet pa su i oni bili vjerni slušatelji.
Jednom su u tim erockim pričicama opisali ili opričali jezik u ulozi kokotovog zamjenika.
Kako bi pričanje odmicalalo sve bi više izmišljali i dodavali slatkastih rečenica da bude što pikantnije i naravno smijali se svojoj gluposti.

Onda se Zorka, žena od susjeda, najednom uozbiljila i upitala:
- K vragu vas daj, jel' vi to zbilja ližete ili samo izmišljate?
- Naaaravno, a šššto je tu čuuudno, vid' nje kaaao da vi…- dodao je Špiro.

Onda je Ona napravila facu kao da će se izrigat i krenula pljucat dok su se oni cenili od smjeha. Ustala se od stola i ozbiljno upitala Špira.

- Čekaj malo…i vi muški stvarno ližete pizdurine svojim ženama?
- E šššto?
- Plju, plju na vas i ko bi vas ikad više poljubija i da znate nećete se više napiti iz mojih čaša pa makar skapavali od žeđi, sotone jedne ajte s đavlom iz moje kuće, plju na vas i vaše jezike!

Pokupila je one čaše, prolila piće i odnijela u kuću a oni ostali ko posrani, ni muž joj se nije usudio prigovoriti.
Podstanari su se pokupili i pošli u svoju gajbu i sve to radi jezika!

Ta njihova idila potrajala je oko pola godine a cura je imala neku svoju filozofiju koju nisu baš svi razumjeli i dobro primili.
Njen moto je bio: 'svejedno je poseksati se jednom s 1000 muškaraca ili se 1000 puta seksati s jednim'!
Jednom na piću je tekao ovakav razgovor nakon što je Špiro naručio piće:

- Daaj mi ššpppp, šppp, špppp, maa daj mi cilo vino kaad ne mmooogu pit što jaa 'oću.
- Oš da ti ja naručim špricer?- pitao je Branko, a to bi Špira bocnulo kao iglom.
- Aa imaaaš li poo a uure da a raazgovaramo a peet a miinuta?
- Još pitaš!- odgovorio je Branko.
- A zznaš a da sam paatentirao jeednu a stvaar.
- Bez da ja znam? Ma daj!
- Aaha.
- ???
- E, e a oona mooja a uzjaašila bi a u poonediljak a sišla u subotu.
- E!
- A dođem a uumoran a oona, aajde!! Pa ajde prije ručka, ajde posli ručka, ajde navečer a 'eebi ga!
I oono kaad me a stiisla leeđa a daao doktor maast a za maasiranje onu a što peeče…
- E, i?
- I… a skiinemo se, leegnem ja potrbuuške i oona zaajašila i naapunila a šaaku masti pa me maasira, maže, miluje, a meeni lipo.
- E i.?
- A baaga ti nisam od kaamena. Okreeenem se ja na leeđa a ona naastavila po pprsima, droobu, i poo njemu a on skooočija?
- E, dobro!
- E, a onda ona skooočila na nj a ssve ti mooram naacrtat!
- Dobro i što? Fališ se kako ste vodili ljubav. I?
- A ššta i. A onda je poooskoočila i uuletila u u kaadu leedene voode i laadila je malu cilu veečer, aa mooš mislit'!
- Aaa hahaha, čoviče to peče ki vrag. Jadnica dobro nije vatrogasce zvala!
- A kao daaa menee nije peklo kad me mazala ali sam trrrpijja raaadi nje.
- Hahaha, Nego, što si ono patentirao?
- Kaako… a što? Aa to!
- To?
- E, sad kaad mi se ne daa, samo ga naamažem reuminom i biži od mene ki od vraga!

Ali, vrag ne spava!

Taj dan u dva sata kad se odlazi iz firme bome su im se objesile vilice. Šok!
Mate je bio na mjestu portira?
Mještanin Mate, ribar. E sad je gotovo kad su već u koloni nema nazad, jebi ga.
Veli mu Mate:

- Špiro, a visi ti nešto!
- A, mu muuud….
- Ae ti mu mu dođi 'vamo u malu sobu!

Zlo i naopako! Nađe mu kabel okolo pasa i po hitnom postupku Špiro dobije otkaz! Podstanar, cura s njim, nemaju nikakvih primanja, s ćaćom je bio na ratnoj nozi i odoše kola nizbrdo. Takvo stanje je neodrživo i cura spakira svoje stvari i otperja.
Ostade Špiro sam a kako se morao iseliti iz podstanarskog stana vratio se doma kod ćaće samo noću da može prespavati.

Koncem šezdesetih dogodile su se značajne promjene u životima dvaju prijatelja pa su Branko i Špiro na proljeće '68g dobili poziv za regrutaciju to jest pregled, upis i datum kad će biti pozvani u ondašnju JNA.
To je Špira jako uznemirilo te je nagovarao Branka da bježe preko granice. Ovo preko granice su kopirali od starijih s konca 50-ih i početka 60-ih kad se masovno bježalo a iz mjesta je otišlo 10-ak momaka i samo se jedan nakon zatvora vratio nazad.
Tek nakon 90-ih neki su smjeli doći u posjet domovini i rodbini i ipričati kakvo je to iskustvo i kako je bilo u sabirnim logorima u Italiji dok ih ne bi pustili u treće zemlje. Najviše ih je u Australiji i Kanadi. No nije stalo na tome i kasnije se odlazilo u države zapadne europe a najviše u Njemačku.
A kakav je život u tuđini docnije su pričali mlađima kao jadanje ali i kao poziv da je dom samo jedan.

Daleko si ognjište moje

U poodmaklim godinama natoćani dobrim i lošim iskustvom, zasićeni svakojakim brigama, gladni svih ljepota, siti svakojakih laži, parovi proživljavaju svoju drugu mladost kroz život svoje djece i unučadi.
Naravno, djeca i unučad to neće znati niti oćutiti na isti način jer je nemoguće. Ne može njegova ili njena rana boljeti drugo tijelo, ne može njihova bol stići na drugu adresu. Ali njihovo tijelo može oćutiti rane i boli svojih potomaka jer su dio, jer su oni to već imali na repertoaru i sad se javlja kao deja vu.
A o čemu to? O odvojenom životu, o farsi, o zabludi, o prolaznosti.
On mora skrbiti za obitelj a posla nema, a novca nema, kruha nema. I što mu je činiti.
Mokra lica se ljube, vlak kreće, tuđina čeka. Ne zna jezik, nema s čime započeti ali počinje.

'Dođi na telefon…', pisao je, i Ona pođe na poštu. Zvoni a ruka drhti, usta kao Sahara a srce oće van.
Nastoji da glas bude siguran, da ne zadrhti i da kaže 'sve je u redu samo da stanem na svoje noge i stavit ćemo točku na patnju'.

- Kako si?
- Dobro a ti?
- Dobro sam, radim, zarađujem...i tako.
- Jeli ti teško?
- Malo...

A onda stanka, ne prekid samo tišina, duga, gusta. Kad misle da mogu nastaviti uklone šaku s rupica na slušalici a ono opet isto, neće riječi, nema ih. I tako se završi razgovor a htjeli bi još...i još.

A mora pokazati svojoj ženi i rodbini da je On netko i da je uspio.
Početak je bio ponižavajući i posao težak ali nema nazad, to je kao dioda u elektonici, pušta struju samo u jednom smjeru.
Kako mu je, ili kako im je bilo samo oni znaju, no nakon nekoliko godina pozove k sebi svoju zakonitu da se pohvali. I ona je ostala ali samo malo, nakratko, ma da.
Eto i radosti, jedno pa drugo došla su djeca na svijet i sad su kompletna obitelj.
Ali čekaj, kad postaješ čovjek?
Kaže ruska poslovica onda kad 'produžiš vrstu, obitelji stvoriš dom i zasadiš drvo'! Eto samo da postane čovjek i vratit će se zauvijek rodnom kraju.

Ta životna fatamorgana mnoge je prevarila jer tuđina ih nije dala od sebe.
A nostalgija stiska, još samo godinu pa još jednu...
Sad imaju sve, nova kuća ih čeka a već su i prezreli i odluče se. Pozvali su djecu koja su postali ljudi i imaju klince, da se svi skupa vrate u rodni kraj.

- Ali mi jesmo u rodnom kraju!- odgovore.

Ogledalo su počeli izbjegavati jer godine su kurve, prave ti se prijatelj a onda te ostave kao potrošenu žvaku i pobjegnu bez traga. Što ti je pečalbarstvo.

Ovakva sudbina nije zatekla ova dva prijatelja a naročito Špira no bili su složni u tome da će jednom pobjeći jer su o tome sanjali još kao djeca ali kad je došlo vrijeme da se učini konkretni korak Branko nije bio više tako zagrijan kao nekada. Doduše tu su dosta kumovale priče kako je postroženo stanje na granici i da se ne može pobjeći kao onda kad su išli njihovi idoli.
Špiro je jednoga dana nestao bez traga da se niti prijatelju nije javio.
Naravno da su roditelji pitali prvo Branka jer ko će drugo znati ako ne on, no ostali su zakinuti za odgovor ali im je rekao da su razgovarali o bjegu.
To im je bilo dovoljno, odnosno dobar trag pa je Jure u želji da vrati sina jedinca kući, rekao miliciji što zna.

Pred kraj '68g Branko je dobio poziv da se javi u jedinicu na odsluženje vojnog roka. Par dana prije ondašnjeg dana republike 29.11. morao je biti na prozivci.
Ispraćaj je bio kako i dolikuje kad mladić ide u vojsku jer se držalo ako nije za vojsku nije ni za ženidbu a to znači da nešto nije kako valja.
'Vapor parti, vapor parti i cimu molaje, draga dragom, draga dragom svoju ruku daje…'
Društvo se razbilo i to su bile drastične promjene.
Branko nije znao što mu je s prijateljem Špirom a često ga se sjećao tih vojničkih dana pa je često znao napraviti neki škerac spominjući se prijatelja i to odrađivati kao da su skupa u tome.

Crne rice

Pismo ne samo da je imalo dušu ono je često puta u sebi nosilo više od toga a vojniku je značilo sve, ama doslovno sve.
Milojko je imao curu a društvance koji se 'nađu' rado su pomagali u pisanju njegovoj dragoj, to su bila duga drugarsko-ljubavna pisma.
Jednom su Milojku pokazali svoja ljubavna pisma i u njima sliku svoje drage ali i nešto još važnije, dlačice sa 'onog mjesta'. (bilo je in imati par dlačica od svoje drage)
Gledao ih je obješene vilice a oni su to i čekali pa ga stali nagovarati da i on svojoj piše da mu pošalje djelić svoga runa.
Nije prihvatio njihovu zamisao jer je pretpostavljao da će mu se draga naljutit pa je u pismu samo spomenuo kako svi njegovi drugovi imaju dlačice od svojih cura.

Kad mu je došlo pismo od voljene bio je na straži pa su Branko i drugari to iskoristili i na 'pari' otvorili kovertu. Jedan je (nije važno koji) odrezao malo smeđih kovrdža, natopili su ih pitralonom (drugog mirisa nisu imali) i stavili unutra čekajući reakciju.
Nakon straže Milojko je sjeo u 'klub' za stolom u kantunu i polako na tanane ozarena lica otvarao kovertu.
Kao da nije njihov posao gledali su ga ispod oka dok je on guštao i slinio a onda je usta rastegnuo u radosni osmjeh, uzeo je one dlačice i držao ih pod nosom udišući puni plućima dio 'svoje drage'. Bio je presretan.
Tada su se berekini primakli pitajući ga što je tako radostan a on jedva čekajući priliku pokazao im je smeđe rice.

- Evo ih, pomirišite bre da vidite kako miriše moja pička.
- Tvoja?
- Moje drage bre, pomiriši.

Oni primakli nosove pa se namrštili i skoro u glas graknuli. - Pitralon.

- Šta bre pitralon.
- Ovo runo miriše na pitralon.
- Šta vi bre znate šta je kolonjska vodica.- diže se i ode uvrijeđen.

No vratio se nakon jedne ure i ponovo sjeo do njih... zapalio cigaretu pa upitao onako kako se i postavljaju životno važna pitanja, u povjerenju.

- Jel' bre vi stvarno mislite da je ono muški miris.- Oni se pogledaju.
- A je, ma nema veze možda se zabunila.- dodao je Branko.
- Kako bre zabunila, odakle joj bre muški miris?

I onda se tu razvilo mudrijanje s dubokoumnim lamentacijama, ko će smislit neki bizarniji razlog odakle i kako je mogao doći miris u runo njegove drage.
Na kraju su donijeli mudri zaključak sa stopostotnom sigurnošću da njegova pička ima švalera.
U takvom stanju, povrijeđen i razočaran on je uzeo pisati pismo a oni su mu pomagali oplemeniti rečenice. Nije izostalo ni ono 'Vita jela zelen bor čekam brzi odgovor', ili 'Kada vidiš mačku da se na bor penje povuci je za rep i sjeti se mene', ili 'Mala moja nemoj prati zube nemoj dati da te drugi ljube', ili 'Mala moja poslat ću ti sliku pa da vidiš ošišanu tikvu'.
Tako su mu dobrodušno pomogli nakititi pismo s jedinom namjerom da učine dešpet. Uglavnom ni jednom riječju nije je upitao odakle onaj miris.
Nakon obilate, sladunjave i srcedrapajuće lirike i nježnosti, Milojko više nije mogao izdržati te se ražesti i prospe joj svoju jal optužujući je da ima švalera, da mu nije vjerna, da on sve zna što se dešava i bla bla a oni su ga zdušno podržavali, - tako je, tako je- i pismo završi riječima.

- Ima bre da ti jebem kevu i kevinu kevu kad dođem. Niko bre Milojka nije varao pa nećeš bre ni ti jebem ti dete kevino.
Tvoj Milojko!

Odgovor su čekali s više adrenalina nego nagradni dopust.... I dođe taj dan.
Otvara Milojko pismo a oni se pretvorili u uho i čekaju da počne čitanje . Pismo je bilo kratko.

- Milojko bre! Ne znam bre ko ti reče ali dok ti dođeš da mi jebeš kevu i njenu kevu ja to vežbam sa tvojim prijateljem Radetom i mlogo nam je bre lepo. Dok ti bre dođeš mi će da ujebemo dete a ti kad se vratiš nađi bre neku fuksu da joj pričaš bajke a sad ti evo malo mojih kovrdžavih za uspomenu, drkadžijo bre!

Dlačice bijahu crne kao ugalj a Milojkove oči i lice kao prozorsko staklo toga zimskoga dana, blijedo, zamagljeno i orošeno.

Iz tih dana ima jedna anegdota kad je Branko dobio par cipala pa ih donio u vojarnu. Što napraviti s njima? Najbolje pofrigati ali nemaju tavu. Dobro imaju porciju ali ulje fali. Pitaju jednog kolegu koji je gulio krompir da im nabavi malo ulja ali im je odgovorio da je to nemoguća misija jer samo zastavnik ima ključ od toga. Nema druge nego prevariti zastavnika.

- Druže zastavniče dozvolite da se obratim.
- Da čujem.
- Jednog nam je drugara stisla reuma pa ako nam možete dati malo ulja da ga izmasiramo.
- Reuma. Tako mlad a reuma? Da, dešava se, dešava se. Imate sreće, ima.

Oni trljaju ruke od zadovoljstva i smijulje se kako su ga preveslali dok se zastavnik udaljio da im donese. I stvarno zastavnik se vraćao i nosio nešto u ruci.

- Momci imate sreće jer i mene često muči reuma pa to uvijek nosim sa sobom, evo poslužite se.
- Ali…druže zastavniče kako ćemo na reuminu ispržiti ribu?

Koncem '68g još se dogodila jedna novost u Blitvici Donjoj. Braća Mate i Stipe koji ne govore takoreći od rođenja motorizirali su gajete.

Ken ken ken, tuf tuf tuf

Ova dva brata nisu progovorili jedan s drugim od kad su počeli gakat samo zato jer onaj drugi je glup. Obojica su imali po gajetu od šest metara s pogonom na vesla.
Bili su zemljoradnici ali su se kužili u alate pa se mlađi preko veze zaposlio u komunalno i radio je s vodoinstalaterima. Pun dojmova s posla uvijek je pričao o pikanterijama zanata a najviše ga se dojmio princip sifona pa je tako stekao nadimak, Sifon. Stipe Sifon.
Kad je koncem šezdesetih napunio 40g nekako je skucao i kupio brodski dizel motor 'torpedo' od 6ks.
Postavljanje motora u gajetu bila je prava fešta a meštar koji je to radio nije bio meštar nego genije za motore, izumitelj, jedini u državi koji to može. Falio ga je Sifon.
U oči probne vožnje meštar je morao pored poluge od gasa šenjat crtu dokle se smije dati gas, izričito je tražio Sifon.

Dvije godine stariji, Sifonov brat Mate bio je portir u brodogradilištu (vojni remont) i kako je imao 'šest prstiju' na svakoj ruci i on je nekako skucao za nabaviti motor.
No da ne bi ispalo da kopira mlađega brata jer to što je on kupio i tako 'ništa ne valja', nije uzeo riječkog 'torpeda' nego je preko Špirove veze došao do kapetana jednog trgovačkog broda koji je bio na doku i dogovorio da mu nabavi neki dobar američki motor. Američko je američko.
No kad je doznao da ga je teke više platio nego je vrijedio Špiro se opet našao u njegovoj nemilosti.
Već sljedeću godinu i njegova gajeta je imala motorni pogon na što je bio silno ponosan jer je imao amerikanski benzinski motor Onan. (Minesota)
Naravno da je to bio najbolji, najskuplji, najpraviji, naj naj jer je amerikanski a on je dobio nadimak Onan što mu se posebno sviđalo i čudo je bio na to ponosan.

Kako su imali kuću do kuće i zajedničku 'pontu' i porat, čim bi jedan upalio motor odmah bi i drugi startao.
Znatiželjnici bi se skupili i gledali jer onda imati motor u gajeti nešto je značilo. No kako je uz divljenje bilo i pitanja odgovori su dakako stizali u znaku hvalisanja.

- Sifon, baš ti fino motor radi, ovo je prava muzika za uho! – malo mu podignu repicu.
- Moj, moj motor…nema ga boljeg u, u državi, kakva muzika ovo je čista 'sifonija'!
Onda bi se okrenuli Onanu.
- Onan, a borati što fino oti tvoj prede!
- Sokole moj slušaj i divi se amerikanac je ovo napravija a ne ono naše smeće. Čuj ga, čista 'onanija'!

Te godine stigao je i prvi 'fićo' u Blitvicu a kupio ga je Mate da bratu udari kontru i pokaže ko ima više para.
Stipe je odmah sutradan posjetio 'Autohrvatsku' samo s jednim ciljem da kupi novi auto. No na njegovu žalost morao bi se upisati i čekati red od skoro godinu dana što je ipak bilo previše pa se odlučio na drugu soluciju.
Tepio je kako će Špira uhvatit negdje nasamo a kad se to dogodilo pao je i dogovor.

Mate nije mogao parkirati u dvor jer su vrata bila na knap a on neiskusan pa ga je parkirao na rivu vodeći računa da ga Stipe može gledat.
Što vrijedi imati novo auto ako neće bratu ići sline i izazivati psovke.

Kad bi Mate krećao to bi bilo kao da helikopter polijeće a naročito ako ga kogod promatra. Onda bi vozio u prvoj sve do magistrale tako da bi vatra frcala iz auspuha.
No osmjeh od uha do uha bio je vazda prisutan dok je držao volan kao da će mu ga neko otet što je značilo da je bio zadovoljan kako ga mještani zavidno gledaju.
Jedno jutro fićek je osvanuo podignut na četiri bačve od 200L kao da je na ginekološkom pregledu.
Sad se smijeh preselio s njegovog na licima promatrača a o Stipi da i ne govorim.
Odmah je bilo jasno: 'a Špiro jebemti svetoga špiridona, magare pokvareno'!
No skinut ga s bačava nije bio jednostavan posao pa je morao ispeći odojka i zahvaliti se momcima na pomoći.
Nakon mjesec dana jedno jutro Mate je kao inače obašao i pregledao 'fićeka' okolo naokolo a onda sjeo s namjerom da s njime ide na posao. Na izgled sve je bilo u redu pa je upalio motor a onda pomalo puštao kvačilo. Jadni motor se derao ka jarac no auto ni makac. Batalio je.
Popodne je došao automehaničar iz grada i ustanovio da su mu poskidani vijci s prirubnice na lijevom zadnjem kotaču.
Uglavnom fićek je svako malo 'štrajkao' što je Matu neopisivo nerviralo i nagnalo ga da donese tešku odluku. Nalijepio je oglas, 'fićo na prodaju'.

Jasno to više nije novi auto i ako je star svega nešto manje od godinu dana a prošao tek oko 500km i cijena mu automatski pada.
Opet je došao meštar iz grada, napravio procjenu i čekao se kupac. Odmah sutradan meštar je došao do Mate s dobrom vijesti da je našao kupca.
Isplatio mu je na ruke ugovorenu cifru, Mate njemu predao knjižicu i ključeve pa se meštar obvezao da će napraviti kupoprodajni ugovor i doći po Matu da potpiše.
Fićo je odvežen, sutradan je ugovor potpisan i onda je meštar dovezao fićeka na isto mjesto gdje je i do sada bio parkiran.
Mati su oči iskočile od nevjerice a kad je vidio svoga brata da ulazi u auto morali su hitnu zvati.

Na proljeće '70g Branko se vratio iz vojske na sreću i radost svojih roditelja ali i potencijalnih udavača. O Špiru pak nije bilo nikakvog glasa pa je to njegove roditelje snervalo ali nije bilo drugog načina nego čekati. Jure, Špirov ćaća, došao je do Branka i zaželio mu dobrodošlicu pa su posjedili u dvoru a Brankov ćaća Jere narezao je pršuta te su mezili i zalivali crnjakom.
Pitao je Jure zna li što o Špiru no odgovor je bio negativan.

Brankova ženidba

Tada je u narodu živio onaj stari moto 'ko nije za vojsku nije ni za ženidbu' pa je bilo slučajeva da se i skrivala neka mana ili bolest samo da mladić odsluži vojni rok jer vojsku ne odslužiti bila je sramota.
Mladić koji je odslužio vojni rok spreman je za ženidbu a onda bi se potencijalne udavače cifrale i često se sretale kao slučajno ako mladić nije bio zauzet.
Momak je bio kao konj na izložbi za potajno kibiciranje a na koncu on će odabrati koja mu se dopada pa ako se i on njoj dopadne eto veselja.

Kad se Branko vratio kući, bilo je to prije prvog maja praznika rada, prvo je posjetio vojni remont gdje ga je čekalo radno mjesto i već nakon pet dana rečeno mu je da može počet radit, dakle odmah nakon praznika.

Nakon četiri dana, to jest drugi dan praznika, došuljao se u Blitvicu bijeli ševrolet-taksi a kad je vozač otvorio vrata iz njega je izašla omanja crnokosa cura oštrih crta lica s jednim koferom u ruci. Cura ne visočija od 170cm stajala je na rivi i okretala se oko sebe ne znajući od koga tražiti informaciju. Tada je pristupila jedna iz 'mrtve straže' i pitala je: 'jel tražiš nekoga srićo'?

- Da, dobar dan, trebala bih Branka Buvića ako ga znate.
- Kako ga ne bi znala srićo, ovo je malo misto i svi se znamo. A srićo što ti Branko triba a?
- Tako, prijatelji smo pa sam došla do njega.
- Aha, a jel te napumpa a srićo?
- Hoćete li mi kazati gdje stanuje ako znate.
- Oću srićo oću ae dođi s menom.

Njezin govor odavao je da nije iz ovih krajeva pa su je 'dežurne stražarice' ispitale i doznale da je albanskog porijekla iz okolice Ulcinja.
Doznavši na koja vrata valja kucati cura je hrabro koraknula.
Vrata od dvora otvorila je Brankova mater Janja i na pitanje gdje je Branko kazala joj da je izašao na more malo loviti i da se vraća kući tek predveče. Pozvala je da uđe i sačeka ga u kući ali Selma se zahvalila i otišla čekati na rivi.

To je bila svojevrsna životna špranca. Škola pa zaposlenje, onda dolazi vojska pa opet zaposlenje pa ženidba i nakon toga djeca, svađe sa ženom, kartanje, faturete, pijančenje, trbušina…
I u toj kolotečini najednom primjetiš uza se brkatog momka ili 'naprednu i nazadanu' curu pa gledaš, sliči ti i čudno ti je jer još jučer su bili drčina. Kud prije?

Nedjelja je i sutra valja počet radit ili, mogli bi reći, počinje drugo trećivrijeme.
Bio je lijep dan pa je Branko iskoristio i barkom se uputio do otoka da ulovi koju ljogu jer što ima ljepše nego biti u barci u kojoj je takoreći rođen i istraživati plavu livadu. Tada su imali batanu od četiri metra i u ono vrijeme jako popularan vanbrodski motorić 'tomos'.
Na povratku u sunčev zalaz primjetio je na rivi dvije grupce mještana ali ništa neuobičajeno jer nedjelja je pa ljudi odmaraju, šetaju i druže se. No kako je prilazio bliže opazio je nasamo curu koja uz nogu ima poveću torbu i gleda u njegovom pravcu.
Bila je to Selma a mještani su radoznalo gledali čekajući rasplet događaja. Ovako nešto, kazalište u živo, nije se propuštalo pa su i okolni prozori bili okićeni ženskim glavama sa upitnikom iznad.
Doduše na prozorima je u svako doba dana bila po koja glava a to su pretežno bile babe koje su stvorile svojevrsnu 'ciju' i pratile sve što se u mjestu dešava. Mještani su ih prozvali 'mrtva straža'.

Centar Blitvice Donje sastojao se od desetak starih kamenih kuća katnica. Taj stari dio, bio je razdvojen jednim trgom na kome je bilo korito sa kamenim kotačem koji je nekad služilo za masline gnječit i ulje pravit. Sad služi jedino za gledanje, kao atrakcija i spomen kako se nekada živjelo.
Kuće okolo trga imale su malu okućnicu tek da može stati jedna štalica gdje se držalo tovara i uz nju kokošinjac. Bio je to dvor ili obor. Kuće uz sami put imale su prozore sa škurama i ti su prozori služili kao vidikovci babama iz 'mrtve straže'.
Kuće novijeg datuma bile su sa većom okućnicom a naročito Jurina, Špirovog oca, koji je imao preko 3000m2 okućnice.
Sedamdesetih a naročito osamdesetih godina mjesto se strahovito proširilo.

Branko je doplovio do kraja, ugasio motor i privezao kaić a onda uzeo kantu s ribom i koraknuo na rivu.
Igrali su mu mišići u pregibu vilice ali je zadržao mirnoću, spustio je kantu na tle i nastavio je gledati Selmu jer nije znao što reći. Bijes koji je harao glavom nije mu dozvolio ništa suvislo progovoriti. Ona ga je gledala u oči sa izvjesnom dozom straha i neizvjesnosti a onda spustila pogled.
Riječi su ostale zatomljene pa je dohvatio spuštenu kantu i produžio prema kući.

Ovim je činom podgrijao znatiželju radoznalim očima promatrača koji su sad otvoreno gledali u njihovom pravcu ali bez komentara. Kako se on kretao prema kući a Selma ga u korak pratila tako su i dvije grupice promatrača inercijom krenule za njima.
'Mrtvoj straži' po prozorima samo što nisu oči poispadale jer kako su Branko i Selma zamicali preko trga prema svojoj kući tako se sužavalo vidno polje 'straži'. No one koje su bile dalje pokušale su osigurati bolji pogled na taj način što su se presumitile preko prozora jer propustiti takav događaj bilo bi strašno.
Mogla se baba koja je najudaljenija skalati i doći na trg ali se bojala da će za to vrijeme ovo dvoje već nestati a što onda.
Tako se Mati Stipina i Matina izvlačila preko prozora da vidi što se dešava ali kad joj je došla guzica blizu prozorskog praga prevagnuo je prednji dio i pošla je šoto naglavačke na put.
Komentirao je jedan iz grupice da će sad lako zapamtit datum kad je zgasnula bilježeći je uz dolazak Brankove prijateljice.

Babino ateriranje dogodilo se u tenutku dok je Branko otvarao vrata od obora pa kad je čuo tresak okrenuo se da vidi što se dešava a taj trenutak iskoristila je Selma i ušla.
Branko je spustio kantu na pločnik i požurio prema mjestu događaja. Pristupile su i one dvije grupice mještana i skinuli kape (ko ih ima) no nažalost nije bilo pomoći. Lokva krvi se širila a žene su nosile lancune da je pokriju i tako je uz tragičan kraj jednog života završio i drugi dan praznika.
Branko se vratio doma gdje je zatekao Selmu kako ga čeka u dvoru. Pred kućom su stojali ćaća mu i mater lomeći prste ne znajući kako se ponašati i ko je cura što se pojavila?
Mater je pozvala svih da uđu u kuću pa će na miru porazgovarati i ako se Branko durio. No razgovarat se mora nema druge.

- Ćerce moja koja si ti i znaju li tvoji di si?- Pitao je ćaća.
- Morala sam poći od kuće, naredili su mi braća i otac. Oni su me pratili i vidjeli s kime se sastajem. Branko je to znao ali me hrabrio dok me nije iskoristio.- suznih očiju je pričala Selma.

Dalje je nastupilo 'čitanje bukvice' Branku kako se nije igrati s curom i ostaviti je jer da i on ima sestru koja ima dvije ćeri. Onda je ćaća rekao neka Selma ostane u kući sve dok se on ne čuje s njezinim roditeljima pa je od nje tražio adresu.
Sutra dan s radničkim brodom kojim je Branko išao na posao otišo je Jere u grad i poslao telegram Selminima da se cura nalazi u njihovoj kući i da je na sigurnom.
Nakon dva dana stigao je odgovor da oni dolaze na razgovor.
No Branko se nije mirio s time da mu ona bude odabranica i životna družica pa se durio i izbjegavao je a u njenu sobu nije niti pomislio poviriti.

Četvrtak poslije podne opet se bijeli ševrolet došuljao do trga i kad se zaustavio iz njega su izašla tri muškarca obučeni u tamno plavim odjelima sa bijelim kapicama na glavi.
Pred njih je došao Jere te su se rukovali i ušli u dvor.
'Mrtva straža' je umirala od znatiželje ali nije im imao ko javiti što se dešava pa je njihova misija došla u pitanje.

U kući se vodio težak razgovor i po temi i po jeziku jer gospoda koja su došla nisu tečno baratali tada hrvatsko-srpskim jezikom.
Stariji Bećir bio je Selmin ćaća a ostalih dvoje, Zećir i Murat prijatelji. Prije nego su sjeli za stol Bećir je predstavio svoju pratnju riječima:

- Ovo Zećir šok na mene i šok na Murat.- (rukuju se)
- Prijatelju da ti pravo kažem ovo je i za nas još veći šok, veliki i preveliki.- rekao je Jere.
- Kako na tebe biti šok kad ne poznaje ti na njih?
- Baš zato što nikoga od vas ne poznam i je me šokiralo.
- Šta pričati ti na nas, to šok na mene, Zećir i Murat.
- Bogami prijatelju i mene je sve to šokiralo da još nisam sebi došla.- dodala je Janja.
- Šta on priča on ne biti muška?
- Ženo ajde kod Selme u sobu dok muški razgovaraju da ne bude većih šokova.
- Evo mučat ću ka riba.

Raskopčali su sakoe pa su kod sve trojice povirili za kaiš zataknuti pištolji. Oni to nisu skrivali, ta normalo je doći u goste s pištoljem.
Jeri je bilo jasno od prvog dana s kim ima posla a kad je ovo vidio shvatio je da situacija može biti puno gora nego se nadao.

- Dobro dobro prijatelji sidite ljudi smo dogovorit ćemo se, ne morate se odma jidit.
- Ja i mi šok nema tajna, oni zna što biti zato ajde da dogovorimo.
- Dobro de eto kad smo se izšokirali i mi i vi…
- Tata čekaj, 'šok' ti kod njih znači drug a ne to što ti misliš.- umješao se Branko.
- Neka je i drug i prijatelj ma ja sam svedno šokirana!- dodala je Janja.

Nastavljeni su pregovori na taj način da je u svakoj rečenici Bećir pitao kad, kojega datuma će biti vjenčanje?
Svi Brankovi pokušaji da objasni kako on nije zaljubljen u Selmu bili su ravni pišanju u more i gledanju koliko će plimati. Onda bi se Branko pokušao udaljit ali bi 'Šokovi' stavili ruku na kaiš pa bi mati vrisnula a ćaća smirivao situaciju a onda je pozvao Branka da odu u sobu porazgovarati nasamo.

Nakon što je Jere objasnio sinu da se nije igrati sa životom i da će ljubav doći s vremenom, Branko se i dalje nije mirio s činjenicom ali je pristao da Selma ostane i dalje u kući kao da se dogovore.
'Šokovi' su sutradan otputovali uz dato im obećanje da će im javiti datum svadbe.

Tako napeta situacija trajala je iz dana u dan. Selma bi radila po kući i pomagala Brankovoj materi, Jasni a kad bi Branko došao s posla servirala bi mu ručak i vodila o njemu računa kao o mužu no Branko nije popuštao i nikako se nije mirio s time što mu je nepozvana došla na kućni prag.
Zli jezici su radili svoj posao pa bi čuo prigovor: 'a ća ti naše cure nisu bile dobre pa si pizde tražija kod šiptarice a'? 'Tako se i ovce gone pod tuđega ovna da budu zdravije pa će i tvoja dica sve biti pratri i abokati'.
Nije to lako slušati no tvrdoglavi Branko nije odustajao od durenja ali nije ni znao kako izaći iz ove situacije. Ćaća mu je savjetovao neka se ženi jer se bojao da ne dođe do zla ako curu pošalju nazad kući. 'Nije se sa Šiptarima igrati pa kad si joj raširija noge sad budi muško i ostani među njih'.
Lomio se Branko i skoro svaku večer popio koju čašicu više da bolje zaspi.
Došao je tako srpanj i Brankov rođendan pa su to proslavili on i prijatelji u mjesnoj gostioni ali bez Selme. Ona je ostajala van svakih šema.
Kad se jezik razvezao divanilo se o svemu i svačemu ali Špiro je bio na vrh jezika jer u svakoj priči se spominjao. 'Kako bi to bilo da je on tu', 'što bi on učinio', gdje li se on izgubija'…falio im je.
Onda kao u loše režiranom filmu kome možete nazresti kraj neko je otvorio vrata i zastao na ulazu.
Pojavio se tip ošišan na golo a poškurio kao da se sunčao u rudniku uglja.
Ostali su svi kao zamrznuta slika i gledali u došljaka a nakon nekoliko trenutaka snebivanja došlo je do izljeva emocija i dobrodošlice.

Da, bio je to Špiro! Bio je čovjek a ne onaj nestašni mladić kakvog su znali. Izražene brazde na izbrijanom licu s jasno vidljivim korijenima guste crne čekinje, čvrsta četvrtasta brada, potamnio, nepokorenog i gordog pogleda odavao je čovjeka koji zna što hoće,.
Nabildan kao da je ovaj čas iz teretane kročio s radosnim smješkom koraknuo im je u susret u zagrljaj u povratak.
Nakon emotivnog susreta kad su sjeli za stol nazdraviti s čašicom pića svi su ga nešto čudno gledali što njemu nije promaklo.

- Svak zna svoje, svak ima svoje, galebovi su sletili na puntu, neko gradi kuću od kamena a neko od opeka…Šta je?- bacao je Špiro neke filozofske 'palaćinke'.
- Ma jesi li to stvarno ti?
- Jesam ili nisam ne znam a da se tamo ne vraćam to znam.
- Tamo?
- A što misliš di sam bija do sad, na Havaje?
- Ma ne mogu virovat… ae naruči špricer.
- Kinte nemam a ti meni da naručim? Šta, cilo vino?
- Ma ja plaćam samo ti naruči špricer da čujem.
- Curo donesi mi špšpšprrrrr. Curo donesi mi cilo vino kad mogu pit što me volja haha! Ste zadovoljni? - Karikirao je.
- Jebaaateeee…

Da, sad je svima bilo jasno, Špiro više ne muca. Kako? A kako? Kako došlo tako ošlo! On je to ovako objasnio. Nakon torture koju je prošao od kad su ga uhitili na granici pa do odsluženja zatvorske kazne taj šok je povratio stanje u normalu.
Da je bio normalan vjerojatno bi promucao a ovako mu je bio od koristi.
Tu noć 'platila' je gostionica kao da je tornado prošao kroz nju pa su se tek pred zoru razišli svojim kućama.

Kad se Branko došuljao doma oko četiri ujutro Selma je bila budna i pomogla mu da se raspremi za krevet a on onako otupio od pića i radostan zbog susreta s prijateljem povalio je i seksualno se zadovoljio.
Selma se nije opirala, smatrala je to kao svoju dužnost jer svoga čovjeka nikad, ama baš nikad ne smije se odbiti. To je osnovno pravilo ako žena želi očuvati brak i poštivati svoga muža.
Selma je odgajana da sluša i izvršava muževljeve zapovijedi bez pogovora.
Branko se i dalje durio ali sad je bio svjestan da je zabio autogol ili samo gol pa je smekšao.

Nakon mjesec i po dana Selma se prvo obratila Janji s kojom je mogla otvorenije razgovarati pa joj se požalila kako se brine jer nije dobila. Onda joj je buduća svekrva vidno zadovoljna s razvojem situacije rekla ako nije dobila akužu zato je dobila partiju.
Žene su inače nezadovoljne samo u dva slučaja, kad dobiju i kad ne dobiju.
Sad se više nije imalo kud i valjalo je misliti o svadbi jer 'pupo' će rasti sa ili bez svadbe.

Na svakodnevnim susretima dvaju prijatelja što na ribarenju što u gostionici pričali su jedan drugome što se zbivalo u vremenu razdvojenosti.
Špiro je bio izdašniji u pričama kao da je odživio cijeli jedan život u te 2g. Iskustvo koje je stekao doduše nije želio no ono je tu pa sad zna birati put i neke stvari pročitati između redaka.
Pokušao je bjeg preko granice u Italiju ali su ga uvatili i strpali u zatvor. U zatvoru pored onog kap po kap vode na glavu doživio je još ružnije iskustvo koje neće nikada zaboraviti.
Jedno iskustvo na koje se stalno vraćao s gnušanjem bilo je ono kad bi mu pod tušem 'ispao sapun' na pod.
Kao najmlađi bio je objekt zadovoljenja jednog kruga zatvorenika i to svakodnevno, nekad i po nekoliko puta, ovisno o situaciji. Najteže mu je bilo sa nekim bosancem jer je imao 'alatku' kao salamu po dužini i debljini pa je često krvario.
Povukao se u se i pomišljao je na najgore jer je bio osuđen na 5g a toliko vremena provesti u ovakvom ambijentu ravno je ubojstvu.
No nakon 2g iznenada je pozvan kod upravnika na 'čitanje bukvice' a onda mu je rečeno da se spakira. Radi dobrog vladanja od sutra je slobodan čovjek ali da ubuduće dobro pazi što radi.
Ovo je bilo veliko radosno iznenađenje i tresao je glavom ne vjerujući svojim ušima.

Iza ovoga je stajao Špirov ćaća Jure sa svojim novčanikom koji je unajmio dobrog i 'masnog' odvjetnika da mu nađe sina i 'podmaže' koliko treba samo da bude slobodan i da se vrati kući.
Špiro za ovaj scenarij nije znao.

Kad se pojavio na kućnim vratima zaboravile su se razmirice i svađe pa su ih preplavile emocije da se i po koja suza skotrljala sa tvrdih lica ali ih je zato mati Stana lila potocima. Najdirljiviji susret zbio se sa babom Mandom, Jurinom materom koja je sa svojim starim Stipanom živjela u gornjem selu na starini.
Starčad nije napuštala svoju starinu pa je Blitvica Gornja bilo selo crnine, štapova i oćala.
No kad je trebalo poći doktoru onda bi ostali dan-dva kod svojih uz more pa tako bi Manda i Stipan ili jedno od njih bili kod sina Jure.
To ljeto je Špiro proveo u kupaćim gaćicama bez ikakvih obveza ili prigovaranja.
Cijelo ljeto ćaća mu Jure, inače radišan čovjek koji nije trpio ljenčarenje i neradnike, nije niti riječi prigovorio već ga je pustio da se odmori, zaboravi i dođe k sebi.
S jeseni jednom za vrijeme ručka Jure se obratio Špiru s pitanjem što misli dalje i bi li se želio zaposliti.
'Bi li se želio zaposliti'? Ovo je Špiru zapelo za uho jer inače grezi Jure nije puno polagao na ljepotu izražavanja i respektu hoće li uvrijediti koga svojim izričajem.
Prijedlog je svakako zanimljiv i Špira je zainteresirao pa je promišljajući par trenutaka pitao o kakvom se poslu radi s obziom da je on elektrozavarivač.
Jasno je da u 'Remont' ne može tražiti posao jer je od tamo potjeran kao kleptoman pa se pitao gdje bi to mogao raditi. Jure je čekao da se oglasi pa kad je Špiro pitao o čemu se radi oprezno je progovorio.

- Imam jednu vezu u opće-trgovačkom poduzeću pa bih se tamo zajmio, (zajmiti znači usluga za uslugu ili novčana nadoknada) mislim da bi te primili.
- Kao?
- Kao? Ono u skladištu dok se ne nađe nešto bolje, što možemo drugo.

Tako je Špiro počeo raditi u skladištu u svojstvu 'pritisneš botun i vreća ti sama padne na rame'. Bilo je to koncem '70g.

A koncem 70g Branko se odlučio vjenčati jer se trbuh već dobro vidio pa oćeš-nećeš valjalo je to obavit kako spada.
Suvišno je spominjati da je Špiro bio kum a kako je tek počeo raditi njegov ćaća Jure zagrabio je u džep i tako se kum Špiro pokazao u pravom svjetlu pred njezinom rodbinom. No nije propustio podbosti ga.

- Mene nije briga ali kume sitna je brate, pikucna, irudati pari dite oš u prdekanu svršit?
Zezao ga je Špiro.
- Kume nije dite bez brige ima ona utakmica u nogama više no što misliš.
- Dobro to no kakva će ti dica bit, ka simena kapulica.
- To ti se samo čini, Ona ti je ka mini moris, izvana izgleda mala a…

Nije to bila osobito velika svadba brojčano ali je bila za pamćenje.
Polovica studenog a vrijeme je bilo za poželjeti pa su stolove poredali u dvor na otvorenom a kasnije se ples i ludovanje preselilo na trgu tako da je to bila fešta za cijelo mjesto.
Tu je bila i Selmina rodbina. Ćaća sa 'šokovima' i braća a majka u dimijama bila je atrakcija. Posebno zanimljivo bilo je bacanje mina koje su sve redom eksplodirale u zraku.
Mina ili ćiket je bio važ od paštete napunjen eksplozivom sa kratkim štapinom koji je virio iz detonatora zabodenog unutar 'paštete'.
To mogu raditi jedino jako vješti ljudi inače lako se ostane bogalj a i strogo je zabranjeno no na svadbama se toleriralo.

Početak sedamdesetih bila su nemirna vremena i u politici i u gospodarstvu.
U to vrijeme jedan osrednji zemljotres zatresao je područje Drniša i Šibenika koji je unio malo straha među stanovništvom i skrenuo pažnju da prirodu valja uzeti kao najvažnijeg životnog čimbenika jer možeš imati carstvo ako Ona odredi postat ćeš prosjak.
Na sreću nije bilo neke materijalne štete. Tada su na vlasti u Hrvaskoj bili 'Savka i Tripalo' koji su u narodu jako dobro kotirali a onda su skupili dodatne simpatije jer su na račun potresa donijeli odluku o dodjeli kredita s malom kamatnom stopom.
Poznati kao 'drniški krediti' radi otklanjanja posljedica potresa bili su dostupni tako reći svima.
Ti jako povoljni krediti, poznati kao Savkini i Tripalovi, potakli su gradnju a auta je kupljeno više nego u proteklih 50g. Tada jako popularan 'stojadin' preplavio je ceste u ovom dijelu Dalmacije.

Početkom '71g u politici je znano Hrvatsko Proljeće koje je završilo gušenjem i ako Mika Tripalo i Savka Dabčević nisu zagovarali odcjepljenje Hrvatske ali jesu financijsku neovisnost to se nije dopalo ondašnjoj vlasti u Beogradu pa se moralo šlepati još 20 g da bi se osamostalili.
Oni su tada smjenjeni a ti događaji ponovo su iznudili poznatu hrvatsku šutnju koja je trajala sve do 90-e.

U to vrijeme često su mjestom šetali nepoznati i većinom vremešni parovi tražeći parcelu uz more za učiniti vikendicu.
Većinom su to bili došljaci iz Srbije bolje rečeno Beograda koji su imali dosta novca za takvu igrariju. Pričalo se kako su oni tada dobijali neke bespovratne potpore da bi se naseljavali na moru. A domaći koji su teško živjeli požurili su prodavati maslinike iznad kuća pa se čak i na rivi prodalo tri kuće. Doduše to su bile samo zidine jer su nasljednici u Argentini i Čileu pa su to rodjaci u njihovo ime preko punomoći sredili.
Kupovalo se, djedovina se prodavala a bake su bile iznimno popularne radi potpisa jer zemlja je vazda bila na starčadi što radi dječjeg doplatka, što radi troškova prijenosa. To je bila bitka za bakice i držalo ih se se kao malo vode na dlanu a uvijek su bili krivi oni kod koga je baka stanovala da je slabo tende.
Naravno djedovi su davno preselili u vječna lovišta (ne kaže se uzalud da žene žive duže zato jer nemaju ženu) pa su bake i njihov palac bile dragocjenije od plemenitog metala.

Nikad više svađa i nikad više novaca no tih godina. Tako se makar mislilo dok nije došla sljedeća dekada i novo blagostanje. No ostanimo još malo u sedamdesetima.

Među novoizgrađenim kućama iznikla je i jedna neobično lijepa kuća na kraju mjesta, na osami. Bila je prvi red do mora na malom boku a put koji je vodio prema crkvi i hotelu bio je iznad parcele. Kuća je bila neobično brzo napravljena na čuđenje domaćih ljudi jer domaći su navikli graditi kuću cijeli život odvajajući od usta sebi i djeci.
Na kući je velikim slovima pisalo VILA KATARINA.
Nakon kuće radila se velika garaža na 'morskoj pjeni' za gliser i porat da se ima gdje privezati.
Čitava parcela do u more bila je ograđena pa su imali svoju plažu ili bolje reći svoje more.

Dama i njezin vremešni muž došli su iz Amerike i dovezli sebi veliku limuzinu što je bila prava atrakcija jer onda su takve limuzine jedino Tita vozale.
Zapravo njezin muž bio je domaći čovjek koga su kao osmogodišnjaka odveli u Ameriku i sad se vratio u stari kraj sa ženom pa su dali napraviti spomenutu kuću na njegovoj djedovini tako da je parcela imala oko 2000m2.
Dama je rođena u Banatu njemačkog roda a nakon drugog rata skupa sa ostalim 'Švabama' smještena je u logor i kasnije deportirana za Njemačku odakle je otputovala za Ameriku. Gospodin je uvijek na glavi imao 'stetson', bijeli veliki šešir ispod koga su virile pozlaćene naoćale a ispod krupnog nosa naziralo se veliko bijelo zubalo.
Kad bi čovjek želio biti skromniji mogao bi od svakog zuba napraviti dva.
Dama je bila za koji prst višlja od muža i svaki detalj na njoj bio je pomno odabran te isticao njezinu ljepotu unatoč godini proizvodnje.

No ta njihova idila u starom kraju i novoj kući-vili te gliserom i kašetom dolara nije potrajala dugo. Nakon dvije godine 'Amerikanac' u 88g otegne papke i spreme ga u lijepo uređenu grobnicu kako i priliči čovjeku s punim džepovima dolara. Bilo je to potkraj '73g.
Žena mu Katarina po kojoj je kuća i dobila ime prekoračila je šezdesetu i sad je ostala sama bez kučeta i mačeta. No kao prava dama držala je do sebe i hodala visoko uzdignute glave a u licu je izgledala kao da je imala 35. S čime se mazala neka je crni vrag zna, uglavnom ljepuškasto je izgledala i uvijek bila smirena i tajanstvena.

Jednoga dana, bilo je to oko nove godine, ispred mjesnog dućana skockana i ukočena okačila je ceduljicu da traži mušku osobu za održavanje kuće, vrta i da zna 'terati car'.
Dakle tražila je 'katicu za sve' a što su mještanke sklone jezikovoj juhi titlovale da traži nekoga za tapunavanje. Bogufala pogrdnih naziva nije manjkalo a što su joj sve 'lijepili' to ne bi pas s maslom pojeo. No kad bi došla u dućan kupiti neku potrepštinu onda bi svi umukli i samo su je mjerili od glave do pete.
Išla bi ona u grad kupovati da izbjegne ovu malograđanštinu ali joj se nije dopadala domaća cesta koja u to vrijeme još nije bila asfaltirana a bila je i uska pa se sa američkom lađom slabo snalazila u prometu.

Budući da je Špiro radio u skladštu iste firme čiji je i dućan, kod prvog dovoza robe vidio je okačenu cedulju. Nije dvojio ni sekunde i odmah je posjetio gospođu Katarinu te je pitao za posao.
Što je sve ispričao Bog zna ali posao je dobio. Kako nije imao položen vozački ispit dama mu je platila i školu pa je postao osobni vozač bogate Amerikanke.

Jesen '74g stigla je nakićena kao i gospođa Katarina, u svim bojama, bogata i lijepa, raskošna i bajkovita. Baš se kočoperila!
Gospođa Katarina bila je prilično vitka za svoje godine i koristila je sve raspoloživo na tržištu da bi obmanula prirodu. No, detalji koji se teško mogu skriti govorili su da je ta nekada ljepotica davno iznikla i procvjetala i sad pred zalaz nakanila je još jednom zavrtjeti rulet.

Ono što je napravila svojoj mladosti podarivši je isluženom mužjaku predubokog džepa, sada se ponavljalo samo u zamijenjenim ulogama.
Ona će uživati u mladom tijelu a mladac će uživati u šuškavim zelenim novčanicama i bit će oboje zadovoljni, toliko da će se čak spominjati i riječ ljubav.
No, kako bilo da bilo, ta je rabota uspjela na zgražanje cijelog mjesta i sotoniziranje naročito od strane nježnijega spola a pogotovu 'mrtve straže'.
Hehe, a tko zna kako bi se te čistunice ponijele da su imale priliku biti u poziciji vremešne dame?
No, kako se u narodu kaže: svako čudo za tri dana!
Jedno jutro poštar na žutom 'tomosu' donio je nešto što je trebalo potpisati. Špiro se skoro zagrcnuo kad je otvorio i pročitao pismo. Bio je to poziv za odsluženje vojnog roka i to mornarica pune dvije godine.
Sve se nekako nadao da ga to neće sustići radi zatvora i tako to ali se prevario.
Katarina, njegova mantenjuza, to je još teže od njega primila pa nakon dana i noći razmišljanja odlučno je rekla da će to ona srediti na vojni odsjek. Uzela je stvar u svoje ruke.
Špiru nije bilo drago da mu ona sređuje životne stvari ali pomisao na dvije godine dana u vojnoj odori brzo ga je dovela u razumno stanje pa se nije bunio.

Dovezao je u grad kao kraljicu a onda je ona sama nastavila prema vojnom odsjeku dok je on ostao čekati u 'ševcu'.
Ona je nastupala suptilno bez povišenog tona a svaka riječ bila je isklesana po mjeri taman da se uklopi u mozaik.
Nastupila je s pozicije Špirove tetke i tražila razgovor samo sa višim referentom. Udovoljeno je njezinoj želji pa kad su sjeli jadno nasuprot drgoga Katarina je rekla kako Špiro ne može služiti vojsku radi bolesti a istovremeno je otvarala modernu boršicu i pokazala 'lječničko uvjerenje' na što je referent progutao pljuvačku. On u životu nije vidio toliko zelenih novčanica pa je zanijemio.
Vidjevši da vodi igru i da ima inicijativu, Katarina je ugrabila rukom jedan snopić i lagano ga dogurala do njegove ruke.
Referentu su usta bila otvorena i tupo je gledao ali kad mu je ruku dotaknuo zeleni snop reagirao je brzinom mačke te poklopio zelenbaće šakom i povukao u ladicu.
Na njene oči je isparao karton i Špira više nije bilo u vojnoj evidenciji.
Tako se Špiro riješio služenja vojnog roka a referent dobio za novog' stojadina'.

Na uobičajenom piću, sad već drugačiji Špiro, dotjeran, s kravatom do pupka, dolazio je limuzinom….
Tada je koraknuo u 26-u g.
Jedne večeri za šankom ovako je počelo:
- A kume štaš popit?
- Isto.
- Kume vrime je da mi vratiš zajam.
- Zajam?
- E.
- Zajam?
- Jesam li ja tebi kum?


Ženidba

- Oćeš mi reći da si naumio…..
- A neću kad znaš.
- Prika zajebaješ me, pa ona je stara skoro ki tvoja baba. A, bome, baba ti je i lipša od nje, što jes' jes'.- kenjao je Branko.
- Neka je neću babu ženit!
- Pa šta pričaš…
- A je zeru starija ma je lipša od svih žena za priko milijun dolara.

Gleda ga Branko obješene vilice ne znajući što reći a 'zaljubljenom' čovjeku zaludu je išta zboriti.
Poznavajući ga on je već odlučio i što mu drugo preostaje nego pristati na kumstvo a i kome će ako ne njemu! Onda su kao ozbiljni ljudi pričali o toj velikoj ljubavi, o životu kod gospođe
i budućim potezima.
Jure je u svojoj nemoći znao reći: 'moj Špiro je oženija mater'!

- Ma, daj malo pričaj kako to vi…ono znaš…kad ti baba zaspe u krilo?
- C, jok ne spava.
- E i ja kažem, a jel paziš da je jako ne stisneš ili prodrmaš, ne daj Bože, da joj ne poispadaju dijelovi?
- Uto ti…prvo ona mi i ne da spavati dok sam uz nju a kad mi se spava onda idem u svoju sobu.
- Oo dobro ste počeli, enti jarca žestoki ki konjska pišaka? Daj pričaj malo kako one stvari? Kako ste počeli, kako je krenulo e?
- A šta da ti pričam, zvala me a kao da ti ne bi da si na mom mistu, a taman sam s pegulom sređivao robu…
- Peglao, pegla se kaže, ha, bili ja? A bi naravno.
- A kume jebente blesava ti bi meni ženu povalija.
- Nu sad njega, to se tako reče!
- Hm, reče pa opeče.
- Dobro ne bih eto.
- Ma nemoj, a što njoj fali da ne bi?
- Hahaha ae u kurac, pričaj.
- Tako me i ona ispravlja, a pegula ili pegla neš ti razlike a jeste pametni. A makar ti dobro znaš koja pegula se meni desila i da nije bilo te pegule ja nikad ne bih došo do pegle, i peglao zelenbaće. Jel tako?
- Bome istina je.
- A kako je počelo, ha, nmjerno. Zvala me da je izmasiram. Ja dođem a ona leži potrbuške kao od majke rođena i veli, ajde! Ja uzeo one mašćine i mažem je po leđima a ona pleše li pleše pa veli, ajde malo niže… još niže! Ja niže a ćutim ja nešto i kod sebe niže a uši mi žare, vid se mreška kad veli ona, evo ti ovaj čepić pa mi ga stavi dolje i natrtila se. Pitam ja eli u rupicu ili u 'takujin'?
- Mali tamo ide nešto drugo! - kaže ona - Skini se i ti lakše ti je radit.
I ja se lagano skinuo a ona me gledala kao da je kino pa veli:

- Mali, bome imaš ti šta nosat, ajde me malo i s njim izmasiraj. I eto ti na.
- I privatila?
- Privatila objenoške, dakuće!
- Ma sve to stoji da nije tako stara. Kume stara je.
- A neću je kuvat s kupusom, neka je jebe me se.

I tako su se oni vjenčali, prvo kod matičara a onda i u crkvi u vrijeme redovite nedjeljne mise. Od uzvanika nije bilo nikoga osim mladi, mlada i kum.
No crkva je bila puna kao nikad do tad jer su došli i oni koji se nisu znali ni prekrižiti da bi vidjeli to neobično vjenčanje, to dvoje božjih stvorova koji od sebe čine redikule.
Malo tko od mještana da nije sa porugom gledao tu trojku koja je mirno hodala prema oltaru a čulo se i ono 'plju', naravno bez tekućine, da bi se pokazalo svoje mišljenje u svezi ovoga čina.

U crkvi je umalo izbila svađa. Kad je svećenik došao sa obredom do onog pitanja: 'zna li ne'ko zašto se ovo dvoje ne bi smjelo vjenčati neka kaže sad ili neka zauvijek šuti', Mate, koji je inače bio u svađi sa Špirom, nije više mogao durat pa je povišenim i ljutitim glasom rekao:

- Ja znam.To je sotona i triba je potrat iz našeg mista. Naši momci tribaju produžit lozu, imati dicu a ova štriga to ne može, spalit je triba enti...

Onda su ga dvojica uvatili pod ruku i odvukli iz crkve.
Dama je mirno gledala bez da je trepnula. Ili je imala konjske živce ili ih je s nečim dobro natopila i prevarila njihovu reakciju.

Nekako je obred došao do kraja a da nitko nije čestitao ili bar osmijehom uputio znak odobravanja samo se na licima očitavalo gađenje, prezir i bijes. Žene su se u čudu krstile, mrmljale, klele, ogovarale…
Došao je i Špirov ćaća, koji je bio ujedno i predsjednik mjesne zajednice, među posljednjima i ostao stajati kod vrata.
U početku ove čudne veze Jure je pokušao razgovorom odgovoriti Špira od Amerikanke obećavajući mu što god želi samo da se oženi s kojom 'normalnom' curom da imaju svoju djecu jer će mu se loza ugasiti. No Špiro kao da nije slušao što mu ćaća pokušava reći i ponovo se među njima zaratilo i prekinuli su govoriti.

Sad je Jure stojao u dnu crkve jadan i utučen ali i odlučan u nakani da učini što je zamislio.
Na kraju obreda je pročistio grlo nakašljavši se i time privukao pažnju prisutnih da im ima nešto reći pa je ogorčeno ali jasno i glasno rekao:

- Ljudi moji i žene! Evo samo jednu rečenicu da vam rečem.

Mještani su pogledali jedni druge čudeći se toj gesti a opet u sebi kao da su to očekivali ili bar priželjkivali. Roditelj mu je, ćaća je a i mati mu je tu pa nije čudo da požele svome djetetu sreću u životu ma koga da je izabrao i ma koliko da su se svađali. On im je sve što imaju i što ostavljaju iza sebe ne računajući ono materijalno.
To materijalno me podsjetilo kako je Špiro znao govoriti da: 'svaka kuća ima nekoga da stiče a bome i onoga što rastiče, sreća moja dopalo me ono drugo'!
Nakon dramaturške pauze Jure je progovorio:

- Da vam kažem seljani moji, od danas ja i moja Stana više nemamo sina! Nemamo nikoga! Odričemo se sina Špira to ovdje kažem pred vama i Bogom, amen!

Teške su riječi pale, teške i bolne da je prošla jeza sve prisutne. Svećenik je zijevao da bi nešto rekao no ostalo je samo u pokušaju.
Stana, mater Špirova, ronila je suze i ridala pa su se okrenuli i napustili crkvu.
To je definitivno zapečatilo odnos između oca i sina.

Špiro i njegova Kata kao da to nisu čuli, kao da se to o njih odbijalo kao od stijene pa su uzdignute glave i ponosito napustili crkvu i u prolazu je dobacio Mati.

- E ovo ti nije tribalo!

No život se ne može zaustaviti. On je sadržaj rijeke i mora dalje a kojim tijekom i brzinom to je drugo pitanje.
Špiro, čim je 'pustio korijenje' u velikoj kući uposlio je poslugu i organizirao lagodan život uz gotovo svakodnevne izlete velikim gliserom ili obilaske gradova i pražnjenje trgovina.

Njihov veliki i otvoreni ševrolet, lako prepoznatljiv, bio je brend mjesta a za vilu da i ne govorim. Bila je ograđena zidom od biranog kamena visokim dva i po metra s velikim i teškim vratima .
Strasti su se naoko smirile no ipak nitko iz mjesta s njima nije kontaktirao što njih i nije smetalo jer nisu robovali malograđanštini i bili ovisnici o mišljenju sela.
Konzumirali su sve lijepo što život pruža svjesni da je svaki propušteni trenutak nepovratno izbrisan i nema popravnoga.

I tako su gospođa Katarina i Špiro živjeli zajedno i sretno nešto više od deset godina!

Ljeto je počelo takvom silinom da je i sunce tražilo 'ladovinu.
I ako su imali svoju plažu, svoje more, svoje, svoje…dama je poželjela ići kupati se na gradsku plažu a vjerojatno zato da pokaže svoga dragog koji je u kupaćim gaćama impozantno izgledao sa brdom materijala i tako pokazati svoju sposobnost zavođenja.
Bila je ponosna, Bože kako je bila ponosna.
Špiro bi oko sedme ure na plažu iznosio prostirku i namjestio suncobran. Ako bi kojim slučajem njihovo mjesto bilo zauzeto Špiro bi podbočio ruke i gledao 'milo' i 'prijateljski' dok bi osoba shvatila da mora potražiti 'bolje' mjesto.
Onda bi se vratio po svoju dragu Mantenjuzu i rukom pod ruku vodio je do plaže. Ona je dok hoda gledala 'avione', uspravna kao svijeća a toliko je visoko gledala da je bila višlja od same sebe.
Da se kojim slučajem ispred nogu našao pas ili mačka ona bi pala preko njih jer ih njezin radar ne bi uočio. Razgolićena, pod suncobranom, nešto bi čitala, ponekad se bućnula u more a on bi se vratio kući organizirati one svakodnevne kućne poslove. Možda mu je to bio izgovor da se udalji, tko zna?
Ponekad navečer bi se Branko i on našli na piću ali ne u mjestu i barili ili galebarili, kako se to onda govorilo, ženske a bogufala čehinja je bilo puno ko šipak.

U priči i prebiranju po svakodnevici te večeri se rodio i plan kako se osvetiti Mati. Onom istom Mati portiru, Mati koji mu je onako začinio vjenčanje u crkvi i radi koga je dobio otkaz.
Mate je kao i većina u mjestu držao turiste na katu kuće a kad mu se ćer udala i u prizemlju a on i žena bi boravili i spavali u konobi samo da se dobije koji dinar i kupi koja vreće cimenta da se još gradi.

Špiro i Branko pripremili su operaciju.
Pozvao je Branko svoga šurjaka Samira i njegovu ženu na ljetovanje. Budući da je sve u Špirovoj režiji platio im je boravak u hotelu a za protuuslugu tražio je da za njega obave jedan usputni, beznačajni, lagani poslić.
Sve je bilo razrađeno do detalja i došao je dan Samirovog dolaska.
Odvezao se Špiro na željezničku postaju u susjednom mjestu udaljenu 15km da ih dočeka. Tamo ih nitko ne zna i počela je operacija za čiji plan su znali samo oni dvoje, Branko i Špiro, a sad i Samir. Kad su se ispozdravljali i napričali, Špiro je izložio svoj plan.
Samira i njegovu dragu, kako rekoh, smjestio je u hotel a Branko i Špiro su kao dva generala, dva velika stratega, pratili razvoj događaja koji je produkt njihove mašte i pratili su situaciju s gostima kod Mate, odnosno čekali su da neki od gostiju ode kako bi se ubacio Samir.
Čim su Mati otišli neki gosti, nastupio je Samir.

Pita Samir gazda Matu na tekućoj mješavini albansko-hrvatsko-srpskog može li se dobiti soba s uporabom kupaone i kuhinje. Mate sretan kao prase jer je odmah dobio priliku da popuni prazninu kaže da može i pita ga na koliko dana. Veli Samir petnaest. Uđu oni u kuću da razgovaraju za cijenu i da gost pogleda smještaj pa mu gazda Mate sve na tenane pokaže.
I naravno, dogovore se!
Dakle osamdeset posto posla je bilo obavljeno.
U drugoj sobi do Samirove boravili su neki momak i cura koji bi tu samo prespavali jer svo vrijeme su bili na moru ili u šetnji.
Sve se odvijalo kako valja pa su Špiro i Branko prešli na sljedeći zadatak da bi operacija posve uspjela. Nabrali su pidoća (dagnje) pune dvije vreće i to su odnijeli kod Špira. Ostavili su ih da stoje u velikoj kanti cijeli dan. Pidoće su crkle a voda iz njih iscurila je u kantu te se tako dobio ekstrat neophodno potreban za daljnja zbivanja.
Tom tekućinom su napunili boce i odnijeli Samiru na dogovoreno mjesto. Onda mu Špiro sve potanko objasni gdje i kako valja sipati.
Ta tekućina, taj iscjedak iz pidoća tako se usmrdi da s ponosom može nosit titulu svjetskog prvaka u smradu.

- Podigni one kutne letvice okolo parketa i sipaj koliko god može stat. U svaku bužu, u kužinu, u banju, u sobu drugu, svuda, razumiš svuda, i u hodnik i okolo vrata jesi razumija? Gledaj kad nisu doma i čini kuco! Tamo di su pločice sipaj po kantunima i po policama, 'si razumija?
- To činim ja na mene tebi, to kuco?
- To znači da mučiš kao riba, psst nikome ni riči jel jasno? Ae sad, sritno!
- Dobro gazda da te poslušam na tebe, pošteno platiš. Ima da ga sipam na njega gde stigne!

Prošla su dva dana i počelo se ćutit kako nešto zaudara ali još uvijek gosti ne zovu gazda Matu.
Bila je to lijepa zarada od turizma, mali porez koji se većinom nije ni plaćao, takoreći bez obveza. Čista para da se samo poželjet može.
Peti dan je puklo! Ono dvoje mladih iz susjedne sobe odu dolje do Mate i požale se na neugodan miris.
Kakav miris čudi se Mate. Dođe Mate sa ženom ... mršte se, nu, smrdi dakuće ... gledaju ne bi li što vidjeli, a onda temeljito pretražuju ... nema što nisu micali. Sve su prekopali ali ništa nisu vidjeli. Donesu oni nekoliko mirisnih sprejeva i prskaju a ono sutradan još gore.
Nervozan Mate i beštima, sumnjičavo pogledava u kuću susjeda-brata Stipe s kojim nije progovorio ni kad im je mater s prozora opala.
Šesti dan smrad je bio nesnošljiv.
Gosti se spakirali te izašli pred kuću i vele Mati da odlaze. Mate se ispričava, neugodno mu, u zemlju propada od nelagode. Odnio je đavo zaradu što je najgore.

- A, što mogu, vi platite za ove dane, stvarno mi je ža.
- Što da platimo? Sad ćemo ti dovesti inspekciju neka oni kažu jel treba da platimo!

Gosti su bili ljuti a među njima i Samir, sam, jer bi žena ujutro kao odlazila u grad.

- Čekajte, smirite se, smirite se ljudi nisam tako mislija! Nemojte me pokopat ljudi nisam ja tome kriv. A vi nemojte platit ako mislite da ne triba eto.

Stišava ih Mate samo da ne spominju inspekciju, samo ne nju!
Pogleda Mate prema Stipinoj kući a Stipe s terase gleda i ceri se. Onda mu je Mate što je jače mogo opsovao sve po spisku i reko da je ovo njegova baruška i da će platit za ovo.
Zaškrpunio se Mate.
Punih mjesec dana od smrada se nije moglo ući u kuću.

Mate je, kako je i zaprijetio, odmah napravio barušku Stipi ni krivom ni dužnom.
Jednu hobotnicu od oko dva kila težine koju je dva dana držao na suncu da se usmrdi, po noći je kao rindžak (vrcalj) bacio na Stipinu terasu.
Raširila se smrdljivica po pločicama sa svih osam krakova kao da je neko zalijepio.
Svanulo je jutro. Friškina od čistog morskog zraka izmami goste da izađu na terasu, neko popiti kavu, neko samo popalit cigaret a neko udahnuti tu mirisnu ljekariju i diviti se plavoj livadi i otocima. I djeca su rado boravila na terasi ako su bili prisutni.
No to jutro bilo je drugačije.
Gosti su s gađenjem gledali ono osmokrako smrdljivo čudovište koje je zagađivalo njihovo omiljeno jutarnje osmatračko mjesto uz kavicu. Povicima su dozvali gazda Stipu i on je došao, samo jedan pogled bio je dovoljan da zaključi o čemu se radi.
Pitala ga je jedna gošća odakle je došla ta neman na terasu koja izgleda tako stašno i prijeteći?
Veli jedan drugi gost:

- Verovatno iz kanalizacije, čuješ bre kako zaudara će da se svi podavimo.

Onda je Stipe to pokupio i usput im odgovorio:

- Je je ovo i ima veze s kanalizacijom i seronjom al sad će gospon seronja na 'kemijsko čišćenje' pa više neće zaudarat.

Očito im nije bilo jasno o čemu gazda priča al' nije ni bitno.
E, onda je Stipe prijavio Matu policiji a da bude potpuno zajam vraćen ode i prijavi ga inspekciji.
Nakon tri dana kako su otišli gosti iz Matine kuće dođe inspekcija i oplete ga novčanom kaznom i zabranom iznajmljivanja za tekuću sezonu.

Kao slučajno prošetao se Špiro ispred kuće a Mate je snuždeno stajao naslonjen na zid zamišljen i naboran. Pogledao ga je i dobacio:

- E ovo ti nije tribalo!


Ne čujem

Početkom '70-ih dobar dio ženske čeljadi bio se zaljubio u zgođušnog pratra koji je bio na službi u Blitvici Donjoj i Gornjoj.
A i svećenici su živa bića i kako reče velečasni: 'I mi smo ljudi a one potribe imam i viška'!
Popustili su osjećajima i bogami ufati se župnik mlade Janje (Brankove mame) kao stalno mu nešto treba pomagati oko vođenja knjiga, oko župnog dvora, oko vrta i tako to. A ko smije popu reći da neće?
Malo po malo Janja se udomaćila kod popa a jezici kao jezici laprdaju i to sve vjetar nosi Jeri u uho. A bome istinu reć ne bi nikome bilo drago čut da mu se pop mota oko ženske što jest jest.
I to šuškaranje padne na plodno tlo čim dopre do ušiju Branka i Špira. Ako će iko išta poduzet onda će oni to je sigurno.
Što učiniti? Kako se pratru osvetiti kad nema žene, nema ćere, od ženske imenice u kući ima samo četku pa ti provedi onu 'zub za zub' ako možeš. Nema druge nego ga materijalno ošinut i ako što god da mu uzmeš to je opet došlo od narodnih žuljevitih ruku.
Može se zaustavit popa pa ga upitat ali on uvijek žuri. Kad ga pitaš nešto u crkvi ako mu nije po volji samo počne 'molit Očenaš' pa ga ti onda prekini ako si normalan.
I što drugo preostaje da mu razvežeš jezik nego podlost a ko je u tome veći od ova dva berekina.

Dogovore se oni ići na sviću i ostati cijelu noć ako treba pa se pozabaviti s pratrovom konobom.
Bilo je lijepo i tiho kakvo i treba bit vrijeme kad se ide u tu vrstu lova a lipanj mjesec i oni ti okolo tri ure iza ponoći kad i duša spava dođu do malog otvorenog prozora od konobe pratrove kuće na kome su željezne šipke pa posvijetle lampadinom unutra. Dobro bogami, taman kako treba. Pršuti su bili blizu prozora da ih bolje zrak vata ali nema šanse ući unutra pored onih šipki.
No ne treba sumnjati u njihovu inovativnost oni uzmu osti iz barke i udri, jednog po jednog smaknu s kuke, dovuču do rešetke a onda uhvate rukom pa ga polako provuku između željeza i s njima u barku. Bilo ih je pet komada.

Ništa se nije znalo o tome niti je pratar ikome zborio. No on je pensao što se i kako moglo dogodit i ko mu je 'dobročinitelj' što ga je oslobodio 'svinjarije'. Ko će nego Jere, Janjin muž. Pustio je da prođe neko vrijeme a onda je počeo prigovarat Jeri kako ga nema u crkvi, kako dugo nije bio na ispovijedi a čeljade uvijek griješi i neka dođe oprati svoje grijehe.
Za čudo Jere pristane i reče mu da u subotu dolazi na ispovijed ne znajući što se dogodilo.

Stane Jere ispred rešetke u ispovjedaonici a pratar iznutra započne s pitanjima očekujući odgovore. Prvo bješe jeli bludno zgriješio a Jere će:

- Oče ode se ništa ne čuje.- Pita pratar opet. Opet on da se ništa ne čuje.
- Jere nestali su mi pršuti. Je li sad čuješ?
- Oče ode se ništa ne čuje.
- Jere zgriješio si, vrati one pršute pa će ti Bog oprostit.
- Ama oče, ništa se ne čuje.

Povuci potegni, bruse tako jedan drugome živce a onda pratar reče.

- Kako to da ti ne čuješ a ja tebe dobro čujem?
- Ništa ne čujem kad vam kažem, evo dođite vi ovamo a ja ću tamo pa se uvjerite.
- Dobro ajde da vidim i ako to nije u redu, ne bih to smio radit.
- Ko zna što se sve ne smije raditi moj pratre.- i zamjene mjesta.
- Zato i jesmo ovdje da ispereš svoje grijehe Jeriša.
- Oče, jeli vi pritiskate moju Janju?
- U pravu si Jere, stvarno se ništa ne čuje!

Kad je pratar vidio da je odnio vrag šalu, teška srca ali teke se primirio pa Janja više nije išla u župni dvor samo nedjeljom na misu a onda bi se pratar uvijek ponešto zabunio u napovjedi kad bi pogledao vjernike.
U to vrijeme kako se puno gradilo bilo je dosta terenskih radnika a ponajviše iz BiH i to sve pristalih momaka koji su išli trbuhom za kruhom.
Špirov ćaća Jure iznajmio je čitavu kuću radnicima do ljeta jer kad dođu turisti njihove marke su bile preče a ljeti su radovi na baušteli i tako bili reducirani uz obalu pa bi se prebacivali iza brda.
Među tim radnicima bio je i izvjesni Emil iz okolice Konjica a puno je sličio 'Ben Kviku' pa je između Kate (Brankove sestre) i njega vrcnula iskra i drž ne daj na koncu dođe do svadbe. Jere im izađe u susret pa ih pusti stanovati u staru kuću u Blitvicu Gornju gdje su mu stanovali mati i ćaća. Mjesta bogufala ima a dobro će doć i starcima da imaju nekoga uza se.
Kata i Emil su bili presretni jer što jednom zaljubljenom paru treba osim njih samih!

Tajna popovih gaća

Kata 'Popinica', još uvijek držeća kao vremešni buket malo na ljekovima malo na uspomenama, ispijala je kafu sa svoje dvije kćeri četrdesetdvogodišnjom Marijom i dvije godine mlađom Anom. Gospođe su došle bez muževa a njihova već odrasla djeca…ma da.
Došle su majci čestitati 60-i rođendan! Razgovor začinjen smijehom, sjećanjima i doskočicama uljepšavalo je i gledanje u šolju nalazeći u njima samo one figurice koje iziskuju uhu ugodne riječi.
U jednom trenu nastao je tajac koga je Marija prekinula s pitanjem:

- Majo…zar ne misliš da je ipak vrime reći nam kako to da si se udala za svećenika? Sve ove godine puno puta smo čule one potihe priče kao: 'Nemoj s njom posla imati ona je s vražje strane kad je svetog čovika uspila obrlatit' a od tebe ni riči.

Nadovezala se i Ana molećivim glasom nadajući se već jednom da im otkrije tajnu svoje ljubavi.
Kata je pogledala u oči jednu pa drugu, klimnula glavom i skrušeno priznala.

- Da u pravu ste, tribate znat i ako mi je to teško, jako teško prevaliti priko usta ali…neka izađe.
Ovako!
U Blitvicu Gornju struja je došla koncem '60-ih i gole žice su se razvodile od kuće do kuće pomoću konzola koje su ukopavane u zid a porculanske ćikarice bile su izolator.
Nakon one afere s pršutima biskupija je svećenika povukla i zaminio ga je isto mladi dušobrižnik.
U to vrime svećeniku se ljubila ruka i štovalo ga se kao velikog čovika, rekla bih čak više od likara, kapetana ili inženjera.
Kako u selu nismo, osim nekoliko zanatlija, imali viđenijih ljudi, svećenik je bija oličenje znanja i osoba koja nam je rješavala sve probleme vezane za mirenje zavađenih, znanje, savjete i sve s čime se čeljade susriće u životu a tome nije doraslo.
Kad smo dobili struju, to nevidljivo čudo stvoreno s vražje strane koje te oće ubit a da mu ni ružnu rič rekneš, mnogi su zazirali i bojali se tog zlotvora pustiti u kuću.
I tu je svećenik odigrao veliku ulogu objasnivši to ljudima na njima prihvatljiv način, vjerski, a onda tu nema dileme niti prigovora.
U napovidi je govorija o struji a mi smo pomno slušali pa je između ostalog reka!
- Da li je netko od vas vidija Boga?
Svi smo ostali paf, zinuli i gledali jedno drugoga ne znajući što reći. Ovakvo pitanje nikad niko u životu nam nije postavija a kamo li svećenik. Pustija je nekoliko trenutaka da se snebivamo a time je i samo pitanje dobilo na težini.
- Naravno da niste! A da li ima Boga?
Svi smo pognuli glave slušajući u čudu što svećenik zbori pa u glas odgovorimo: Naravno da ima u vike vikova!
- Eto vidite, ne vidimo Ga a On je tu, ima ga, među nama je! Tako je i sa strujom, ne vidimo je, snažna je, radi umisto nas, grije nas, osvitljava domove, sitite se samo kako je teško sa petrolejkama, šterikama, uljanicama!
Draga braćo i sestre struja je Božji dar i uvedite je u svoje domove uz napomenu da je se čuvate i ne gledate dugo u sijalicu kao Božo koji je dva dana posli beštimao i morali su mu izmuzivati mliko u oči.

- Ajme majo ne bi reć da si Agata Kristi…skrati malo svega ti.- ubaci se Marija.
- Ali ti je priša, ne čekaju te mala dica doma, slušaj kad si tražila.

Moj prvi muž bija mi je jako dobar i dilili smo dobro i zlo zamalo šest godina ali nismo imali dice, nije se vatalo, neće pa neće i kako to inače ide, ko je kriv nega žena. Prozvali su me jalovicom i gotovo. Nije to današnje vrime pa da je bilo potpomognute oplodnje i to svašta nešto šta ti ja znam…
Tako sam obilazila vračare, proroke, skidali mi uroke ali ništa. Muž mlad i zdrav pravi jangir, ja zgodna i jedra ka lubenica ali se ne prima…i onda mi jednom baba reče da bi dobro bilo obratiti se svećeniku da dođe i blagoslovi kuću i postelju u kojoj spavamo.
I bi tako! Dođe svećenik, zgodaaaan, ja oborila pogled, obraze mi uvatija plam a on blagosilja i moli, ja odgovaram a u kamari samo nas dvoje jer ja sam jalova, ja sam nerotkinja pa se to muža ne tiče.
Kad je zgotovija vratimo se u kužinu di su baba, dida i muž sidili za stolom pa se ustanu kao đaci u školi kad je uša velečasni. Na didovo pitanje 'oće li biti kakve sriće', svećenik zaniječe glavom i reče kako bi morao duže poraditi na tome da nečastivi nestane iz ove kuće a s njime i zlo, no to ne može biti u jednu večer.
Svi smo se složili da dolazi toliko puta koliko smatra da triba samo neka bude po volji Božjoj a ne vražjoj.
Tako je velečasni, dušobrižnik naš dolazija svaku večer i čitao iz velike knjige na latinskom pa nisam razumila ni riči.

Bilo je kasno proljeće i već je zavrućinalo. Jutrom bi baba i dida išli u polje i vraćali se okolo podne a muž je naša stalni posal u fabrici pa je dolazija u tri ure s brodom što je prevozija radnike.
Okolo devet sati evo ga na vrata svećenik. Svu me oblila nekakva vrućina i ne rekoh niti 'faljen Isus' kako sam se smantala.
Lipo se javija a na krajevima usana titrao je onaj kurbanjski smješak, djelovao je sigurno i znao je što oće.
Onda reče kako je došlo vrime da se blagoslovi tilo jer da je uzalud sve ako se tilo zanemari. Radi napretka to se radi prije podne a ne navečer, pojasnija je i veli da pođemo.
Stisla se ja ki mokri tić ali idem jer ko se smi suprotstaviti svetom čoviku. Ja za kvaku da ću u kamaru a on veli ne tu nega na tavan da vražja sila ne ostane u bračnoj postelji nego što bliže nebu da je Svevišnji lakše sprži.
Popnem se uskim drvenim skalinama na tavan a on zamenom i ogleda se okolo sebe. Prišao je malom prozoru koji gleda iza kuće i otvorija ga te se provuče i poviri vani.

- Žice od struje su prilično nisko, u visini prozora i morate biti oprezni jer su gole da ne bi koga ubilo.- svitovao je dušobrižnik.
- Pazimo na to pa i ne koristimo taj prozor…a što sad da radim velečasni?
- Virnice moja ovdi se nasloni rukama, zažmiri i moli da te čujem a ja ću raditi svoje.

Dok sam ja molila bilo je jasno: 'bogami ako me ovako i muž ne blagosilja'…onda sam molila sve brže i brže hrabro podnoseći taj napor…molila se iz petnih žila, a bome i molila se da ne prikine.

- A tu smo!- opet se ubaci Marija.
- Muči ne prikidaj me da ne zaboravim na kojoj sam jer ću morat sve iz početka.
Nastavili smo blagoslov tila svaki dan a sila je izlizila jer smo se osićali ka poslin kopanja. Navečer bi i tako dolazija istirivati zle duhove i nakon večere odlazija bi u župnu kuću.
Ali. E da nije toga ali. Jedne večeri dida rekne: 'Ja mislim da je dosta, da ste ga istirali'!
- Ja mislim da nije.- Započnemo uglas ja i svećenik ali sam ja posramljeno zastala iza prvih riči i pognula glavu.
- Neka bude volja tvoja.- oglasija se dida.

Dakle bili su podozrivi samo nas dvoje u svom zanosu to nismo primjećivali ili nismo tili.
Je li posumnjao ili mu je kogod došapnija da dušobrižnik dolazi i prije podne ne znam, uglavnom jednog dana u deset sati zove muž isprid ulaznih vrata jer su bila zaključana. Mi na tavanu 'blagosiljamo tilo' predano i žestoko, trudimo se istinski da sokovi frcaju iz svih pora i onda šok.
No dušobrižnik se snaša u trenu i bacija gaće kroz prozor (gornje gaće) a on se vješto pretumbao te pade iza kuće. Ja sam zatvorila prozor i doviknula 'idem idem' i požurim otvoriti mužu vrata.

Vrela od 'blagoslova' zažarenog lica i nabujalih cica otvorim vrata. Muž uđe i gleda me a oči mu se raširile pa ništa ne pitajući odvuče me u kamaru. Vidjevši da je krevet netaknut odahne pa me stisnuvši uza se žestoko ljubija a ja se nisam opirala jer muža nikada, ama baš nikad ne smiš odbit. Zavuka je ruku pod haljinu i poduvatija vrelu mekotu, kako on reče ka da je ruku u marmeladu umočija. Bacili smo se na postelju vodeći ljubav gladno i žestoko kao i malo prije s dušobrižnikom na tavanu.
Vidite li vi koja sam ja žrtva bila!
- Je vidimo e, ae nastavi ae.- reče Ana.

Oti dan se naoblačilo i prid večer je počela kiša, prava kiša a stari su rekli kako je došla u pravo vrime i onda odjednom cak…nestalo struje.
E to je bija šok, kao da nikada nismo imali petrolejke tako nam je najednom falila struja.
- Eto ti struje.- oglasija se dida i kresnija šibicu da upali onaj feralić što je uvik spreman visija u kužini, - Malo se Bog popiški i nestane struje.
- Što ćemo sad velečasni?- pitala je baba.
- Samo mirno i s Božjom pomoći, moramo prigledati prvo žice da vitar slučajno nije što nabacija priko njih a kako pada kiša onda to može napraviti kratki spoj i u trafostanici izbaciti osigurač.
Dajte vi mi neku dužu kantinelu i uzet ću vam feralić da odem okolo pogledati.
- Jel može osti, ostilj je od četri metra.
- Odlično, dajte.

Nisu ga pustili samoga pa se muški zapute vani. Svećenik je nosija osti i obilazija tamo di je znao da nema ništa a misto iza kuće bi priskočija da dida nije vidija i pozva ih. No dida je pod nogom ositija još nešto, sagne se i to nešto stavi u džep.
Dušobrižnik stade ispod one krpe što je visila priko žica i podigne to ostima pa kako je spuštao muž to uvati rukom i reče: 'gaće…nečije gaće, ajmo u kuću da bolje vidimo'.

Muž je u rukama držao lipe štofane gaće, gledao ih i šutija, šteta da ih je struja spržila na par mista.
Onda mu ih je dušobrižnik uzeja iz ruku i pipao, govoreći da su sigurno konobarske kad su crne.
- Ajde sidite da se večera.- pozvala je baba.
- Ja ne bih hvala i mislim da smo istirali zlog duha pa….
- Ja mislim da nismo.- oglasija se dida.
- Mislim da jesmo uz Božju pomoć.
- Ja mislim da nismo a to ćete i vidit uz moju pomoć. Recite mi velečasni, kad tako pipate te gaće da možda ne tražite nešto.
- Ma nee, samo gledam kakav je materijal. A što bih tražija?
- Možda ovo?- i pokaže novčanik koji je očito ispao iz gaća dok su visile na žici.
Utoliko je došla struja i pokazala dugine boje na dušebrižnikovom licu, igra je završila.
- Igra završila, a dalje?
- Ts, dalje…kako nisam dobila 'stvari' radi tebe a dokazano da su gaće njegove, ja i moj dušobrižnik otperjali smo isti čas bez da riči progovorimo i nakon par dana doselili se ovamo i ostali do dan danas. On se skinija iz svećeništva, sredija mi je razvod, vinčali smo se, podigli vas dvije i bogufala sve se dobro svršilo.
Puno su me voljeli moji muški…puno puno.
- A veliš nije bilo potpomognute oplodnje, hehe!

Tekle su sedamdesete manje-više iste, ribarenje, posao, faturete. Uglavnom monotonija jedino bi ljeto sve začinilo, sve bi živnulo.
'75g jednu kuću na rivi ili bolje reći samo zidine jer je krov pao, kupila su Selmina braća.
Početkom '76g tu je otvorena pekarna i slastičarna 'MARJAN'. Vlasnici Senad i Samir Preklaj. To su bili pouzdani mladi ljudi a Samir se Špiru i Branku pokazao kao dobar 'šok' još kod operacije 'ovo ti nije tribalo'. Oni su sobom doveli i žene i po jedno dijete a kasnije su dobili još po dvoje.
Da, moraju imati nasljednika.
Iz novijega doba ima jedna anegdota vezana uz njih.
Kupio čovjek škuri kruh i kad je došao doma razreže ga na pola da od jedne polovice napravi sendviče za sebe i ženu, a na sredini neka bijela elipsa. Čudno mu i ode on natrag da pita šta je to u kruhu. Gleda Samir gleda pa veli: 'sve u red'!
- A što je to?
- Brašno, ostala brašno.
- Ako je to brašno znači da je ovo ostalo boja!?
Vidi on da kupac neće tek tako otići i krene objašnjavati da to nije ništa otrovno, da tako svi rade, kao danas se jedino s bojom radi, nije to više kao nekad to mu više dođe kao umjetnost i bla bla.
- Kakva boja...uljana, tempera, akvarel?
- Ne gos'ne, boje za leba to biti črni.
- Kruh te jeba! Boja!? A šta je sa ljudima koji doista tribaju crni kruh, što je sa dijabetičarima, gospon pitur?
- Pa to mi i raditi za ona!- (njih)
- Znači da ne pravite crni kruh.
- O da, pogledati to biti crni.

Početkom 70-ih asfaltiran je put sve do hotela tako da je falio samo telefon. Hotel je imao telefon ali se na tom vodu nije moglo priključiti jer nije bilo dovoljno 'parica'.
Blitvica Donja poprimala je izgled varošice a '78g mjesto je brojalo 700 birača.
Kako je riva bila dobra šetnica, parovi bi dolazili iz grada prošetati, pojeli bi slasticu i proveli ugodnih par sati pa zadovoljni odlazili svojim domovima.
Dolaskom Senada i Samira pomalo su dolazili i njihovi poznanici pa od poznanika poznanici za zaradom jer tih godina uz more se radilo i moglo se zaraditi na građevini.
Pred pekarnom su se jutrom skupljali pridošli mladići-albanci i tu bi ih poduzetnici uzimali kao nadničare.
Okupljalište je postalo 'službeno' pa bi tu dolazili iz grada ako bi kome zatrebala radna snaga.
Uskoro je neko bojom napisao 'šok-biro' i tako je ostalo.

Ako Špiro nije bio sa svojom Mantenjuzom u gradu ili negdje dalje onda bi došao sam u gostionici na trgu ili u slastičarnu.
Jednu večer opazio je par koji šeta rivom pa ih je znatiželjno promatrao jer mu se ženska činila poznatom.
Da, bila je to ona. Mira, Brankova rodica radi koje je dobio batine a on krvave brazde po leđima.
Nevezano raspitao se kod prijatelja što sad ona radi, di je i tako to. Dobio je odgovor da radi u banci i da je udata te da ima ćer od 9 g.
Naravno da je sljedećih dana potražio u gradu i ponovo joj se uvuče u gaće i nastave šarati.

Doček nove

- Nadrapala sam ti stara moja, skroz sam ti nadrapala. Ovaj put se ne mogu izvuć ni da imam 9 života, viruj mi.
- Mira, sritna ti nova i puno sriće u ljubavi! A šta je sad?
- I tebi svako dobro prijo moja. Oš od kraja ili od početka? Čekaj malo, ajme jes' to napravila nove zube a?
- A jesam ... 'su dobri a?
- Ajme super su, koji ti je radija?
- Isti što je i Nedi metnija... moram se doktoru nekako zafaliti s nekim darom, samo ne znam šta? Šta misliš da bi dobro bilo pokloniti mu a?
- Mm, a daj mu teke e.
- Ma znam to nego što da mu kupim za poklon? Hehe, ae nastavi.
- Oš od kraja ili od početka?
- S koje god strane počneš doći ćeš do kraja.

Jedne lipe listopadske večeri, bija je petak, parkirao je 'ševca' na Rezaču s one strane di su kaići! Tu ima najviše potrošenih kabanica uokolo pa se čini da je misto rezervirano za ljubavnike. Taman je utrnuo motor kad evo ga neko svitlo pravo prid nas. Idu ljudi u ribolov 'pod sviću' pa smo se morali maknit na drugo misto. Dobro je da nisu došli u srid posla.
Raskomotili smo se popalili cigaretu a onda su nas počeli vatat fumari pa smo se oslobodili krpica. Sa fibrom dolazi i glad radi koje smo bili nestrpljivi i mrvu užurbani. Uz glad obvezno mile mravci, ježurci, leptirići i…ae bogati ki da ne znaš, uf.
Prilipo je stara moja, prilipo, Bože, neka ovako traje do sudnjega dana!
- Neka ka ti je lipo.
Nema takvog ića niti kolača koje mogu našu glad utažiti viruj mi! Jedino njegov 'razarač'. Ovaj oganj u nama ni more ne gasi. Vatra se vatrom trne. Vatrena delicija moga ljubljenog čiji je veseljko nestrpljivo čekao 'vizu' jedini je uspješan vatrogasac.
Kad sam prokleta prijo moja, Bog me stvorija nezasitu pa me Bog i kažnjava. Naš narod zna reć: 'ima jaku krv'! Ma kurac jaku krv, ne mogu bez 'razarača' to je prava istina.
- Neš ti ka da si jedina takva, šta ti je u glavi.- dodala je medicinska sestra.
Mene ti kod njega uvik iznova fascinira to čitanje, govor misli i pokreta, ta mala iznenađenja koje uvik iznova rado dočekam.
Kad poželim da mi ovlaži uho, on upravo to učini, da mi jezikom kruži po jamici vrata njegov jezik to već radi. Da me češka niz leđa a njegovi prsti draže mravce…to je ono kad želja prati želju a ježurci se tilom ježure.
- Uf prijo moja, ti si bar slobodna sve to priznati?
- Ma daaj?
- Biž biž, pričaj dalje.
S njim me spaja telepatska veza naših vijuga, ono što u meni raspiri oganj a onda ga on utrne ki pravi vatrogasac. Bidni moj Mile, nije da je on loš, imam ja s njim dobar seks ali ovo je kako bi rekla, nešto…božanstveno.
Te večeri nakon što smo potrošili dva kondoma a njegov se veseljko poklonija i zamolija predah, ležali smo sritni, opušteni i mokri, zadovoljeni svako sa svojim mislima još uvik na padinama opijenih oblaka.
Ma prijo moja da ti priznam, ja kad sam dobro napaljena iz mene štrca ki vatrogasni šmrk pa mi bude neugodno a on veli da neka mi ne bude jer to njega pali.
- To je squirt! Moš to? Blago tebi.
- Đavla blago, svaki put mu je bočno staklo zaliveno ka da je surutkom zalija a ispod nas mećemo najlon pa deku da ne rovinjamo sic.
- Muči ti si sritnica kad se tako možeš opustit. Ae dalje ae.

Desnu ruku mi je podvuka ispod glave i gladija mi kosu a ja sam se topila ki čokolada. Pidoća mi je zivala pari riba na suvom i pulsirala ka da je srce u srid nje a sokovi me golicali klizeći niz strminu do druge buže.
Njegov glasan uzdah vratija me u stvarnost.
- Uzdahlo ti se?- pitala sam.
- Je.
- Smim li znat?
- Ništa posebno, neke skrivene želje koje će to i ostati.
- Skrivene želje? Nisam dovoljno…
- O ne ne, ti si božanstvo. Ovako nešto nikad nisam sanjao, ti si moja Venera još iz parka, moja pisma, ti si moja violina…- i poljubija me.
- Muči sve je dobro dok nisi kontrabas!- upala je sestra.

- A ipak nešto je, neka perverzija ili…?
- A je, nešto je ma nije perverzija, to ne, ali ne možemo to popravit!
- Tajnovit si, zašto?
- Neke želje zauvik ostaju samo želje.
- Probaj.
- Misliš?
- Zašto ne.
- Ajde…eto, svaki put kad smo u našem raju, ali baš svaki put poželim s tobom voditi ljubav bez gumice, prirodno, tilo u tilo, osjetiti te u svoj tvojoj lipoti, trncima i sokovima.
- Gumice? Smeta ti?
- Aha! Tebi ne smeta? Ipak je to izolator, drugo tilo koje nas dili i doživljavam maloga kao vojnika utegnutog uniformom i kožnim pojasom koji mu ne daju da se razvije, da raširi cvit, da te poljubi iznutra onako kako to znaju samo 'on i ona'. Fali mi taj sok, fale mi milijuni svilenih vlažnih ticala da ga obgrle, miluju i ljube svojom slašću cilom dužinom. Fali mi ta bliskost i sjedinjenje unutra. Erupcija! Vrelina lave koja bi ispunila tvoju ružu!
Je ljubavi, fali mi to.
- Eeh, kako si to lipo reka, prilipo. Misliš da meni ne fali?- sočno sam ga poljubila.
- Znam ljubavi da i tebi nedostaje, znam da si uskraćena kao i ja za samo naš dilić svemirskog praska pa sam zato i mislija o tome…

Privila sam se uz drago tilo kao imela tiho uzdahnuvši. Slidija je dugi, dugi strastveni poljubac.

- Što da učinim mili?
- Ti ne bi…
- Pilule?
- Ne bi?- slidija je dugi tajac.
- Znaš…imam prijateljicu sestra je na ginekologiji. Kad god mi triba bilo što u vezi tih stvari ja se svitujem s njom. A što se tiče pilula njezin je savjet ne uzimati to ako sebi misliš dobro. Ne želim se trovati s tim, ako me možeš razumit, sory.

Nakon tog dijaloga opet je neko vrime carovala tišina a ja sam osićala krivnju što mu ne mogu ispunit želju koja je tako skromna i prirodna. Bilo mi ga je ža ali nisam se dovela u nedoumicu i ostala sam čvrsta u stavu da ne uzimam pilule. Nastavili smo temu.

- Razočaran?
- Nisam ali eto pokušao sam, oprosti.

Naravno da mu nemam što oprostiti jer sam to i sama želila. Želja za potpunim sjedinjenjem i znatiželja kakav je osićaj kod miksa dviju erupcija u mojoj ruži i u meni je plamtila. .

Na tome je susret i završija, kao i prijašnjih puta odveli smo se prema gradu do mog 'una' s kojim sam se odvezla kući kao da dolazim s posla.
Te noći u postelji s mužem bilo je žestoko, ma koja tigrica, to je Milu tako iznenadilo da se jadničak upotija. Ubrzali smo posa i jedva ga je trznija vani prija nega je štrcnija.
- Ala si me zavrtila svaka ti čast, umalo sam sumpora unutra. Noćas si prava tigrica, mmm cmok, takvu te volim.
- Uf… umalo sam i ja. Da ga nisi izvuka bila bi ovo nezaboravna partija.
- Da ga unutra? A šta ako se primi?
- Ma jasno mi je da, ni govora, još jedno dite na ove skupoće i sve iz početka, ma kakvi.
- A bilo bi lipo.
- Oh!

- Moje razmišljanje na ovome nije stalo i onda sam došla k tebi po savjet, sićaš se?
- Kako se ne sićam ali što se večeras dogodilo? Nova godina nije pošteno ni počela a ti došla u bolnicu, što ne valja?
- Ne mogu ti to u dvi rečenice viruj mi, puno je delikatno.
- Naravno da ne možeš i nećeš jer imamo toliko vrimena da mi sve otkriješ a njušim baš dobru priču.
- Ok kaš slušat evo ti!
Kad si mi priporučila spiralu sad je valjalo muža navesti da me on kao nagovorija na to, kužiš.
Svake sam ga noći dovodila do ludila i usput bi spomenila da je meni samo zeru falilo. Nije mu to promaklo vidila sam kako se češka po glavi i razmišlja. Imao je osićaj krivnje.
Jedne noći nakon što smo se povatali poveja je razgovor o tome kako bi bilo lipo sumporati unutra, on to tako imenuje, jer da to nismo učinili još od trudnoće. Ja sam ga pažljivo slušala i draškala mu uho a onda je pridložija da se savitujem s tobom radi spirale hehe.
Taj dija ode znaš. Ajmo dalje. Sve je prošlo u redu i kad smo nakon sedam dana kako je doktorica svitovala imali prvi 'spiralni' seks bija je sritan ka pubertetlija, bome je ponovija i drugi put. Time su bila otvorena vrata i na drugom frontu, nema potribe da se ponavljam u detaljima. Špiro je bija više nego oduševljen a bome i ja jer sad je moja ruža bila redovito zalivana i cvitala je ka nikad.
Bilo je simpatično kad bi nakon seksa sa Špirom došla doma a muž bi me odma odvuka u postelju i povalija prizadovoljan kako sam sočna i klizava, a kako neću bit kad su oba sumporavali unutra. Jo koji raj.
- A jesi sritnica blago ti se. Moraćeš me upoznat sa tvojim pastuhom.
- Da ne bi, zaboravi.
- Ae dalje ae.
- Koncem listopada Špiro je napomenija kako će na dočeku nove biti u 'Didovim Dvorima' u gornjem Primoštenu i pitao me di ću ja čekat novu. Ovo me pitanje zateklo jer nismo imali nikakav plan ali me opasno izazivalo samo nisam znala kako to izvesti.

Sasvim neočekivano na poslu mi je kolegica rekla kako su njih dvoje-troje inicirali doček nove i sad bilježe tko želi s njima. Na pitanje di organiziraju doček ostala sam paf…moš mislit. Nasmješila sam se jer mi se pomalo činilo kao Špirova namištaljka pa nisam ništa pitala, bila sam sritna.
Upisala sam se a da se još nisam ni dogovorila s mužom i sad je valjalo odraditi i taj dija, nagovoriti ga.
Znaš ti mene kad nešto oću jelda. Normalno nagovor je uspija i u znak zahvale kupila sam mu lipu ružičastu kravatu na autiće. Poludija je od sriće kad sam mu je zavezala.
No da se vratim malo unatrag.
Odbor za doček kome smo i uplatili svoj dija organizirao je i nagradnu igru ali niko nije znao o čemu se radi, vele da će to biti iznenađenje večeri. Nama ženskima su rekli da ako želimo sudjelovat u nagradnoj igri moramo na sebi imati rebatinke a nakon toga možemo se dotjerat i obući svečanu haljinu ako želimo.
(Tada nije bilo rebatinki kupiti kao sada pa se švercalo iz Italije odnosno Trsta. To je bio unosan posao jer imati robu iz Trsta bilo je in)
Sve je bilo sređeno i Špiro je bija presritan što ćemo biti skupa i krasti ljubav.

Došlo je Silvestrovo! Mala, ćer nam, pošla je kod bake a mi smo se spremali ka da idemo na pir, puni iščekivanja i znatiželje. Muž se kočoperija s novom kravatom prid ogledalom a ja sam obukla tangice i nategla rebatinke a haljinu stavila na zadnji sic da se tamo priobučem nakon nagradne igre.
Bilo je nešto prija deset uri kad smo stigli prid dvore. Kolegice su već bile tu s muževima a odma s live strane kod ulaza u salu bija je bend. Muzicirali su. Kolegice su odma graknule ka su nas vidjeli.
- A di ste vi do sad? Umalo da nismo bez vas počeli.
- Jee, ne bi ni došla nova godina bez nas.

'Didovi Dvori' imaju nekoliko malih objekata uokolo. To su stare potleušice obnovljene i dotjerane za turizam a smištene su tako da okružuju popločani prostor, recimo dvorište. U sjenovitom kraju do štale u kojoj je boravio magarac, smišten je sanitarni čvor od dva muška i dva ženska wc-a. Neobično seosko imanje vrlo zgodno i zanimljivo.

Kad smo kročili priko vrata bacili smo pogled po Sali koja je uređena u starinskom stilu s drvenim gredama umisto plafona a zidovi su od klesanog kamena fugirani starim stilom.
Pozdravljali smo se i upoznavala sam muža s kolegicama i njihovim muževima pa je to potrajalo jer je bilo nas dvanaest parova. Ja znam da muž neće upamtit niti pola imena ali takav je red pa će se tijekom noći opet pitati 'kako se ono ti zoveš'.
Kad smo sili na banak (nisu stolci nego banci za po pet-šest osoba) on me trknuo laktom a kad sam ga pogledala pokazao mi je pogledom u smjeru Špira i dame do njega.
- Koji su ono?
- Nem pojma, prvi put ih vidim! A jel mu ono mater?
- Ko će znat ali mora da starka ima para kad lovi mlado meso.

Jedan iz odbora za doček došo je do mikrofona i pucnuo prstom što je bija znak da ima nešto za reć.
Onda nas je sve pozdravija, zaželija dobar provod a kao početak večerašnje zabave je večera od delicija ispod peke. Moram ti reći da je večera bila fantastična! Bilo je mišano što tuke, pivca, teletine pa mišanog povrća i kumpira naravno…kažem ti, večera za pamćenje.
Ka smo se lipo naili a to je trajalo bome više od ure vrimena i zalili vinom; e tu ti moran reć da se najviše točija babić, opet je uzeja rič onaj s početka i pojasnio 'pravila' o nagradnoj igri.
Pravilo je bilo da pravila nema nego su to naši muški osmislili da se naslade i napare oči.
A što će ti bit. Oni su osmislili da se petnaest minuta prije ponoći takmičarke popnu na stol i tu prid svima skinu tangice, moš mislit.
Kužiš, da vide kako izgledaju žene od kolega što bi muški i mogli drugo smisliti.
Nas tri smo se nasmijale na ovu podlost a ostale su ostale ozbiljne. Moram priznat da je to za mene bija veliki izazov.
Da će 'igra' usijati atmosferu u to niko nije sumnjao. Muški su nastojali sakriti smješak koji je titrao u kutu ali samo nastojali. Bili su zadovoljni a kako i neće kad će imat prvorazrednu predstavu.
Mi ženske smo se šupljo gledale jer svaka je bila zabavljena svojim mislima. Svući se ili ne pitanje je sad?
Ta dvojba nas je držala bome punih pet minuta a onda sam pitala: 'koje su nagrade'?
Ma jok, nisu nam tili reć nego će i to biti iznenađenje kao što je i ovo. Onda sam ja rekla: 'ahaa, dobro'!
Sad nam je bar bilo jasno zašto su tražili da dođemo u rebatinkama.
- A ti veliš da si uspaljenica a vidi njih što su smislili a, uspaljenci muški.
- Hehe, neka neka, čuj dalje!

- Moje dame jeste li se odlučile?- bilo je pitanje organizatora.

Ni jedna se nije javila ali su se meškoljile, bi- ne bi. Došaptavale se s muževima a doti jedan muški je klimnuo glavom u znak pristanka. Pitala sam i ja svoga pa je i on smijući se klimnuo glavom.
Onda je meni došla ideja i dignem ruku, velim: 'evo ja ću'! Prolomija se veliki pljesak pa je to ohrabrilo još dvi kolegice tako da su i one digle ruku.
Sad su gledatelji namištali guzice, gladili brade i suknuli po čašu jedva čekajući predstavu.

Dala sam mot njima dvima da izađemo van a tamo sam im fino objasnila što mi je na pameti i što ćemo učinit. Bile su sritne ka da su dobile mengu nakon ludog partija.
Zadovoljno smo se smješkale i iz boršica izvadile 'alat' pa se razdragane vratile u salu.
Naši muški od zadovoljstva su 'svršavali' pri pomisli na predstavu a onaj iz odbora zamolija je muževe takmičarki da ne piju alkohol dok igra traje.

- Kako to misliš da ne pijemo? -Pitao je moj.
- Radi nagrade, mislim reć vezano je uz nagradu pa se strpite malo.
- A to, more, more nećemo.

Atmosfera je ključala a mi smo lagano skidale obuću pa se izazovno popele na stol.
Muzika je kao dekor svirala nešto za ples a onda smo se u stilu pravih igračica izvijale, vrtile guzicama i mozgovima muških.
Mogu ti reć da smo uživale u toj igri, vidjelo se to na crvenim licima naših muževa i staklastom pogledu uperenog u naša međunožja.

Lagano smo se gibale, pogledale se i krenile u operaciju. Ne prikidajući ples škaricama smo prikinili na boku di su gaćice najuže i onda zavukle šaku sprida u rebatinke pa lagano potezale gaćice prema gori. Kad smo ih potpuno izvuke zavijorile smo s njima kao kad se kolo vodi. Rebatinke su bile na svom mistu netaknute ali face muških bile su zblenute.
Odnila sam pobjedu jer sam bila daleko najbrža a onda je publika za razliku od početne euforije obisila vilicu i u čudu su gledali što se događa.
Nestalo je pljeska samo se nevjerica i zbunjoza očitavala na licima.

- A ne, ne…- vikao je neko.- to je prevara ima da se skinete jel tako Vrane.- Vrane je onaj iz odbora.

I on je bija u čudu jer očito je bilo da su svi očekivali striptiz, bar su se tome nadali.
Onda sam se ja oglasila.
- Da vas podsitim dragi muški, bilo je rečeno da triba skinuti gaćice jel tako? Evo skinile smo što sad oćete?

Razočaranje je bilo očito a moj muž se tako zarazno smijao da se umalo ugušija. Pogledala sam u smjeru Špira i vidila zadovoljstvo na njegovom licu ali i dobila mig.
Oglasija se ponovo odbor.
- Žao mi je prijatelji ali Mira je u pravu. Priznajem bile su mudrije i nadigrale nas, sad je gotovo. Nagrada je…
Čuja se klokot točenog pića u čaše i taman da će istrest naiskap da speru razočaranje opet Vrane.
- Stop stop, ne piti!

Napravija je dramaturšku pauzu a onda ponovija.

- Nagrada je slideća.
Znate da smo od grada daleko više od 20km i u slučaju, nedajbože, da nam što zatriba moramo imati jednog od nas triznog. Mi smo odlučili kao nagradu neka muž od takmičarke koja osvoji prvo misto bude trizan odnosno dežuran, dakle ne smi pit. Jel ok. Onda se diga moj Mile.

- Boktejebo pa to nije nagrada nega kazna.
- Čuj…kako ono, aha Mile. Čuj Mile ovo je razuman potez to znaš i sam a tvoja žena je osvojila prvo misto i čestitam ti na nagradi.
- E jebiga.

Muž je bija razočaran i kad sam sila do njega potega je kravatu i skinija je pa reka neka je stavim u boršin.
Do ponoći je falilo još desetak minuta a dvije kolegice su pošle u toalet obući se. Svi su pivali osim moga Mile, bilo mi ga je milo i da sam znala...

Krenilo je odbrojavanje! Napunili smo čaše šampanjom a jadni Mile kiselu vodu i onda smo nazdravili Novoj g.
Tako sam u novu godinu ušla bez mudanata.
Nakon što smo se svi izljubili, čestitali, poželjeli svako dobro i sve što se u tim prilikama može reći, bacili smo se na pismu a onda je bend umuka jer smo mi pivali kako znamo a to je ono ko će jače pa kako ispane. Tu sam se ja upalila.
- Od čega tu?
- Kad su nam se pogledi sreli slidija je njegov mig a moj pogled je nehotice klizija prema šlicu njegovih rebatinki do ispupčenja koje se mrdalo. Tu se meni žerava upalila đava je odnija.
Prišapnila sam mužu da bi morala poć do toaleta obući mudante na što je on klimnija glavom.
Špiro je svojoj dragoj nešto šapja i višto šmugnija van a znala sam da me čeka u toaletu. Noć je bila prohladna i oblačna pa su svi bili unutra odakle se orila pisma.
Pisma se orila i u nama u toaletu a kad smo se zagrlili i zažvalili iz duše i iz srca i muzika se čula. Krasti ljubav tu na dohvat muža bija je predivan osićaj i izazov viruj mi. To digne adrenalin brže nego 'ferari' od 0-100.
Pomoga mi je svući rebatinke i okačija ih na zidu a on je svoje spustija pa je iskočija veseljko i samo što nije vikao 'i meni je nova godina što me zatvarate'. Poljubila sam ga u 'čelo' a bija je spreman za akciju ka pravi marinac.
Špiro me uvatija pod livo kolino i podiga držeći mi nogu u ruci a ja sam se rukama oslonila na zid. Tako s boka desnom je naveja veseljka u žeravu a gorili smo od draži ka da nam je sedamnaest. Ljubija me, grlija, milova, šapja…Bože ne daj da ovo pristane.
Onda sam ja eksplodirala, nikad brže i nikad jače, sve se cidilo a Špiro je ubrzao i pritiskao sve jače.
Tada sam ositila veliku toplinu u mojoj ruži ali drukčiju od one moje i ta se toplina lagano slivala, lipila niz bedra i ostajala. I on je, rekoh u sebi.
No on je stao a veseljko je ispao, napustija je bojno polje ka siroče.
- Šta je.- šapnila sam.
Pustija mi je nogu i čudno me pogledao.
- Krv, imaš li šta da ga zavežem iskrvarit ću.
Pripala sam se, puno sam se pripala i nisam znala što činiti mada je on nešto tražija.
- Smiri se, smiri se nije ništa strašno!- tišija me i ljubija a ja nisam znala šta ću. Livom rukom je stiska veseljka-tugomira a kad je ponovija imam li nešto da ga zaveže onda sam se mašila boršice na zidu i prvo što mi je došlo pod ruku uzela. Bila je to nova mužova kravata.

Podvezala sam mu tugomira iza glavića a onda je reka neka se obučem, zovem pomoć i rečem kao da sam čula da neko zapomaže.
Obrisala sam se i obukla a on je već klecao i spuštao se ka podu.

Došla sam na vrata sale i povikala: 'u pomoć, u pomoć neko je ranjen u zahodu i triba pomoć'.
Nastala je zbunjoza ali su se brzo pribrali i pohitali prema toaletu. Skočila se i ona gospođa što je bila s njim. Ja znam da je to njegova žena ali ostali to nisu znali pa su mislili da mu je to mater. Njega su zatekli na podu u lokvi krvi. Lice mu je bilo boja bile krpe. Iznili su ga vani i potegli mu hlače da ne stoji gologa kurca onako prid svima. Gospođa Katarina je zapomagala da joj pomognemo ubaciti ga u 'ševca' i neka ih neko odveze u bolnicu.
Onaj iz odbora reče da je Mile dobija zadatak ne piti i neka sidne u auto i pravac hitna u Šibenik jer to je puno efikasnije nego čekati hitnu dok otamo dođe.
Mile je bija nezadovoljan ali je bez riči klimnuo glavom. Ubacili su Špira na zadnji sic a Katarinu do njega. Mene je upitao da oću li s njim. Dakako da oću, sila sam na prednji sic pa smo krenuli.
Od žamora jedino sam razaznala kad je neko reka da ga je vjerojatno kamenac raskrvarija.
E da je bar to i Mile čuja.

Muž putem nije prozborija, bija je skoncentriran na one okuke niz Jelinjak i ponekad bi samo zanijekao glavom. Nešto je pensao u sebi ali nije progovarao. Gospođa Katarina milovala je muža po glavi i tepala mu a meni došlo smišno, kad bi tek znala da sidi na misto di mi ljubujemo?
Onda sam se pripala. Mile muči i sigurno je povezao konce, otkrija nas je viruj Bogu i sad pensa kako će sredit rastavu. A što ako nas je odredija ubiti svo četvero jednim trzajem volanom? A što ako, ako…Skoro nisam ni disala a kamoli postavljala pitanja. Mučala sam ka riba.

Došli samo na hitnu 40 min nakon ulaska u novu godinu i očekivala sam da će biti sve prazno, da neće biti pacijenata u ovo doba ali klinac, bilo ih je najmanje deset isprid nas. Mile je pokucao na vrata i ušao a onda su i Špira uveli i ostao je unutra. Gospođa je ostala vani lomeći prste.
Mile je uz nju čekao prid ambulantu a ja sam mu rekla da bi tila poć do tebe kad smo već tute da ti čestitam novu. Klimao je glavom i rekao da će on čekat ranjenika i evo me, tu sam.

- Boga ti atroke Agata Kristi. Ae se ti operi a ja ću zamolit doktoricu da te prigleda pa ćemo onda biti pametnije.

Popela se i namistila na ginekološki stol a doktorica je zavukla glavu tamo di često 'glava' gostuje i nedugo zatim prozborila.
- Oho, ispala je.
- Šta doktorice.
- Dobro je, nije vas ozlijedila. Spirala je ispala! Eto vi ste jedna među onih 5% žena kod kojih može doći do spontane ekspluzije.
- Ne razumim?
- Ekspluzija, izbacivanje spirale. Rijetko ali dešava se. Recite mi što je bilo s partnerom?
- Puno je krvarija!- pogledale smo se ja i sestra a doktorica je dodala.
- Krvario je jer se razrezao na obod, ovo je bakrena spirala. Nije bio muž to oćete reć.
- Da.
- Meni to nije važno i ne brinite, vi ste samo pacijentica koja treba pomoć.
Želite li ponovo spiralu ili?
- Što ili?
- Mislim ako imate više partnera najbolja je zaštita kondom to znate.
- Imam samo dva stalna ali radi muža stavite mi ponovo spiralu znate već kakvi su mužovi.

I nakon sat vrimena kad je Mira došla Mile je još sidija isprid hitne i Katarina je i dalje lomila prste. Sila je do njega i pitala: 'još čekaš'?
Rekao je da ne zna što je s njim i koliko još mora čekati.
- Zašto moramo čekati?- pitala je Mira.- a da upitaš možemo li mi ići ća, a što misliš?
Pogledao je pa se ustao i pokucao na vrata. Ušao je i nakon nekoliko trenutaka izašao i obratio se gospođi Katarini s molbom da uzmu auto pa će ga vratiti samo da svoje dovezu. Kimnula je glavom.
- Gospođo sve će bit u redu čini se da ga je raskrvarija bubrežni kamen, bit će sve u redu.
Zahvalila je i kimula glavom.
- Ajmo!
- Doma?
- Molim?

Dok su išli prema autu Mira ga je pitala zašto je tako mrzovoljan ipak je nova godina i bilo bi dobro da se vrate na feštu. A on je odgovorija: 'da šta bi triba pivat, odma u početku nove vozim ranjene kurce s kravatom na remont pa neću bit mrzovoljan'.

- Što možemo tako se desilo.
- Desilo?
- Što sam mogla? Ne pozvati pomoć.
- Nije to.
- Ljut si na me?
- Da!
- Znači ipak.
- Da!
- Što ćemo sad?
- Priznaješ.
- Šta?
- Krivicu.
- Što ako priznam?
- Misliš da mogu tek tako preći priko toga.
- A mala?
- Što mala?
- Ona ostaje samnom!
- Ona je kod bake.
- Što ti zapravo oćeš?
- Kakvo je to pitanje?
- Dobro pogrišila sam i šta sad.
- Šta sad? Najradije bi te namlatija.
- Pa ajde ako će ti biti lakše.
- Nisam naučija tući žensku.
- Nauči se.
- Izazivaš me.
- Da.
- Daj začepi istuću te.
- Nemaš muda ha.
- Štae tebi još me zajebavaš.
- Oću da me udariš, evo.
Fljaaas!
- Eto ti sad.
- Je li ti sad lakše?
- Malo.
- Jel to sve? Oćeš mi sad oprostit?
- A šta ću. Oću ako mi kupiš istu onakvu.
- O čemu ti?
- O kravati. O mojoj najdražoj kravati! Dala si mu moju najdražu kravatu da veže kurac.
- Je…A mene ludee! Udari me još molim te. Ma izudaraj me ko kobilu stvarno sam zaslužila!

Zgasnuo je stari Stipan, Špirov dida, i baba Manda je ostala sama a činilo joj se kao da je jučer bilo kad im je ono svećenik došao blagosloviti kuću.
Stipan je bio na tavanu a Manda ozdola viče:

- Stipaneee, doša nam je pop blagosovit kuću, šta ću? Da mu dam litru uja a?
- A šta ti je u glavi ... daj mu teke nje irudati, nje će biti i u kolovozu a ulja neće gospemi!

Imala je nešto koza, par ovčina, nešto kokoša, dva prasca i tovara pa to nije mogla napusti da bi pošla živjeti kod sina Jure nego je ostala na starini.
Uzele babu emocije i ne može se smirit.
'Što mene ne uze... nećeš ti nega dobre... što ću ja sirota sad... evo i mene ubrzo za tobom samo neka vidim da mi unuk dobije unuče...'.

Babe su čudna bića, spoj iskustva i slobodaskog uma pa su dobrodošle na svakoj poziciji.
Na putu ka dućanu nema šanse da ne sretnete koju što za ruku vodi unuče, u drugoj ruci borša od po kubika i pod pazuhom komad robice za unuče.
Kolika je bakica čitava bi stala u onu boršu samo bi joj srednji prst virio vanka. I stalno nešto pensaju, računaju, oduzimaju, prijete, smiju se, po koji put prođu rukom po kosi da su ljepše.
Nisam išao za tim ali u mjestu ima samo dvije kuće da nemaju babu, ostale sve imaju barenko jednu, ma nemaju dida, jok.
Baba je zaštitni znak domaćinstva, mukti servis za sve a ono spize što ona dnevno potroši sve more stat u škatulu od cigareta.
Za odjeću ne možeš odredit jel' nova ili stara, uvijek je iste boje, neka škura sa kakadama iz doba 'renesanse' pa ti se čini da se nikad i ne prisvlači. Uz to su bistre i razumne a vole se i našaliti za razliku od didova. Nešto mu rečeš ili ga pitaš a on ono dugo 'aaa' pa stane i taman računaš kako misli što će ti odgovorit a on otpucaje botun na gaćama i makne se kraj puta pišat.

- Evo baba ide u dućan, dobro jutro.
- ...Sedamdesetri ... dobro jutro.
- Bome ti ne bi dao.
- A viš ja tebi bi.

Ulazi u dućan s 'dobro jutro' a gazda Tome odma nama.

- Evo nam opet babe Mande, baba Mande evo si zaboravila pet kuna.
- Ma kontam ja nemore bit sedamdesetosam nega sedamdesetitri... a ja zaboravila a? Khm khm, e oće baba oće, hehe.
Ajde moj Tome imaju one oči iza uha a uši i na guzici.

Babe su se uvik spominjale po mudrosti i razboritosti i vukle konce iz zapećka pa se to
poteglo i do današnjih dana. Bio bi pogodak 'u sridu' Vladu sastaviti od baba. To bi bio pravi potez.
Onda, baba može biti već sa trideset pet godina a di ste dida vidjeli od toliko godina?
Ako ste i vidjeli takvoga onda mu slobodno možete reći 'laku noć'.

Baba Manda i Špiro su se odlično slagali pa je nakon didove smrti često obilazio jedva se provlačeći s velikom limuzinom uskim seoskim putom.

Kad se skrene sa glavnog puta i nastavi među kamenim suhozidima tijelom se razlije toplo maslinovo ulje kapajući po vrućem kukuruznom kruvu ispod peke orosivši bukaru s crnjakom.
Iz poštivanja prema žuljima i potocima znoja koje je popila žedna zemlja vjekovima dajući nesebično svoje plodove, ovim krajolikom ne možete voziti iznad deset kilometara na uru.
I to je brzo, jer svaka sličica ište pogled i izmami uzdah nastojeći vam ispričati svoju priču.
Svako malo moglo se vidjeti blago, krave, tovar ili koze što je ukazivalo da se tu rađa i živi da se veseli i umire. Simbioza čovjeka i životinje nigdje nije jače izražena nego na selu. To nisu farme gdje se stoka uzgaja isključivo za obradu pa ide sve po šablonu od zametka do klaonice.
To je život sa stokom gdje svaka jedinka ima svoje ime, sa kojom se priča i pomazi je se kao kućnog ljubimca.
Tu se ulazi se u prostor vremeplova, u prostor gdje su vjekovi ispleli čipkastu paučinu sjećanja i magličasti oblak bajke gdje se život čini kao da ga nema, a on spava u svakom stablu, kamenu ili rastočenoj bačvi.

Sad prođeš kolometre da ne primjetiš ništa i ako misliš da si vidio ovcu kad priđeš bliže vidiš da je na dvi noge.


Ah te uši
Ili, kako je Špiro ugasio plamteću babu.

Već neko vrijeme Mandi je šumilo u ušima i stvarali se neki neuobičajeni tonovi. Čeprkala je, sipala mlako ulje ali slabe vajde od toga, nije pomoglo. Lijevo uho i nekako, popustilo je malo ali desno nikako.
Ima od toga skoro mjesec dana kako je bila u gradu na katastar pa je usput navratila u apoteku nadajući se da će joj nešto dati da ne mora ići doktoru.
Veli Manda: 'imate li što za uši'?
Apotekarka je kimnula glavom s razumijevanjem i okrenula joj pozadinu tražeći ljekariju po donjim ladicama.
Gleda baba obline pa uzdahne i veli: 'srića tvoja ćerce da nisam muško'!
Platno tankih bijelih hlača bilo je nategnuto preko polutki što ih je dijelio rub od šivanja a polutke kao da su Mikelanđelovo djelo.
Okrenula se i odma rekne.
- Meni kažete?
- A ništa ništa ja to onako za sebe.
- Aha. Ovako, dobro naprašite i to ponovite nekoliko…
- Prašak?
- Da, to vam je najdjelotvornije.
- Da prašak sipam u uho i što onda?
- Uho?
- E začepilo mi se.
- Ajme oprostite odma ću ja.
- Je ćerce moja je, moš mi prnit na uvo ja ne bi čula.
- Bija je jedan fišek ali se prodalo, žao mi je.
- Fišek? Reče li fišek ćerce.
- Je bako.
- A šta bi ti mene…bumm!
- Haha, bako mogu vam jedino pokazati kako to možete sama načiniti. Ovako smotate fišek od čiste krpe i umočite ga u pčelinji vosak. Kad se to ohladi onda legnete na livi bok i stavite ga u uho pa upalite. To će vam izvući čep smole ali nemojte zapaliti kosu neka vam neko pomogne.
- A znam ja to ćerce moja, to je i moja baba radila nega sam mislila da imate nešta moderno. Svedno vam fala, zbogom vam.

Ukućani nisu bili doma osim malog Špira koji se vani igrao pa je baba Manda sve pripremila i na bok legla opruživši se na banku uz trpezu.
Umetnula je fišek u uho, pripalila šibicu i uz pomoć malog ogledala pripalila fišek. Počelo je cvrčiti a baba je gledala u ogledalu da je ne bi plamićak uhvatio po kosi.

Taman je napola dogorjelo kad je utrčao mali Špiro i vidjevši da baba gori pustio je veliko 'AAAAA' a onda: 'sad ću ja, baba sad ću ja tebe spasiti'.
Uzalud je Manda govorila da je sve u redu, jer nije mogla vikati da ne spadne 'fišek', i mahala rukom ali… uskoro je doživjela pravi šok.

Špiro je žurio s kantom vode vičući: 'evo me baba evo me ja ću tebe spasiti' i onda je zalio.

- A baba moja jesam te spasija a!
- E jesi jesi, fala ti moj Špiro, puno ti fala, da si bar nalija čistu vodu ni po jada.
- Da ti nije bilo mene a baba moja?

Čekaonica

Čuje se priča da viruse namjerno pušta neka fabrika lijekova a onda se kao pronašao lijek protiv tog virusa a na lijekovima je, kažu, najbolja zarada. Priča se svašta nije vragu vjerovat no čekaonice su uvijek pune.
Dovezao jednom Špiro do abulante babu Mandu i dida Stipana da ih doktor pregleda. To mu dođe nešto kao tehnički pregled auta. Kad god njega baka aviza da joj nešto treba on sve ostavlja i hita u selo. Ima baka Manda nešto temperature viška a ne kalaje se niti sa listom kupusa ispod tabana pa je odredila poći 'doturu' da joj nešto prepiše.
A kad ide baba onda ide i dida jer nije teško nać bolještinu kod starog čeljadeta a njega baš muči mrena.

Bakica Manda sa svojim Stipanom stoji ispred šaltera. On se drži za njeno rame, ne vidi na oba oka a ona svako malo sestri na šalteru: 'A šta's rekla srićo, a šta's rekla srićo'. Sestra prebire po kartoteci, traži joj karton pa našla četiri sa istim imenom i prezimenom.
- Bako imaš li nadimak?
- Šta's rekla srićo.
- Nadimak.
- Nadima…a prduckam po teke da prostiš.
- Ne pita te o nadimanju i prdežu nega o nadimku đava te gluhu odnija.- Stipan čuje pa joj iskrene u uho.
- Na-di-mak.- Sestra joj polako.
- Nadima hehe... nadimak aha, je srićo, Malac, mi smo ti Malac .
A onda je staroga očepila nogom po stopalu da je zrak srkao od muke, podignuo je nogu, okreće se sjeo bi. Špiro ih gleda i smijulji se a onda uhvati dida za ruku i posjedne.

- Evo dida ode je stolac, polako, polako... tako.

Stari je sjeo i sazuo cipelu, boli ga ono što ga je očepila. Tukne malo pfuuuj, a iz čarape iskočio kumpir od palca. Stara viče nanj da se obuje.
Pored one rupe na palcu ima još jedna poveća na čičku, veli Špiro da i baba čuje, da mu je jasno za rupu na palcu, peti i ispod tabana ali kako je nastala ova na čičku nije mu jasno? Onda se baba navila.

- Nije stari vrag tija obut čiste čarape a otu rupu namjerno učini da zna koja mu je liva a koja desna.
- Liva i desna? Gospemi ne bi ni ja pogodija, ko zna koliko sam puti obuja livu čarapu na desnu nogu a viš da sam imao rupu....
- Špiro to ti mene zajebaš ha, srića da ne čujem dobro inače bi dobija po kapuri da znaš.
- Ma kakvi samo sam sritan što postoji mašina za pranje, restorani i sluškinje.
- A to ti da se ne moraš ženit a? Pa ne ženiš se radi toga moj sinko.
- Nego radi čega baba?
- Bome da ti ima ko novce trošit, e.


Špiro je uočio babu kako sjedi pod murvom i nešto radi u rukama, računao je da plete čarape ili štogod slično. Kad je pristupio bliže ustanovio je da u rukama drži zubnu protezu i struže je komadom stakla.
Na pitanje 'što to čini' rekla mu je da je dentijera žulja pa je dorađuje.
Sastavili se babi nos i brada i mrda usnicama naprid-nazad, pućka ali je bilo vidljivo da je u 'drugom stanju'. Jadnica sama u kući a konoba puna vina pa je prevari.
Nakon više od 50g zajedničkog života napustio je njezin Stipan a čeljade nije stvoreno da živi samo, da se nema s kime nasmijati ali i posvađati i što je najgore da se nema o kome brinuti.

Pokušala je baba ustati da poljubi unuka jedinca pa kako je zamahnula rukom da baci onaj komad stakla ispadne joj i dentijera.
Nekakva kratkorepa beštija, ni pas ni mačka, zatrči se da to uhvati a Špiro da bi je spriječio zamahne nogom. Beštija se izmače, on izgubi ravnotežu pa da ne bi pao zaskakuće na jednoj nozi i u tom skakutanju naskoči na dentijeru.
Kvrrc. Puče zubalo!

Baba je ispalila bar jedan metak dok se saginjala i ispružene ruke iz povijenog položaja ga pogleda pućkajući ustima. Špiru bješe žao babe kako je tužno gledala u zdrobljeno zubalo ali nakon 'jebanja nema kajanja', rekla bi baba.

- Baba, oprosti nisam tija.
- A šta možemo moj sinko...ništa, i tako me stalno žuljala a i njemu nije dobro stala.
- Njemu?
- A mom pokojnom čo'eku a tvome didu Stipanu borati, ne bi ja svačiju dentijeru mekla u usta, šta ti je u glavi.

Kad se baba Manda pokušala uspraviti i koraknuti, pade kao da je nevidljiva ruka gurnula. Udarila je glavom o kamen pa je potekla krv a baba se onesvijestila.
Špiro je pritisnuo maramicu na ranjeno čelo, uzeo je babu u naručju te odnio u kužinu na kauč.
Donio je prvu pomoć iz auta i zamotao joj glavu ne baš stručno mora se priznati jer joj je i oči pokrio ali bolje ikako nego nikako. Tada je baba zastenjala i progovorila.

- Jeli ovo pomrčina sunca, a?
- Nije baba, nije.
- A biće nestalo 'letrike?
- Nije baba, to je zavoj priko čela i nosa, boli li te?
Pokušala se nasmješiti.
- Eto vraže, sad će selo opet reć da sam se opila.
- Neće ne, reći ćemo de je to od posljedica seksa pa neka se selo misli.
- Kakvoga seksa moj sinko a dida u grobu? Srićo babina što pričaš. I dok je bija živ bilo je više keksa nega seksa a slatko ne volimo.
- Reći ćemo da si se sjebala niza skale.
- Cc, neće to proć jok, ae nešto drugo smisli.
- Onda ćemo reć da je bila pomrčina pa si pala.
- Je sinko moj, srićo babina, sve mi se pomračilo a samo sam jednu čašu srknila.
- Je baba, ma je čaša bila od litre.
- A srićo babina, baba slabo vidi.
- Rekoh ja da je čaša kriva, ne znam zašto rade te velike čašetine jeba ih ćaća.
- I ja se to pitam, iđeš iz nje pit i viš što se dogodi a onda će ispast da sam ja kriva.
- Baba!
- A?
- Ja bi da te odvezem u bolnicu da ti očiste i srede ranu pa ćeš ostat dolje kod mene.
- A- a! -Zatresla je glavom. – Srićo babina imam ja priviše godina u guzici da bi se bojala malo krvi. A drugo, nemam svojih vršnjaka za popričat o našim vrimenima za kopat po uspomenama, nemam se s kime prisjetit slatkih vrimena pa me to više boli nega čelo.
Vrime je prišlo priko mene, ostavilo me, ovo vrime nije moje. Tvoj dida počiva i čeka na mene a ja se pravim da ne znam?
Ne, nema bolnice, nema dotura, znam ja što slidi, obavila sam razgovor sa samom sobom i nemoj biti tužan.
- Baba, preplavile su te emocije a srića je da ne znamo kad će nam poslati kartu a do onda valja nam dihat.


Jure, Špirov ćaća '77-e g napunio je 50g i sebe je sve češće hvatao kako misli o nasljednicima o unucima.
Što vrijedi imati pusto blago kad ne vidi mladice uz stablo, kad nema nasljednika a godine ga stišću. Špiro kao da ga nije briga a već mu je 30-eta.
Oženio mater, pun je para i sve mu ravno odavde do Beča. 'Ne može to tako! Ne može ne zvao se ja Jure Mudić'.- ponavljao je Jure sokoleći sebe za potez koji je sve izgledniji.
U razgovoru sa svojom Stanom vidio je da i ona pati i to ništa manje od njega pa je ta tema postala svakodnevna potreba kao hrana, opsjedala ih je.
Jednom u svojoj samoći Jure je zapitao:
- Stane patnice moja šta ćemo nas dvoje? Stvaramo i samo stvaramo a za koga? Špiro se uvalija u milijune i nije ga briga a kome ćemo sve ovo ostavit, oćemo li njemu da sve rasproda i potroši na kurve i kocku?
- Jure moj, ti znaš da sam vaik uz tebe i što ti odlučiš ja ću ti držat pravicu ka i do sad.
- A što učiniti moj Bože? Kome ovo dati, kome?
- Jure moj nemoj se naljutit ma i ja sam mislila o tome i mislim svaku noć i nešto sam…
- Šta si nešto?
- A ludo je pa ne znam bi li to iti spominjala.
- Stane moja ka da je ovo pametno što radimo, samo ti reci pa ćemo skupa odlučiti valja li ili ne valja.
- Eh, ja ne mogu rađat to znamo, što je bilo bilo je, ali ti si još u snazi i to bi valjalo iskoristit i jedino mi je žao što to nisam i prija od tebe tražila ali što ću tako je bilo vrime.
- Čekaj, jel ti tražiš da se razvedemo? To zaboravi da ti odmah kažem.
- Ne moramo se rastavit kao zapravo ako ti nećeš, neka nas ali mogli bi nać jednu sluškinju s kojom bi se mogli dogovorit za dite a vi bi se vinčali da ditetu moš dat prezime?
- Sluškinju? Pa da je pored tebe tapunajem? Kako, ti s jedne strane ona s druge a ja u sridu pa koju ufatim.
- Je slabo bi ti bilo koju oko tridesete a.
- Ma daj, ja sam mislija da ti ozbiljno govoriš.
- I govorim. Neš pored mene ali ako ti neš možemo je nagovorit da se namisti Špiru i da ga zadrži u sebe, to možemo jelda. I možemo dati lipu budućnost i njoj i malome što jest jest.
- Benti stare gaće koji si ti vilozof. Ma ja znam da smo oba tvrdoglavi a opet zamolit ću te da još jednom porazgovaraš sa Špirom i objasniš mu da je vrime da potomka stvori.
Razgovaraj s njim kao mati, znaš ti to i pokušaj ga nagovorit da bar nekoj napravi dite pa bi ga mi odgojili ako on neće.
- E moj mužu. I bez da si to reka ja sam već odavna s njim razgovarala i to više puta ali kao što vidiš, ništa. Nema tu sriće nega se moramo sami pobrinut.
- Bože moj što smo dočekali da postarost moramo mislit o dici. Ma jel to za u Boga plakat?
- A moj Jure kad neće ne moremo ga na silu činit. Nije nas sluša ni kad je dite bija a kamo li sad.
- Kad je tako onda mu kaži što namjeravamo i da neće dobit niti crno ispod nokta od starine, e tako.

Moguće da će ti, draga/i čitatelju/ice, ovo što pišem izgledati morbidno i nepošteno a naročito prema ženskoj populaciji no morate znati da je odnos prema nasljedstvu prije bio mnogo izraženiji nego danas. Problem neplodnosti uvijek je postojao a u takvim situacijama želja je bila do neba velika.
Sad kad informacije s kraja na kraj svijeta putuju u minuti saznamo o svakojakim trgovinama, nagodbama, krađi i posvajanju djece pa se nad tim zgražamo. Toga je oduvijek bilo samo nije bilo 'brze pošte' a i djela su se skrivala i tajne odlazile u grob skupa s onim ko ih je nosio.
To su radile isključivo žene koje su znale te fabricirane rabote s djecom i to je bila tajna.
Za produžiti lozu posezalo se za svim raspoloživim sredstvima od nagovora da rodi druga žena pa do usvajanja neželjenog djeteta ili ukradenog i sve to 'ispod kotule' kako se znalo reći, daleko od očiju i ušiju vlasti.
Ljudi su prije bili čvrsti na emocijama pa bi se događalo da dijete umre što bi načešće bila 'bijela smrt' (gušenje u kolijevci s komadom robe) ili čak ubijanje novorođenčeta i pokapanje istog da ne znaju niti susjedi. Ako bi tko i saznao o tome se šutilo.
Teško je danas zamisliti takav odnos prema životu pa se stoga ne čudite kako se Jure osigurao s potomstvom odnosno nasljednikom svoga imetka.

Ovo su Jure i Stana razrađivali danima i noćima i što su dublje ulazili u problematiku činilo im se da su bliže ostvarenju cilja. Cilj je imati nasljednika, imati nekoga ko će produžiti lozu kad je već Špiro pošao ukrivo.
Ako bi se mali rodio na godinu već '98 imao bi punih 20 i mogao bi se oženiti ako ne i prije i načiniti koje dijete.
Tada bi Jure, ako Bog da, imao 76g a Stana dvije godine manje a opet na vrijeme da vide svoje unuke.
Ovaj plan im se puno dopao i odluče kupiti auto jer koja će mlada doći u kuću bez auta?
Jure se upisao u auto-školu i položio već iz drugog puta a onda su on i njegova Stana koju je od sada gledao sasvim drugim očima otišli do Auto-Hrvatske i pribilježili se za jednu ladu.
U to vrijeme nije se auto moglo kupiti kao sad, dođeš u autokuću iskeširaš toliko i toliko i goni. Ne, auto se moralo čekat i po godinu dana jer nije bilo dovoljno vozila iz socijalističkih republika a automobil sa zapada nije se mogao kupiti u slobodnoj prodaji.
No Jure je posegnuo za kovertom i šefu metnuo u žep, isto kao i danas.
Došao je na red za dva mjeseca i morao je otići po njega u Zagreb.
Spremili se on i Stana i vlakom navečer u 22h krenu za metropolu i to punih ruku.
Stigli su u Zagreb iza 09h te uzeli taxi i pravac skladište. E to je bilo iznenađenje jer je Jure nosio sobom dva kila pršuta i demižanu od 10L vina te dvije litre rakije.
To je da se počaste oni što su mu predali ladu a on i Stana lagano bez preše preko Titove Korenice (sad bi se mogla zvati Ružina Koljenica) i Udbine kući.

Sad je valjalo ostvariti glavni dio plana, naći žensku osobu koja je spremna provesti u djelo njihovu zamisao.
Jure i Stana obilazili su sajmove, Benkovac, Drniš, Livno…i bilo je tu zanimljivih 'exponata' i to sa natpisom oko vrata što donosi u dotu. No Juru i Stanu dota nije zanimala već ženska koja je spremna roditi makar jedno dijete i koja će se brinuti o njima u starosti.
Na jednom pazaru sretnu oni neku Staninu poznanicu i malo zastanu, upitaju se za zdravlje a onda je žena upita što oni traže na sajmu?

- A tražimo jednu mlađu žensku.
- Mlađu? Za ženidbu?
- A je, oženili bi je jel tako Jure?

Na pazarima to nisu našli jer na tim mjestima bile su isključivo cure koje traže muža sebi ravna za započeti pravi obiteljski život a ne 'trgovinu'.
Jure je bio uporan jer što naumi to mora sprovesti u djelo pa je angažirao i svoje poznanike a to je bio dosta široki krug ljudi te se nadao pozitivnom ishodu.

Svako ljeto mjesto je bilo punije turistima a time i hotel na punti, bio je kao košnica. I taj veliki priljev turista tražio je i povećani broj radne snage pa su dolazile ženske iz unutrašnjosti za zaradom koje bi se po završetku sezone vraćale u svoj kraj.
Na kraju sezone '78g Jure je dobio pozitivan glas od svog prijatelja koji je razgovarao sa curom što je sezonski radila u hotelu kao sobarica.
Bila je subota navečer kad mu je prijatelj Marko pokucao na vrata i doveo sobom pristalu žensku u tridesetim.
Sjeli su razgovarati pa se ženska prestavila kao Jagoda Šimić a bila je u braku pet godina i sad je raspuštenica. Djece nema, kuće nema i čini se da bi nešto moglo biti.
Tu večer su dogovorili da ona ponovo dođe kao sutra u Nedjelju naravno sama i da nastave razgovor.
Kad je iz hotela pješačila prema Blitvici prolazila je poviše Špirove kuće pa ju je on i vidio ali nije znao o kome se radi no pogled je otišao za njom.
Jagoda je bila žena s povećim grudima i fino zaobljenom guzom. Bila je zgođušna i crnokosa a na riječima prilično brza.
Kad je pokucala na vrata Jure joj je otvorio pa su slijedeće sate potrošili u razgledavanju i upoznavanju imanja a onda je Stana pozvala na ručak pa su prišli trpezi da se okrijepe.
Za ručkom je Jure taktički obilazio oko srži teme da to gošća što lakše primi i iznio svoj plan otkrivši da mu je prava i jedina nakana imati potomka.
Bili su otvoreni u pojašnjenju a gošća je pažljivo slušala i čini se da joj se naum dopada jer je dobro naćulila uši. Na koncu Jagoda je pitala hoće li je on, Jure, vjenčat kao zakonitu ženu.
Jure i Stana su se gledali par sekundi a onda je progovorio, da! On i Stana će podnijeti zahtjev za rastavu ali samo na papiru da se zna, i on će vjenčat mladu Jagodu.
Jagoda da bi se donekle zaštitila od prevara tražila je da naprave pravovaljani ugovor kod odvjetnika koji će na koncu ovjeriti na općinu. U tom ugovoru bilo je obuhvaćeno od toga koliko će imati mjesečna primanja do stana na upotrebu i komad vrta na njezino ime.
Stana je nešto razmišljala a onda s kažiprstom u zraku napomenula da joj slučajno nije palo napamet pustit ga u njezinu postelju osim da učini dijete jer pored razvoda oni i dalje ostaju muž i žena jer su svoju vjernost jedno drugom izrekli pred oltarom.
Dakle samo papirnati muž i žena a narodu će reći da im je sluškinja i to je to, bez daljnje rasprave.
Tako su i napravili. Odvjetnik je stavku po stavku redao u ugovoru, sve to pravovaljano ovjerio i čitavi posao bio je gotov za mjesec dana ali je i koštalo.
Kad se Jagoda preselila k njima kao 'sluškinja' počelo se šuškati po mjestu kako je Jure doveo još jednu ženu.
A ko to može sakriti. U narodu uvijek postoji neko nevidljivo uho koje prisluškuje i usta koja to nekome prišapnu a onda to vjetar raznese kao onaj vjetar oprašivač ili jebivjetar. Na koncu svaka tajna ispadne da je na pijaci ispričana.

'78g pred kraj ljeta Špirovu ženu Katu uhvate bolovi u predjelu želudca, jetara, ispod desne plećke i odu oni kod privatnog doktora koji je nakon detaljnog pregleda ustanovio da ima problema sa žučnim kamencima.
Nema druge nego se mora učiniti operacija koju valja platit jer nema socijalnog ni ona ni Špiro.
No novac nije bio problem samo neka to uspješno naprave i odvede nju Špiro u bolnicu i dogovore sa doktorom operaciju.
Tada se operacija žuči nije radila kao sad, laparoskopijom, nego klasičnim načinom a to je bio učinjen rez ispod rebara po desnoj strani od pedlja dužine. Kata je bila u bolnici 21dan a Špiro bi svako jutro širokim 'ševcem' išao u grad i vraćao se tek pred noć.
To je uočio njegov ćaća Jure i nagovorio Jagodu neka ga stopira i ponudi mu svoju pomoć u kući.
Špiro je u kući imao pomoć Selme i Branka, oni su mu vazda bili pri ruci pa je Selma kuhala i spremala hranu za Katu a i odlazila u vilu srediti Špiru sobu.

Jedno jutro kad je Špiro vozio prema gradu uočio je stoperku i zaustavio se da je poveze.
Upoznali su se a Jagoda se predstavila kao Jurina sluškinja što joj Špiro baš nije vjerovao jer cijelo mjesto je brujalo da je to Jurina druga žena.
No Špira to nije mnogo smetalo, on je imao samo jedno na umu, povaliti je.
Što ima ljepše nego ćaći s kojim ne govori povaliti ljubavnicu?!
I naprave to na zadnjem sjedalu širokog 'ševca' udobno kao da su u kući na kauču. Špira nije čudilo kako to da je ženska lako pristala na seks jer je bio uvjeren kako je ženskima neodoljiv.
To 'jutro' se ponovilo i ta veza se nastavila svaki dan ali kad bi se vratio iz bolnice. Imali su dogovoreno mjesto a onda su upražnjavali divlju, neobuzdanu ljubav.
Nije se Špiro brinuo o tome da je zaštiti već naprotiv, čini se da su jednako razmišljali on i ćaća mu samo to nisu znali.
Špiro je radi Jagode prekinuo višemjesečnu vezu s jednom 'kapetanušom'. Jedna epizoda iz te veze ovako je izgledala.

Pupica

Špiro je upoznao ženu jednog pomorca koja je živjela sa kćerkom u neboderu pa da ne bi došao u nezgodno vrijeme imali su znakove raspoznavanja. Kad bi o prozoru na petom katu bile okačene mudante to znači da je zrak bio čist a kad bi visila traveša, ne dolazi minirano je.
U stan su mogli samo ako joj ćer nije bila tu a inače morali su to činit u autu.
Špiro je dok bi se vozili mazio i oblizivao svoju Pupicu kao slasni kolačić a svako malo vrcnula bi iskra kao i u starog fiata prija nego će crknut.
Navikli su na Ševroleta jer je bio prostran i udoban ništa manje nego kauč no ovaj put na tehničkom mu je rečeno da mora promjeniti kugle i tako je auto morao odvesti kod mehaničara.
Kako mu je meštar prijatelj računao je da će mu to odmah srediti pa ga je upitao:

- Meštre, mogu li ja gledat dok mi popravljaš auto?
- Ne može, ni ginekolog ne gleda trudnicu dok se trudila!
- Dobro a mogu li dobiti fićeka?

Dao mu je svoga fićeka da se može odvesti doma pa neka ga ujutro vrati no Špiro se odmah pohvalio kako neće doma nego na 'sudar' jer mu je 'Pupica' slobodna a to se ne smije propustit.
Meštru je bilo jasno o čemu se radi jer zna s kim ima posla pa mu nije bilo drago da mu njegovog ljubimca -fićeka drmaju i bale, ali što je tu je.

Lipanj je a sunce užeglo kako zublja pa je Špiro potražio hladovinu za parkirati da se ne bi skuhali u toj 'konzervi'.
Nije da je navalica kupača jer je sezona tek počela ma ima ih. Parkirali su se pod borić, povukli koji dim i počeli se njušit. Slegne ona ramenima jer vidi i sama da nema druge a ako se misli teke ćićili-mićili jedino zadnji sic ostaje kao opcija.

- A boga ti imali manjega vozila od ovoga?
- Dašta nega ima, japaner.

Njuše se i pokušavaju se namjestit ali jedna butina uvijek bude van sica. Skupili se kao pod peku pa ne ide kako bi htjeli. Kako se ona napne da se pomakne tako 'zasvira' a čim se malko opusti opet butina padne na pod.
Kokot se kočoperi a bome i kokoš već kokodače i ubija se Špiro izvest manevar ali od tijesnog prostora se oznojio a nikako doprijet do nje.

A onda je desnu skvrčila u koljenu i metnula na sic a glava joj tuče u ono malo bočno staklo, Lijevom rukom se drži za vozački sic a desnom se pokušava za nešto uhvatit kod zadnjeg stakla.
Podigao joj je lijevu nogu ne bili se kako primaknuo pa je u tom zahvatu ogulio vrat o vratnici.
Stenju od muke jedno i drugo a svirena se čuje na svakoj krivini. Onda je povukao vani tako da joj je desna noga ostala oslonjena na prag a lijeva pored podignutog suvozačevog sica. Malo je bilo bolje pa se uhvatio podizat meso za doć do busena.
Doista je imao strpljenja a i ne kaže se uzalud da upornost osvaja. Oslonio se lijevom rukom o naslon zadnjeg sica i primaknuo se na prcomet kad je neko pokucao po krovu auta.
Bio je mehaničar.

- Ma skužaj ako te prikidam ali ja san ti napravija auto pa se pribaci u svoj jer mi ovaj triba.

Špiro ga pogleda i veli 'a ti si' pa se digne i onako gologuz natraške se izvuče vani a onda njoj pruži ruku da se ustane.
Ona je pokušavala zaštititi bujnost s krpicama a Špiro je gol i uzdignutog kokota uzeo ključeve i robu pa se prebacio u svoga 'ševca'.

Kad se nakon 21 dan Kata vratila iz bolnice Jagoda se ponudila da im bude od pomoći u kući ali Katarina nije dozvolila pa su Selma i Branko bili ti koji su podnijeli najveći teret.
Branko i Špiro bili su dobavljači hrane a Selma je kuhala. No da im ne bude dosadno evo kako su nabavljali meso.

U mesnici

Kad čovjeku razložno i na tanane ispripovijedaš naum s natuknicom na poantu onda nema straha da je neće shvatiti i otvoriti diskusiju. A kad to učiniš na brzaka onako rafalno izbaciš slova iz sebe ma taman da se i seksa tiče neće dobro sjest.

Kad su uhvatili tridesetak godina već se moglo govoriti kako imaju veze na nekim pozicijama pa tako i kod mesara. No to ne znači da i njihovi prijatelji uvijek moraju biti zajednički prijatelji. Ima ona indijanska: 'tvoj prijatelj je i moj prijatelj a tvoj neprijatelj ne mora i meni biti neprijatelj'! U prijateljstvu vlalda prava demokracija pa uz malo sreće veza se da dobro iskoristiti.
Špiro je imao za prijatelja mesara na istočnom ulazu u grad a Branko na zapadnom ulazu. Uglavnom su ljudi imali mesnice u svojoj kući a na selu bi starci uzgajali stoku a i dovozilo se meso iz Bosne u velikim količinama.
Ideja je bila 'zamjena prijatelja' pa je Špiro ispričao Branku neke detalje o svom mesaru a Branko Špiru o svome. I sad idu kupovat meso u kontra mesnici ne toliko da bi profitirali koliko da se zabave.

Kad je gužva minula Špiro je kročio unutra uz uobičajeno dobar dan.
- Evala dobar dan. Kažem ja da se uvik zadovoljna mušterija vrati.
- A bome da.
- Juče smo imali mladu domaću koku jelda, šta ćemo danas?- veli mesar.
- Premišljam se nisam još odlučija.
- Možda koji šnicel?
- Šnicel veliš. Evo kad si spomenija šnicel pade mi na um kako neki rade šnicele od soje, jel to istina?
Manuo je rukom praveći facu kao da je, da prostite, govno pojeo.
- Hehe šalite se. Ma kakva soja i travurina pored ove divote od mesa, pogledaj, ko to more platit. Viš ovo dobivam iz Bosne a koke žena i ja sami doma obrađujemo.
- Ajde nije zgorega ponekad i zelenjavu poist.
- Uvik, uvik ali uz meso, tu nisam protivan. Viš slona, samo ždere nekakve biljčice pa pogledaj na što sliči. Ma molim te našta ono sliči ae.
- A na slona.
- Dašta a vid mene, pucam od zdravlja šta veliš.
- Ti mi sličiš na… mesara. Nega meni se u zadnje vrime od pogleda na meso gadi kužiš. Nekako mi žao beštije.
- Ne smiš to tako gledat, ne ne, beštija zna da ćemo je smazat i ona zato živi, to ti je tako.
- Meni se kao otvori nekakvi film pa vidim kako se to obrađuje, vidim i ko radi, facu, kosu, ruke...
- Nu ti jebem…ovo je nešto s onu stranu, de nastavi svega ti ovo još nisam čuja.
- Dakuću evo ono od juče.
- Kojo? Misliš kokoš. Što si vidija kod nje mat'reti.
- Domaća koka!
- Dobro.
- Kao ti i neka crnka ste ih obrađivali.
- Ma nu, je! I?
- Onda ih je ta žena očepušala a ti si oprao ruke.
- Je nediljemi, I?
- Ženska je imala dugu crnu kosu…
- Ma stoposto, moja žena e, ali je poznaješ?
- Nikad vidija.
- Pa kako si pogodija da ima dugu crnu kosu?
- To ti ja pričam, ka da sam vidovit kužiš. Onda crne dlake po mesu pa zamišljam kako je priča zanimljiva kupcima. Kao dolazim u mesnicu kad ima najviše kupaca ali odustajem jer mi mesar daje drugu da mučim.
Skupio je obrve i kontao.
- Čekaj malo jeben ti kokoš da ti jebem, nemoj mi to pred mušterijama znaš kako je …dugačka crna? Naša si u koki dlaku i radi toga pričaš cili roman?
- Nije dlaku, nega šaku dlaka valjda od češljanja što li, to ti ja kažem.
- Dobro dobro shvatio sam, evo ti na ova je obrijana i molim te čini kuco.
- Jel' vidiš da sam vidovit.

Katarina se grozno osjećala nakon operacije i nije mogla konzumirati hranu pa je drastično smršavila i u tih 3 tjedna ostarila više nego proteklih 10 g.
Sad je doista prema Špiru izgledala kao baba ali što učiniti, ne može pobjeći iz svoje kože.
Prošla je zima koja je bila prilično duga i hladna radi bura koje su često puhale pa je i Špiru bilo dosadno jer se nije moglo ljubovati u autu a da guzica ne ozebe.

'79g u veljači Katarina je dobila pismo od svog advokata u Americi da se povlači iz službe radi starosti pa bi trebalo dogovoriti što i kako dalje.
Kad je dobro otoplilo Katarina i Špiro odredili su poći za Ameriku točnije u New York srediti s advokatom i prebaciti upravljanje tvornicom na drugu pravnu osobu.
No to putovanje nije samo tome bilo namjenjeno, Katarina je željela zategnuti opuštenu kožu ali i posavjetovat se s lječnicima o zdravstvenom stanju jer je bila jako mršava.

Potkraj sedamdesetih došlo je više diploma u mjesto nego u proteklih 10g. Naime mladići kojima nije škola išla a i odrasli koji su htjeli imati 'C' kategoriju i kvalifikaciju šofera odlazili su u Čapljinu preko vikenda i tamo sticali 'C' i kvalifikaciju.

Kod Jure pak očitovalo se zadovoljstvo jer se Jagodi nazirao trbuščić pa su bili presretni i on i Stana što će eto dobiti 'unuka' i nasljednika.
Jure je nagovorio Jagodu da se upiše u autoškolu što je i učinila pa je gonila ladu. No kad bi Juri zatrebalo auto onda je bilo nezgodno jer je jedno moralo odustati od svog plana. Zato je Jure odlučio kupiti sebi folciku teretnjaka za potrebe posla pa je Jagoda imala ladu na raspolaganju.
Jagoda je imala svoju sobu na katu i bila zadovoljna tretmanom a Jure se počeo vrtjeti okolo nje kao mačak oko vruće kaše.
Nije bio problem Jagoda ali Stana je bila ljubomorna i pazila je na njih kao kobac. Sve se više bojala da će ga izgubiti jer nema šanse u srazu s mladom Jagodom.

Ki kamen

Jebeš ti ovaj današnji život uz pustu tehniku kad možeš za minut doznat novosti s kraja na kraj svijeta. Da je onda bilo telefona, mobitela i interneta nikad ne bi niti doznao što se događalo kod Mudićevih.

Dakle Jure je obigravao oko Jagode kao mačak oko vruće kaše i samo čekao priliku da se Stana makne od kuće. Ma koliko puta je poslao gore u selo kod svekrve da je pogleda, spremi joj štogod za jesti, opere i tako to ali, eto te vraže uvijek se vraćala u nevrijeme.
Ipak je ispala prilika kad je čuo da Špiro s Katarinom ide za Ameriku pa je poslao Stanu da sinu zaželi sretan put i da mu pomogne oko spremanja. To je upalilo i kad je Stana otišla on se uvukao Jagodi u postelju. A bogati ta ona mu je žena, tako papir kaže.
Bio je to okršaj iskusnih igrača ali i spoj mladosti i zrelosti pa su se nadopunjavali i crpili snagu do posljednje kapi a kad su se razdvojili mokri i zadovoljni prvo je Jagoda uočila da se nešto čudno dešava. Jurin alat bio je i dalje u napetom stanju kao da ga nisu dovoljno umorili.
No kad je već tako dala si je truda i sad je ona jahala a on mirovao, šta će mora se žrtvovat i pomoći čovjeku. Mogla je tako cijelu noć da se nije začulo otvaranje vrata na ulazu u kuću.
Jure se odvukao u svoju sobu i zašuškao a kad je Stana došla leći dočekalo je iznenađenje.

Stana se dobro osladila da nije odavno tako ali kad je vidjela da nešto nije u redu jer ima dva sata da ga izdušuje ali ne uspijeva onda je pozvala u pomoć Jagodu jer se prepala da se ne desi zlo. Nije ni Juri bilo svejedno jer ga je boljelo ali brate bilo je lijepo doživjeti da mu dvije žene ne mogu odoljeti.
Jagoda je zapalila cigaretu i predložila da Juru odvedu do bolnice ali to Stani nije dobro sjelo jer će se doznati za njihovu sramotu a to nije dobro pa je poslala neka doveze fratra jer on je čovjek od škole i sve zna ali je i dobacila za njom.

- Baci oti vražji cigaret kad dobro zanaš da ne smiš pušit ka si kujava.
- Smije se pušiti ko je reka da ne smije. Nije pušenje štetno nego duvan.
- Lulino da bi li lulino, ne smi se fumat sa ditetom u drobu.
- Je ti znaš.

Došao je fratar, pogledao Jurinu 'bolest' i samo rekao: 'Ooo'. Naložio im je neka se smjenjuju dok ga ne izduše a ako ne uspiju onda nije s Božje strane pa neka zovu doktora.

Kako nisu uspjeli odluči Stana poći do hotela i telefonom razgovarati i tražiti doktorov savjet da vidi što joj je činiti. Jagoda je ostala s Jurom jer Stana kao zakonita žena bolje će objasniti doktoru u čemu je problem nega Jagoda, ženska koja mu nije takoreć ništa.
Mogla se Stana javiti sinu Špiru ili Branku ili bilo kojem mještaninu za pomoć ali valja se čuvat zlih jezika jer bi se to pročulo ne samo njihovim mjestom nego cijelom Dalmacijom a i šire.

- Aloo aloo jel to dotur?
- Drugarice dobili ste centralu recite koga trebate? S kime da vas spojim?
- Doturom bogati ne triba meni centrala šta ti je u glavi.
- Jel doktorom za ljude ili životinje?
- Moca i sina ne zovem ja radi beštije nega radi svog čovika bogati. Dotura mi daj, oma!
- Aha, doktora opće prakse.
- Ma nema veze ima li prakse meni savjet triba samo me spojite.
- Izvolite.
- Aloo alooo jel to dotur…dobri moj doture evo me ja sam Stana iz Konobe a ode sam u otelu da telefoniram jer mi je nevolja. Moj doture meni je pješačit dode ali neka je, nije mi ža kad se radi o mom čoviku. Pomagajte dobri moj doture.
- Znači bolestan vam je muž?
- Nije bogufala nije.
- Pa šta će vam doktor?
- Nateka je dobri moj doture!
- Vaš muž? Je li možda gušenje od dropa kad je u konobi?
- Ma kakvoj konobi moj doture, ko van je spomenija konobu?
- Učinilo mi se da ste rekli 'iz konobe'.
- Ma to mi je selo di sam se rodila doture dragi a on je u sobi bogati, lipo san mu obukla čiste mudante, jedvo, i maju a i lancune san čiste metila, nego.
- Dobro dobro, da ga nije zmija ćopila?
- Zmija? Pitala sam ga pa kaže da nije. A mislim da ne laže jer ka sam ga jedanput uvatila sa onom zmijom iz gornega sela da čine ono nije mu bija vaki nega skroz izdušen, ma me zapamtija ja mu kažem, da da.
- Recite onda šta je u pitanju?
- Rekoh vam da je nateka.
- Šta, glava?
- Nije nije doture dragi nega je cili nateka.
- Aha, noge? Palci ili čitava noga?
- Nije nije dobri moj doture meni to nezgodno iti uzest u usta….između.
- Između, da nisu genitalije.
- Neznan ja da se ta nevolja tako zove. On doture dragi, on.
- Penis?
- Nije nega Jure.
- Šta, ima triper ha.
- Nije doture, prikuče smo imali janjeće tripe, nega je oteka bogati.
- On mu je nateka?
- Je moj doture i otvrda ki kamen nikad taki nije bija samo mu je glava mekana pa se ja bidna cilu noć mučim da ga izdušim a on samo leži. Veli da ga je bolilo prve dvi ure a potla ništa. Dva put je pljunija a kašnje zadrvenija ka da je od bukovine.
- Drugarice…kako ono ime?
- Stana!
- Drugarice Stana odma prestanite s tim i dovedite čovjeka u bolnicu jeste me čuli. Koliko to dugo traje? Zašto me niste prije zvali?
- Dobri moj doture zvali smo pratra on nam je tu blizu i svitova nam je da ga probamo izdušit prirodnim putem pa smo se nas dvi mučile ka da smo na prisilnom radu. Možda bi bile i uspile da ga ona druga nije onako pohlepno gledala pa ga je možebit urekla. Onda smo pitale pratra pa nam je on reka da to nije s božje strane i neka zovem dotura, eto.
- Ovo je nevjerojatno.
- Šta je doture moj dragi, jel može umrit o toga a?
- Neće umrijet ali to može ostavit teške posljedice.
- Kuku meni ako tako ostane ko će to zasitit dobri moj doture. A šta kažete, neće umrit a?
- Neće samo ga odmah dovedite u bolnicu to je pijapizam razumijete li vi to.
- Pija kažete… đava mu piće odnija da mu odnija, daću mu ja piće ja mu kažem.
- Drugarice Stana to je bolest kako ne razumijete. A di vi stanujete drugarice.
- U Blitvici Donjoj dobri moj doture. Viš ti kako i bolest zna lipo izgledat, bitno je da On neće umrit a ja ću mu bit stalno na usluzi pa eto nas za dan-dva ako do onda ne izduši.

I bogzna bili Jure dočekao sutrašnji dan da nije doktor sjeo u svoj auto, doigrao u Blitvicu i odvezao Juru u bolnicu. Stana oće s njima ali ne daju ni Jure ni doktor. 'Moraš ostat kuću pazit'.- Naredio je Jure.
No prije nego se odvezao Stana je zamolila doktora da joj nešto pojasni.

- O čemu se radi?
- Doture smije li noseća žena pušit?- onda Jagoda nastavi.
- Ja kažem da 'pušenje' u mom stanju (namjesti usta kao da drži bananu u njima) nije štetno a moja 'svekrva' uporno da jest, šta vi kažete?
Doktor se nasmije pa veli:
- Obije ste u pravu!
- E moj doture, odnija đava i vakultet i onoga ko ti dade diplomu, na.

Od onda Stana ne može smislit doktore, na oči ih ne može vidjet.

Branko je vozio 'ševroleta' a na zadnjem sjedalu bili su Katarina i Špiro i te proljetne subote kao da paradiraju mjestom provezli su se u pravcu magistrale i dalje prema Splitu odnosno aerodromu dok je Jure vodio bitku u bolnici s oteklim 'jarbolom'.
Na prednjem sjedalu sjedili su Selma i njihova devetogodišnja ćer Anja jer 'američka lađa' ima sprijeda mjesta za troje.
Zanimljivo je kako su ćerke dobile ime. Branko je to ovako pojasnio.
''Kad je došla prva ćer nadija sam joj ime Anja. Ajde, rekoh, prvo je a i u narodu je poznato da pravi jebači prave žensku dicu.
Onda je došla druga pišulja pa sam dodao 'S' i eto, Sanja.
Ma dođe li treća gospemi bi će sranja.“

Radosni što se voze u Špirovoj limuzini a narod ih gleda izdužili su vratove i pustile zube na sunčanje kao da one idu za Ameriku.
Na aerodromu je bilo mrvu 'vlažno' , rastanak je svaki tužan a oni su bili kao jedna obitelj.
Sačekali su dok je JAT-ov avion uzletio prema Frankfurtu gdje presjedaju u drugi za New York. Mahali su prijateljima sa željom da im put bude udoban i da se sretno vrate pa se nakon toga sjetni vratili doma.
Sad su imali obvezu više. Gliser, auto i vilu valjalo je održavati no to su i koristili pa im nije teško padalo.

Došla je 80-a g. i događaj koji se ne zaboravlja. Umro je Tito!
Mogu sad ljudi govoriti šta oće ali taj dan malo je bilo lica na kojima se nije vidjela tuga ili pustila suza.
A od tuge se i pije pa onda nakon nekoliko čaša to je ovako izgledalo.

- Ma jebi ti to, kad ti na sprovod dođu precjednici iz cilog svita onda to nešto govori, a jeli ovako, jel ja dobro zborim, pošteno rekni, jedan je bija Tito.
- Ne mere bolan bit tako, jebaga, nemoš ti Titi dizati spomenike a on pobijo 300 000 vratara u Ercegovini. I ti si adezeovac, jebo te Tito da te jebo.- nabrusio se bauštelac.
- Ae neka ali brate pretjeraga s tih 300 000, nije ih toliko bilo u Evropama.
- Ma nemoj, a potomci?
- E jebiga.
- A zaboravili ste bolan da ga je sami papa šesetreće eshumiro....
- Ma koga?
- Titu jeboga ti.
- Pa nije bio umro, kako eshumiro?
- Nego što je... izopćio, evo jeli sad u redu, svaki ti kurac smeta. Izopćio ga iz katoličke vjere, izbriso ga, nema ga, bolan izbacijo ga.
- Ma ja to nisam čuja.?
- Trebaš čitat kao ja pa ćeš čut, jeboga Tito.
- Ma reci bogati koji je to papa učinija?
- Papa Pijo, neznam koji ono broj bješe, e, a znaš li ti bolan što to znači izbaciti iz katoličke crkve, a?
- Ne znam, ali da nije pijo ne bi ga ni izbacijo.

Koliko je ko kriv, a kriv je jer smo svi griješnici a naročito neko na čelu jednostranačkog sistema koji je htio ili ne okrvavio ruke, neka procjenjuju povjesničari ali jedno je sigurno da se ne može gledati istim očima to vrijeme iz tadašnje pozicije i to vrijeme iz sadašnje pozicije.
Odmak vremena neminovno donosi i drugačije poglede a time i ocjene pa se i raspoloženje mjenja prema liku i djelu Josipa Broza.
A da puno toga nije valjalo i to je istina pa eto uzmimo samo slobodu govora.
Onih dana kad je Josipu Brozu u ljubljanskoj klinici amputirana noga mogle su se čuti i šale, doista neumjesne radi trenutka ali ipak šale, kao:
'Kad bih znao ko je kriv za ovu situaciju u zemlji odrezao bih mu i drugu nogu'! Izlanuo se Stipin sin Šime.
No to mu nije bilo dovoljno već je nakon nekoliko čašica izlanuo:

- Što mislite što će učinit s onom nogom?

Ostali su ga gledali bez riječi znajući da na svakom mjestu i uvijek ima špija koji samo čekaju da neko izreče koju glupost i tako opravdaju onu crkavicu koju su primali od milicije kao doušnici.
No on je rekao ono što je mislio.

- Bacit će je pasima!

Nije trebalo dugo čekati da se čuje prepoznatljivi ton milicijske sirene i to pod rotirkom.
Lisice na ruke i ode na godinu i po dana u prdekanu. Naravno izgubio je i radno mjesto pa se nakon odsluženja kazne mogao zaposliti jedino kod privatnika.

Kako je narod naviknuo na vođu koji je imao karizmu i zavidnu popularnost sad je najednom toga nestalo i zavladala je nekakva smetenost, nešto poput onog filma 'sam u kući'.
Zato, ako radi ničega drugo Milanoviću trebamo reći hvala jer je pokazao da država može opstati i kad nema vođu, kao da nema nikoga na vlasti.

Na pogrebu '80g bilo je više državnika nego ikome prije i poslije a da se živjelo bolje i pored svih onih inflacija, devalvacija, nestašica i neslobode govora, nego sad i to je točno.
Vjerujem da ovakve uspodedbe ne bi bilo da zemlja nije sustavno pokradena.
A da bude paradoks veći, vlast koja je opljačkala državu postavljena je voljom naroda.

Osamdesetih godina dobro se živjelo i ako smo onda mislili da gore ne može ali se osjećala nesloga, nezadovoljstvo u svim republikama pa je pred kraj osamdesetih kad su bile najveće plaće ali i najveće inflacije došlo do polarizacije republičkih vlasti koje je kako znamo završilo odcjepljenjem.

Dakle s početka osamdesetih Špiro je u New Yorku, Branko radi po ustaljenoj špranci. Obije ćeri idu u školu u susjednom mjestu jer Blitvica Donja nema škole. Selma radi u pekari i vodi domaćinstvo a 'Šok-biro' radi bolje nego ikada jer sa sporadičnim nemirima na Kosovu sve više njihovih građana dolazilo je u Hrvatsku tražiti posla a onda bi tu mnogi i ostali.
Kod njih se građani dijele na tiri grupe, ako se uopće može dijeliti po zanimanju, pa su prvi zlatari, onda dolaze pekari i na kraju zidari odnosno bauštelci.

Kod Jure Mudića '79g u svibnju, malo pošto je Špiro s Katarinom otišao za Ameriku, začuo se dječji plač. Jagoda je rodila muškića ali kako je već rečeno u pripovijesti 'Ima Boga' rodio se zdavi muškić no naškur kao ražani kruh. I što sad?
Mozgaju Jure i Stana jer je očito da dijete nije ni Jurino ni Špirovo a valja naslijediti imetak pa im nije pravo.
Čitavo vrijeme dok je Jagoda bila u bolnici oni su vodili borbu sami sa sobom što učiniti u toj situaciji a da narodu ne daju povoda za ćakule.
Mogli su razmišljati godinama ali imaju samo dva riješenja. Prihvatit novorođenog kao svoje ili ne.
Drž-nedaj ipak popuste i prihvate ga kao svoje jer nema više vremena eksperimentirati a i ko zna oće li se Špiro vratiti iz Amerike. Dakle nasljednik Mudićevih je rođen i dali su mu ime Mate. Mate Mudić jer je legalni Jurin sin kako papir kaže. Dakle ćaća mu je i nosit će njegovo prezime.
Kad su Jagodu pitali:

- Kako ti se to moglo desit?- ona bi odgovorila.
- A šta misliš kako?

Dok je Špiro bio odsutan osim što se povećavao broj stanovnika a ljeti i turista nekih osobitih novitada nije bilo.
U mjestu je bilo blizu jedna četvrtina srba i muslimana a ostalo su bili hrvati. No podvajanja nije bilo po nacionalnoj liniji i život je normalno tekao ustaljenom kolotečinom sve do '89g kad je počelo prebrojavanje i raslojavanje. Već slijedeće, '90g skoro svi stanovnici srpske nacionalnosti iz Blitvice Donje što dobrovoljno što pod prijetnjom napustili su Hrvatsku a nekretnine su prodavali ispod pola cijene. Nekretnine koje nisu prodane bile su temeljito opljačkane a dvije kuće i minirane s bocama plina.
Oni koji su kupili dio kuće u starom dijelu našli su se na mukama jer su bivši vlasnici tražili povrat kao da im je to ukradeno.
U te kuće uselili su neki ljudi obučeni u maskirnu uniformu kao hrvatski branitelji ali mještanima nepoznati pa su svađe nastale između bivših vlasnika i novih stanara.
Nažalost jedan starac je nađen mrtav na pločniku a istraga je rekla da se sam bacio kroz prozor?!

Špiro se Branku javljao pismom i pisao kako je naučio engleski, kako imaju tvornicu aluminijskih prozora i vrata i da posao dobro ide a posao im vodi novi odvjetnički tim.
Pisao je kako je sve ogromno, veliko i široko. Pisao je da se teško snalazi na cesti jer ima puno traka pa izgleda kao aerodrom. Da im je (amerikancima) normalno da se do posla voze i do sat vremena i da po cijeli dan provedu na poslu.
Da more nije vidio nego dva puta i da je sve drukčije nego kod nas pa jedva čeka povratak u raj na zemlji. Doduše Branko se nadao da će ga pozvati k sebi ali to nije nikada spomenuo.

'85g stiglo je pismo od Špira da se vraća nazad pa ga je pred ljeto Branko dočekao na aerodromu sad već sa starom limuzinom.
Tridesetsedmogodišnjak izašao je iz zračne luke sa jednim koferom i jarećom bradicom vidno zadovoljan. Na pitanje što je bilo s Katarinom samo je kratko odgovorio: 'nema je'!
- Nema je?- ponovio je Branko.
- E.
- A što, e?
- Ostala je.
- Čekaj malo. Prije nismo imali tajni a sad mi daješ informacije na kapaljku, kumovi smo jebaga.
- Ma…sama je kriva eto. Prvo je išla ponoviti operaciju žuči jer je mislila da naši ne znaju što čine pa je i nakon operacije stanje bilo isto. Mislim mršavost, viška kože i to.
Onda je stalno visila pred ogledalom i nikako se nije mogla pomiriti da i njoj godine čine što i drugima. Uhvatila je depra i nekakav strah od skorog kraja. Natezala je lice, mazala se, pokrivala s velikim šeširima i na koncu nije me puštala k sebi. Upala je u veliku krizu pa sam jednom nasilno upao u njezinu sobu i nakon nekoliko sati upornog probijanja obrambenog štita predložija joj plastičnu operaciju jer su to glumci već naveliko radili.
Bila je iznenađena i mrdala s obrvama i taj dan nakon par godina prvi put sam joj vidio smješak na licu. Pitala me hoću li joj to dogovoriti.
Naravno da sam se obvezao ne mrzim je i nije mi neprijatelj, ipak, ona je moja žena koja mi je priskrbila lagodan život.
Učinili su nekoliko operacija ali nije bila zadovoljna i na koncu se dogodilo opet ono čega sam se bojao, nije me puštala k sebi i začahurila se u svoj svijet.
Sliči strašilu i jasno mi je što proživljava, jako mi je žao ali uporno je zahtjevala da se vratim u svoj kraj.
Nakon nekog vrimena opet me pustila k sebi i ubrzo nakon što smo se nanovo zbližili jedno jutro na krevetu je ležala kao da se smije. Eto ti.
- Kume, i to je sve?
- Sve!

Tako se Špiro vratio u svoj dom i nastavio život jedino kako je znao. Susret sa Jagodom opet je iznjedrio dogovor i nastavili su po starom. Kad mačka namiriše ribu ko je može svrnuti da je se ne dočepa. Sad već opušteniji računajući da na njih i tako niko ne računa pa su se sastajali u poljskoj kućici kad su Jure i Stana zasigurno kući.
No kako je Jure 'njušio' Jagodu primjetio je da se oni dvoje sastaju. Onda je Jure rekao:

- E neš majci, ja da je ranim a ti tapunaješ jok, neće ići.

Kako je Jagoda imala ladu na raspolaganju puno su lakše zametali tragove jer su mijenjali aute no Jure je bio uporan i pratio ih dalekozorom te pomalo slagao mozaik.
Sljedeći prijeb započeo je uobičajeno i taman kad su bili na 'usponu' držalica od lašuna aterirala mu je na glavu.
To je bila samo opomena pa je Jure s lašunom napustio bojno polje a Špiro je ošamućen ostao ležeti na Jagodi.
Kad je vidjela da krvari zbacila ga je sa sebe ustala se i obukla a utoliko je i Špiro počeo tresti glavom došavši punoj svijesti.
Nije bilo druge nego ga odvesti u ambulantu u gradu.

Plemenita duša

Ispred ambulante narengalo se a bogami dvadesetak duša, od toga dvanaest' baba. Sve grintavo, srdito i viču toliko da je doktorica dva puta izlazila opominjat ih da se utišaju jer ne može ovako radit. A je, utišali bi se dvije-tri minute pa opet. A kad ima puno toga što se ima prepričat jer ako ostave za drugi dan onda je to stara vijest i ko će je slušat a nove pristižu.
Ajde nekako bi se i dalo čekati da nema padobranaca s bande koji uđu i ne obadaju, onda se babe ražeste kao da si taknuo u osinjak, nastane pravi kokošinjac. Ne razumije se božetebe ništa jer svaka svoju priču priča.
Onda padne dogovor.
Složno se udruže u nakani da niko ne smije ući preko reda pa da vidimo ko će se usudit.

Uto dolazi Špiro i stane mimo reda ne obraćajući pažnju na njih a babe se nakostrušile.

- Di'š ti momak?
- U doktora da di ću!
- Stani u red tamo na kraju ala!
- Ja mogu priko reda!
- Kako smiš ka ti mi ne damo, tamo stani, ala!
- Ja sam dobrovoljni davatelj!
- Ma nemoj, jel za oto imaš stučenu glavinu a?
- Je.
- Nu njega on se sprda s nami, a kome si ti što dao blago meni?
- Šta te briga.
- E onda ne'š unić da znaš.
- Evo kartica pogledaj, dobrovoljni darovatelj organa, evo.- Pokaže američku vozačku što babe znaju što je to.
- A kvraguc jedan više ili manje svejedno.- I uđe on čim se otvorila vrata.

Pušu babe deboto se neka i upuvala pa dok je to prošlo sve one okuke iz pumparica pa ispod zvona od kotula do slobode još se više ukiselilo, pfuj.
Taman su posrkali ono mirisnog zraka i evo ga izlazi Špiro sa razbijenom glavinom i uputnicom za kirurga. Sa' će baba.

- A sinko kome si ti darivao organe a?
- Neš virovat baba, mami od moga polubrata.
- Ajme koja plemenita duša, Bog ti zdravlje da' sinko.- Zadivljena je babuška ispred.
- A koji si joj organ darovao dobri i plemeniti čoviče?- Upita ona do nje.
- Reproduktivni organ bako,... doviđenja vam i fala da ste me pustili.- I ode
- A zato ti i je stučena glavina nesrićo dabili nesrićo...triba te lašunom okrpit a ne držalom, plju na tebe.
- A ća joj je to darivao a ka ga tako pljuješ?
- A ća si gluha zagospu, darova je maćehi, ćaćinoj drugoj ženi zato mu i je stuka glavinu,
- A ća joj je dariva ala reci?
- Ono ća bi i ti rado ćapala da te ko oće reproducat ma nisi te sriće ka ni ja.

Umalo

Nakon povratka iz Amerike a željan mora i ribolova Špiro i Branko prve subote otisnuli su se na more.
Ljeto je, kupači pokazuju s kakvim atributima raspolažu a oni su se odvezli do Drvenika, malo loviti udicom i malo roniti.
Špiro je stavio masku i rekao da ide pogledat ima li šta.
Obožavao je more i u njemu se osjećao kao u majčinom zagrljaju pa je znao ostati ispod i preko dvije minute. Branko je lovio na pidoću ribu od kamena i učinilo mu se da Špiro već dugo nije izronio za uzeti zraka pa je gledao u pravcu zarona.
Uočio ga je na nekih tri do četiri metra dubine u čudnom položaju. Odmah je stavio nož među zube i skočio.
Zaronio je do njega i ne gubeći ni sekunde zario joj je nož ploštimice među oči te je klonula isti čas a onda je počeo rezati krakove prilično velike obotnice koja je svoje pipke primakla ustima, nosu i ušima.

Inače ova beštija čovjeka zbuni sa svojih osam krakova pa vrlo lako osvaja teritorij, dok sa obje ruke nastojiš odlijepiti dva kraka onih preostalih šest napadaju i naprosto gubiš bitku.
Doduše ovo se Špiru ne bi dogodilo jer je bio iskusan i znao je što ga čeka ali ga je prevarilo vrijeme.
Kad je uočio hobotnicu zgrabio je za kapuru tako da je podvukao prste u otvore i potezao jer kad je se uhvati iznad krakova za kapuru onda si gospodar situacije. No ona se uhvatila krakovima za kamenje i nije se dala a on je bio uporan. Potezao je upirući se nogama o dno i to je potrajalo a s takvom lovinom izgubi se pojam o vremenu. Špiro nije popuštao a bome ni ona sve dok hobotnica nije počela plesati.

Dno se ljuljalo i više nije bilo tako teško izvlačiti je.
*Moja si i ničija, izi izi ne opiri se samo lagano. Znam da uživaš u igri kao mnogo puta do sada. Obožaješ ova ljubavna natezanja dok si vezana a ne možeš mi ništa samo mrdati tijelom, stiskati je, pulsirati a ja te škakljem iznutra i iz vani…kričiš a ne čuju te, smiješ se a plačeš, niko te ne može čuti dobra je izolacija, prava američka moja old vumen, moja draga Keti samo naprid.
- Prestani molim te prestani ne mogu…ne mogu više to mi je previše stani…stani umrit ću staaaaaaaaaaaaaaaa…
To stara to prolij se daj sok neka teče… još… još… još. Koliko si mi puta rekla da te nikad niko nije zadovoljija kao ja…samo se opusti…opusti…možeš ti to. Ti si kao vino, što starija…
Reci ko je najbolji…reci…
- Ti ljubavi moja za sva vremena ti moj jedini Špiro, moj životni projekt…
- To starka…ubacimo sad u četvrtu…silna si…
- Aaaa…aaaa molim teee stani…nastavi s njim samo snjim ali me nemoj škakljati molim te…neee mooogu….neee mooooguuuuuu….
Samo se opusti, potpuno se opusti, predaj se…tako…tako…zar si mislila mene nadmudriti, mene Katice. Šta je…ne opireš se više… ne gibaš se ha…gibaj…se…ti…ćeš…ti…tako je…sve je…plavo bo…boje…neb…*

Izvlačio ga je prema kraju jer nije bilo šanse da ga podigne u brodić. Branko je bio na kraju snage i kad je dotaknuo dno nogama a glavu povirio van duboko je uvlačio zrak poput usisivača. Ovo je bilo umalo.
Ispotezao ga je na stijene i krenuo s oživljavanjem. Pritiskajući mu na mahove trbuh izbacio mu more a onda usta na usta. Ni trenutka nije pomišljao hoće li uspjeti, mora. Mora, jer sve drugo ne postoji.
Na sreću uspio je.

Špiro ga je gledao kao da je pao s Marsa. Polako je povezivao konce vrteći glavom jer tek sad je bio svjestan koliko je bio blizu onoj strani. Koliko je bio blizu da se ponovo sretne sa svojom Kety negdje na prostransvima neba ili mora svejedno. Kao da ga je dozivala k sebi, kao da je to moguće? Zar će to ponavljati dok ne uspije?
Pogledao je Branka i klimao glavom što je značilo 'hvala'! Značilo je i više od toga ali zato i postoje prijatelji jer za 'tamo' nikada nije kasno.
Kad je potpuno došao k sebi ponovo je nabacio masku.

- Ej, ej šta to činiš?- pitao je Branko.
- Bez brige, tu me sačekaj.

Opet je zaronio i mrtvog neprijatelja u djelovima donio na površinu.
Bila je ženka (muški po krakovima imaju nekoliko izrazito većih prijanjalki)
i težila je šest kila i dvadeset deka.
Sjeo je na stijenu i dugo je promatrao. Hobotnica kao hobotnica u čemu je razlika? Pitao se Branko gledajući ga.

Gledajući tako u bijeli strop i zidove uočavao je i nalazio neke čudne oblike, motive, likove…'gle njega, šta ćeš ti tamo tvrdoglava mazgurino. Šta oćeš, ljubavnica ti je davno…bum, šta oćeš, mene? Ti tvdoglava mazgurino koja kad nešto zajuni može potop, potres, oganj, može dimit i lampat ali što si naumija ti ćeš učinit. Moralo je kod tebe biti sve najbolje, najviše, najjače, najbrže ali moja nadgrobna ploča veća je od tvoje, veća čuješ. Jebeni geni.
Misliš da ti je potez iz 1986g bolji od moga cc, iskoristio si bezazlenu situaciju i ljudsku naivnost te zgrnuo velike pare hehe ali ja sam više, više čuješ'.

Znakovi

- Jure Jure probudi se vrag te odnija eno ti zvoni.- drmala je Stana muža.

Sneni čovjek se trzne promrmlja i sjedne na postelju trljajući oči.
Sparina se uvukla u kuću dihat ne da, nema ni bave od vjetra, sve je rastvoreno ne bi li se dobilo malo zraka. Kod susjeda se čuje hrkanje i poneki prdac... eno se negdje čuje i škripanje postelje, neko ipak radi i ako je ura i po po ponoći.
I onda crkvena zvona... ma kako li samo neobično zvone.
Palila su se svjetla po kućama, ljudi i žene onako u oskudnoj odjeći izlazili su na ulicu sa nekim strahom od nepoznatog, mističnog i okultnog. Izašli i turisti misleći da je neki 'domorodački' obred pa su se formirale grupice sa onim neizbježnim pitanjima-odgovorima.

- Nije ovo bez nike i baš u če'vrtak sestro moja!
- Ovako nikad ni zvonilo, nikad.
- To su Božji znakovi ljudi moji, oni su uvik drukčiji od ljudskih.- Oglasio se promućurni Jure. (Špirov ćaća)
- Sačekajmo pratra on će najbolje znati, on je božji čovik.- Predložio je Marko.
- Dok pratar dođe proći će bar dvi ure, ljudi moji vratite se kućama i molite jer našem mistu javija se Svevišnji, ovo je novo doba za nas i za Blitvicu Donju, javljajte rodbini i prijateljima da su se u našem mistu ukazali znakovi. Od danas mi smo Njegov odabrani narod.- Održao je Jure motivacijski govor očito sa već začetim planom kako to unovčiti.
- Ljudi, nemojmo nikoga čekati nega se uputimo gori prema crkvi da vidimo što se događa a ondi ćemo pitat i remeta Franu koji je najbliži da nam reče je li štogod vidija.- Govori Mate.

Ljudi su neodlučno stajali preplašeni i zbunjeni ne znajući što učiniti, onda je Mate podviknuo 'Ajmo ljudi' i masa se kao po inerciji počela kretati. Ispred je bio Jure sa pričama o novom dobu i odabranim sisavcima.

Masa se kretala prema crkvi čoporativno i sa strahom zbijeni jedni uz druge kao mali mačići. Koračali su u onoj oskudnoj odjeći te kolovoške vrele noći sa velikom spremnošću da svaki čas pobjegnu nazad.
Tako zbijeni kao u rogu osjećali su tijela jedni drugih. Špiru slijeva bješe nevjesta Stipina, jedra i propupala kao najslađa smokva. Ne mogavši odoljet spusti Špiro ruku iza niz njezin kanjon pa još mrvu niže i punom šakom obgrli i poduhvati vlažnu mekotu. Ona se jadna ne smije čut da ne izazove svađu a Špiro gušta, jebe se njemu što je i kome zvonilo...

Odjednom Špiro pusti krik kao da ga je koplje probolo pa svi stadoše kao ukopani i okrenu se prestravljeni prema njemu s onim pitanjem na licu koja su se jedva razaznavala na po metra. Nevjesta Stipina povuče ruku za koju je Špiro mislio da je uzvratni posjet njegovoj muškosti a ustvari ga je stisla za kuglagere i povukla može bit da je kajganu napravila, šta povukla čupala da je jadnik vidio sve pa i one još neotkrivene zvijezde.

- Šta je bilo govori?
- Vidija sam nešto.
- Di, šta si vidija, jeli još vidiš.- pljuštala su rafalna pitanja.
- Vidija sam zvizde ma nema ih više, ajmo dalje ajmo.- S mukom je izgovorio.

Kad su došli do šematorija stali su i gledaju unutra s velikom željom da ne vide ništa, neko je osvjetlio lampadinom crkvu, zvona i konope ali bješe sve u redu. Bio je to remeta Frane rekavši da on nije ništa vidio.
Javio se opet promućurni Jure.

- Ajmo ljudi nazad svojim kućama nemojmo se mišat u božje posle. To je božji znak koji se ne objavljuje svakome i budimo sritni da se nama ukazao. Blagujmo ovi dan kao novi blagdan našega mista i objavimo to narodu virničkom neka pohode ovo sveto misto.
Ajmo sad ljudi, nazad doma.

Nije se nikoga trebalo molit, ako su gore išli dvadest minuta nazad su bili za četiri.

Ovaj događaj se zbio u pravo vrijeme kad je u politici sve olabavilo, sve se klimalo i škripilo kao stari kar pa su Jurine riječi pale na plodno tlo i primile se.
Nakon što se pročulo da su se ukazali znakovi u Blitvici Donjoj cijelo ovo siromaško mjesto naglo je procvalo. Novci su doticali sa svih strana iz žepova kolona vjernika sa krunicama u rukama. Penjali bi se prema crkvi na mjesto ukazanja znakova a kasnije bi tražili smještaj da otpočinu i prenoće.
Cijena parcela vrtoglavo je skočila i ako su već bile daleko od mora ali se prodavalo kao alva. Gradilo se u vrtovima, staje di se držao magarac i prasac nadograđivane su i pretvarane u apartmane, svinjci i kokošinjci postali su ekskluzivna svratišta....kuće su nicale kao gljive nakon kiše!

Te, osamdesete godine ostat će zlatnim slovima upisane u povijesti mjesta na čelu sa Jurom kao predsjednikom Mjesne Zajednice.
Crkva se dogradila i uredila, iznikle su 2 gostione i 2 kafića, bilo je nekoliko štandova koji su prodavali vjerske zogatule, kipiće, slike, ogrlice i krunice. Okretali su se janjci i odojci! (kad god je kome dobro oni najebu) Bilo je to najljepše vjersko izletište u okolici s tolikim brojem posjetitelja da su stari mještani govorili da nisu ni znali da ima toliko naroda na zemlji?
Imala je i milicija posla pa su svoje patrole danonoćno držali u mjestu i držali uho na gotovs da čuju šta ko govori, ko dolazi, ko prima goste i drugo.
Do 1990g mjesto se pretvorilo u malu varošicu sa asfaltiranim putom, vanjskom rasvjetom, vodovodom, doveden je telefon i deset godina kasnije Internet. Eto jedino se niko nije sjetio da bi mjesto trebalo imati i školu. Juru su zvali 'kapo o mista'.
Sve je za pet ali vodovod je greška jer do tada imali su najbolje vino u okolici.
A 'Kapo o mista' kako je namirisao lovu dao je napraviti još dvije kuće katnice na svom velikom placu jer je potreba za iznajmljivanjem rasla.
U to vrijeme pozvao je mater k sebi jer gornje selo skoro da je bilo prazno a ovdje joj makar neće biti dosadno a i zabavit će se s malim Matom 'prijestolonasljednikom' Mudićevih.
Mate mali i Manda našli su zajednički jezik a posebno s turistima.

Jednom su kod Stipe došli neki škuri gosti, Arapi i sad je problem kako se sporazumit snjima.
Misli Mara, Stipina žena, da svak govori samo svoj jezik kao i ona. No sjetila se kako s jednim metkom ubiti dva zeca pa otare ruke o travešu i trkom prema Mudićevima.
Stana podigne glavu a Mara još zapuhana pita da di je mali Mate.

- Šta će ti dite?
- Ma došli mi niki gosti arapi pa da mi prevede što govore.

Uuu… a Stana babuljima za njom dok je nisu ruke zaboljele.

Prvi gosti

U kuću Mudićevih stigli su prvi gosti ove sezone. To su dva para starijih nijemaca koji se toćaju do kasne jeseni a kako i neće kad im je penzija dobra, obveza nemaju i šta će drugo nega uživat.
Njih dopadne cijeli kat kuće i ne bi imali nikakvih problema a ne bi ni te godine da nije Manda partizanka pravila raspored po kući.
Manda je stanovala u prizemlju iste kuće i nije se na ništa žalila osim što se malo frižider čuje ali kad ga drmne šakom onda umuke. Dio prizemlja bila je velika konoba pa je stančić zauzeo svega 45m2 ali sasvim dovoljno i za dvoje a kamoli za samu Mandu.
Stara Manda rodom je negdje iz Like i još se drži ki bukov svrž iako su je godine stisle. Kad se prvi put spustila na more a to je bilo kad se udala za svoga pok. Stipana ostala je inkantana prizorom.
'Ovoliku lokvetinu punu vodurine u svom životu nisam vidla'!
Nakon što je ostala udovica Manda se mijenjala iz dana u dan. Je li to bila koja od onih bolesti tipa Alc-hamer ili je samo osjetila slobodu i nesputanost ko će ga znat ali što se više bližila stotoj to se više vraćala djetinjstvu i činila pizdarije.

Toga dana Stana i Jure povezli su se teretnjakom u polje pliviti i politi loze a glavni u kući bili su Manda i Mate.

Na večeri za velikom trpezom sjeli su Jure, Stana i Mate. Nema Mande ona je pošla spat. Utoliko je pristigla i Jagoda pa su počeli s večerom. Jagoda od kad vozi ne znaš joj ni gdje će zanoćit ni gdje će osvanut.
Jure je počeo priču kako su danas trebali stići neki domaći gosti ali bolje da nisu jer su i tako popunjeni pa ih ne bi imali gdje smjestit.
- Je je dida, bili su. – reče mali Mate.
- Ko je bija malac?- pitala je Stana.
- Pa ti o kome govorite, čovik sa ženom i troje dice.
- Bili su, i?
- I ništa.
- Šteta da nema još mista kad već ima gostiju. – veli Jure.
- Neš ti štete samo moram prati i sređivat za njima. – veli Jagoda.
- A nevisto nemoj tako, para je to a od para se živi.
- Ima li kraja, koliko ti treba, koliko milijuna da budeš zadovoljan?

Samo je pogledao i odmahnuo rukom a onda se obratio 'unuku'.

- Ti ćeš bit pravi domaćin samo tako nastavi.
- Mate a di su išli jel znaš? - pitala je radoznala Stana.
- Nisu nigdi išli e.
- Kako nisu nigdi išli?
- Pa smjestili smo ih tu.
- Ma bravo Mate, rekoh ja da ćeš ti bit pravi dimaćin odma se to vidi. A di ste ih smistili kad nije bilo mista?- pita Jure.
- Baba je napravila mista aha.- sad su se pogledali Jure i Stana pa pitaju.
- Baba? Znači makla se iz donjeg stana a vala i vrime je da se vrati gori na selo, već sam se pripala da će ode žile pustit ka troskot ili ka pirika.
- Nemoj tako Stane, mati mi je to zaboga ne mogu je tirat od sebe šta ti je.
- Neka je ona napravila mista turistima a i dalje će ti ostat mater neće ti je niko ukrast ne boj se.
- I da ode na selo morali bi ili ti ili ja a možda i oboje, preseliti gore jer ko će je tendit kad je u godinama.
- Šta će je ko tendit kad je još ka vištica samo joj metla fali da ima na čemu letat.
- Ne mogu virovat da to čujem od svoje žene. Znači pošla je moja mati a?
- Nije baba išla na selo e.- veli mali Mate.
- Nije? Nu sad, eto ti na znači gotovo je.
- Šta je gotovo Stane?- pitao je Jure.
- Gotovo zgasnula je moj Jure, duša joj se mira nauživala bome je dosta i poživila. Jure ae ti zovi pogrebno a nas dvi ćemo je obuć ala. Malac di je pokojna baba?
- Ali je stvarno zgasnula…majo moja…- zavapio je Jure i dignuo se od stola.
- Nije dida nije!- opet će mali Mate.
- Nije?- začuđeno će Stana.- Pa da, kako sam to mogla i pomisliti, ona će živit ki Matuzalem, ki kornjača, dok ne pokopa sve isprid sebe, e moj Bože vidiš li ti ovo. Ako nije prdeknila onda je siguro preselila kod Špira. Fala ti Bože da se makla iz brloga. Ajmo mi Jagoda sredit stan.
- Nije bako nije.- opet će Mate.
- Nije? Čekaj malo, jel ti mali nas zafrkaješ a? Nije umrla, nije pošla kod Špira, nije u selo, ada di je zagospublaženu?
- Nemojte mi vikat na dite e, šta on zna di se baba zavlači, pustite ga na miru.
- Ajde 'nevista' nećemo ga izist pored ovakve večere a i nije dobro pečen.
- Pečen? Pa do kad ćeš mi pribacivat jednu jedinu nevjeru…
- Jedinu vidljivu oš reć.- bocka je Stana.
- Stvarno je to jadno od tebe. A da je mali crnac onda bi bilo da je izgorija, ko može udovoljit vašim željama?
- A ka da sam ti ja šta rekla, ništa. Ko je uopće spominjao arape e?
- Ajde prikinite obije.- zapovijedio je Jure.- Reci ti didu, Mate mali, di je baka Manda a?
- Prabaka je u svome stanu e, spavaju ona i njezin Buholjub. (mačor)
- Čekaj malo, ako je ona u stanu i spava s onom beštijom…kako je onda napravila mista? Jes tako reka Mate mali?
- Aha!
- A da ti nama pojasniš što misliš sutim, 'napravila je mista'. Di je mogla napraviti mista?- dodao je Jure.
- Pa poviše na katu e.
- Dušo moja gore su već dva para švaba ali nisi vidija ka su došli.- reče Jure.
- A vidija sam e.
- Pa kako onda ima mista ka su oni gori?
- Nisu nisu, otišli su oni ća.
- Aaa?- šta to govoriš? A marke?- pitala je Stana.
- Je je kad vam kažem i ja sam joj pomoga baš nam je bilo super e.
- Ček da se napijem usta mi se suše…ae ti dušo nami ispričaj sve kako je to bilo.- reče dida Jure.
- Ajde sad dosta je bilo, nemojte mi dite maltretirat i pripadat ga s mrtvom babom i švabama. Dušo ajmo mi poć na spavanje. - veli Jagoda.
- Čekaj mama ne bi ja još.
- Ma kakvo spavanje dok nam ne ispriča što se to danas dogodilo. A što god da se dogodilo nije s božje strane.- veli Stana.
- Može to i sutra pričekat nemojte mi dite mučiti.- doda Jagoda.
- Mate ae ti nami ispričaj što se to zbilo, oš?- reče Jure.
- Mate idemo na spavanje kasno je, ae peri noge ka ti kažem.
- A je, mora mali oprat noge viš kako su mu škure.
- Bolje i škure nego ki taklje, ajmo mi Mate mali na spavanje.
- Nevisto di se sad najedanput užgalo kad je takva priša, dvi minute tamo ili amo svejedno. Oš ti nami ispričati šta je to bilo a?
- Oću dida oću. Ovako je to bilo…prabaka je meni dala da nosim veliku Titovu sliku i idem prid njom, to je bila ka naša zastava a prabaka je skinila tvoju pušku sa zida i onda smo uletili među njih. Prabaka je vikala: Juuuurrrriššššš ubi švabu juuuurrriiiiššššš…
I bockala ih je puščetinom po guzici kao pinjurom a oni su se …nesmim to reć.
- Samo ti reci dušo, slobodno reci ae.- veli Stana.
- Usrali su se od straha i pobigli baš su neke kukavice. Ja sam isto vika: Juuuuurrrriiiiššššš, ubi šššvaaaabeeee.

Nastao je tajac i nešto je škljocnulo, čulo se kako su se objesile vilice. Gledali su jedno drugo a Stana se ustala od stola kao da je šilo ubolo i viknula:

- Iđem po glogov kolac i probost ću je skupa s posteljom za pod majkemiirudove.

- Šta vam je sad? Šta me tako gledate e? Nas dvoje smo ih sami sredili a vi niti bravo da rečete.
- ?.
- ?.
- ?.
- Prabaka je zakon!


Dakle '86g pa nadalje bio je to pravi mravinjak, okupljalište starih, mladih, colavih, gluhih, ćoravih, sakatih, ali i cura da ljepše ne mogu biti. Bilo je vrijeme građevinskih radova kad su mješalice vrtile na svakom kantunu a kamioni dolazili i odlazili. Blitvica Donja izgubila je čednost i od pitome oaze postala eldorado gdje se zgrtao novac.
No kad je već tako nije bilo druge nego se i Špiro uključio da okrene što se okrenuti da.
Prvo, u dogovoru s Brankom odlučio je kupiti kamion, doduše nije nov ali dobar mercedes kiperaš te je našao šofera i tako se uključio u nabavu građevnog materijala.
Onda se moglo dobro zaraditi dovozeći materijal iz takozvanih 'nerazvijenih područja' gde su pretežno živjeli Pravoslavci kao recimo Kistanje. Ta su područja bila oslobođena poreza te su i cijene bile niže.
U to doba vazda je manjkalo cimenta ili je to bila umjetna nestašica pa je Špiro pohvatao neke konce u cementari i bio glavni za nabavu cimenta u mjestu. Bilo je zanimljivo da je kod njega cimenat bio jeftiniji nego u stovarištima a onda se neko dosjetio izvagati vreću. Vreća je inače bila od 50 kg a njegova nijedna preko 45 kg. No 'provokatorima' nije upalila nakana i što na osnovu cijene, što na inflaciji koja je bujala državom, inače dobro stojeći Špiro fudrao se da se i sam tome čudio.
Naravno da je Branko bio uključen u posao ali samo u slobodno vrijeme jer nije želio napustiti posao u remontu zbog toga što je došao na red za dobiti stan a to je velika, odnosno najveća stavka u životu.
Mladi koji su rođeni nakon '90-e, ma i oni 80-ih, ne znaju da se za vrijeme bivše države stanove dobijalo, davalo, dodjeljivalo kako hoćete.
Svi uposleni izdvajali su za stanbenu gradnju a dobijali oni koji nisu imali na sebi stan ili kuću. Ako je neko i imao nekretninu to je upisivao na roditelje ili nekoga drugo samo da bi dobio stan.
Sad, u demokraciji toga nema. Nema darivanja stanova jer bi to ljude vrijeđalo, zamisli dadne ti stan kao zadnjoj sirotinji pa se moraš pitat čime si to zaslužio. Sad u demokraciji dođeš, izabereš stan, izvučeš novčanik i platiš kao pravi gazda.
A kako se tada određivalo i ko je određivao kome dodijeliti stan možete pročitati u priči 'Nenadov stan' koja nije vezana uz likove iz Špirovog života ali je, takoreći, dokumentarna priča.

Nenadov stan

Te 1989g. tvornica je imala na raspolaganju pet stanova za podijeliti djelatnicima, onim djelatnicima koji zadovoljavaju kriterije pravilnika što utvrđuje stambena komisija. Djelatnike koji su podnijeli molbu za dodjelu stana obilazi stambena komisija da bi ustanovila istinitost podataka i na osnovu osobnog dojma odredila broj bodova.
Ova priča prati jedan takav slučaj.

Obitelj Mirka Dorbe (rođenog 1946g.) stanuje na otoku u materinoj obiteljskoj kući. Njegova supruga Grozdana je dvije godine mlađa. Grozdana je rođena u Dalmatinskoj Zagori i domaćica je po struci. Svoj život je posvetila njihovim kćerima Katici 17g. i Emiliji 14g. kao i svome mužu i domu.
Katica i Emilija pohađaju školu u Šibeniku i svaki dan putuju putničkim brodom a otočani ga zovu pruga.Vožnja do grada traje oko jedan sat a toliko i u povratku pa se putovanje u pravilu koristi za produžetak spavanja.
Mirko je kvalificirani radnik, tih, samozatajan i veoma radišan.
Njegova žena dobro vodi domaćinstvo a jedini dohodak im je Mirkova plaća koja mora biti dovoljna za sve potrebe u kući i školovanje djece. Kako to uspijevaju znaju samo oni koji su u istoj koži. To je umijeće koje se ne uči u školi a životni je kamen temeljac.
U obitelji je i Mirkova mater, Jasna, udovica koja gazi sedmo desetljeće: Žena koja je teret obitelji iznijela na svojim plećima nakon muževe smrti koji je svoj život dao moru u pomorskoj nesreći prije dvadeset i pet godina. Njezin drugi sin, Goran, nekoliko godina mlađi od brata, navigaje na stranom brodu.
Goran se oženio prije pet god ali tek sad su dobili sinčića Nenada. Žena mu Anđa rodom je iz Hercegovine i puno je mlađa od Gorana. Anđa ima 26g. i kaže da je završila srednju medicinsku. Anđa je prosječne ljepote ali s nadprosječnim klikerom za snalaženje.

Dakle, Anđa je trenutno sa sinčićem u kući sa svima već gore spomenutim. Porodila se prije pet dana, beba je težila zeru više od 2,5kg i sve je proteklo u redu.
Goran i Anđa imaju novu kuću udaljenu od ove stare oko dva kilometra u krasnoj vali ali dok je 'friška' nakon poroda u kući je kod svekrve.

Kuća u kojoj stanuju ja stara dalmatinska katnica koja u prizemlju ima dvije prostorije, jedna je konoba i ima ulaz iz vani a druga nešto veća prostorija je dnevni boravak i kuhinja u komadu u koju se ulazi direktno iz dvorišta. Iz te prostorije vode drvene skale na gornji pod gdje se nalaze tri sobe i mali hodnik.
Donja prostorija ima omanji prozor koji je okrenut prema vali u kojoj je i mulo za pristajanje brodova. Na tom prozoru je ugrađeno betonsko korito odnosno sudoper na kome stoji i kanta s vodom.
U prostoru ispod skala nalazi se otoman a poveći drveni stol nalazi se bliže zidu, između zida i stola je veliki banak na kome može sjesti šest osoba. S druge strane stola su stolice, ima ih četiri komada. Tu je još u kantunu stari drveni kredenac a kontra njega šporet na drva i do njega električni.
U kantunu na suprot otomana i stola je hladnjak na kome stoji televizor.
Kupaona i zahod su dograđeni u dvorištu. Dosta je čeljadi a malo prostora pa nešto valja i pretrpit. Nada da će se kad-tad dobiti stančić uvijek iznova daje snagu.
Reklo bi se da glavnu riječ u kući vodi Jasna jer je najglasnija i sklona prigovaranju pri čemu ne bira riječi. Nema dlake na jeziku i sugovorniku saspe sve u lice.
Ne drži osobito do svoje vanjštine a u tome stilu su i zubi, bolje reći ono što je od njih ostalo.
Osvanulo je lijepo svibanjsko jutro, petak je, mnogima najdraži dan. U kući na otomanu sjedi Anđa i doji malog Nenada a na vrata ulazi Grozdana.

GROZDANA: Oće li oće, vuče mali ki vuk, a. Ovi muškići kako sad počnu tako cili život nešto cicaju, prvo cicaju mater onda ženu pa se pribace na bocu.
ANĐA: Dakuće bona a bome ima iz čega potezat, stoje ko bačvice. Dobro da je vako imaće kad musti bocu.
GROZDANA: Bolje je da ima bolje, ko bi na ovu skupoću kupova mliko i svako malo trča u grad. Je da vi imate para ma ipak ništa ne može zaminit materino mliko, to je 'rana kakvu još nisu proizveli u laboratoriju.
ANĐA: Jes ti bona imala mlijeka kad si dojila?
GROZDANA: Aha, a da nije toga što bi ja bidna. Ja ne znam kako bi na kraj izašli, nami sa sela čini se ne manjka muze. Bože mi oprosti ki da smo kravice.
ANĐA: Neka nji' neka a šta kažeš da pristaviš džezvicu i ispečeš kafu da srknemo a pa ćemo i u šolju zavirit.
GROZDANA: Oću zašto ne, taman mi je bilo na pameti… ne znam da stavim i za onu staru višticu skuvat.

Vani svekrva kašlje.

ANĐA: Stavi bona malo više pa ako oće neka ima a ako neće srknućemo je mi i dobro.
GROZDANA: Dašta, kad ne bi bilo rekla bi da ne mislimo na nju a kad ima onda prigovara kako se razbacujemo, stara rospija.

dok govori odlazi do sudopera zagrabi vode i odlazi do štednjaka pristavit kavu.

ANĐA: Ajde mali sve ćeš ispotezat iz mene, polako bolan neće ti je niko ukrast ne brini.
GROZDANA: Da ga sad ćaća vidi kako poteže a, kad si ono rekla da će doć s vijađa?
ANĐA: Još petnaest dana sad je dole u ono obojeno more pa onda kroz neki susjecki, sujecki kanal i ovamo. A da znaš voljela bi da ne dođe bar još za mjesec dana, neka ga tamo, šta ti je da me opet napumpa nafriško se primi oma-nama.
GROZDANA: Jee, ka da ti već ne pada na pamet vidro meni pričaš, e tako ti je to, kad si se udala za pomorca morala si znat šta te čeka.
ANĐA: Sredit će to Anđa ne brini, samo neka skupimo nešto para za jedan stančić ode Anđa pravo u grad.
GROZDANA: Pa za koga ste onda pravili onoliku kuću u vali kad ne mislite tute stat?
ANĐA: A za onu golotinju koja dolazi preko ljeta, turizam bona, pare pare, bona to je zlatni rudnik šta ti je.
GROZDANA: Znaš i gotovo, mora ti se skinit kapa, ja i da iman para što neman ne bi znala što ću s njima, zato i čekamo stan ki da ga prosimo. Ja mislila za tri četri godine dobićemo ga a ono evo već 20 godina da smo se uzeli a od stana još niti kvake. Ništa, i ko zna ka' ćemo ga dobit. Svake godine te neki neophodni kadrovi, te ih još ima iz rata i tako nikad doć na red.
ANĐA: Doduše štos toga tiče mi nemamo problema. Je da sam bez njega ali brate donese tih parusina kao da je u Ameriku pošo a ne na brod. Neka njega na brodu bar se ne prepiremo po kući, a jašta bona biće vremena.
GROZDANA: Eeeh, oni moj nije otija navigat nega oće bit ženi uz guzicu da me ko ne ubode i eto ti sa', mladost prolazi, dica restu a mi na otoku u staroj kućerini sa sukrvicon čekamo starost i iz miseca u misec mislimo se kako priživit.
ANĐA: Kipi ti voda ajde stavi kavu, ma da ti pravo rečem neb ja toliko čekala ko i vi, bogami ne bi, nešto tu smrdi…

ulazi Jasna u kuću i nosi u teći friške salpe. Čula je zadnji dio razgovora pa hodajući prema sudoperu ćara grlo.

JASNA: Smrdi jel nevisto, a ća to smrdi beleco, jel ti sa'pe možda smrdidu a? A da ti svekrva ne smrdi a?
GROZDANA: Eto ti ga na, ma nisan te niti na bradi imala a kamoli u ustima, odnija đava Teslu i teslicu na.
JASNA: A što Teslu nevisto?
GROZDANA: Ništa ništa, onako nešto pensan.
JASNA: A nije nije, to se ukakija moj maći… moja mala guza a, zlato babino slako vid ga je lipo ciki.

promjenila je raspoloženje u osmeh od uha do uha čim je vidjela unuka.

ANĐA: Baba, nismo mi bona pričale o tome smradu, baba nešto drugo smrdi, drugo bona.
JASNA: Kolko ja znan a znan, smrdež je smrdež kad smrdi onda smrdi ae ti men lipo reci, draga moja, ća to tebi smrdi da mi to omirišemo i otkrijemo ća je ako se ikako dade.
ANĐA: Baba, bona teško ću ja tebi to objasnit, ne radi se o onome što izađe iz čoeka i smrdi a vidi se već o onom što izađe iz čoeka i smrdi a ne vidi se, bona to ti je problem.
JASNA: Za Gospu blaženu, nevista moja ka da si otkrila Jameriku, šta ti tute nije jasno, a prdac gospeti, biće da je mala guza prnila e.
ANĐA: (smijeh) Baba, baba, nije bona prdac šta ti je. Kad ti neko napakosti i time se okoristi onda se bona rekne da nešto smrdi, kontaš.
JASNA: E nu, oće to ima toga ima, oli je tebe ko učepija ka o tome pričate a?
GROZDANA: Baba pričale smo ti taman o tome kako Mirko ne može dobit stan pa je zato Anđa rekla kako tu nešto smrdi jerbo uvik ima onih koji uskaču priko reda, eto to ti je to.(nosi kavu na stol) Ajmo mi srknit kavicu, ajde baba sidi s nami ae.
JASNA: Ti da si mučala! Baba ti je mater da znaš, ala, odnija vrag nevistu koja linčari po vazdan mogla si dok Anđu gledaš oplesti mužu kalce.
ANĐA: Iđem ja maloga odnijet gore neka on lijepo spava pa ću ja doć. (polako se podiže s otomana s malim u naručju i uspinje se uz skale na kat)
GROZDANA: Ja ću ti odnit maloga nemoj se ti mučit još si friška ae sidi tute.
ANĐA: Ajde bona nisam od cukra što će mi bit brzo se ta vražja koža stisne šta ti je.
JASNA: Pušti je neka se jača, vidi je ka da i nije rodila, mlada, zdrava, prava ždrijebica pa i dite mora bit zdravo i jako kad su roditelji pravi.Ma znaš (govori Grozdani), ni mi pravo ća i vi niste imali jednoga maloga, ostali ste na te dvi pišulje bogati ka da više nema materijala što li?
GROZDANA: Lako je stvorit dicu ništa lakše od toga ma triba in dat uvjete za život a što imaju one dvi male ,ništa, mižeriju. Cure 17 i 14g pa se moraju stiskat u postelji jedna povr druge u ovoj ribojebini od otoka.
A i pored toga da Mirko oće ja bi isti čas pristala rodit i ako san već u godinama.
JASNA: Neš ti godina. Nisu to nikakve godine, 40god za zdravu ženu a ća je to, ee da je meni četrdeset cc.
GROZDANA: Velika su dica ne znam kako bi one to primile, što bi mi ćeri rekle? Ma o čemu mi to pričamo a, nema ništa od toga.
JASNA: A što se one imaju pitat za radi sumporavanja a? Ne bi ti one ni rič rekle to su odrasle cure koje sve razumidu i znadu ne beri ti brigu zaoto.
GROZDANA: He, baš za to i govorin mene bi bilo sram, mene pred njima razumiš.
JASNA: Bome ne razumin u moje vrime istovrimeno su rađale i mater i ćer pa šta. Koliko je slučajeva bilo da je dite starije od ujca pa nikome ništa. To je bila sirotinjska zabava nevisto, nije bilo letrike, televizije, radija, ništa i štaš nega se teke poigrat. A vi sad sve imate pa nemate kad dicu činit odnija vrag i letriku.
GROZDANA: Druga su to vrimena bila, druga. Sve je drukčije…
ANĐA: (silazi niz skale) O čemu vi to pričate a? (sjedaju za stol i srču kavu.)
GROZDANA: Palo babi na pamet njunjanje i kako bi bilo lipo kad bi ja i Mirko imali jednoga malega u ovin godinama.
JASNA: O đava te njunjao da te njunjao o dici govorin e, a što bi ti falilo ili si zaboravila kako se to radi.
GROZDANA: Ma nu! Odnija đava Teslu i teslicu na.
ANĐA: Dobro veli baba, nikad nije puno djece nikad a znaš što ću ti reć, da ste imali još jedno dijete bilo bi i za stan drukčije jelda.
GROZDANA: To je istina, sad i mi vidimo da bi bilo bolje ma nije timun u mene nega u Mirka e. A, istina, malo je brate životnog prostora pa bilo je tu i koškanja sa babom jeli tako bilo? Mala dica pa onda je sve nervozno, štufo uf. Što je tu je sad je gotovo.
JASNA: Znala sam da ću ja bit kriva dašta, dala sam van i kuću i sve i opet ne valjan, ća vi oćete od mene, da se pokopan đava ti pizdu odnija da ti odnija?
GROZDANA: Ajme meni baba nisam mislila ništa loše božesačuvaj nemoj se jidit, evo skužaj ako sam te uvridila.Tila sam samo reć kako je život težak i kako ne ide sve uvik glatko.
ANĐA: Ajde bona ne ljuti se na svaku poružnit ćeš.
JASNA: Kako se ne bi jidila, ja in mislin sve najboje a uvik mene neko ubode, a i ti, došla si ode iz Ercegovine da me zajebaješ jel? Oš ovo. (odmjeri od šake do lakta)
ANĐA: Ja se ne stidim da sam iz Hercegovine, bona to je čast i tebi i meni, viš sad ti mene vrijeđaš.
JASNA: Nu kako se i ti znaš ofendit, samo ća se ti brzo oladiš pa ti se more reć, dobro je, sad ja gren očistit onu ribu da se ne usmrdi i ako bi je ti tribala očistit (obraća se Grozdani) tebi dolazidu gosti ne meni da znaš.
GROZDANA: Dobro je ja ću očistit nije meni teško.
JASNA: Je pa da pola baciš, kad je vlajna znala čistit ribu da mi je znat, odnija te đava vlaški. (diže se od stola i pođe do sudopera)
ANĐA: Kad ti dolaze ti iz komisije za stanove i koliko ih ima jeli ti Mirko reko?
GROZDANA: Dolaze sad s ovom prugom u deset manje kvarat ima ih troje, ustvari ima pet članova komisije ali idu po troje sve isto, mora bit neparni broj radi glasovanja.
ANĐA: I kažeš nema nikakve šanse ha, mislim ti i Mirko što se tiče bodova.
GROZDANA: Volila bi ja da ima ko sritniji od mene ma jok ni ovoga puta ništa ka da vidin, ostarit ću na ovoj siki.
ANĐA: Ma ne može mi ić u glavu da se ništa ne da napravit.
GROZDANA: Kako ne razumiš, nemamo dovoljno bodova i to ti je. Nema i nema i ovoga puta smo sa bodovima opet oko 20-og mista, nema ni teoretske šanse k vragu i život.
ANĐA: Ti bodovi o kojima pričaš, na osnovu čega se oni daju, što je sve u igri jeli ti znaš te detalje? Ajde bona objasni mi ako znaš.
GROZDANA: Kako neću znat a pišemo molbe ima 15 god znam na pamet u podne i u ponoć svaku stavku. A ti bi da ti kažem je li?
ANĐA: Baš me nešto interesira, daj malo papira i olovku da pribilježim da vidimo kako to iđe. (Grozdana traži papira i olovku) Eto vraže dvije školarke u kući a nigdi nema papira i olovke…ček ček evo nešto na.
JASNA: To draga to, ako ti ćagoder ne učiniš ni Bog im ne može pomoć. Neka se više maknu odovod dok ja nisam makla rad njih, đava joj selo odnija i okle je.
GROZDANA: (donosi papira i olovku i sjedne,) Odnija vrag Teslu i teslicu na. Ma nu nje, i baš san ti tako teška a svekriva cc?
Evo gledaj, vako ti to izgleda: Na stručnu spremu ima se od 1 bod pa do 4 boda, Mirko ima 2, na radni staž 10 bodova, to ti je svaka godina pola boda, na prvo dite 2boda a na ostale po 1 bod, na podstanarstvo 2, na uvjete rada 2, na uvjete stanovanja 2 boda, učesnici drugog svjetskog rata 2, na sebe 1bod i na ženu 1 bod. Eto, to ti je to.
ANĐA: Koliko bona imaš sve skupa tih bodova?
GROZDANA: Imamo sve skupa 23 boda i to kad bi nategli da bude ono najbolje što se može.
ANĐA: A na postanarstvo, bi li tu imali da iđete u tuđu kuću živjet?
GROZDANA: Imamo na to 2 boda, radi toga smo bili podstanari u gradu 4 godine gladni i žedni, onda se donio zakon da podstanar možeš bit i kod svojih, kod rodbine razumiš, tribalo je na sudu nešto potpisat pa smo se vratili nazad na škoj kod svekrive, eto ti.
JASNA: Dašta uvik ja jadna ispaštan, ko će te i primit nega svekrva. Bome mogla si i na me imat barenko dva boda, zaslužila san. Đava ti teslicu odnija kad je stalno spominješ.
GROZDANA: Nu.
ANĐA: Na školsku spremu ne može, a na uvjete stanovanja kako tu stojite?
GROZDANA: Tu će nam dati, nadam se, 2 boda, a vidiš i sama u kakvoj rupi živimo.
JASNA: Rupa ti je uglavi nevisto da znaš. Tu ćete dobit punte na račun mene znan ja, još ćete me proglasit ludom radi 2 punta a? A to za rupu, dok si bila doma spavala si s ovcan i kozan a kažeš da ti je ovo ode rupa, rupa je tebi u glavi čini se meni, kozo ovčja.
ANĐA: (daje mot Grozdani da ništa ne govori da ne potpiruje vatru)
Baba bona to se tako rekne, kaka rupa štatije, ovo je kao hotel.
JASNA: Ae mala muči ne laži.
ANĐA: Dobro neću, čekaj ajmo dalje. Na sebe i ženu ne može tu već imate 2 boda….
JASNA: E, viš da je moj sin pametan tu bi moga imat koji punat bez da se upoti, neka lipo dovede još jednu ženu, šešnu i pametnu i ona bi mu donila dva punta i plus dotu, eto ti.
GROZDANA: Eto ga na, pameti! Đava odnija Teslu i teslicu na. To je tebi rješenje vid bogati kako se mi nismo toga sitile a? A kad bi ima tri žene onda bi ima 6 punata pa bi automacki dobili dva stana.
ANĐA: Znači ništa se ne da napravit za jedan popišani bod. Za jedan bod nećete upast za dobit stan, a zašto oni zapravo iđu po kućama kad se zna koliko ko ima bodova, mogli su vas odma prekrižit je li tako?
JASNA: E zašto iđu, iđu radi papice pametna moja Ercegovko, lipo oti dan ne rade, sve in je plaćeno, a onda spiza mukte, lokačina mukte, a ća ti je u glavi ko ne bi iša okolo.
GROZDANA: A ništa ki svaki put do sad, doći će metron izmirit prostorije i upisat pa marendat i pomust koju litru vina i dobro.
JASNA: Marenda će past jer san ja ćapala ove salpe po tebi bi jeli slanine po ovoj žegi, a oćeš li ih ti barenko ispeć, vlajno?
GROZDANA: Istina je sukrvice da si ti tute pravi meštar i nema ti premca jer moran priznat niko ne ispeče ribu ka ti no ako nećeš onda ću morat ja.
JASNA: Fala dragon Bogu da je i mene neko povalija i ako se rugaš ma si rekla istinu, ja ću je ispeć nevisto ja i neka znaju da je to Jasna parićala ne mogu puštat da mi upropastiš ove lipe bokune.
ANĐA: Ja opet o istom, znači kad bi imali još jedan bod to bi bio dobitak, upali bi na listu, jel to?
GROZDANA: Je taman to, ma ti je zalud razbijat glavu nema pa nema s time se moran pomirit jadnatisan.
ANĐA: Nije to baš tako ajde, bona kako se ono kaže, više znaju čovjek i tovar nego sam čovjek a baba je…..
JASNA: A ća je baba tovar je li?
ANĐA: Ma kakvi tovar, ti si žensko bona. Nije to nega si dala jednu dobru ideju koju ne smijemo pustit za živu glavu.
JASNA: A ća san to rekla lošega da mi je znat ae reci mi.
ANĐA: Ma jok lošega nega dobroga i to puno dobro. Zašto ne bi oni imali još jedno dijete? E što me gledaš, zašto vi ne bi imali još jedno dijete?
JASNA: Nisan rekla dite nego muško, sina jel to tebi jasno, pogledaj sami šuplji bataljon po kući gaza. Đava joj pizdin vonj odnija da bili odnija.
ANĐA: Dobro nije to bitno ali još jedno dijete donosi stan ej, je li to vama jasno? Stan ej, iđeš u grad razumiješ li ti mene što ja govorim?
GROZDANA: Čujem te dobro ma te ništa ne razumin, o čemu ti pričaš?
JASNA: Znaš ti dobro o čemu priča, da rodiš još jednoga malega dobila bi stan i lipo bi mu dali ime Nenad i skinila bi te više s grbače, eto ća ti je.
GROZDANA: Da rodim? Jel to oćete reć, pa onda dogodine ili ko zna za koju godinu ako bude bilo stanova? Dolaze novi neophodni kadrovi a kakva je sad politička situacija….bolje da pričamo o kupusu i kukumarima nego o ovome.
ANĐA: Ne ne o kupusu ovo je prvo, sjeti se one rečenice iz molitve…'da sagriješih vrlo mnogo mišlju, rječju, djelom i propustom'! Slušaj bona! Propustom! Ako sad propustiš priliku kad si na domak cilja napravit ćeš smrtni grijeh. To se ne oprašta tako lako, kasno je poslije, sad ili nikad.
JASNA: (oprala je ruke i briše ih pa ide ponovo za stol sjest) Mala ća ti to ventaš a, ća si naumila a?
GROZDANA: Da govoriš kineski čini mi se da bi te prije svatila, kakvi grijeh majke ti mile o čemu ti divaniš?
ANĐA: Divanim divanim, bona svati da ti moraš danas rodit i opet za 9 mjeseci, jel ti to jasno?
GROZDANA: (prekriži se) Moca i sina i svetoga dua amen! (pogleda Jasnu i kaže) da je nije, ne daj Bože, uvatilo ono ludilo posli porođaja Bože mi prosti. (lupi se šakom u prsi)
JASNA: A, ne ne, ona ne može poludit ja ti to garantiran nije ona ti.
ANĐA: Oćete reć da sam i do sad bila a, samo vi slušajte i radite kako je reknem pa se ne bojte. Ti danas moraš rodit i to baš kad ta komisija bude sjedila za stolom.
Dobro me slušajte…

Anđa iznosi svoj plan, ne čuje se jer govore tiho. Vide se čuđenja na licima Jasne i Grozdane, dižu ruke, križaju se ali Anđa je uporna i objašnjava svoj plan.

JASNA: Ja jesan stara i luda ali ti ćerce moja, ti nisi normalna, a kako ti to misliš ta Isukrista?
ANĐA: Bona ne beri brigu ja se brinem za to, vi dvije samo radite što vam kažem i nema straha, bona moraš shvatit da je riskir-profitir, a šta nam mogu učinit, ništa.
GROZDANA: Misusovo sveto ovo stvarno nije normalno, a što će Mirko reć kad dozna za ovo?
ANĐA: Mirko može doznat jedino kad dođe doma, jeli tako, ovaj put mi ćemo bez njegova
učešća a on će razumjet da je to bilo radi stana i da on sada mora napravit to dijete koje se već rodilo, ajde bona on je razuman čovjek neće protiv sebe.
GROZDANA: Da znaš to mi je jako čudno, moram glumit rodilju a kurc…ups skužajte, oću reć a muža ni omirisala nisam. Nekako mi je to s neba pa u rebra. Bože sačuvaj kad bi se to
otkrilo koja sramota slobodno bi se mogla u more itnit da me poidu raci govnari. A ko bi se smija u crikvu pojavit? Ne znam, ne znam, to je priviše neozbiljno za moje godine, ludo skroz, ludo i šašavo, kako bi rekla..
ANĐA: Djeluje ti kao šala, a, a znaš bona i sama da se od šale i djeca prave pa opet postanu ljudi, jeli tako baba? A što se crkve tiče, bona poslije ćemo se fino ispovjedit i Bog će nam oprostit jer smo napravili dobro djelo. Baba bona reci i ti koju pametnu da te čujemo.
JASNA: Da rečen koju pametnu? Ma nu nje, a ka sam ja govorila ludo, ludo jedna, ja san lipo kazala da učinidu još jednoga malega ma nisam znala da se može danas i rodit dočin san rekla, a izgleda da može. O sveti Mikula moj mora bit da san skroz pošla na kvasinu. Bome nije se moglo u moje vrime tapunat i rodit u isti dan! Znaš šta, jedino ne bi bilo lipo da me u ovin godinama vode u prdekanu a za drugo ća me briga.
ANĐA: Kakvu bona prdekanu, tamo više ne iđu obični ljudi nego sve odabrani kadar šta ti je. Tebe bona ne bi apsili ni da banku očerupaš jer moš reć da si senilna i da si mislila da ti je to kuća a kamo li ćeš u prdekanu zato što se dijete rodilo a u stvari se nije ni rodilo, zapravo to ne mora niko ni znat jel tako, a ovi iz stambene komisije ako bi ikad i doznali što smo napravile moraju mučat radi svoje sramote, oni će se potpisat na zapisniku nećemo mi bona.
GROZDANA: Po tvome izgleda da ja moram rodit jesam li te dobro ubrala? A što ako se u međuvremenu nađe kogod da čačka pa dozna što smo učinile, di smo onda?
ANĐA: Onda smo bona ovdje gdje i sada, rekla sam ti malo prija samo ti od straha ne čuješ što ti ja govorim. Nemaš se što mislit jer što duže razmišljaš sve više ćeš se bojat, ajde bona osvijesti se šta ti je.
JASNA: Stani, stani, imamo problem, veliki problem. Marica, stara Marica vaik je po kućama ka da porez skuplja, ona će doć sto po sto a ako ona sazna to ti je ka da smo na pjaci radile i pričale, ća s njon napravit, kako se nje rišit a? Dobre smo prije, ćakulamo, popijemo kavu a nekad i bićerin rakije a pomogne mi nekad dić mriže ne mogu reć da nije e, vrag je odnija.
ANĐA: Ma vidi belaja, bona nećemo sad radi nje odustat, to nikako, mi svoje moramo napravit a ti baba pošto je to tvoja prija riješi je se za danas kako god znaš i umiješ.
JASNA: Najbolje da je bekeknem kad dođe i gotov posal a. Kako da je se rišin, ća da učinim? Nije to drob o ribe pa da je bacin u more, što ću?
GROZDANA: Bože sačuvaj kakve mi planove kujemo, srića da nas niko ne čuje i ne vidi inače bi svršile u ludnicu ili u tamnicu.
ANĐA: Ma šta je sad, bona ti kao da ne želiš taj stan je li? Mi tebi pomažemo, bona pozitivno razmišljaj, emitiraj pozitivne vibracije pa će sve krenut kako valja, a ti baba pokušaj lijepo Marici reć da ne dolazi, da nisi od volje a ako ne onda se lijepo posvađajte i sutra će te se pomirit i dobro, kao da bi bilo prvi put da se posvađate.
JASNA: Znaš šta, reću ja njoj da imaden proljev svakih pet minuta radi starije neviste a?
ANĐA: Eto bona viš da se može kad se oće samo nemoj da ti se stvarno dogodi pa da svi bježimo od tebe.
JASNA: (pogleda kroz prozor) Ajme, evo stiže vapor a mi se zaćakulale, a ća sad, čija smo sad vojska.
ANĐA: Nema bona frke, polako svi znamo što nam je činit i ne smije bit panike a mi Grozdana iđemo gore da te sredimo i ja ću ostat gore da ne bi mali plakao a ti baba pripremi ostalo. Jasno? (kimnu glavama)

JASNA stavlja na šporet dva velika lonca vode a onda ide u dvorište i širi pelene, zatim uzima drvene skale i ide iza kuće pa ih nasloni na prozor kako bi se Anđa mogla skalat kad budu zvali babicu. Prije nego babica siđe vani da bi ušla na glavna vrata, Grozdana mora otići gore da bi pazila na maloga. I uto se pojavi Marica na vrata.

MARICA: Jasna moja dobro jutro, ća si se razmahala jutros ranije oli je nešto slabo ili si ćagod snila da te koji god pritiska a?
JASNA: Mare moja, molim te ka Boga da me danas ostaviš na miru pa ćemo sutra popit kavu i ćakulat do mile volje a sad ti niman ni trunka vrimena i ajde lipo kući.
MARICA: Misusovo sveto, jel me to tiraš iz kuće? Lipo Gospe mi, jeli to za ozbiljno ili se šalaš a?
JASNA: Najozbiljnije Mare moja, ajde pa se vidimo sutra.(lagano je gura vani)
MARICA: Nisan ni ovo još doživila, za isukrista, gren gren ma reci mi zašto me tiraš ća ti se zgodilo ali ti ni dobro?
JASNA: Mare lipo ti govorin da nisan od voje uvatila me litavica i svako malo trčin u zahod i ae lipo ća ae.
MARICA: Pa me radi guzice tiraš iz kuće ka da ja ne mogu sidit dok ti sereš. Dobro dobro ali nemo me slučajno zvat da ti pomažen oko mriža, misliš da ja ne mogu bez tebe koja beleca o-o.
JASNA: Ajde lipo k vragu samo za danas a sutra smo opet prije, ae lipo k vragu od mene ae.
JASNA: (zatvara vrata) Gospe moja mora bit da san stvarno išenpijala kad činin ove monade od sebe, a ća se more, more bit da ćemo napravit i dobro dilo nika' se ne zna.

Jasna odlazi do prozora i gleda. Grozdana s velikim trbuhom silazi niz skale i ona ide do prozora.

GROZDANA: Baba iđu li maškari, eno ih Boga mi sad nema nazad pa što bi, što ti kažeš?
JASNA: Mater ti je baba jes čula. Ne more bit lipje, sad sam se posvađala s Maricon biće si
čula i radi čega a? Radi tvoje smrdljive pizde ka da nisi mogla rađat ka ti je bilo vrime vengo sad.
GROZDANA: O božemesačuvaj ludih baba i pijanih didova. Odnija đava Teslu i teslicu na. A jesan čula san da si je potrala baš mi je žao bilo… nu, nu, onoga maloga debeloga nešto beštima i vadi maramicu hahaha, iđem ja na otoman sad će oni samo što nisu. (legne na otoman kao prava rodilja koja će svaki čas dobit trudove a na vratima se začuje kucanje). Baba nemoj odma otvorit da ne ispadne kako smo ih virile es čula, neka malo počekaju.
JASNA: (Poslije drugog kucanja otvara vrata) Jeli to neko kuca a?

Na vratima se ukažu tri muške osobe. Prije nego priča krene dalje evo nekoliko redaka o trima osobama koji sačinjavaju stambenu komisiju. Predsjednik komisije omaleni debeljko prošao je pedesetu, proćelav, nosi tamno-plavo odjelo u čijim džepovima uvjek ima nekog materijala a zbog i onako velikog trbuha ne može zakopčat sako pa mu to daje komičan izgled. Kravata je malo otpuštena zbog vrućine ali je ne skida. Voli biti glavni i zapravo smatra da i ne može to biti nitko drugi. Crna diplomat tašna u kojoj su dokumenti čini se prevelika u odnosu na njegovu visinu. Voli piti žestice ali svakako dade do znanja kako to njemu ne smeta. Voli se hvalit i tu mu nema premca a bome ni granica. Uza se mora imati nekoga da mu klima glavom i tako potvrđuje ono što kaže. U ovom slučaju to je drugi član komisije mladić oko 25 god osoba koja je završila školu za osobe s posebnim potrebama, njega je predložio gore spomenuti predsjednik i insistirao je da se izabere kao člana komisije.
Nosi rebatinke i majicu dugih rukava koje je zavrnuo do lakata. On je isključivo tu da sluša svoga gospodara. Treći član, čovjek Mirkove dobi, umjerene visine ima osobinu da voli podbadat pa zbog toga nije omiljen kod predsjednika. Dakle ova trojka će danas donijet odluku o dodjeli stana. Predsjednik desnu ruku sa maramicom drži na lijevom ramenu a u lijevoj ruci tašnu.Vrata su se otvorila.

PREDSJEDNIK: Dobar dan! Da li ovde stanuje drug Mirko Dorba?
JASNA: Dobar dan i vamin, je stanuje ode ma on vam je sad na poslu, a ko pita?
PREDSJEDNIK: Gospođo mi smo stambena komisija, verovatno vam je reko da ćemo danas doći, jel smemo ući?
JASNA: A izvolite uđite ka ste navalili kako ne. Jeli Grozdana, reče li Mirko da će doć ovi iz nekakve komisije.

Ulaze u kuću i predsjednik odloži torbu na pod kako bi oslobodio desnu ruku da se može rukovati pa lijevom nekako pridržava maramicu na ramenu.

GROZDANA: Je bogami je, reka je da će doći neki ljudi kako ne, dobar dan i oprostite mene je stislo pa se ne mogu dić da vas pozdravim.
PREDSJEDNIK: (pruža ruku Jasni a ona se mrgodi) Da se prestavim ja sam presednik fabričke stambene komisije, visoko kvalificirani diplomirani mašin bravar sa državnim ispitom Petroši Živoljub Lala.
JASNA: Ja sam Jasna a to što nabrajaš, je li to za svih vas a?
PREDSJEDNIK: Naravno da ne, ja sam kazo za sebe a oni će za sebe, pa da.
JASNA: Grozdana, di ti je lapiš i bokun karte moran ovo zapisat jerbo ću ja to zaboravit.
PREDSJEDNIK: Drugarice Jasna ne brinite se ja vam ne patim za titulama znate pa me možete jednostavno zvati, 'druže presedniče', pa da.
JASNA: Druže prisidniče ne čini li se vamin da van ruka vonja ka, kako bi rekla…
PREDSJEDNIK: Imo sam nezgodu, pa da, ovi vaši galebi, zapravo jedan, jedan mali galebić jel tako, ono znate malo se…pljuc. Pa da.
JASNA: Ovo? To od galeba?
PREDSJEDNIK: Pa da!
JASNA: Ma ća to govoriš dobri moj prisidniče, nije te valjda galeb posra? Daj da vidin…mile ti nedilje nije da se posra nego se izbaljegao bogati. Misusovo sveto pa di će pravo na prisidnika jadan ti je on ne gine mu robija.
GROZDANA: A skužajte evo ja se ispričavan u njiovo ime. Biće da vas nije pripozna e, a inače ode kod nas reču da je to srića kad galeb koga pos…ups, oprostite. Jel tako baba?
JASNA: A je je i srića je ća krave ne letidu e.
ANTE: (pruža ruku Jasni ali lijevu) Ja sam Ante, ode domaći.
JASNA: Ća si ti livoruk a?
ANTE: Ma nisan ali vaša ruka, galeb, znate već ne.
JASNA: (miriše ruku) Pfu vrag mu sriću odnija da mu odnija, bome vonja mi ruka pa ću je morat oprat ali kad se rukujemo. A ti mali, ki si ti?
DRAŽEN: Ja sam Dražen, polukva...
PREDSJEDNIK: Ćuti mali uši ti tvoje, pa da.
ANTE: (šapne na uho Draženu)
DRAŽEN: Druže presjedniče meni je žao.
PREDSJEDNIK: I treba da ti je žao, pa da… čekaj, a šta je to tebi žao?
DRAŽEN: Žao mi je što vas je galeb malo pokakio.
PREDSJEDNIK: Drugarice Jasna ja moram hitno do kupatila, gde vam je kupatilo, pa da.
JASNA: Odma je tute u dvorištu druže prisidniče, a oti vaš galeb je pari mi se bija digoda na piru kad se tako naždera ili je poji one drobove ća san bacila, biće Isukrsta mi.
PREDSJEDNIK: Mali idi ispred mene, (kaže Draženu) pa da.
ANTE: (ide prema Grozdani ispružene ruke i rukuje se) Dobar dan kako ste, jeste li bolesni ili…
GROZDANA: Dobar dan i vami, nisan bolesna nega to ili, evo čekam svaki čas da zakmeči.
JASNA: A ća se more moj mladiću, kote se ka kunci božemiprosti, a okle si ti a, jesi li i ti oženjen?
ANTE: Da oženjen? I dica mi se već žene moja gospođo, ja sam vam Mirkovo godište a kako vidin Mirko ka momak ha. Pravi dicu, neka pravi ima i pravo.
JASNA: A biće da in se omaklo moj Ante, biće da je vinko (čini mot da pije) tu imao svoj dija, nije to bez nike. A reci ti meni zašto je oni vaš drug zva maloga sa sobon, oli ni moga sam oprat govno s ramena.
ANTE: E nije to, to vam je njegov posilni a mali je malo ono (vrti prstom po sljepoočnici) i malo prija ga je ka uvridija pa mu sad u kupaoni drži prodiku a kad se vrate onda će mu se mali morat opet izvinit da svi čujemo.
GROZDANA: A to je tvoja barufa Ante, ti si maloga nagovorija da mu ono reče e.
ANTE: Jesan ne poričem, on je tog malog sam izabra i služi mu samo za dizat ruku kad mu on reče zato ja malo ka podbadam.
JASNA: Ka da vi ne morete izbrat čovika koga vi oćete ća van je u glavi.
ANTE: Ko te pita što mi oćemo, mora bit komunjara i Bog.
(ulaze Lala i Dražen i idu prema Grozdani da se rukuju)
PREDSJEDNIK: Ja sam presednik fabričke stambene komisije, diplomirani, visoko kvalificirani mašin bravar sa državnim ispitom Petroši Živoljub Lala! Možete me jednostavno zvati druže presedniče. Pa da.
GROZDANA: Ja sam Grozdana Mirkova žena, oprostite (stenje od bolova)
JASNA: Izvolite vi za stol komodajte se, sidite, odmorite malo, a ća moremo skužajte ća je vako ispalo.
PREDSJEDNIK: Drugarice Grozdana jeste li bolesna? Izgleda mi da smo došli u nezgodno vreme, pa da, a Mirko nam nije ništa kazo kad smo mu se javili da dolazimo ovamo.
JASNA: Dabogda i tebi žena vako bila bolesna moj prisidniče, nije to ništa moj druže kud ušlo tu izašlo i gotovo.
PREDSJEDNIK: Da nije pokvarila stomak? Pa vidite da ima bolove moramo pomoći ženi ne možemo ovako gledati kako se muči, pa da.
JASNA: Onoliko titula imaš ma jope joj ne moreš pomoć moj druže prisidniče. To mora van
razumite li vi mene tute, ća ti je u glavi oli ne vidiš da je kujava i da će svaki čas rodit.
GROZDANA: Oprostite, stvarno mi je žao nisam očekivala da će me baš danas uvatit a što sad mogu, protiv prirode se ne može.
DRAŽEN: (napravio je gadljivu facu) Neće se valjda ovdje okotit i da mi to moramo gledat?
PREDSJEDNIK: Ćuti balavac jedan! Ne kaže se okotit nego porodit… zar ti nisi trebo nešto drugo kazati. Pa da.
DREŽEN: Jesam druže presjedniče, izvinjavam se za ono malo prije.
PREDSJEDNIK: Koje malo prije, jasnije to izgovori da drugarice i drugovi čuju, pa da.
DRAŽEN: Ono sa galebom, eto nije mi žao.
PREDSJEDNIK: U buduće pazi šta govoriš i sedi tamo do zida, Ante sedi i ti pa da počnemo radit. Pa da.
ANTE: Što da počnemo u ovakvoj situaciji, triba nekako ženu pribacit do grada čoviče, žena rađa oli ne vidiš a mi ćemo kao raditi, šta ti je.
JASNA: Kakvoga grada? Da se niste usudili dirnit je. Ne bi stigli ni najbržim brodom do po puta, nema druge nego će rodit doma ka i ja ća san rađala a ća će joj bit. Samo vi sidite i radite svoj posal a ne bacigajte na nas snaći ćemo se mi.
ANTE: Lala, pardon druže prisidniče ti bi moga pozvat vojni helikopter tu iz kasarne.Ti imaš dobre veze znam da si i sa pok.Titom bija na večerama i sastancima pa će tebe poslušat. Moramo to učinit da je pribace do bolnice da se što ne iskomplicira.
PREDSJEDNIK: Prava ideja, prava ideja. (obraća se Jasni i Grozdani) Ja sam, ne da se hvalim ali bio jedan od najperspektivnijih mladih političara u državi. Mene je Tito puno voleo i stalno tražio da budem uz njega i naravno dobijao sam diplome. Pa ja vam, ne da se hvalim, kod kuće u Banatu u svojoj sobi imam puna dva zida obešenih diploma, pa da. Gde smo ono stali, pa da, sedimo da radimo.
ANTE: Nismo tu stali bogati nega da pozoveš helikopter da pribace ženu u bolnicu hitno je. Kako ću kolegi u oči pogledat ako se što desi, kako?
JASNA: Muči Ante ne prikidaj druga prisidnika u poslu, zna on ća čini. Ma ni govora kakva bolnica ća van je, ona će svaki čas roditi, jel tako nevisto đava te odnija berlavu. (Grozdana jauče od bolova pa se svi okrenu prema njoj, gledaju je i ne znaju što će.)
GROZDANA: Tako je sukrvice moja, to ja svekrivi od milja, tepan joj malo, evo će svaki čas povirit. Odnija đava Teslu i teslicu na.
ANTE: Vidiš druže prisidniče, od tih tvojih diploma imaš koristi samo toliko da ne moraš pituravat zid tamo di su obišene. Ajde pomozi ženi, učini nešto nemoj da se dogodi tragedija nedajbože.
JASNA: Misusovo sveto a ća je vamin? Ni govora! Ante muči jezik prigriza, prisidniče ne slušaj ti Antu znamo mi ća činimo. Ajde lipo sidite i radite svoj posa a ja gren po babicu e, to će bit najbolje. Grozdana ti se malo strpi i nemoj ga odma pustit van, sa ću ja oma dovest babicu.
PREDSJEDNIK: Ipak vi sačekajte tu a ja ću otići do kasarne da pozovem helikopter pa ćemo mi s rodiljom u bolnicu, dobro Ante govori, pa da.
ANTE: Prije nego svi negdi pođete pogledajte oće li past koja kap kiše.
JASNA: Kiše? Moca i sina kakve su ti to gatke, kakva kiša a nigdi oblačka ni za lik, ća ti je u glavi. A i da ima oblaka ća će ti kiša oli ti triba kumpire zalit.
ANTE: Nije za kumpire nije, nega da se čovik more napit da ne umre od žeđi e.
GROZDANA: Ajme sramote, nismo ljude ni ponudili pićem. Baba izvadi in pit prija nega ideš, ae molin te ka Boga.
DRAŽEN: Ja ne bi pio, ja bi marendao tako je rekao drug presje…
PREDSJEDNIK: Ćuti uši ti tvoje! Pričaj samo kad ti se kaže jasno, pa da.
DRAŽEN: Jasno mi je to, ali mi nije jasno kad ćemo marendat a gladan sam.
PREDSJEDNIK: Oprostite mu, šta možemo mlad je skoro pa dete. Pa da.
(Jasna donosi na stol vino, rakiju, čašice, čaše i bokal vode)
JASNA: Evo lipo se komodajte a prija nega pođen odvest ću ja tebe gore u kamaru draga moja nevisto đava ti pizdu odnija da ti odnija. (kaže Grozdani) Da ti njima ne smetaš tute neka ljudi radu. (uhvati je ispod ruke i lagano idu prema skalama a za Grozdanom se vuče i odmotava neki povoj. Dražen je čučnija i uzeo kraj povoja pa poteže ali ga je Jasna na vrijeme vidjela)
JASNA: Mali đava ti jaja odnija ostavi to što nisu tvoji posli ala.
PREDSJEDNIK: Nema potrebe gospođa Jasna da je vodite gore neka porodilja ovde leži a evo ja trčim po helikopter da ženu prebacimo do bolnice, evo odma krećem. Pa da.

Diže se i krene prema vratima a Jasna pusti Grozdanu i skoči predanj pa stane na vrata.

JASNA: Da se nisi usudija es čuja! Ni govora, nikuda ti ne greš neš ti sramotit moju poštenu kuću ka da mi ne znamo dite dočekat u svojoj kući nega će se vući po bolnican da uvati kakvu boljećinu ili bateriju. Sin se mora u kući rodit inače nikad domaćina od njega esi čuja? Cili život bija bi kopito o tovara ako se u kući ne rodi. Da se nisi usudija metnit mi kastig na ovu poštenu kuću es čuja, ala tamo sidi ili šetaj ali nema vanka. A šta da se oti heliokopter negdi surga ili mu goriva nestane pa di smo onda an? Da mi nevista u more pane pa da je obotnice oglođu đava joj pizdu odnija i ko bi više ija obotnice. Ća ti misliš da smo mi mačji kašalj druže prisidniče? Ća smo mi žene u stanju učinit nije u stanju sto pametnih da znaš.
(Onda se izgalami) Vrime je…šta se čeka…ala muški na posal, ajmo.

Članovi komisije stoje incukani jer se nisu nadali oštrom Jasninim nastupu a Lala se češka po glavi pa smiruje situaciju.

PREDSJEDNIK: Smirite se smirite se gospođo Jasna ali znate ipak bi rodilja morala do bolnice, pa da.
JASNA: Ala sidi tamo i radi ala.
ANTE: Bilo bi najpametnije da se lipo pokupimo i odemo ća pa ćemo doć drugi put, a što možemo drugo kad je situacija takva.
PREDSJEDNIK: Sad ću ja to predložit drugarici Jasni da vidimo šta ona misli.
JASNA: Ma ća van je u glavi, sidite tute i radite svoj posa za koji ste i došli a mi ćemo naš el vi razumite naški. Ala nevisto idemo gore u kamaru da ne smetaš a onda ću poć zvat babicu, ala đava ti selo odnija i okle si.

Ponovo je vata pod ruku i Grozdana krene a kraj povoja koji joj je držao krpetine na trbuhu lizi po podu pa je skoro pala kad ga je nagazila. Morala je 'drob' dobro pridržat rukama da ne ispadne.
Polako su se uspinjale uza skale a muški iz komisije su gledali za njima kao da vide vanzemaljce. Onda su sjeli za stol i sipali po rakiju.

PREDSJEDNIK: Ja mislim da ovo ipak nije vreme za komisiju pa bi stvarno mogli doći drugi put to premeriti, napisati izveštaj i bodovati stanje. Pa da.
ANTE: A ja ti lipo kažem…
PREDSEDNIK: Dobro kad smo već tu da ispijemo po neku jer i tako brod ne ide odmah nazad. Pa da.
DRAŽEN: Ja sam stvarno gladan druže predsjedniče.
PREDSJEDNIK: Ćuti uši ti tvoje zar ne vidiš kakva je situacija. Kako možeš biti gladan u ovakvoj situaciji? Pa da.
ANTE: Ajmo po jednu putnu pa idemo ća.
JASNA: (silazi) Ća to govorite a, pa niste kukavice da se prepanete običnog porođaja, jeste li vi muški ili niste ća van je. Lipo tute sidite a ja ću potrčat po babicu i sve ide po planu.
DRAŽEN: Ja jesam.
JASNA: Šta srićo babina, šta si ti?
DRAŽEN: Pa muško. (otkopčava hlače)
PREDSJEDNIK: Ćuti ko te što pito, zakopčaj se balavac jedan. Pa da.
DRAŽEN: Pa ona me pitala i tebe je pitala moraš i ti pokazat.
PREDSJEDNIK: Slušaj mali, ti znaš šta smo se mi dogovorili i budeš li zezo bit ćeš kažnjen, a sad sidi di si jer i za di si nisi. Pa da.
ANTE: Oštro na prvu, kakva mene tek kazna čeka a prijatelju, ovaj druže prisidniče.
JASNA: Gren ja a vi se komodajte ka u svojoj kući, brzo ću ja. (Izađe vani i ode do drvenih skala koje su oslonjene ispod prozora da pomogne Anđi)
PREDSJEDNIK: (otvori tašnu i vadi fascikl sa papirima) Dobro, mi ćemo ipak počet, Ante evo papir i olovka pa ćeš vodit zapisnik a ja i Dražen ćemo premerit prostoriju, uzmi kraj metra i pođi do šporeta i stavi metar do zida.

Dražen uzme kraj metra i ode do šporeta na kome su poklopljena dva velika lonca sa vodom, nije mogao izdržat pa rukom podigne jedan poklopac no kako je bio vruć opeče se i baci poklopac na betonski pod koji zazvoni, on opsuje.

DRAŽEN: Pas mater druže presjedniče, mi ćemo danas za marendu imat samo čaj od pelena a ja to ne jedem.
ANTE: Sad će ti u oba lonca skuvat 'puru' od maloga pa ćeš morat sve poist, ko ti je reka da diraš, to je voda koja je njima potribna kod porođaja.
PREDSJEDNIK: Podigni poklopac i ništa ne diraj razumeš, drži taj metar da vidimo koliko ima…4,80metara a sad otiđi do televizora i pored njega drži metar do zida. Tako, ovde je 5,20metara.

Kako televizor stoji na hladnjaku Dražen ga otvori i jednom rukom traži a drugom drži metar, vidi ga presjednik pa vikne.

PREDSJEDNIK: Izdrži još malo, još malo kad kažem, pa da.

Grozdana sa gornjeg poda misleći da se njoj obraća, odgvara.

GROZDANA: Oću oću samo vi radite svoj posal, ne brinite vi za mene izdržat ću ja.
PREDSJEDNIK: (malo tiše govori) Jel vidiš šta radiš, idi natoči mi jednu rakiju radi tebe moram piti.Pa da.
ANTE: I ja ću jednu radi sebe a onda moraš i ti Dražene radi reda.

Napune čašice i ispiju Ante i Lala a Dražen se zagrcne i ostane bez zraka jer nije vičan piću.

ANTE: Šta je muški, ljuto, peče ha, a zamisli kako je onima (pogleda na Lalu) koji svaki dan moraju prolazit te muke.
PREDSJEDNIK: Pa da, neka zna kako je to. Idemo dalje, koliko je bilo kvadrata ova prostorija?

(slegnu ramenima)

PREDSJEDNIK: Uši vam vaše idemo ponovo merit, pa da.

(nakon ponovnog premjeravanja Ante računa)

ANTE: Ima ti ravno 24,95m četvornih, da zaokružimo na 25?
PREDSJEDNIK: Nema zaokruživanja, moramo biti pošteni i pravedni, je li tako Dražene?
DRAŽEN: Tako je kako vi kažete druže presjedniče.
PREDSJEDNIK: Idemo dalje, moramo premerit i sobe. Pa da.
ANTE: Nije u redu da sada idemo u sobu, možda se žena i skinula, ja mislim da nije u redu.
PREDSJEDNIK: (klima glavom) Ovakva situacija mi se nikada nije desila u mom životu. Stvarno nije u redu, pa da.
DRAŽEN: Mi ne moramo nju gledat, možemo zažmirit i mjerit jel tako druže presjedniče?
ANTE: Istina, ti ne govoriš puno ali kad rečeš bilo bi bolje da si muča.
PREDSJEDNIK: Dobro, pričekat ćemo drugaricu Jasnu pa ćemo je pitat šta da napravimo a sad pogledajmo listu bodova.
Ovako; na stručnu spremu ima 2, na radni staž 15 bodova, na podstanarstvo…a jesu li oni podstanari? Aha evo ugovora o podstanarstvu, dakle još 2 boda, na uvete stanovanja…šta da stavimo ovde pa tu im i nije tako loše pogotovo leti. Pa da.
ANTE: Pa ti si makar razuman zato i jesi presjednik bogati. Kako možeš tako govorit, pogledaj koliko dica imaju do škole, koliko im triba do bolnice, do posla, do trgovina, vidi ovu vlagu po zidovima a pogledaj pod, sami parket haha?
PREDSJEDNIK: Dražene što ti kažeš?
DRAŽEN: Kažem da sam gladan ko pas, nisam te trebao slušat nego sam mogo napravit sendvič a ti stalno govoriš da ćemo ovdje marendat.
PREDSJEDNIK: Nisam te to pitao nego za uvjete stanovanja. Pa da.
DRAŽEN: Stanovanja? Meni je dobro, mama kuva…ćaća nas hrani…
PREDSJEDNIK: Ćuti, ti ne znaš ni gde si a ne što sam te pito. Dobro, dajmo im 1 bod na uvete stanovanja. Pa da.
ANTE: Dva ili ništa, drugima smo i za bolje davali po 2 boda a znaš i kome i zato nemoj cipidlačit ne daješ iz svog džepa bogati.
PREDSJEDNIK: Dobro, na stanovanje 2 boda, na sebe 1 bod, na ženu 1 bod i sada dolaze deca. Tu imamo dva izvoda iz matične knjige Katica i Emilija obe su učenice, isti spol to je radi kvadrature stana znači mogu stanovati u jednoj sobi. Dakle prvo dete 2 a drugo 1 bod i to je ukupno 3 boda, pa da.
ANTE: A ono koje se ima rodit, to ne računamo?
JASNA: (ulazi u kuću i iza nje uzlazi Anđa) Evo nas, stigle mi, jeste li mogli sami? Ovo vam je naša babica Anđa.
ANĐA: (Anđa pruža ruku Anti no Ante joj pokaže na Lalu)
PREDSJEDNIK: (pruža joj ruku i prestavlja se) Presednik fabričke stambene komisije diplomirani, visokokvalificirani, mašinbravar sa državnim ispitom Petroši Živoljub Lala.
ANĐA: Ja sam Anđa bolan, babica (pruža ruku Anti pa Draženu i gleda oko sebe kao da traži porodilju) a di je porodilja?
JASNA: Gore je srićo, gore.
ANTE: Kud će gore nego što je al dobro, moram priznat da je babica ko curica.
DRAŽEN: Pa zato se i zove babica, da je stara bila bi babetina.
PREDSJEDNIK: Ćuti uši ti tvoje, babica je po struci, pa da.
JASNA: Ma šta babica, ona ti je…ma nju ti je Bog za sve stvorija,ona je bolja od najboljeg
Dotura koji se ikad rodija, zna sa travama, sa čarima, sa kavom, kartama, zna namistit nogu ili ruku kad je slomiš a to je na ovcan ispraksirala, nema što ne zna, ne tribaju nam majci kašule od kad je ona došla. A iz dlana ti može vidit ka da si na rengenu.
ANTE: A biće da je našemu predsjedniku što u rodu.
PREDSJEDNIK: Ante ne teraj šegu a jeli stvarno znate sa travama?
ANĐA: Ajde bolan to mi je u krvi kako ne bi znala.
JASNA: Lipo van govorin, ona je ličila pok.Marka, pok.Juru, pok.Jeru, pok.Vicu laka im zemlja, pok.Stanu…
ANTE: E, mora se priznat, ima dobre priporuke.
DRAŽEN: Ajde meni gataj iz dlana, ajde ajde da vidim ka ću se oženit.
PREDSJEDNIK: Ćuti uši ti tvoje, pa da.
DRAŽEN: Ajde molim te ajde gataj mi, ajde ajde.
PREDSJEDNIK: Mali beži u kut po kazni i pusti…
ANĐA: Ajme nemojte tako kad momak voli ja ću to njemu na brzaka, može.
PREDSJEDNIK: Razumete ne želimo vam oduzimati dragoceno vreme. Pa da.
ANĐA: Nema problema bolan, kad rodilja zovne ja iđem. Ae momak daj dlan. Ne taj nego onaj s kojim vodiš ljubav.

Sjednu nasuprot i Anđa pročisti grlo pa počne Draženu čitati iz dlana.

ANĐA: Vidi se sinko na tvoja belega da ćeš duga veka da živiš bela pčela da stekneš i sa dva zuba govna da jedeš, veruješ sinko u moga. Još se vidi sinko da imaš tri zlotvora koja ti rade o glavi jedan ti je ušo a dva ti stoje pred vratima. Još se vidi sinko da imaš neka bolova pa se prevrćeš s leva na desna banda i ne možeš da zaspeš ako oćeš to da izlečiš poslušaj moj savet pa ujutro kad se ustaneš uzmi jednu kašiku meda iz uveta i jednu iz dupeta pa pomešaj sa pola litra hladne vode i popij, veruj zlo će da ti istera i dobro da ti utera veruješ i sad u moga?

Neki su bili pažljivi slušatelji a neki se cerili a Dražen je rekao da nije ništa razumio. Onda je predsjednik zamolio.

PREDSJEDNIK: Ja sam želeo pitati nešto za čir na želucu ali nemamo sad vremena(odozgo se čuje stenjanje i krikovi ) da vas mi ne ometamo pođite vi porodilji, pa da.
ANĐA: Baba, trebam peškira bona, pelena, tople vode i to što prije. (odlazi uz skale a Jasna uzima lonac vode sa krpama da se ne opeče i nosi za njom gore)
PREDSJEDNIK: Hrabra žena mora se priznati, odakle joj onaj bosanski naglaasak, bit će da je ovde u službi. Gde smo stali…pa da.
DRAŽEN: Kod marende smo stali.
PREDSJEDNIK: Mali ćuti već jednom, hoćeš da te pošaljem gore kod njih da im pomažeš, pa da. Dakle dvoje dece…
JASNA: (Silazi doli pa čuje kad je rekao 'ono o dvoje dece') Jeli to pitaš za mene koliko dice imam, ja dvoje.
PREDSJEDNIK: Ne za vas drugarice Jasna, već Mirko i Grozdana, imamo izvode iz matične knjige rođenih od dvije cure.
JASNA: Je bome, tako je, dvoje.
ANTE: To su vaša unučad pa ćete nam najbolje vi i pomoći. Mi se dvoumimo ovo radi bodova je li dvoje ili troje dice.
JASNA: Troje, troje a možda i četvero ko zna? Troje siguro tu je i moj mali Nenad.
PREDSJEDNIK: Ali drugarice Jasna mi nemamo to na pismeno a Mirko nam nije govorio da ima troje dece. Pa da.
JASNA: A moj Mirko, on vam je moj prisidniče miran i stidljiv pari ženskica, zato on vamin nije ni kazao da je napravija još jedno dite, srami se viruj ti svojoj Jasni.
PREDSJEDNIK: Dakle, treće dete je sin ako sam dobro razumeo, pa da.
JASNA: E, moj mali Nenad ima ime na mog pok. muža neka mu je nazdravlje.
PREDSJEDNIK: Pa gde vam je taj unuk da ga vidimo, dovedite ga, pa da.
JASNA: A to, ne može nije se još rodija bogati, još malo pa će ga babica donit da mu vidite jaja dašta. A valjda ćete i dat štogod ditetu, red je.
PREDSJEDNIK: Aha, vi govorite o tom detetu, ima ime, muško je, a nije se rodio?
ANTE: Ja slušam pa se čudim o čemu vi govorite, mogli smo do sad svršit posal i poć ća.
DRAŽEN: Mogli smo mi do sad marendat.
PREDSJEDNIK: Stali smo kod dvoje dece jel tako. Pa da.
ANTE: Nismo kod dvoje već kod troje, pa svaki će čas rodit, oli ne čuješ ove krikove od bolova.
JASNA: Ća van je u glavi, pa naravno da će rodit a zašto sam ja hodila po babicu.
DRAŽEN: Čuj, čuj…kao da sam čuo dijete da plače, jeste li i vi čuli.
PREDSJEDNIK: Ne.
ANTE: Ni ja.
JASNA: E a more bit da je mali zaplakao.
DRAŽEN: Kako ako se nije rodio?
JASNA: A moj sinko bit će da plače unutra pa se kroz portelu čuje e. Đava ti jaja nosa.
DRAŽEN: Je li može to druže presjedniče?
PREDSJEDNIK: Ćuti uši ti tvoje. (vadi pravilnik i lista) Vidite, mi moramo raditi pošteno i po zakonu ne dobijaju se stanovi svaki dan. To je životno pitanje i zato moramo poštovat pravilnik a to jest, moramo imati izvod i za maloga Nenada ili kako će se već zvat, i preko toga mi ne smemo radit, pa da.
JASNA: Ma ća to govoriš, da ne priznaš moga unuka? Da on neće dobit oti jedan punat? Misusovo sveto taman posla.
ANTE: Ja sam za to da se poštuje pravilnik ma ovo je slučaj koji nismo imali u praksi da nemamo papira a imamo dite pa ako se ja pitam onda sam prije za dite nego za papir.
JASNA: Tako je Ante srićo moja, kaki papiri, muke napravit kartušinu. A ti mali, zašto si ti?
DRAŽEN: Ja sam za marendu, ja više ne mogu čekat.
PREDSJEDNIK: Ćuti mali i natoči nam po jednu, pa da. Drugarice Jasna, kako to vi znate da će se roditi muško kad ste mu već dali ime? Pa da.
JASNA: A bogati draga po trbuu bogati ka da mi je prvi put, nu ti njega što pita. Oš i da ti kažem kolikoga će pišu imat, oš?
PREDSJEDNIK: Dobro dobro, videćemo, pa da.
JASNA: A ti si gladan eli srićo, ja razumim malega velika je ura, gren ja pitat Anđu je li san joj potribna a ako ne da ložin vatru. (pođe gore)
PREDSJEDNIK: Ante, ne moženo tako odlučivat, ipak je ovo vrlo ozbiljan poso i ne želim biti prorok. A ako se što dogodi u porodu a mi nemamo nikakav papir, pa da.
ANTE: Ma daj prisidniče ne zovi vraga šta se može desit?
JASNA: (silazi) Vrag ti papir odnija da ti odnija, papir mi duperamo za ložit vatru i za brisat da prostiš gospoju guicu a ja vam sad grem naložit vatru da bacim na gradele ove friške božje darove da napunite guicu. (izlazi)
DRAŽEN: A oće li bit i ručak kad je ovoliko sati….šta se ona gore ovako dere ja to ne mogu slušat.
ANTE: Dera bi se ti i još više kad bi ti izlazilo deset puta više nego je ulazilo, da vidiš kako bi se dera.
DRAŽEN: Pa ko je gonio onako staru da se…
PREDSJEDNIK: Ni reč više da nisi pisnuo je li jasno. Pa da. Ovo za ove bodove…moramo rešit po pravilniku, ako tako ne rešimo moram to predočit radničkom savetu i čekat njihovu odluku. Pa da.
JASNA: (ulazi) Vatra gori, stavila sam lozje pa će to za deset minuti sve biti gotovo, a sad bi ja stavila pjate, jeli ja vamin možebit smetam?
ANTE: Druže prisidniče možemo li mi ovo prekinit da marendamo ka ljudi pa onda nastavit. Nije radi mene nego radi njega, mali je gladan a kad je gospođa Jasna već odlučila nije red
da je odbijemo.
PREDSJEDNIK: Može može, samo drugarice Jasna niste to trebali. A dok vi to pripremate mi će da razmislimo šta da napravimo, pa da.

Pokupi papire i sprema ih u tašnu pa se diže od stola i ode do prozora, gleda prema moru. Ante i Dražen pošli su vani oprati ruke a Jasna postavlja pijate, kruh i pinjure.

PREDSJEDNIK: Imate, drugarice Jasna vrlo lep pogled odavde. Pa da.
JASNA: Ća će mi pogled druže prisidniče kad san ja i tako svaki dan i tamo i na moru, ća iman gledat, ja to živin pa mi i dosadi.
PREDSJEDNIK: Gledam ono parče zemlje tamo (pokazuje rukom) čije je ono?
JASNA: Koje gledaš…ono di je vezan tovar? To ti je isto moje, mali dolac ili tovarov dolac da prostiš.
PREDSJEDNIK: Vrlo lepo parče, vi to verovatno ne prodajete, pa da.
JASNA: Da ti pravo rečen moj prisidniče nisan o tome razmišljala a i morala bi se razgovarat sa sinovima.
PREDSJEDNIK: Imate još sinova?
JASNA: Iman, kako ne, Goran navigaje na strancu pa ga nima doma.
JASNA: (uzima ribu i ide prema vratima) Gren ja stavit ribu a vi skužajte.

Ulaze Ante i Dražen.

ANTE: Samo vi radite svoj posa, presidniče ajde po jednu ljutu i ti Dražene, e moraš se naučit s ljudima pit bogarati kakoš čoek postat.

Iskape čaše a sa poda se čuje napinjanje i stenjanje više nego prije a oni sa podignitim čašama gledaju prema gore, iščekujući i tada se začuje dječji plač, pogledaju se.

PREDSJEDNIK: To je to, nazdravimo za novi život, dede mali natoči po jednu. (podignu čaše) Za novi život, pa da.
ANTE: Za sritan i dug život. (na iskap)
DRAŽEN: (podiže da i on nazdravi) Evo i ja za..zašto mi se vrti u glavi?
JASNA: (ulazi) Kako ti se neće vrtit mlatimudane jedan, đava te ne odnija ostavi se te rakijetine mlad si ti moj sinko.
ANTE: Neka ga neka nazdravi, postala si baba.
DRAŽEN: Pa ona je i bila baba.
JASNA: A tako, misusovo sveto daj onda i meni jednu da nazdravin mome malome mudonji.
PREDSJEDNIK: Nećete otić gore da ga vidite, pa da vi već znate da je muško.
JASNA: Ća ću ga gledat dite ka dite gospeti a izgorit će mi riba, moran vazest uje. (uzima bocu sa uljem i izlazi, no taman se onda pojavi na vratima Marica)
MARICA: (panično) Jasna, Jasna eno san priko oka optala kako ti lopov izlizi kroz prozor iz kuće. Je bogami niz one drvene skale ća su oslonjene na zid. Je tako mi ti živila.
JASNA: Đava te lipi odnija tebe i lopova i skale, muči više ma ća ti je u glavi. Doma ajde viš da si popila koju više nemoj me sramotit prid ljudima, doma ajde es čula.
MARICA: Ajme nisan ni vidila da imaš goste, a nisi mi ništa govorila. Jasna nisam pila svega mi ne šalim se ae ti lipo zovi miliciju dok je navrime.
JASNA: Muči đava ti pogani jezik odnija.
DRAŽEN: (pruža Marici čašu pića) Ajde baba i ti nazdravi znaš da se mali rodio.
MARICA: A?
DRAŽEN: Rodio joj se unuk moraš joj nazdravit e.
MARICA: Ma znan to, je je lipo dite što je je.
ANTE: Kako se vijest brzo širi, ki požar.
PREDSJEDNIK: Gospođo Marice, da se predstavim, ja sam presednik fabričke stambene komisije diplomirani mašinbravar sa državnim ispitom Petroši Živoljub Lala. Pa da.
Ajde da se kucnemo za zdravlje deteta, živeli. A vi znate da se rodilo dete?
MARICA: Misusovo sveto a kako ne bi znala.
PREDSJEDNIK: Mislim ako ne znate jelte. Pa da.
MARICA: Da neću znat a svaki dan smo skupa, a vi bićete prugom došli a? A šta činite ode a?
PREDSJEDNIK: Pa u vezi stana znate, sad kad se rodio sin imaju puno više šanse, pa da.
MARICA: Aaa…
JASNA: (podvikne) Dabogda ti se sve ukiselilo osim kupusa i mlika ae dođi mi pomoć da ovu ribu ispečen ae đava mi te lipi odnija da te odnija.
MARICA: Čekaj da rečen….Znači nisi ozbiljno mislila ono jutros elda.
JASNA: Brzo tamo riba će mi izgorit đava te lipi odnija da te odnija. (izgura je vani)
PREDSJEDNIK: Hajde da nazdravimo još po jednu, može pa da.
ANTE: Si vidio što su ti dobrosusidski odnosi, sve pršti od ljubavi ae nazdravlje.
DRAŽEN: (njuši) Čuje se neka paljevina, neko je nekoga opalio.
ANTE: Čuje se što je Jasna naložila vatru za ribu, a tebe je opalila rakija izgleda.
PREDSJEDNIK: Nemoj više da piješ dosta je za danas pa onda nastavi trenirati drugi dan.Pa da.
DRAŽEN: A kad se već rodio sin oće li bit i pršuta druže presjedniče?
ANTE: Svaka čast za ovo pitanje, bilo bi najbolje staru pitat oće li bit pršuta?
PREDSJEDNIK: Ne tjerajte šegu možda i nemaju pršuta. Pa da.
ANTE: A mi ćemo vidit pa ćemo znat ima li oli nema.
PREDSJEDNIK: Kako to možemo mi videt? Ako i imaju onda je to u konobi, pa da.
ANTE: Tako je, a mi nismo izmirili konobu pa sad iđemo jel tako.
PREDSJEDNIK: Ja se neću mešat, ako ćete vi sami idite ali se javite gospođi Jasni jer ona ima ključ. Pa da. (Odu Ante i Dražen vani sa metrom u ruci)
JASNA: (upada u kuću) Zašto se mora konoba mirit prisidniče, bar tamo ne spavamo, ća van je u glavi.
PREDSJEDNIK: (počeše se iza uha,zatekla ga je sa pitanjem) Kažete konobu, pa da. Dobro govorite gospođo Jasna mi treba da merimo sobe pa da. Sad ću ja njih pozvati da se vrate pa ćemo gore premerit. (pokazuje rukom)
JASNA: A nu mene šempjaste vi ste baš mudri da ne smetate porodilji vi ćete mirit konobu a to je ista širina. Nemojte gorika odit nema smisla e, ma pršuta nima ako ste to mislili.
PREDSJEDNIK: Nema govora drugarice Jasna, nismo mi došli vas ucenjivati pa da. Mi smo ljudi da se dogovorimo jel tako.
JASNA: A ća to prisidniče, ća se imamo dogovarat.
PREDSJEDNIK: Lepo narod kaže, ljudi smo jel tako, pa da.
JASNA: E ti si ljud a ja san žensko i ća se imamo dogovarat an?
PREDSJEDNIK: Da vam ne izgori riba drugarice Jasna?
JASNA: Neće Marica je tamo, ma ti nešto ka da bi reka a?
PREDSJEDNIK: Pa tako samo sam hteo da pitam jelte. Znate lepo je stan dobiti, puno lepo pa da.
JASNA: Sve je lipo ka se dobije a kamoli stan dobri moj prisidniče. Ća mi bodulice reknemo, bolje i po njega nego li prazna, e.
PREDSJEDNIK: Hehe, hteo sam da pitam bi li se moglo kupiti ono parče terena za jednu malu, skroz malu vikendicu, pa da.
JASNA: A za koga to dobri moj prisidniče?
PREDSJEDNIK: Pa za mene i moju gospođu drugarice Jasna.
JASNA: Za jednu miću miću vikendicu, da more stat na oni dočić di neki vežu tovara jel tako.
PREDSJEDNIK: Što volem pametne žene, pa da.
JASNA: A bili…to sa stanom mislim, bi li bilo sigurno?
PREDSJEDNIK: Ako je povoljna cena, pa da.
JASNA: Poklon skupa s tovaron.
PREDSJEDNIK: Sto posto, pa da.
JASNA: Evo ruka dobri moj i pomalo pošteni prisidniče.

DI JE VIŠE TAJ KLJUČ? Čuje se izvana Ante.

JASNA: Ća se dereš koju gospu evo me oma bila san ga zagubila e.

Jasna odlazi zadovoljna vani a predsjednik ode do prozora i zadovoljno gladeći bradu gleda u ono 'parče' terena što mu je upravo darovano.
Ulaze Ante i Dražen i 'raportiraju' predsjedniku.

ANTE: Slabo do zlaboga moj prisidniče, nema ništa osim malo pancete i u bačvi zera vina.
PREDSJEDNIK: Nema veze kad je kuća poštena i čaša vode je dovoljna, pa da.
DRAŽEN: Što ne kupe pršut kad im se rodio sin, kaže moj tata kad sam se ja rodio da je došo cili prasac u kuću.
ANTE: I pogodija je gospemi.
PREDSJEDNIK: Koliko je sati da ne okasnimo na brod, Ante imaš sat?
ANTE: O, mogli bi mi stuć čitavo janje i odojka do pruge, bez brige.
DRAŽEN: A, oće li donit janje?
ANTE: Oće ako ga ti napraviš.
JASNA: (Ulazi i nosi ribu na velikoj gvantijeri) Evo je, da kušate kako Jasna parićaje. Marica mi je pošla doma pa ćemo na miru jesti. (stavlja na stol)

Dok oni sjedaju za stol niz skale polako silazi Anđa i nosi malog Nenada umotanog u pelenu ali mu se vide glava i ručice. Vidi se da nije okupan, po glavi ima 'mlijeka'.

ANĐA: Evo malog Nenada, tako mi je rekla Grozdana da će se zvat. Samo da ga vidite pa ga nosim nazad da ga podoji.
PREDSJEDNIK: Mali, natoči de, da nazdravimo, pa da. Ovo me podsetilo kad sam ja dobio sina, original dete na mene naravno, pa da.
JASNA: Babino zlato, isti ćaća, neka si ti meni živ i zdrav a ti mali i meni jednu natoči da i baba nazdravi, a ća ćemo babici?
ANTE: Ja bi babici da…evo svoju čašu.
ANĐA: Neće babica, ima babica još posla bolan, ne smijem pit.
DRAŽEN: (Dijeli čaše sa pićem pa pogleda u novorođenče) Bljak kakve su mu to sline po glavi baš je balav.
PREDSJEDNIK: Mali ćuti i budi pristojan, pa da. Drugovi i drugarice podižem ovu čašu u čast malog Nenada, živeli!
ANTE: U zdravlje maloga i ja predlažem da mu darujemo 1 bod.
JASNA: U tvoje zdravje mali moj, ako ti svojin bodom doneseš stan onda bi te mogli zvat i Stanko, e ća me gledate,oli sad nimaju punat za stan?
DRAŽEN: A nismo vidili je li muško?
ANĐA: Nismo vidjeli ni jesi li ti muško pa ti vjerujemo, idem ja sad gore neka ga majka nahrani a moram ga i okupat.
JASNA: Da ti pomognem ća god a.
ANTE: Ma onako reda radi ipak bi mogli vidit jel muško da budemo sigurni radi bodovanja.
PREDSJEDNIK: Dobro govoriš, da da, možemo li videti pol deteta. Pa da.
ANĐA: A evo ti na, što ne bi moglo.

Brzo ga otkrije i još brže pokrije da se dijete ne nahladi a oni zadovoljni.

ANĐA: Idem ja sad. (penje se uz skale a ostali je prate pogledom. Oglasi se Jasna)
JASNA: Ajmo, sidite oladit će se riba, ala navali.(sjedaju za stol a Dražen se odma uvati posla, Ante isto no Lala neće.)
A ća je druže prisidniče, oli neš ist a mrtav bi je ija, je li dobra a?
DRAŽEN: Mmmm, poslije ću vam reć.
ANTE: Gospođo Jasna, ovo govori deset jezika, cukar i gotovo.
JASNA: E, fala van, ma ća ću prisidniku zaboga, a da van narižen malo pancete a?
PREDSJEDNIK: Ne morate se trudit gospođo Jasna, ja vam znate volem ribu pecat ja sam u pecanju osvajao mnoge nagrade, ne da se hvalim ali najbolji sam, pa i sad kad sam ovde na moru isto pecam, uvek imam kući ribe ali je ne volem jesti. Pa da.
JASNA: A, skužajte nisan znala, sad ću ja narizat pancete samo se malo strpite.(uzme nož i pijat pa ode vani.)
ANTE: A riba joj je za pet što jest jest, a ovo čime ona to začini je posebno ukusno za prste lizat, morat ću je pitat kako to spravi.

DRAŽEN brzo jede, nije vičan jesti ribu pa mu zapinju drače, pljuca po pjatu, vadi prstima drače iz usta tako da pojede zapravo samo kruha.

ANTE: Dražene, polako jedi udavit ćeš se (očito je piće učinilo svoje svi su opušteniji, pomalo zapliće jezik. Veseli su.)
JASNA: (ulazi i na pjatu nosi narizane pancete pa stavlja ispred Lale)
Evo moj prisidniče slatko ti bilo. I stalno oću da te pitan, je li ti moran govorit ono druže?
PREDSJEDNIK: (polako, uz čašicu rakije bez kruha mezi komadiće pancete)
Ne morate, kako želite, pa da.
JASNA: Znate kod nas ima jedna uzrečica koja kaže: Čuvaj se druga, vedrega juga, olujne bure i stare cure. E, lipi moji, tako je to ja doduše nisan cura nega udovica ali to mu dođe na isto.
ANTE: Onda prisjedniče, jesili čuja za onu staru kinesku.
PREDSJEDNIK: Ne znam na šta misliš, pa da.
ANTE: Ma onu, kaže, čovjek je ono što jede.
DRAŽEN: Pa šta je onda, panceta…
PREDSJEDNIK: Mali ćuti i jedi uši ti tvoje, pa da.
JASNA: Gren i ja sist do vas i pojist jednu da se štumik ima s nečin igrat, inače nisan gladna nama starima ne triba puno, je li tako prisidniče?
PREDSJEDNIK: Pa da, vama starima treba vrlo malo hrane, ni ja vam ne jedem puno znate. Pa da.
JASNA: Ne bi se baš reklo po štumiku gospemi, prošlo je tuda lipih bokuna.
ANTE: Nije on tome kriv znate, već njegova žena.
JASNA: A biće dobro i lipo parićaje pa ne može odolit es to mislija.
ANTE: Nije to ne, prisidniče da joj kažem?
PREDSJEDNIK: Baš me interesira šta si sad smislio, a reci možda se i ja nasmejem, pa da.
JASNA: A ća ne bi reka, neka čujen i ja, lipo je znati koju više.
ANTE: Negova žena je imala problema sa zubima, el tako Lala, ovaj prisidniče.
PREDSJEDNIK: Da, to je istina, morala je sve povadit, imala je priblem, pa da.
JASNA: Divice ti a ko je taj ki nema problema sa zubin. Daj đavlu sve što se nije rodilo s čeljadeton, i ća si reka?
ANTE: Pa ono kad je ostala bez zubi, teško je izgovarala neke glasove, brkala je slova i nije znao je li mu govori slovo D ili-ili B.
JASNA: I ća se on od slova nadebelija, ma ća ti je u glavi.
ANTE: Ma nee, ona bi mu govorila i neke riči u kojima ima D i B el tako prisidniče. I tako je on mislija da mu ona govori: 'Lala više jedi, Lala više jedi', i on je to privatija doslovno, nije se sitija da ona u misto D, misli na B, razumiš.
PREDSJEDNIK: (napinje se od smijeha ali se pokušava suzdržat i ništa ne komentira)
JASNA: (gleda Antu, očito da nije razumjela ništa od onoga što je govorio) Ma ća si to govorija, ća ti je u glavi, prisidniče ća on to govori niti riči nisan razumila.
PREDSJEDNIK: (očito zadovoljan ishodom) Čini mi se da nije ništa kazo, pa da.
DRAŽEN: Lalo više jebi La…
PREDSJEDNIK: Ćut uši ti tvoje kad te niko nije pitao, pa da.
ANTE: (na uho Draženu) Stara glupa skvo.
JASNA: Ća velite, je li marenda dobra a?
ANTE: Je, što je je, ne može bit bolja, no tija sam nešto pitat…ma nema veze nije ništa važno.
JASNA: Zato iman ja pitat, sad vi meni lipo recite kakve šanse imaju i koliko ćete im dati punata, da ne okolišan, oćelidu dobiti stan? Prisidniče, ti ka glavni reci mi pošteno.
PREDSJEDNIK: To nije gotova stvar znate, mora ići na radnički savet pa vreme za žalbe, to vam prođe dosta vremena.Pa da.
ANTE: Prisidniče, reci gospođi Jasni otvoreno, stvar je onakva kako ti odrediš a radnički savjet to potvrdi i gotovo. Ja sam za to da se da na maloga 1 bod a sad su im i uvjeti življenja gori, još jedan član, je li tako.
JASNA: Lipo i pošteno govoriš Bog ti zdravlje da, svudi je lipo svoga imat.
DRAŽEN: Druže presjedniče, je li ja trebam što govorit?
PREDSJEDNIK: Ne, samo ti jedi i uvek nešto drži u ustima e tako, pa da. Ovo je veoma odgovoran posao znate i sami, dati stan nekome rešili ste mu praktično sve životne probleme. Mi komunisti smo svesni da imamo težak i veoma odgovoran posao zato ne smemo pogrešit, moramo misliti na naše otoke jer ako olako podelimo svima onima koji žive na otocima stanove, ostaju otoci pusti, razumete, pa da.
ANTE: Kažeš ti komunisti daju stanove, pa prisidniče svima se odbija od plaće za stambenu izgradnju a mnogo je onih koji neće tražit stan i onih koji ga neće nikad dobit a sa druge strane, koliko je onih koji imaju stan, rastave se od žene, njoj ostane stan a on dobije drugi i dalje žive skupa. Zato nemojmo o tome, to je preteška tema za ovaj trenutak.
JASNA: Za Isukrsta što to moje uši čuju, jeli to moguće?
PREDSJEDNIK: Da da, drugarice Jasna, u pravu je Ante, ali mi ne možemo uticat na takve slučajeve, tu je sud da to reši. No mi ćemo sa naše strane napravit sve što možemo, zašto ne, ako bi Mirko pristao na zamenu stana.Pa da.
JASNA: Kakvu sad zaminu, su kim?
PREDSJEDNIK: Pa sa mnom, ja imam trosobni stan blizu pijace, puno lepa lokacija a podneo sam molbu za zamenu u novogradnji i imam dobre šanse da to ostvarim, zato kažem da bi to
bilo najbrže rešenje i najsigurnije.(diže se od stola, ode do prozora i opet gleda ono „parče“) Da li se razumemo drugarice Jasna. Pa da.
JASNA: I više nego dobro, jasno ki dan i Mirko pristaje na te uvjete ja garantiram! A recite mi di je ta zgrada u kojoj su stanovi?
PREDSJEDNIK: Mislite nova? Daleko od centra, pa da. Onda nemam ništa protiv, neka Ante dovrši zapisnik (vadi iz tašne fasciklu, gurne malo pjate u stranu i stavi ga na stol). Ante, ako ti je po volji možeš odma dovršit zapisnik.
ANTE: Da malo oprem ruke i tako sam se najeo, svaka čast (diže se i ode do sudopera oprat ruke i dolazi nazad)
Evo ja ću još dodat ovaj bod onda smo sve stavili, sad su, čini mi se na drugom mistu, eee, čestitam mali Nenad je donio veliku sriću ovoj kući.
JASNA: Je, divice mi i njegova mater još više, bez nje ne bi ništa od svega ovoga bilo, živila sto godin i ona pripizdina okle je došla.
PREDSJEDNIK: Daj da pogledam (čita) dobro je, evo ja ću se potpisat prvi (potpisuje) pa onda Dražen. (Dražen uzeo olovku masnim rukama i potpiše, za njim je ostala masna . mrlja) Evo neka se i Ante potpiše i naš zadatak završen.Pa da.
JASNA: Ante, a ća si me ono tija pitat pa si odusta, nemoj se ustručavat ja ću ti reći ća znan samo pitaj.
ANTE: (drži olovku da potpiše) Ma…pa dobro pitat ću za oni toć ili kako se to zove, ono što si metila po ribi. To mi je puno puno lipo, i moja žena kad pečemo ribu isto stavi češnjaka i petrusimena ma nije ovako ukusno.
JASNA: To ti je uprav to ća si reka, nima ništa drugo.
ANTE: Nije isto, ovo je mekše, sočnije, ma kako se to zove.
JASNA: A ća ja znan kako se zove mi to zovemo poprskača.
ANTE: Poprskača, baš smišno ime, a kako se spravi poprskača?
JASNA: Ja ti to dok se riba peče izrežen nasitno češnjak, petrusimul i malo maslinova uja i žvaćen cilo vrime dok se peče riba. Kad bude riba gotova i stavin je na gvantiru, dok je još vruća dobro je pošprucan sa poprskačom a onda podušin da poprimi vonj.

ANTE: (sa vidnim gađinjem opet je priupita) Ako sam dobro čuja, žvaćeš kao da jedeš samo ne gucaš i onda popljuješ.
JASNA: Nemoj tako Ante, nije to pljvanje, ja san rekla da pošprucan po ribi, lipo da svaku uvati i onda podušin, a ća je tu čudno to se uvik tako radilo zato i je lipo.
ANTE: (napuhuju mu se obrazi, trza se kao da štuca, diže mu se želudac a on to pokušava smirit no uzalud, čuje se podrigivanje pa stavi ruku na usta i hitro se podiže od stola i istrči vani u kupaonu. Dražen je začuđen a predsjednik se podsmjehuje)
JASNA: Misusovo sveto ća mu je sad? Ni mu dobro pari mi se da će povratit a riba je bila
potpuno friška, ća mu se zgodilo zaboga.
DRAŽEN: Druže presjedniče jeli i ja moram povraćat, (čini grimase) Šta sam reko, povraćat, o-o, (stavlja ruku na usta diže se od stola i istrči vani.)
JASNA: Misusovo sveto ća je 'vo danas, od čega su mogli pokvarit štumik, prisidniče ća ti mislš?
PREDSJEDNIK: Ne znam drugarice Jasna, kako ste videli ja nisam jeo ribu, ova slanina i rakijica meni su super. Pa da.
JASNA: Bidna ja sad će ostat gladni meni na sramotu, ali ako oće evo imaju pancete još ću ja narizat ako bude malo.
ANTE: (ulazi u kuću, zlovoljan i blijedunjav, ne govori ništa već uzima rakiju i sipa u čašu pa ispije. Ponovio je ali nije sjeo.)
JASNA: Ante moj sidi nije ti dobro izgleda, kako bidna da ti pomognem, a da ti skuvam jednu kamomilu da popiješ a?
ANTE: (niječno odmahuje glavom i obraća se Lali.) prsidniče, daj mi oti zapisnik.
PREDSJEDNIK: Aha, da potpišeš, pa da.
ANTE: Da ga isparam eto zato.
JASNA: Ante moj, ne bi valjda to učinija, a ća nije vajalo reci ti tvojoj Jasni.
DRAŽEN: (ulazi) Stara glupa skvo.
JASNA: Vidi 'voga, skvo ti je mater znaš, mulac jedan.
DRAŽEN: Druže presjedniče ja sam opet gladan, mogu li uzeti to pancete što je vama ostalo da napravim sendvič?
PREDSJEDNIK: Naravno uzmi i jedi zašto ne, pa da. Lepo uzmi u ruku i jedi putem jer ćemo da krenemo. Pa da.
JASNA: Ante moj, ti si mi se naidija vidin ja, oli ti je krivo da Mirko dobije stan? Ako san ti ja ćagod kriva evo meni se osveti a ne njima i potpiši oni zapisnik tako ti svetega Ante. Ante Bog mi je svidok da san mislila sve najbolje.
PREDSJEDNIK: Drugarica Jasna ti dobro govori a i da pocepaš papire morali bi ponovo dolazit i pisat novi zapisnik. Pa opet jesti ribu se gradela, sve ponovo razumeš, opet isto, pa da.
ANĐA: (silazi niz skale) Što to govorite, opet dolazit, opet isto? Ajde bolan nema ti toga sad ovako sad onako, nismo djeca da se igramo, ne ponavlja se ono što je bilo.
JASNA: Oladit će se naš Ante nije on taki, a on nam je najviše i pomoga, ća je istina, istina je, reći ću ja Mirku neka zna.
ANĐA: Oće naš Ante (gladi ga po nadlaktici) oće, jel' tako Antiša? (pogledaju se)
ANTE: Uf. Uf uf. Daj da to potpišem pa da idemo.
(potpisuje)
PREDSJEDNIK: Dobro je, (diže se od stola, popravi kravatu i uzme tašnu u lijevu ruku pa preko nje prebaci sako, pruža Jasni ruku, potom Anđi i zahvali) pozdravite drugaricu Grozdanu i maloga Nenada i do viđenja, jel tako drugarice Jasna?
JASNA: Tako je dobri moj i pomalo pošteni prisidniče. Doviđenja lipi moji i ne ljutite se (rukuje se sa Lalom pa sa Antom i potom sa Draženom) pa nam opet dojdite…plju plju da zlo nečuje, tila san reć pa se vidimo u gradu e.

Kad su izašli vani spustila se Grozdana niz skale pa se pridružila Jasni i Anđi do prozora gledajući za komisijom.

GROZDANA: Eto bogami je uspilo, ahahaha ahahaha ne mogu virovat, stvarno ne mogu virovat a umalo da sve padne u vodu radi babe. Odnija vrag Teslu i teslicu na.
JASNA: Ma ća to govoriš đava ti odnija selo i okle si, da ti nije bilo mene i tovara dobila bi ti priko dva da znaš. Ti meni da san kriva a ja te tendin i trpin puste godine a nisi mi u stanju jednega unuka roditi kako i moja Anđa bog joj zdravje da.
ANĐA: Hehe ka da sam ja to namjestila, ma isto ti fala kad tako lijepo zboriš.
JASNA: Viš ona mi čini fala a ti me kudiš đava ti guicu nosi. I oću da te pitan što ti meni cili dan zboriš 'odnija vrag Teslu i teslicu' što ja iman sutim ka da ja misliš ti ne znan ko je bija Tesla. A di si ti bila ka je on mene tresa cc, đava ti pizdin vonj odnija vlajno tukasta.
GROZDANA: Za oto ti i zborin, od kako je izmislija struju svi puste usisivače kupuju pa više nema poštene metle za vidit u kući.
JASNA: Ma nu, a ća će ti metla đava mi te lipi odnija tako berlavu.
GROZDANA: A bome da vištice imaju na čemu jaštit i letat okolo eto za oto.
JASNA: Misusovo sveto, aaa…ti meni ni pet ni šest nego tako jel. E vidit ćeš ko ti je vištica đava ti selo odnija i okle si…prisidničeeeee, prisidničeeeeee….
(ide prema vratima i izlazi vani zazivajući predsjednika)
GROZDANA: Ajme meni, ajme meni što to činiš ja san se samo šalila, ajmeeee…stani nemo…
ANĐA: Stani bona nemoj se ljutit ona se samo šalala šta ti je nemoj sad sve pokvarit. (pokušava zadržati svekrvu)
JASNA: Pusti meee. Oću, oću neće ona mene…pusti me…prisidniče, prisidničeeeeeeee

Jasna je otišla vani zazivajući predsjednika a Grozdana se slomljena spustila na katrigu. Anđa u čudu širi ruke pa gleda malo vani malo u Grozdanu. Presjednik je čuo kako ga Jasna zove pa se zaustavio i odazvao.

PREDSJEDNIK: Gospođo Jasna čujem vas recite što ste hteli, pa da.
JASNA: Dobri moj i po malo pošteni prisidniče ma tila san vam reć da se pripazite o tih galebina e da vas opeta ne pozdrave. Ajte zbogon van ajte.

Vraća se u kuću smijući se i odmjeri nevisti od šake do lakta.
JASNA: Evo ti ga na, jesan te a, oš se s Jasnom zajefrkavat oš?

Smiju se pa natoče po rakiju a onda se zagrle.

Kraj!


Brankove kćeri sad već 18-godišnja Anja i 15-godišnja Sanja jedva su čekale useliti u stan jer to je bilo moderno i prestižno a što je najvažnije nisi na selu. To su normalna razmišljanje u tom životnom dobu.
Branko je kupio i novog TAS-ovog golfa, novu 'jugoplastikinu' pasaru s kabinom od 5,80 i ugradio volvo pentu s dva cilindra.
U to vrijeme duž čitave rive ljuljuškale su se privezane nove plastične barke a one drvene ostale su još samo kod starijih ljudi koji su gajili onu narodnu: 'drveni brod može durat dokle dod je drveća u šumi'!

Druga polovica osamdesetih bila je obilježena sve češćim sukobima u politici, velikom inflacijom i velikim plaćama. Nikad se nije bolje živjelo nego tih godina, odnosno sve do 90-e.
89-e g. plaća jednog vkv radnika bila je oko 1000dem što je bilo čudo na ovim prostorima.
Naravno da to nije pratila proizvodnja nego su bile umjetno nategnute financije pa je to puklo kao čir. No narod to ne gleda tako već prihvaća samo ono što mu paše.

Špiro u svojoj vili samo što nije službeno otvorio bordel. Kod mladih je bio jako popularan jer tamo je organizirao zabave na kojima nije bilo čega nema. Imao je i kinoprojektor pa je puštao 'slatke filmiće' a to vrijeme pred rat trafike su bile oblijepljene porno tiskovinama. Prešutno porno sadržaji bili su dozvoljeni pa se nije trebalo bojati da će neko banuti na zabavu s nalogom za hapšenje. Ono što je radio 'susjed' preko Jadrana sve ukazuje na to da je kopirao Špira.
Novaca u izobilju, žena po želji, piće, opijati, orgije bile su glavna preokupacija. Sve ostalo uključujući i posao bilo je samo u službi raspašoja. Istina, novac se nikad nije stjecao radom pa ni tada.
Ima nečega što ne želimo priznati niti kao dijete a još rijeđe kao odrasli pa nas to pukne u nekim godinama bogtepita zašto. Dok smo bili djeca možda je to bilo radi straha, bila je trta i rijetki su koji će slobodno iznijeti svoj stav a posebno ako je malo slobodniji.
Kad odrastemo opet ima nešto, opet netko podiže znak zabrane, stop. Kalkulira se no ne znači da to i dalje ne spava u nama.
Nekada je dovoljno okrenuti se na drugu stranu pa da otvorimo vrata snu, da oživimo skrivenu želju i pustimo duha iz boce da ispuni ne samo našu nutrinu već i cijelu sadašnjost i korak ispred.

Žica je oduvijek postojala, prepreka vidljiva i silna kao granica. Oduvijek je postojao život iznad i ispod nje a bogme neki vode život balansirajući po istoj.
Oduvijek postoji ljepota u životu kojoj stremimo, koja nam je uzor i želimo je dosegnuti.
Ako pak ne uspijemo u svojim željama i nadanjima ako nam je 'avion' odletio onda dolazi u goste tuga koja nas dere kao tiha voda. Neke smjernice nam šapuću da smo dovoljno bili, da se 'žica' preobrazila u trokut ili kružnicu svejedno i zapravo se vrtimo gledajući sebi u trticu i bez da dotaknemo jezikom nos osjećamo bale u ustima, tada nas i dobra laž ispunjava.
Tada počnemo odobravati postupke i način onih osoba koje su vodile svoj život ispod žice i nastojimo opravdati njihov bitak do te mjere da ih počinjemo hvaliti pa čak i diviti im se.
Tada se ponašamo kao da smo zaboravili sve ono dobro i pozitivno kod sebe samih koje nas mora odvajati od blata. I ma koliko bili humani i skromni spustimo se na razinu oseke.
Zašto?
Slažem se, nije poanta života jašiti krokodila i musti državu ali bogme nije niti dopustiti sebi valjati se u blatu ma koliko bili siromašni i prazne novčarke.
Ja ne mogu izjednačiti svoju majku i ženu 'slobodnog ponašanja' koja za šankom pije sa mornarom a zatim ode pojesti paštašutu sa viršlom u toću predhodnika da bi se ponovo vratila za šank sačekati sljedećega.
Ma koliko me sotonizirali ne mogu izjednačiti te dvije vrste žena.
Ne, ne opravdavam muškarce.
Ja ne osuđujem ali ne mogu izjednačiti, to želim naglasiti.
Mislim da je licemjerno prvenstveno prema sebi diviti se životu 'ispod žice' a živjeti naoko normalano jer to je patnja, jer je to ropstvo, zatomiti slobodu na koju imamo pravo koliko i na zrak
Slobodno se otisnimo na pučinu ako želimo biti 'kurva' ali ni to nije bez straha jer nakon
nekoliko žestica kad je pamet pomućena Majka može vidjeti sina ili Ćaća svoju kćerku kako
upravo odlazi na paštašutu!

Kod 'kapa o mista', Jure Mudića, mali Mate pohađa treći razred osnovne a djeca kao djeca kad se nekoga uhvate kljucaju ga kao 'vanbračne koke' jedna drugu. Uhvatili su Matu u đir i ne puštaju, te kako je škur, te kako ima staroga ćaću a on jadničak pojma nema o čemu se radi. Što dijete zna zašto je 'zagorio' ali eto, uvijek krivi ispašta.

Špiro je maloga Matu naizgled prihvatio kao brata ali ga je boljelo da su ga se roditelji tek tako odrekli samo zato što živi po svojim normama i što ne želi upasti u klišej bračnog i obiteljskog života. Mate mali bogtepita čiji je i njega su posinili. Bio je svjestan da će mu baš on odnijeti djedovinu pa mu je rat koji je uslijedio pružio priliku da ćaći zabije osvetnički klin. Doduše nije mogao znati što buduće vrijeme donosi pa je ispalo da je taj klin na koncu zabio sebi.
Pomalo je likovao što se mali Mate nije prilagodio društvu ili bolje reći što su ga učenici izbjegavali i što je uspjeh u školi izostao pa nije prstom mrdnuo da pomogne u riješavanju problema.
Mate mali jedino je bio sretan u društvu prababe Mande jer su čini se bili u 'istim godinama' zaigrani i u svom svijetu pa se uvijek iznova radovao babinim ludorijama.

Lude li babe

Već dulje vrijeme gleda Jure susjeda Tomu kako muze gorivo iz kamiona Šporkice d.o.o. pa
mu nije pravo jer time i njegov novac meće u svoj žep.
Manda je uočila da je već neko vrijeme zamišljen pa pita sina Juru što ga muči. Nije se Jure odmah povjerio materi nego je razmišljao i razrađivao mogućnosti Mandinog uplitanja.
Neko vijeme se nećkao odgovoriti a onda joj je u povjerenju rekao kako je vidio susjeda Tomu da redovito krade gorivo iz kamiona a to gorivo i oni plaćaju pa ispada da im direktno iz džepa izvlači novac.
Manda se češkala po bradi, na kojoj je stršilo nekoliko dlaka poput šparoga kojih se nije željela riješit i pumpala obraze primičući bradu do samog nosa.

- Hm, hm…slušaj sine, nemoj nikome ništa govorit a ja ću ti reć za koji dan što ćemo učinit.
- A kome ću govorit majo moja kad je to sve ista pašta. Ma đavla ćeš ti učinit ae ne čini monade, ćopit će njega neko kad-tad.

No Manda nije mirovala a to joj je došlo kao dobra zanimacija pa je pošla do Špira. Pita ona Špira ima li fotoaparat? Veli Špiro da ima a onda ga pita da bili joj pokazao kako se rukuje s tim čudom?
Ubaci Špiro film (digitalni su došli puno kasnije) i poduči Babu kako se s time rukuje pa joj preda fotić uz smjesak znajući da je po srijedi opet neka pizdarija.
Sad se Manda dala na posao pa je maloga Matu osokolila i nagovorila da se igra s malom Ninom od susjeda Tome jer mala je šesna i on se njoj kao sviđa. Napunila mu je pune žepove bonbona a onda je Mate uzeo Buholjuba i pošao na rivu gdje se igrala mala Nina.

Slijedeći babin potez bio je kad se javila Tomi i pitala ga čime hrani kravu kad je onako muze?
Skupio je obrve i namrštio čelo očito ne shvaćajući na što je baba ciljala pa je upitao.
- Kakvu kravu?
- Muzaru bogati.
- Slušaj baba niti te razumijem što govoriš niti me briga i gledaj svoja posla.
- Je, ma je mene briga, ja plaćam čistoću ako nisi znao.

Sad nije imao komentara samo je blijedo gledao, isturio bradu i okrenuo se pa otišao.

No babina opaska nije prošla nezapaženo i u Tomi izazvala čitav elaborat nagađanja. Očito je primjedba baba Mande pala na plodno tlo i crvić se uselio a što je više o tome razmišljao sve češće je primjećivao babu. Činilo mu se kao da se multiplicira, kao da je fotokopirana jer kud god da se makne nju vidi pa je postao time opsjednut. A opet gledajući s druge strane, voziti kamion a ne uzeti par litara goriva dođe mu kao da je taj dan mukte radio. Prešlo je u naviku i postalo normalno ili što bi se u narodu reklo: 'mami ga gorivo kao riba mačku'.
No kad malo razmisli, u današnje vrijeme nije lako ostati bez posla a pogotovu takvog koji donosi dvostruku zaradu pa se odlučio preduhitrit babine nakane i povući pravi potez.
Otišao je do odvjentnika po savjet jer nikad se ne zna kad može zaiskriti u međususjedskim odnosima i prijavit ga a vremena su zapaljiva, što će reć lako se užgaju.

Odvjetnik bistra glavica, klimajući glavom mudro je saslušao svog klijenta i davao mu za pravo jer veli, niko ne smije gledat šta on čini a posebno kad siše gorivo, kao to spada u domenu lijepog ponašanja, osobnog suvereniteta i zajamčenih sloboda uživanja svog posjeda.
Kad ideš kod odvjetnika moraš sobom vodit prevoditelja ili rječnik stranih riječi da bi bar donekle ukapirao kad će te nasamarit.

Osokoljen odvjetničkim riječima Tome ga upita: 'a šta učinit nevaljalim susjedima moj odvjetniče'?
- Šta učiniti? Uvijek, ama baš uvijek ima izlaza iz svake situacije a pogotovo iz ovakve kad si na vrijeme povukao potez.
- Još ne kužim.
- Sve će ti biti jasno kao dan.
- Kad je tako samo nastavite.
- Imaš li ti para Tome?- upitao je odvjetnik.
- A nu imam nešto.
- A taj tvoj susjed Jure, kako on stoji s parama šta ti misliš?
- Koliko je vidit dobro. Veliko imanje, drži turiste, ima tri kuće…dobro dašta nego dobro.
- Onda je pola problema riješeno.
- Kako to mislite?
- Gledaj, kad čovjek ima para to znači da se imamo odakle i naplatit. Najgore se parničiti s prosjakom jer i kad dobiješ parnicu opet si izgubio. Razumiješ?
- A je, ima logike ima.
- Tome, mi ćemo protiv njega podići parnicu i oplest ga po džepu tako dobro da će mu propuh jajca hladit. Samo tako se napasnik može opametit i gledat svoja posla.
- Ne razumim?
- Gledaj ovako. Imali ikakav razlog da podignemo privatnu tužbu protiv njega ili njegovih ukućana za ometanje uživanja svog posjeda?
- Viš toga se nikad ne bi sitija. A ko bi trebao uživat?
- Uživanje posjeda podrazumjeva sve slobode ovoga svijeta na svom posjedu i zabranjuje sve nezakonite radnje susjeda kao i voajerizam i prisluškivanje.
- Slušam vas.
- Imaju li recimo mačku ili pasa da ti smetaju, ima li bilo šta za što se možemo uhvatit da ga tužimo?
- Kako ne, kako ne, ima ona stara vištica što me prati velikog mačka Buholjuba a taj svaki dan po nekoliko puta priskoči ogradni zid i dođe nami prid kuću.
- Eto vidiš, a imaš li ti male djece?
- Ja, pa meni su sve dica mala a najmlađa ćer tek ide u prvi razred.
- Eto vidiš. Odlično, Tome, odlično. A mala se boji mačka jel tako.
- Ko, mala Nina, ma kakvi igra se s njim.
- Ovako ćemo mi. Mala se puno boji mačka jer joj je skočio nekoliko puta u oči i umalo nije ostala invalid da zlo ne čuje. Ti si pokušavao prosvjedovat kod susjeda ali te oni bahato ignoriraju i nije ti druge nego se zaštitit od napasti s privatnom tužbom. Tražit ćemo odštetu za pretrpljeni strah i posljedice koje će je pratit tokom života radi te beštije od recimo 2 milijuna.
- 2 mil…(uletila mu je slina u dušnik umalo se nije ugušio) Nedilje ti pa to je to, to im učini.- kliknuo je Tome.

Rečeno-učinjeno.

Tako je Mandi Mudić i njezinom sinu Juri jednoga dana poštar donio pismo koje valja potpisat. Ta pisma s potpisom vazda u čovjeku izazovu nelagodu i kao u pravilu uvijek su s lošim glasom.
Nekako grezom i drmavom rukom Jure se potpiše a Manda uprla kao da okopaje kumpire pa isprobijala to na pet-šest mjesta, dobro je išta od karte ostalo.
Kad je poštar otprdio s motorinom otvorili su pismo i umalo ih nije kolpalo. Otpuhnuli su one prve dimove srdžbe i gledaju imali negdje susjeda na vidiku. A susjeda i njegovih ukućana nigdje da u oko upadnu ni za lijek. Kriju se kao što zmija noge krije pa se Jure i Manda nemaju na koga otrest a to je ono najteže.

- Majo moja jadnitismo nema nam druge nega poć u advokata a ko će njega platit gospemoja.
Eto radi tvoje pizdarije sad ćemo upast u trošak bez potribe.

Zapomaže Jure da susjed čuje kako je dekintiran.

- Dabogdaih proliv uvatija, dabogda dalje srali nega pišali, dabogda inse sve ukući ukiselilo osim mlika i kupusa, dabogda ih kolpalo! Sveti moj Ante akome čuješ učinićeš to otim beštijama koise žale na moga Buholjuba a boljie od kruva koise ide. Jure daj i ti koju reci, slušaju oni viruj Bogu.

- Dabogda mu uljna pumpa zarđala, dabogda mu se dizao samo tlak i cukar, daboda mu papira nestalo kad proliv ima. Jesam dobar a?
- Napreduješ napreduješ, dabogda mu ti ženu pritiskao.
- Majo nemoj tako, ako te Stana čuje biće belaja.

- Nema avokata jesčuja sine, nema avokata i fertik, iđemo dignuta čela isami ćemose branit pa kom opanci kom obojci, ala sad za poslom ima tute još po miseca do parnice.

Iza zida Tome sluša i smije se kako će im pokupit lovu na brzaka.

Došao je i 'dan D'.
Na sudu podnesak i uvodnu riječ prvi daje advokat od susjeda a Tome sjedi do njega i gleda u stol.
Tu se spominje odšteta, to pretrpljeni strah, to doživotne traume…bogati ispada da je Buholjub ne mačak nego krokodil.
Kad je on u neko doba svršio balit dođe red na utuženu stranu to jest na Juru i Mandu pa će Jure prvi a Manda kao pravi strateg na kraju 'balade' da može obuhvatit obadva izlaganja.
Jure se smeteno branio koliko je znao i umio pa kad je ponestalo riječi onda je sudac dao riječ susjedu Tomi da ispriča svoju istinu i šta se to desilo između mačka Buholjuba i njegove kćerkice Nine.
Tome se mrvu zacrvenio ali brale od toliko laži što je izbacio iz sebe da je eksplodirao ne bi čudo bilo. Onda je sudac upitao Tomu.

- Je li se mala ikada igrala s mačkom, znate kakav je odnos između djece i životinja to zna biti velika ljubav.
- Nikada drug sudac, nikada. Ona se uvik bojala tog strašila od beštije.
- Beštija si ti lažove usrani…
- Drugarice, drugarice molim vas…smirite se.

Jure i Manda pušu i slušaju ne mogu se čudu načudit odakle to sve izventava a onda se Manda kao nečega sjetila i krenula kopat po onoj teretnoj borši (to joj je pok. Stipan donio iz Rusije '56 g. nema niti pedeset godina). Nakon šta je izvukla nekoliko fotki boršu je objesila o naslon stolca i složila fotke u lepezu kao da igra karte pa se hladi a svako malo ih pogleda.
Sudac je dao riječ Mandi Mudić.

- Druže sudija…

Smijulje se Tome i njegov odvjetnik kako će preveslat ovu neuku seljanku i sina joj pa im dići lovu da neće reći keks.

- Druže sudija (hladi se s onim fotkama? mogli ja postavit pitanje ovoj beštiji, pardon, susidu Tomi?
- Je li pitanje vezano uz slučaj?
- Nu dakuće.
- Onda izvolite ali se meni obraćajte kao da sam ja on. Jeste li razumjeli? (kimnula je glavom)
- Lopove…- Sudac se trzne.
- Drugarice?! Kontrolirajte se molim vas, nastavite.
- Lupežu…
- Khm.
- Lopove rekni ode pred svima kradeš li gorivo iz kamijona od čistoće?- i maše s fotkama.

Odmah je Tomin odvjetnik uložio prigovor da to nema smisla i nikakve veze s predmetom i da se to ne uzme u obzir.

- Što želite postići s tim pitanjem drugarice?- pitao je sudac.
- Želim dokazat kakomu se nemože virovat drug sudija.
- Odobravam pitanje, tužitelj odgovorite.

Šofer Tome je nabrao čelo i gledao u odvjetnika kalkulirajući koji odgovor dati a pogotovu što tužena u ruci drži fotke. Došaptavaju se. Došaptavanje je malo duže trajalo tako da je sudac pitao: 'hoćemo li'?
Tome se ustao i kašljuca.

- Druže sudac kkhm, khmm, ovo što ta babetina govori…
- Nisam ja babetina, ja sam za tebe drugarica govno mekše!
- Drugarice opominjem vas da pazite kako se izražavate inače ćete loše proć. Nastavite drug Tome.
- Ma htio sam reći da sam samo jednom ili dvaput to učinija kad nisam imao goriva za kopačicu, znate kako je mala dica, mala plaća…
- Dobro, rekli ste svoje. Tužena čuli ste.- reče sudac.
- Da, molim nekovo uniđe u zapisnik jerću se pozvat navo svidočenje u tužbi koju ću podnit za krađu. Pitanvas možli se virovat lopovu jer lopov i lažov jedno su teisto.

Odžala je Manda pištulu kao da je, ako ne studirala pravo a ono barenko bila na skalinama od fakulteta ili bar priležnica pravniku.

- Molim vas drugarice, molim vas nemojte vrijeđati. Nego to…kako rekoste, siše?
- E.
- To kad siše gorivo to ste vi fotografirali kako vidim?
- Jok, šta ću slikavat kad je priznao. Je li priznao?
- Jest da, a šta su vam te fotke u ruci?
- Ma slije od moga praunuka i susjedove male Nine kako se igraju s Buholjubom moj dobri i pošteni sudija.

Arhimedo

Jugo je deralo i kopalo ama pošteno. Ono potkraj prošlog tjedna bolje rečeno uoči i na Svisvete bilo je kao u sred najveće svađe. More nije svoju snagu pokazivalo u svojim prirodnim okvirima nego se prošetalo i po cesti, kućama, dućanima…
Od onog umilnog nježnog 'ljubavnika' za vrijeme rajskog ljeta kad milujući tijela u nj uronjena izaziva divljenje i ushit pa i više od toga, pretvorilo se u bijesnog 'tajsona' što protivniku uši grize.
Tko zna što mu je bilo ali što je učinio vidljivo je.

Mile je ovo minulo ljeto privezao 'glisera' na onom potezu od mula prema otvorenom uz vanjski dio lukobrana. Mile se razumije u more koliko i Marica u krivi kurac ali probaj mu to reći. Inače bavi se bauštelijom na crnjaka a zašto ga nitko ne kontrolira bogapitaj, ili jednostavno nemaju što kontrolirati kad ne vodi knjige i nigdje nije evidentiran.

Gleda Špiro gliser i veli: 'jebentebože veže ga ki tovara'!
I naravno, desilo se ono što je bilo za očekivati. 'Gliser' se ni kriv ni dužan našao na kamenjaru sličniji velikoj feti ementalera nego brodici.

Na dušni dan jugo je utihnulo pa su vlasnici brodica pošli u obilazak, kukat nad učinjenim i na koncu stali u grupici na vrh mula komentirajući nevrijeme.
Utoliko se došuljao i Mile 'arhitekta' sa merdžom pa mrk i napuhan kročio vani. Nešto je promrmljao i nastavio gledati svoga ljubimca kako bol-boluje na kamenjaru.
Grupica što je komentirala neveru utihla je i gledali su ga bez riječi. Onda je Mile progovorio ne obraćajući se nikome posebno.

- Znao sam ja da za mene ovdje nema mjesta, ovo je… znao sam ja.

Naborali su čela pomalo povrijeđeni izgovorenim jer i ako nikoga nije imenovao ipak je to izgovorio u njihovoj prisutnosti.
'Znao sam ja'! Ružno je to zazvonilo u njihovim ušima pa je Špiro smireno upitao da što je time želio reći.

- Zli ljudi me mrze to je to i krivo im je što imam.
- Prijatelju moj puno si reka pa bi bilo dobro znati i na koga se to odnosi?
- Nije važno ali će se doznati.
- A koliko ti je sidrište teško, da ga nije povuklo ovo nevrime? Može li to bit razlog?
- Ma kakvi, blok je vibrirani beton naliven u gumu od auta nema šanse da ga povuče, još u moru.
- U gumi veliš, dobro si se sitija bogati! Onda budi siguran da ti je Arhimed kriv za ovo.

Pogledao ga je skupljenih obrva razmišljajući pa se bez riječi udaljio u pravcu ranjenog glisera prislonivši mobitel na uho.
Grupica od petero ljudi lijeno se pokrenula koračajući šetnicom uz plažu u smjeru Špirove vile.

Prošlo je nekih po ure kad se grupica nogu pred nogu vraćala nazad jer na mulu su im parkirani auti pa će lagano nakon šetnje poć doma osim Špira, taman da prispiju na ručak.. To su ljudi iz grada koji tu imaju privezište za svoja plovila.
No bilo je tu još jedno auto s prepoznatljivim plavim obilježjima.
Policija! Stariji je razgovarao s Milom a mlađi je zapisivao.
Ljudi su ponovo zauzeli mjesto uz kolonu na vrh mula i znatiželjno su čekali rasplet.
Ne prođe dugo a dva policajca i Mile za njima upute se prema grupici.
Uz pozdrav rekoše da imaju nekoliko pitanja na što su ovi slegli ramenima.

- Tko je Špiro?
- Ja.- skupljenih obrva je čekao slijedeće pitanje.
- Molim osobnu.

Špiro se mašio za žep na guzici i izvuko takuin. Dao je osobnu na što je stariji policajac primijetio: 'zašto je zaobljena'.

- Valjda je poprimila oblik boravišta.
Podozrivo ga je pogledao.

- Na osobnoj se nalazi i državni grb.
- E, i?
- Ima i drugih žepova!

Vratio mu je osobnu i pitao da li je on Mili rekao da mu je, onda je upitao kolegu kako se reče pa mu je kolega šapnuo.

- Aha, da li si Mili rekao da mu je krivac za brodolom Arhimedo?

Ovo je izazvalo grupni podsmjeh ali su se brzo uozbiljili kad su policajci smrknute face stavili ruke na kuk. Organima očito nije bilo do šale.
Onda je kolega pozvao starijeg policajca te su se udaljili par koraka.

- Šefe meni se čini odnekud poznato ovo ime Arhimed.
- Ako nisi siguran šuti ko zna, možda je neki kriminalac!
- Dobro šefe, razumim.

Vratili su se do grupe penzića podižući opasač.

- Dakle, jesi li ti reko Mili da mu je za bodolom kriv Arhimedo?
- Jesam!
- Dobro! Kolega upiši da je stranka priznala a ti ćeš gospodine s nama da nas odvedeš do toga, kako ono kolega?
- Arhimedo.
- Da da, do toga Arhimede.
- Gospodo policajci mogu li vas ispraviti za jedno slovo.
- Koje?
- 'O', nije Arhimedo nego Arhimed…
- Gospodine nisi ti u poziciji da nas ispravljaš nega daj vamo ruke! Kolega ja ću ovoga a ti stavi Mili lisice, ovo je radi preventive toliko da znate.
- Ama ljudi stanite šta vam je pobogu pa radi se o Arhimedu…- Čuo se grupni protest na čelu s Matom pokušavajući vratiti situaciju u normalu.
- Pa nismo gluvi čuli smo.
- Ama ljudi kakva je to sprdačina o Arhimedu se radi šta je vama ne pravite monu od sebe. Što će narod reć stanite nije to tak…- svi uglas protestiraju.
- Oćete li vi da zovnem maricu pa da i vas pokupimo? To oćete ha samo recite. A to za narod, da se niste usudili ni mislit, mi predstavljamo narod ali ne znate to. Inače ćete i vi uz, kako ono kolega?
- Arhimedo!
- Odgovarat za krivično djelo uz Arhimedu.
- Ali ljudi šta vam je pa to je stari naučenjak…
- To vidimo, fino je ovo izučio samo nije računao da smo i mi nešto naučili, šta ti veliš kolega.
- Ma da, muke danas kupit papir. Ko zna čiju je diplomu falsificirao.
- Ljudi nemojte činit mo…
- Zuc, ni riječi više da ne bi ja vas naučio pameti!

Uključili su rotirku i pošli prema gradu na čuđenje 'brodovlasnika' koji su gledali otvorenih usta za njima.

Šutljivi Ćipe bio bi idealan primjerak uzrečice: 'ko muči-dva uči' da nije zamekećao.

- Neće oni tome Arhimedi ništa viruj ti meni, oti je siguro povezan sa strankom a cila policija je njiova.

Zinuli su od čuda a onda ga je Mate počastio s:

- 'Jebala te 'čapljinska' diploma da te jebala'! i odoše svak u svoj 'tonobil'.

(Arhimedov zakon; svako tijelo uronjeno u tekućinu gubi na težini koliko iznosi težina istisnute tekućine.)


Došla je 90-a. Zrak je mirisao, sve je mirisalo na promjene koje su ubrzo uslijedile. Referendum pa odcjepljenje, euforija, prebrojavanje krvnih zrnaca, jednom rječju proključao je Hrvatski Lonac.

Sve je sličilo na stampedo, ili gazi ili se makni da ne budeš zgažen. S početka '91g građani srpske nacionalnosti gdje su bili u manjini napuštali su svoje kuće i odlazili za Srbiju a kuće su im devastirane, neke i useljavane od prognanih Hrvata.
Stipe Sifona zet, Zlatko (Jaran) došao je u Blitvicu kao bauštelac. Rodom je iz sjeverne Bosne i pravoslavac po vjeroispovjesti pa kad se vjenčao sa Senkom skupili su nešto para i uz pomoć Stipe kupili jednu parcelu u četvrtom redu od mora te odvajajući od usta skucali kućicu za stanovanje. Dobili su i dvije kćeri a u međuvremenu Stipe ga je uspio zaposliti u 'komunalno' kod sebe pa je imao siguran posao.
Sve do rata nije se nikoga prozivalo po vjerskoj i nacionalnoj osnovi ali s početka 90-ih stanje se mijenja. Jaran se našao na raskršću između nedoumice i ludila no uz potporu žene i njenih roditelja ostao je uz svoju obitelj i 91g priključio se hrvatskoj vojsci.
Bio je tri godine po ratištima ali suborci, hrvati, nikad nisu imali povjerenja u njega što su mu i otvoreno rekli. Vratio se doma zdrav fizički ali je u glavi bilo drugačije. Stari posao u 'komunalnom' nije ga čekao, obrazloženje je bilo da je njima trebao čovjek na tom radnom mjestu i sad je popunjeno. Ostao je na vjetrometini. Podnio je zahtjev za mirovinu i dobio vojnu mirovinu kao i mnogi drugi koji su bili na pragu 40-e. Mirovine s početka rata dobivale su se preko noći.

Sve teže je podnosio dobacivanja sa strane a mučilo ga je i to da nije mogao poći do svojih u Bosni jer je za njih bio ustaša, nisu ga željeli čut ni vidjet.
Njegova tuga je kulminirala kad ga je žena nazvala četnikom i svojim ponašanjem pokazala da joj nije do njega stalo. Zavrtilo mu se tlo pod nogama.
Počele su razmirice i sad joj užasno smeta što je srbin i pravoslavac pa je u jednoj od mnogih svađa doživio: 'što ti ovdje imaš tražiti, pokupi se i vrati odakle si i doša'!
Kćeri, cure već, kao da su ga se sramile. Izbjegavale su ga pa da zlo bude kompletno dođe revizija i baš njemu ukinu mirovinu.
Počeo je piti. Nisu ga puštali u kuću pa bi onako pijan zaspao ispred kućnih vrata. Obolio je i nakon 5 g takvog života spremili su ga u starački dom. U pola životnog vijeka Zlatko je bio ruina od čovjeka. Nije poživio dugo i nakon godine dana skončao se život (jedan od mnogih) radi nacionalnog predznaka.

U to vrijeme pojavili su se mnogi 'tvorcii' hrvatskog pravopisa, načitani crtanih romana 'jezikoslovci' su kovali nove riječi i dodavali im prezime hrvatski/o. Ako bi čuli 'hiljada' ili 'iljada' kako se oduvjek govorilo u ovom kraju, odmah je čovjek bio srbin ili u najboljem slučaju nije dobar hrvat. Oni su znali koja je srpska a koja hrvatska riječ već po mirisu pa više nije bio 'krst' nego 'križ' a onda nisi kršten nego si križan. Nije krštenje nego križanje, ili 'prekrsti se' sad je bilo 'prekriži se'. Prekrižen, otpisan.

Crkva je s početka '90-ih doživjela veliki procvat i svećenikova riječ bila je zapovijed kako u vrhu države tako i malim mjestima.
Bračni parovi koji su već djedovi i bake ako nisu bili vjenčani u crkvi odmah su dogovarali sa svećenikom datum pa su tako u jednom činu do jučerašnji komunisti postajali veliki vjernici katolici koji su tek učili kako se valja znamenovat. Učinili su krštenje, krizmu i vjenčanje o jednom trošku i to su bili bolji i veći vjernici od onih koji su išli u crkvu od malena. Oni su se obratili.
Crkve (građevine) su bile pretijesne da bi primile svih koji su dolazili na misu pa su se diljem zemlje podizale nove građevine modernog stila bez građevinske dozvole, bez kontrole jer kad je za Crkvu sve prolazi.
Dijaspora je zdušno pomagala u materijalnom smislu a mnogi iz dijaspore prvi put su došli u Hrvatsku nakon bjekstva '50-ih i '60-ih godina i bili uzdizani na 'pijedastal svetosti' jer su radili na 'našoj stvari'.

Sve je dobivalo predznak 'hrvatsko/i kao rezultat straha da će nam je opet neko ukrasti.
Po brdima su se podizali križevi, tako se 'obilježavao teritorij'. Neko je uzdizao betonske, neko željezne a neko aluminijske ali ništa ispod 10m visine. Križevi su nicali kao sad odašiljači za mobitele i u službi križa na raspolaganju je bila sva moguća tehnika. Od besplatne izrade do helikoptera koji ga je postavljao sve se radilo uz parolu 'to je za Crkvu'.

S druge strane Srbi su se grupirali tamo gdje su bili većina i sa tih prostora protjerali svo hrvatsko stanovništvo. Devastirali su domove hrvata i vješali svoje zastave. Potpomognuti uvezenim četnicima iz Srbije stvarali su para-države bez utemeljenja u povjesnim, pravnim i svim ostalim činjenicama.
Mnogi su u tim vremenima ostali bez ičega. Mnogi su u tim vremenima postali multi milijuneri dok su mnogi dali svoje živote.

Euforija je bila na vrhuncu za Uskrs na Plitvicama kad je pala prva žrtva i to je označilo početak rata koji nikada nije objavljen niti je proglašeno ratno stanje.
To je neko drugo stanje kad procvjetaju sva zla i nevaljaštine, kad riječi ne pomažu.
Jesen je bila krvava i jugoslovenska vojska se prešutno stavila u službi srpske stvari pa kako su imali maltene na svakoj čuki utvrdu i teško naoružanje narod se pozivao da ide u skloništa ili makar u podrumima.
S druge strane političari su skupljali novac od hrvata u inozemstvu koji su se odazvali u velikom broju s još većim ciframa. Novac se skupljao i nosio u vrećama bez ikakve potvrde pa su malverzacije bujale a neki se doslovno preko noći obogatili, odnosno postali milijuneri.

U takvoj situaciji prosperirali su ljudi niskog morala, oni s klikerom i brzom promjenom jakete. Do jučer u savezu komunista, danas je već bio u stranci 'zna se' i to na visokom položaju. I što je najčudnije, ta metamorfoza narodu nije smetala već naprotiv.
Tu priliku je i Špiro iskoristio pa kako je već neko vrijeme svojom kočaricom operirao i 'lovio' sve osim ribe, uhodala su se i Selmina braća u samo njima znanim poslovima.
Kočarica je bila željezne konstrukcije dužine 24m sa vrlo snažnim motorom i u pratnji dva glisera gumenjaka od 6m. Na proljeće '91g Špiro i Selmina braća sa 'flotom' isplovili su i nisu se vraćali punu godinu dana. Ustvari vratio se Špiro a Selmina braća ne. Nikad se nije doznalo gdje su.

Pričalo se da je po srijedi nabava oružja za državu a kad je ta tema u pitanju onda se ne ide u duboko i preskače je se, razgovor se okreće na druga pitanja.

Nakon godine vidjelo se da glasine nisu bile bez osnove jer Špiro je 'skočio' za nekoliko stepenica u vis pa se i on uključio u pribavljanje novca od hrvatskih iseljenika.
Špiro je otišao 'preko bare' te organizirao donacijske večere i otamo se vratio s nekoliko vreća dolara s tim da je odmah jedan dio stavio na svoj račun u New Yorku. Da ne bude sumnje, firmu koju je nasljeđem dobio nakon ženine smrti prodao je i keširao na banci pa sad neka neko dokaže da novci nemaju čisto porijeklo.
Kad se pojavio u Blitvicu početkom travnja '92g već je imao čin generala pa su letjele kape u zrak od veselja.

Tu, na početku '91g Brankovi i Špirovi putovi su se razišli jer Špiro nije želio da Branko bude s njime uključen u posao. Na piranje 'zašto' samo mu je odgovorio: 'imaš djecu'!
Branko je bio topnik pa se uključio u obranu i kao dragovoljac učestvovao je u rujanskim bitkama. Obitelj se jako brinula za njegov život uostalom kao i svi drugi za svoje sinove i muževe pa su smišljali kako ga povući s ratišta.

Kad se Špiro nenadano ušetao u Blitvicu i to s činom generala prolaznici su klicali. Oni drugi su djelili roge ispod jakete a Špiro je na čelu grupe mještana kročio u gostionicu. Svi su pozvani na piće a onda je Špiro primjetio ćaću, Juru, koji je taman nagnuo čašu da je ispije.
No kad je vidio sina ostao je u zaleđenom položaju nekoliko sekundi i prošla ga je želja za pićem. Špiro je gledao Juru ne kao ćaću nego kao rivala i čovjeka koji će ga izbaciti iz nasljedstva djedovine pa je smišljao kako mu se osvetiti. Onda mu je sinulo te je pogledao po prisutnima i rekao.

- Gospodo samo za vas ekskluziva.

Svi su znatiželjno upačili poglede ka njemu čekajući što im to Špiro ima kazati.

- Gospodo našoj Blitvici fali jedan lipi bili kampanel. Nešto po čemu će naše misto biti prepoznatljivo i imati svoje lice. Je li tako?
- Tako jeee!
- I to ćemo učiniti dajem vam rič.
- Bravooo Špiro, živija general Špiro!

Jure je saslušao velika obećanje, ustao se i napustio lokal. Na stolu je ostala puna čaša.

Na vijest da je Špiro u mjestu Selma je istrčala iz kuće i ušla u gostionicu taman kad je Jure izlazio. Javila se no Jure je mrko kimnuo glavom i produžio.
Selma se radovala Špiru kao rođenom vidjelo se to na iskrenom smješku te raširila ruke i zagrlila ga.

- Dobro doša doma!
- I tebe bolje naša. Di mi je kum?
- Na ratištu pa kad uvatiš malo vrimena svrati nešto bih te zamolila u vezi njega.
- Hm, znaš obaveze, tamo-amo…najbolje da ti svratiš do mene i da na miru porazgovaramo, može.
- Može, dolazim.
Kad se smračilo Selma se uputila put Špirove vile i kod kuma se zadržala do kasno u noć.

Sad je Špiro bio u poziciji i Selmina želja je ispunjena. Branka je povukao sa ratišta i dao mu zadatak da bude zapovjednik obrane mjesta.
Kao prekosutra Branko je bio doma na radost roditelja i njegovih dragih ženskica.
Bilo je to u mjesecu travnju a već preko ljeta Selmi se nazirao trbuščić što znači da je štogod i posijano.

Jagoda, Matina mama a Jurina sluškinja /žena/ također je pristupila hrvatskoj vojsci pa su zli jezici govorili kako je pošla 'čistiti puške'.
Mladost je bila na ratištima a prognanici su pored srpskih kuća bili naseljeni i u hotelu a to stanje potrajalo je nekoliko godina.

Stanove su napuštali i vojna lica jugo-vojske pa su odmah useljavali hrvatski vojnici.
Iz stana su došle doma i Brankove ćeri jer su se osjećale sigurnije među svojima pa kad je jedno jutro Branko svratio u stan nije mogao ući.
Ključ u bravu ulazi ali ne otvara. Bilo mu je jasno da je netko promijenio bravu a to znači da je uselio.
Nije bilo druge nego se parkirati na stepenišni podest iznad i čekat.
Tek kad se spustila noć vidio je tipa koji je kao i on u maskirnoj uniformi, otvara vrata i ulazi u stan.
Došao je do njega s puškom na gotovs i ubacio je da ne može zatvorit.
Gledali su se na način ko će prije spustiti pogled pa je to potrajalo a onda je Branko progovorio.

- Ili izlazi ili će te iznit, trećeg nema.

Bilo je neke luđačke odlučnosti u tom glasu a kako neće kad cijeli radni vijek čekaš stan pa ti ga neko otme pred nosom. Kad je useljeni pokušao: 'ovo je sad stan hrvatske vojske i ja se ne mičem bla bla', Branko je procijedio!

- Ponovit ću. Ovo je moj stan dakle ili izlazi ili će te iznit!

I ako je to potrajalo nekoliko minuta, novo-useljeni ipak je napustio stan uz nekakve prijetnje koje su više sličile onome 'tek da nešto rekne'.

Rodio se sin

Bilo je vrijeme Božića kad je Branko trudnu ženu odveo u rodilište koje je bilo dislocirano u hotelu susjednog gradića radi neprijateljskih topničkih djelovanja po bolnici.
Već sutradan, znači na sv Stjepana, rodio se sin.
Takvu radost teško je opisati jer nakon dvije već odrasle kćeri dobiti sina puno je značilo.
Znači vrijedila je ona prijetnja: 'prva je Anja, druga je Sanja ako bude treća bit će sranja'!
Inače s početka 90-ih dosta se djece rađalo jer su pozivali i Crkva i država na povećanje nataliteta koji je inače bio a i danas je u stagnaciji. Ne mali broj starijih parova kao što su Branko i Selma išli su na još jedno dijete i ako su ženi u toj dobi trudnoće rizične.
Branko je tada imao 44g a Selma 42g. Srećom sve je prošlo u redu i već treći dan otišli su Branko i mater mu Janja po rodilju i sina.
I ako već iskusan čovjek koji se zna kontrolirati u svim situacijama dok je čekao pred vratima rodilišta lovila ga je trema.
'Običaj' je kod primanja djeteta svojoj dragoj dati cvijeće a babicu ili primalju nagraditi s napojnicom. Branko je pripremio napojnicu u desnoj a buket u lijevoj ruci sav u oblacima od sreće. Uzšetao se gore-dolje nikad se vrata otvoriti a mater ga promatra ispod oka i smješka se.
Čekao je i jedan mladić s buketom u ruci ali se mirno naslonio na zid i 'vrtio film'.
Otvorila su se vrata i niz hodnik su dolazile dvije primalje svaka sa djetetom na rukama a odmah iza njih dvije rodilje. Selma je sigurno bila duplo starija od mlade mame do nje. Na izlazu su primalje stale a sretne mame pale su u zagrljaj svojih muževa. To su oni trenutci nježnosti i mekanosti kad si sve spreman ženi obećat. Tog trenutka da mu je zatražila avion on bi joj obećao da će je prije večere čekati ispred kuće. Kako neće pa sina mu je rodila.
Onda je Branko ženi poklonio buket a tako isto i onaj drugi znatno mlađi muž-tatica, svojoj ženi-mami prvašici.
Branko se zatim okrenuo prema primalji i namješta lijevu ruku da primi dijete a desnom je tražio gornji džep na odori primalje pa je jadnicu nespretan ispipao po sisi a njoj neugodno i odmiče se a mora pazit da joj dijete ne ispane.
Kad je napokon 'negdje' uvalio napojnicu sad hoće da uzme dijete ali ona ga ne da, otima ga.
Čuo je on ženu da nešto govori: 'mužu, mužu…' ali nije razumio što mu želi reći od velike sreće i treme.
'Ma šta mi ne da sina' i opet ga pokušava uzeti ali primalja ne popušta i opet uzmiče. Mladi tatica stoji uz njega i pokušava doći u prvi plan ali ga Branko gura. Di će on balavac prije njega, starog morskog vuka, uzeti dijete. Nema šanse i opet pokuša dograbit dijete ali 'vištica' se opet izmigolji i on ponovo dobije košaricu.
Onda ga je Selma povukla par puta za rukav i kad je okrenuo glavu shvatio je da mu je cijelo vrijeme nešto pokušava reći.

- Onaj drugi je naš, onaj drugi.
- Onaj…aha! Drugi? A zašto nije prvi?

Primalja je pružila dijete i dok ga je Branko prihvatio Ona je veselo dodala.

- Ovo je vaš, ovo. Ne može vam ga niko ukrasti i da oće jer takav mudonja se rijetko rađa.

Dohvatio je dijete od primalje i predao ga materi, Janji, na ruke pa su tek tada mogli pristupiti drugi, mlađi roditelji svome djetetu.
Sad se našao u nelagodi jer je 'krivoj' primalji ostavio, natiskao negdje napojnicu a sad nema smisla tražiti je nazad.
Uz smešak primalje su im zaželjele sreću i povukle se unutra te zatvorile vrata a oni pošli svojoj kući.

Zlato naše

E prije! Lako je prije bilo baratat s djecom, našopaš ih, napraviš im krpenjaču ala 'nevenkina frizura' pa gole i bose potjeraš van da se igraju i bogteveselio. Vratili bi se s rascvjetanim palcima ali radosni i zajapureni a ajde to sad učini, oš da ne bi.

Danas već u drobu završi osnovnu školu, čim poviri na portelu pritaka se na Internet i surfa, gugla, fejsa, snifa i oće vodit državu.
Danas si spreman na poslušnost čim zine na svijet inače te ucjenjuje da će pobjeć od kuće, da će skočit u kadu, da će postat gej, da će se kastrirat… A roditelji ka roditelji, tukci.

- Nemoj zlato moje, srićo moja, živote moj'. Nemoj sve ću ti kupit evo odma iđem dić kredit i kupiću ti motor oš 'jamahu' oš 'čarli dejvison' samo ti rekni šta oš, prodaćemo i onaj vinograd i tako nije zdravo pit vino. Radosti moja samo ti rekni svojoj mami i svome taji što bi ti želija.
- Neću više ići u muzičku! Neću ni u školu, neću i što mi možete.
- Ali srićo moja tek ti je 15g di ćeš bez škole ajde sidi da pričamo, ajde zlato moje.

Uglavnom rezultat pregovora je vinograd u munitu, motor pred kuću i družica od 14g u postelji, sviraju kurcu.

U istoj zgradi na petom katu do Branka stanovala je zanimljiva obitelj. Imali su sina koji je uz mamin blagoslov pokušao s ucjenama. Jednom se Malac izderao na ćaću da ga više ne može trpjet i da će se bacit kroz prozor.
Mati jadna u plač a ćaća nemarno ode do prozora i otvori ga pa veli: 'ajde što čekaš nije visoko samo 5-i kat'.
I bogami pade ali ne sin nego mama u afan.

Današnja skromnost nema usporedbe, od tebe ništa ne traži osim da ga hraniš, oblačiš i plaćaš račune dok ne uhvati kakvu vezu za penziju i onda te više ne poznaje.
Neš ti, to su sitnice naspram milijardu djelića puzle od kojih se sastoji život.

Dok mic po mic kradu Bogu dane dogodi se, božemoj desi se da naleti neko radno mjesto u stranci ili nekom odboru (ne u oboru ni blizu) pa počne zarađivat ali se ne odriče roditeljskih dotacija čisto da se ne bi uvrijedili.
Onda kad dođe blizu pedesete da ti ispuni životnu želju ako si još živ, oženi/uda se i odmah nama dovede gotovu obitelj da se ne mora mučiti.

E onda više ništa nije isto i tada nastaju prave reforme. Sad starci više ne moraju brinut o jednome ili jednoj nego makar o četvero.
Sad više i ne traže ono što si im do tada davao jer taj mu poticaj dođe kao stečeno pravo a ti se spremi na novi život jer sad ti valja oko unučadi, pazit ih, hranit, oblačit…a bogati kad si mogao svoje dijete a di nećeš i 'dijete svoga djeteta', normalno da oćeš.
I što je najbolje u svemu tome starci više nikuda ne idu pješice.

- Di ti je svekar?
- Odnija ga je đava u grad.
- Di ti je svekrva?
- Eno donija je đava iz grada.

To je taj recept! Radi toga naš čovjek i pod starost izgleda mladolik jer On nema kad ostarit.


Na godinu panika i strka u narodu malo se stišala ali su pokopani i prvi mladi životi stradali u Vukovaru.
Inače vojna logika, ako uopće u vojsci ima logike, je da se jedinice sastavljaju od bojovnika iz raznih mjesta baš radi stradavanja jer nije svejedno pokopati u jednom danu na istom groblju jedan ili više mladih života.
S druge strane ročnici jugo-vojske koji su se odlučili na predaju pobjegli bi iz vojarne a onda bi ih dočekala hrvatska policija ili bi ih mještani primili dok policija dođe te bi im dala neku civilu odoru i novce za put pa bi se busom prebacili u BiH a onda dalje.
Ti ročnici jesu bili srpske nacionalnosti ali budimo realni, djeca su to. Mladići 20-ak godina što znaju o politici osim ako nisu trenirani i zadojeni četništvom i šovinizmom a ovi mladići zacijelo to nisu bili bar sudeći po ponašanju i strahu koji se ogledao u njihovim očima.
Uglavnom svi koji su tražili pomoć dobili su je i to je bilo ono lijepo ako se o ljepoti može u ratu govoriti.

S druge strane mislilo se i na civile jer dućani i dobava robe nije bila svugdje moguća pa je stanovništvu valjalo pomoći.
Na početku rata bili su aktivni crveni križ i karitas za pomoć stanovništvu pa je jednog dana u mjestu osvanuo spisak, imena i prezimena, ljudi koji se mogu javiti i podignuti pomoć u prostorijama gostionice.
Zanimljivo je to da su odmah s početka liste bili svi iz dvije obitelji koji su točili gorivo na INA-i. Tada niko od ostalih mještana iz revolta nije pošao podići pomoć koja se sastojala od ulja, brašna, šećera, tjestenine…uglavnom hrane.
Za one koji ne znaju, ako takvih ima, uposlenici na benzinskim crpkama živjeli su bogatije od lordova zahvaljujući šestom prstu, isparavanju benzina i ostalim smicalicama i to je bila javna tajna.
Osim hrane dolazila je i odjeća skupljana od strane hrvatskih iseljenika pa bi se i to dijelilo kako je ko imao poznanstvo i prijatelja.
Recimo mercedes bi se parkirao par stotina metara dalje a iz njega bi izašla dama obučena u štrace i pošla po pomoć? Da da, malo je onih koji suosjećaju s neimaštinom drugih, bitno je zadovoljiti svoju pohlepu. To je ona vrsta ljudi 'daj samo daj' i 'preko leševa do cilja'.
Ili oni kojima je najprije bila dostupna ta odjeća odmah su odvajali nove komade odjeće i kožu pa to dilali i tako pribavljali materijalnu korist.
Po dućanima bi se prodavala i hrana i odjeća namjenjena potrebitima a pojedini svećenici bili su direktno povezani s takvom rabotom.
Anomalije su počele odmah s početkom nove države pa tako za božić školskoj djeci djed božićnjak je (više nije bilo djeda mraza) dijelio darove u školi ali samo onim učenicima čiji roditelji rade u državnim firmama? Možete zamisliti kako su se osjećala djeca roditelja koji nisu uposlenici državnih institucija i kako je bilo roditeljima pojasniti djeci zašto je tako.
Po jutru se dan poznaje, glasi narodna poslovica.
Kako su onda počele društvene anomalije ne da su spriječavane od strane države nego su se razvijale kao tumor i sad više ne razlikujemo bolesno od zdravog tkiva.

Sv. Cash (K(r)ešimir)

'Crkva se gradi bit će posla i za vraga'! (narodna)
Kako je i najavio u gostonici da će napraviti crkvu a to je u tim vremenima bilo jako popularno, svi su to prihvatili s odobravanjem a sad je pravo vrijeme za to. Dogovori s župnikom i biskupom tekli su glatko i rezultat je bio zdušno podržavanje takve ideje. Nakon dogovora o postotku posao je mogao krenuti.
Glavni adut je povećani broj stanovnika bar za duplo a kako je stara crkva bila malena da primi stare i novopečene vjernike svi su bili oduševljeni.
Špira su sad drukčije gledali, narod je o njemu s obzirom na veliki čin imao natprosječno dobro mišljenje i na prvim izborima Špira izabru za predsjednika 'mjesnog odbora'.
Dakle sve ono što se vuklo za njim još od vjenčanja, preko orgijanja i šverca, zaboravljeno je.
Inače naš narod je prvak svijeta u zaboravu.
Bio je to novi čovjek za novo doba, bar su mještani tako mislili. Istinu reć mogao je on i u Zagrebu nastaviti karijeru, mogao je gdje je htio s tim činom ali njemu je bilo draže svoje mjesto i pitomi zaljev nego cijela Amerika. Njega uspon u karijeri nije zaslijepio on je tip koji je volio komoditet i bez gospodara nad sobom.

Na trgu je organizirao veliki skup u svezi gradnje crkve pa se skupilo naroda i iz okolnih mjesta kao i iz grada. Nakon govora uzvanika predviđena je opće-narodna veselica sa besplatnom hranom i pićem. Ovo 'besplatno' fino zvuči, ne zna narod da sve to oni plaćaju i to puno masnije nego im se kaže. Zna Špiro kako se narod mijesi.
Ovom skupu neizostvni su župan, gradonačelnik, puno svećenika, biskup, Špirovi kolege po činovima i mnoštvo naroda, puna riva.
Na improviziranoj govornici smjenjivali su se govornici i svima su bila puna usta hvale u korist gradnje božjeg hrama.
Biskup je između ostalog naglasio kako smo konačno izašli iz mraka pritisnuti 'zvezdom petokrakom' pa se kod ponovnog uzimanja iste u usta ispravio u 'zvijezdu'.
U svom nadahnutom propovijedanju nije zaboravio spomenuti svih koji su do sada pokušavali ili su uspjeli osnovati hrvatsku državu pa i Antu Pavelića sa NDH. Kad je nahvalio naširoko i nadugačko sve što je spominjao, pred kraj je uzdignuvši ruke zamolio:

- Bože daj ljudima na položajima mudrosti a malom čovjeku poštenje!

Lijepo rečeno od mudrog biskupa jer za deset-dvadeset godina ta rečenica će postati sintagma životnog stanja u Hrvatskoj.
I doista, što će malom čovjeku mudrost...da je ima ne bi ni bio mali!
Što će onima na položajima poštenje jer da ga imaju ne bi tamo niti dospjeli!

Crkva je postala naj-faktor u životu čovjeka a najvažniji predmet u školi vjeronauk. Ima jedna anegdota vezana uz taj predmet.

Pita mama svoju odraslu kćer koja je došla iz škole zašto je objesila brk?
Nakon par minuta šutnje Katica prevali da nije znala odgovoriti na postavljeno pitanje i nafunji se.

- Isuse i Marijo, kako? – U čudu je zavapila mama i dodala: - koje pitanje?
- Pitao me koliko su botuna imale hlače Sv Valentina?
- Isuse! – Rekla je mama i dodala: - a ostali đaci, mislim je li i njih pitao?
- Aha, pitao je Maricu koje boje su bile hlače Sv Valentina kad se zaredija?
- Isuse i Marijo, pa onda nije bilo televizije u boji, i?
- Šta i, mama bi li ti znala?
- Nee!- odsječe mama.
- Eto vidiš mama, dobila bi i ti jedan iz hlača.
- Iz čega?
- Pa iz hlača!
- Iz kojeg predmeta to te pitam.
- Mamaaa, pa iz vjeronauka e.

I Špiro je održao motivacijski govor ispred svojih mještana s napomenom da valja skupljati novac za novu crkvu.

- Gospodo Blitvari!
Ja znam da su neki mrvu jidni na neke što su se priko noći obogatili ali isto vam je to, priko noći ili priko dana. I molim vas, ne gledajte to na taj način. Vidite, i vi ste priko noći od drugova postali gospoda pa to nikome ne smeta.
Gospodo demokracija je a svaki pravi Rrvat voli demokraciju i zato prezire sve koji drugačije misle!
Mi Rvati smo bogom dan narod i zato nam valja graditi crkvu koja će biti najlipša u ovom kraju.
Nacrt su napravili najbolji arhitekti i to ćemo poslati na Brač da nam od bilog kamena sve po broju izrežu pa će se ode slagati.

- Špiro a mogu li te nešta pitat?- javio se glas iz naroda.
- Dašta nega moreš, pitaj.
- A di će se gradit crkva, na kojoj poziciji. Kome ćete srušit kuću kad nema mista?
- Hvala na tom pitanju no ako bolje pogledate naše misto vidit ćete da na jednoj poziciji ima još slobodnog terena i to prva liga.
- Ima ima, ma koliko mi znamo to je teren tvoga ćaće a oće li on to dat pitanje je?
- Evo ode prid vama izjavljujem da se ja odričem svog dila u korist crkve.
- Živija Špiro! Živijaaaa!- a Špriro je nastavio.
- Nije poanta ubiti se od rada za imati što više, samo imati. Bože daj mi još jednu ruku. Bog je velikodušan i dadne mu još jednu ruku. Sad je radija za pola više. No došlo je vrime da je i to sporo i on ponovo moli Boga da mu dadne još jednu ruku. Bog opet velikodušan i dade mu još jednu ruku, sad je čovik imao četiri ruke pa je radija za dvojicu i postao četvororučna beštija.
Volija se pokazat a doduše pomalo su mu i zavidili kako on iz dana u dan radi sve brže a pobjediti vrime niko nije uspija, upamtite, niko. Ta pobjeda samo je privid.
Kad bi ručao i to je radija sve brže pa je jednoga dana u toj velikoj brzini ubacivao sa dvije ruke a usta su jedna i ždrijelo je jedno i ugušija se u svojim trudima za svojom trpezom.
Ovo je samo ilustracija o brzini življenja iz kojeg je izbačena duhovnost.

Najteža bitka dragi moji Blitvari je trčanje za životom. A život je kao list papira, ima mjesta za pisanje na obije strane i mogućnost upotribe potpuno je ista. I tu se čovik dositija pa ako je na jednoj strani ono pozitivno o čoviku, na onoj drugoj mora biti ono loše. A nije dobro da se to loše vidi jer reputacija je u pitanju.
Stoga su mnogi presavili list pa je ono loše ostalo unutra nevidljivo a ono dobro sad je vidljivo na dvi strane. Istina sad su stranice manje ali pozitivne.
Mnogi su stavili i malo ljepila da se presavijeno nikad ne otvori.
I imajte na umu, ne stvarajte carstvo jer se teško od njega rastati!

Gospodo Blitvari, svaki pravi Rrvat zna da je i Bog po nacionalnosti Rrvat a svih dvanaest apostola članovi stranke. I pitam ja vas, kakvi bi mi narod bili da ne damo bokunić terena da gradimo Crkvu, Rvatsku Crkvu. Hvala vam mještani moji!

Da je to neko drugi govorio a ne Špiro, Jure bi to i prihvatio kao realnost a ovako…Prepoznao je na koga je aluzija upačena pa je frknuo kao divlji konj, okrenuo se i pošao kući.
Rukavica je bačena i to pred cijelim mjestom i sad Jure valja odlučiti hoće li odbiti crkvu?
A Crkvu niko ne odbija, bar niko do sad nije to napravio.
Crkvi se ništa ne smije odbiti to je poznato a uz to nakon ovoga izazova nastupit će tiha crkvena diplomacija i 'umijesiti' Juru da će ih na koncu moliti da uzmu teren, besplatno naravno.
Tako je i bilo, za par mjeseci Jure je doveden u stanje lešanosti i poklonio je teren Crkvi a Špiro je kako se šuškalo dobio obilati milodar što je javno rekao da se odriče svog dijela u korist Crkve i ako je dobro znao da mu ćaća neće ostaviti do nužni dio, tek toliko da ne slomi oporuku.
I opet je u sebi ponovio: 'ovo ti nije tribalo'!

- Sveti Cashimire najjači i najpopularniji u crkvi, moli za nas i ispuni nama želje naše kako i mi Tebe spominjemo u svakom trenu života našega.
Sveti Cashimire evo i na našim prostorima si stvorija valove koji nikako da se stišaju pa te i ja molim, Sv. Cashimire da pomogneš našoj državi. Da budeš pokrovitelj svih ideja i novih koraka kao i onima koji nemaju pokrića jer ćeš nam time olakšati i spriječiti nepotrebne troškove oko sudovanja.
- Šta ti je to?- pita Branko.
- Molitva ali ne čuješ?

Ta molitva se prosula među mještanima kao zezancija pa su buduću crkvu od milje prozvali sv. Kešimir!

Po Uskrsu sljedeće godine građevinska firma započela je zemljane radove na površini od oko 1000m2 poviše Jurinih kuća te su i saliveni temelji. U kamenu će se raditi pročelje i zvonik a ostali zidovi će biti pod žbukom.
Kad je pristigao brod s kamenom u gradskoj luci angažirani su auto prijevoznici i kamen se dovozio u Blitvicu.
Radovi nisu napredovali kako se očekivalo što radi neiskustva s takvim načinom gradnje, što radi toga što su radnici imali mizerne plaće pa su zabušavali.
Svećenik je bio na mukama i svaki dan je ispraćao zlovoljan no morao je trpiti jer nema specijaliziranih zidara samo za tu vrstu gradnje osim da ih dovede iz drugog grada.

Došao je i Božić a tek je dovršeno zidanje pa je svećenik u dogovoru s mještanima otkazao građevinskoj firmi koja je troškove podigla za nekoliko puta više od dogovorenog.
Sad je posao spao na mještanima a svećenik je organizirao tri obroka dnevno i ljudi su bili zadovoljni a radovi su dobro napredovali.
To je urođeno našem čovjeku, navikao je kad radi da ga moraš i nahraniti jer to je važnije od plaće.
Naravno mještani su radili dobrovoljno a svećenik i Špriro su brinuli o materijalu.
Velike donacije su stizale iz Italije a Špiro je prevozio s kočaricom.
Mještanima su posebno ostali u sjećanju veliki sirevi koji su stizali iz Italije a mirisali su kao šporke čarape. Ti sirevi su bili jako ukusni i svima dragi.
Slijedeće godine nakon Uskrsa grubi radovi su bili gotovi i sad se smanjio broj izvođača jer su na scenu stupili meštri za postavljanje pločica, vodoinstalateri, elektroinstalateri i bravari.
Takva organizacija posla doista zahtjeva znanje jer samo na kazanu odnosno za trpezom bilo je svaki dan ne ispod 20 osoba. Valja skinuti kapu župniku a i mještanima na zavidno odrađenom poslu. Naravno da je bilo sporadičnih slučajeva koji su negativno djelovali na kolektiv ali kad se posao privede kraju sve se to zaboravi.

Otvorenje, to jest posveta oltara bilo je općenarodno veselje a upriličeno je na prvi svibnja blagdan sv. Josipa Radnika kome je crkva i posvećena.
Sad je mjesto imalo dvije crkve a groblje je bilo samo kod stare crkve.
I tako je Blitvica Donja dobila crkvenu građevinu modernog dizajna pa su mještani u šali znali reči da imaju džamiju.
No školu nisu imali i tako je ostalo sve do kraja Špirovog života jer kako je država počela živjeti na kreditima tako je i nastavila pa nigdje novaca za ikakvu investiciju.
'Sve više zavidim svom novčaniku, tako je šlang', i danas je omiljena rečenica svakog čovjeka koji pošteno zarađuje svoj kruh.

- Mande moja čula sam malo prija za tvoga unuka Špira, jesan nedljemi. Borami je on pošteno avancirao, je Gospemi, eno ga posta je gradonačelnik ciloga mista. Kako je krenija eto njega za koju godinu za prešidenta države nedljemi.
- Si vidla a, znam moja ti pa mi se nešto smililo, stislo me priko ovoga mog priskakala i ne pušća. A borami se znalo od malena da će mali Špiro avancirat.
- Ae đavlu ali nije Đuro ispo Velebita davno umra. Eli ti ko gleda u fažol ili…?
- Ne po tome grdobino ne, nega kad bi ga mater pitala: 'srce mamino štaš jutros pit'? On bi najčešće govorija: 'ja bi kakao'! Ona mu skuva kakao a on se ukenja pa nikad nije znala oće li mu minjat napitak ili pelenu.
- Nu ti Špira našega, krava ga ubola.
- I Mare, ama nije gradonačelnik nega prisidnik misnog odbora ženska glavo.
- Nu tebe sa', kadato nije svedno, bitno damuje mekano pod guzicom štatije u glavi.
- Je ma…
- A šta ti sa nevalja ala zini da čujem?
- E moja ti, ne znaš ti koju je on golgotu proša za doć di je sad. Prvo se mora učlanit u stranku jer brez toga nema govora za učinit korak naprid pa unda podilija je nešto 'sličica' s brojevima, pa ispeka nešto janjaca a šta misliš da je to kao 'daj mare pizde' i gotovo.
- Ajde ajde biće sad pipina a.
- Ka da on do sad nije ima pipina šta ti je u glavi.
- Prešidente ej…
- Je ma, nije školu svršija pa…
- Ajde bona ne sekiraj se nadoće to, ne uči za auto vozit pa da se mora školat i ispite polagat nega će narod vodit.
- Ima i ta mista.

Prvo što je poduzeo kad je postao predsjednik mjesnog odbora je naći prostoriju da može imati neku vrstu ureda.
U kući na rivi iznajmljivao se jedan prostor od nekih 20 kvadrata pa je od gradonačelnika isposlovao da grad plaća najam a onda je dobio nešto para za opremiti ga. Tada još nije bilo komjutora pa je dobio od grada pisaću mašinu, jedan uredski stol i četiri sjedalice.
Kako Špiro nije bio 'uredski tip' zamislio je da uposli jedu žensku osobu kao tajnicu pa se oko toga posavjetovao s gradonačelnikom i pravnom službom. S obzirom da im je predstavio svoj plan razvoja mjesta a kao početak stavio izgradnju crkve, ta njegova zamisao s ushićenjem je prihvaćena.
Onda mu je sinula ideja da bi u tom uredu ako se malo doradi mogao dolaziti doktor jednom tjedno makar za starčad. I taj prijedlog je prihvaćen pa je srijedom ujutro ordinirala jedna mlada doktorica.

Novi

Špiro kao novi predsjednik mjesnog odbora dao je u svom uredu da jednom tjedno dolazi doktor opće prakse jer starima nije lako činit put.
I ne samo starima, doktor ovdje dobro dođe i domaćicama za ne dangubit po gradu jer ko može sve stić.
Mlada doktorica obično dođe oko 8,30 ali onda nema nikoga osim ako nije nedajbože kakav hitni slučaj jer su u polju ili dižu 'mriže' pa se skupe nakon marende oko jedanaeste ure.

I te srijede kao po dogovoru svi dođu u 11h i dovuču sobom stolac za sjest u redu pred vratima 'ambulante'.
Odmah do vrata usidrila se Manda i bruntula zašto još nije otvorila, 'koliko joj to triba za marendu, bi'će da ima nekoga priko reda a njoj samo tribaju kašule i mora čekati', uf.

Uto uđe u hodnik mladi čovjek uljudno poželi dobar dan i uputi se prema vratima na što se baba odma nakostruši.

- A di si zajunija a?
- Unutra.
- Je unutra...svi bi tili unutra kad se ne smi a sad kad je slobodno nema nikoga ki da nas je biša uvatila, an.
- Muči đavla izila (mune je Mara laktom u rebra) uspaljenice uvik su ti bravinci u guici, unuk ti more bit.
- More ma nije e.
- U čemu je problem?- pita čovjek.
- U čemu, u tebi ae tamo i parkiraj guicu na skaline i čekaj red ae.
- Ali bako...
- Baba ti je mater znaš.
- Je kako znate.- i pruži ruku prema kvaki.
- Miči tu ruku od kvake, largo kad ti kažem.
- Gospođo baba da vam...
- Slušaj ti taman si se namirija kome ćeš mrsit možjane, miči se tamo ili ću te opatrnit ovom bagulinom po jajin daš leć, jes' čuja.
- Jesam, dobro dobro.- i ode sjesti.

Malo se situacija stišala a onda će opet Manda.

- A di je do sad đavla ona izila oli je putom ki kopunao a.
- A jesi nevrozna, doći će čekaj oli te dica doma čekaju.- veli Mara.
- A ako ne dođe.- oglasio se mladi čovjek
- Opet se ti javljaš, a i koju gospu tebi triba dotur u tim godinama?
- Ajte imam ja godina nije da nemam.
- Vidim da imaš ma ne boli tebe ka nas, šta ti je u glavi.
- A vi ka da ste svršili za doktora pa znate.
- I znam dašta nega znam, svršila sam ja i sa doturom ako ti drago znat.
- A muči đavla izila prava si šporkaćurina.- Opet će joj Mara dok se ostali 'smijulje ispod brka'.
- Nije vama ništa moja bako vidi se to odma, jedino malo više odmora i bila bi ka cura.
- Ti ka da si Đuro ispo' Velebita, nisam ni zucnula a znaš šta mi je a.
- Pa do sada ste rekli i više nego treba.
- Ma nemoj, a baš me zanima koju bi mi ti dijagnozu dao ala.
- Ovako pred svima.
- Nego šta, mi smo ti ka familja znamo kad koga baveruni svrbe a kamo šta drugo, ala da čujem.
- Pa ovako na prvu. Gospođo vi ste malo, kako da rečem, iscrpljena od zuba i vama je potreban odmor, pravi odmor, pažnja, jednom riječju vama treba njega razumijete.
- Kako od zuba mladiću kad nemam ni jednoga.
- Od zuba vremena e.
- Đava mi te ne odnija lipi moj ako nisi o' prve pogodija ki da si kurat a. Njega lipi i dobri moj mladiću, njega, njega mi triba...a ko si ti a oli si ki turist.
- Nisam gospođo, ja vam mijenjam kolegicu dok je odsutna, ja sam vam doktor.
- Aaaaaa.- čulo se od nekolicine i stavili su šaku na usta a Manda krene u napad.
- Pa što sidiš tute, šta ne uliziš unutra nega si se ukupija ki drvena marija a mi čekamo ki mone, ala ulizi lipi mi te đava ne odnija dobri moj doture i oma mi pripiši toga njega, ala.

Plava

Kad je Špiro otvorio ured mjesnog odbora na zidu do vrata dao je napraviti oglasnu ploču na kojoj će se vješati rješenja i obavijesti. Oglasna ploča dobro je došla i za šonete da se ne kače puntinama po tuđim vratima i prozorima pa onda vlasnici kuća beštimaju i ljute se.
Ovako je najbolje i svi su rekli da Špiru kapu skidaju za ovaj potez. Kad bi se okačila nova šoneta prvi koji pristupe je vidjeti su penzioneri.
Dogegaju se kao da neće, pa polako izvade oćale, protrljaju staklo po trbuhu i nataknu na nos. Onda obvezno pogledaju lijevo i desno kao da nekoga traže i kimajući glavom čitaju.
Vraga čitaju kad znaju svaki detalj jer svako svakoga poznaje no bitno je učiniti ritual.
Kad bi Špiro vidio da se skupe troje-četvoro ispred šonete dobacio bi:

- A šta je, čekate red a?

Onda onaj iza puše za vrat onome što 'čita' pa se ovaj izmakne a onda on njemu puše za vrat i kad se ispušu pravac 'pod taracu' na karte ili lagana šetnja rivom.
Matina i Stipina sestra ostala je stara cura i živjela je sama u gornjem selu pa je došao red da se i njezina šoneta nađe na oglasnoj ploči.

Kad je plava osmrtnica ljudi prilaze puni sućuti i s pijetetom pa kad su vidjeli o kome se radi uhvatili se smijat ispod brka. Tako je to, kad se preskoče neke godine nije više plava boja prikladna a uistinu i je tako. Nije svejedno, i za dijete i za babetinu isto, plava šoneta.
Skidaju se oćale i pada komentar.

- Evo je odnija vrag...
- Bože crni to ti je susida kako moš reć da je odnija vrag.- Prokomenira Špiro čitaču a to je umjesto onoga 'kako si', 'šta radiš' i to.
- Da šta nega odnija... cicija, cili život je jela stari kruh da zašpara koju paru pa bi joj svaki misec pukla dentjera onda bi plaćala krpačinu...mogla je komotno tortu ist umisto kruva.
- Pa šta se jidiš, šta te briga.
- Oću se jidit...priča mi žena kad je umirala da je rekla: 'Evo ti je Bože predajem netaknutu'.
A nije mi to mogla reć prija četrest godin a?
- Hahaha, e crni Bože nije ona rekla da je tebi predaje 'netaknutu' nega Bogu, moj Bože, Bogu.


Grad je raspisao natječaj za tajnicu a zainteresirana mogla se o samom poslu raspitati kod Špira. Na jednom susretu između zainteresirane ženske osobe i Špira kao predsjednika MO tekao je ovakav razgovor.
Nakon rukovanja, predstavljanja i jedne ili dvije kurtoazne rečenice, Špiro je pitao:

- A Ružo jesi svršila šta.
- Rijetko bogami.
- Od škole.
- Dašta sam, srednju.
- Tri ili četri godine.
- Pet bogami.
- Pet?! A što si to svršila u pet g.
- Trgovačku.
- Nije trgovačka pet nego tri godine.
- Bome je, ja išla pet godina.

Nakon što je razgovarao sa svih šest prijavljenih kandidata Špiro se odlučio za Ružu jer po njegovim kriterijima imala je najbolje predispozicije to jest upravo ono što je on tražio.
U svakom slučaju na tom mjestu nije želio 'anštajna' jer se s takvima teško nositi.

Frčak

Ne poštuju ni crkvu ni zvono
na sred ulice rade ono
u po dana sve im se vidi
dok ljudi ćire i bura zviždi!

Veljača je jedina dama među mjesecima pa stoga i posebna jer u njoj počinje najljepši dio života, ljubav.
Odmah s početka sv.Vlaho, Blaž i Tripun uz mimoze otvaraju ovaj ženski mjesec.
Onda nekima dolazi dan zaljubljenih i vrijeme mononukleoze a sve to u doba maškara.
I kad se sve to ispuše stiže vrijeme korizme. A to vrijeme, rekao bih, jedina je svjetkovina koja se u potpunosti štuje i provodi u život jer u korizmi se valja nečega odreći a sudeći po odricanju mi smo najveći svjetski vjernici.

Sve to je začinjeno mijaukanjem, gonjanjem i mačorskim udvaranjem.
Iza stakla u verandi koja gleda na put stoji Mara. Ispred je terasa natkrivena lozom koja još nije obrezana.
Preko puta je gostionica i odmah iza stakla sjedi Špiro jer za štekat nije, zviždi bura.
Na loznici mačji par pokušava voditi ljubav i to je objekt gledanja Mare i Špira.
Stišću šake kao da su na nogometnoj utakmici, napeti čekaju da uspije, voajeri jedni... a onda aaa, Buholjub se strmopizdio kroz loznicu na beton.
Uporni mačor skoči i opet se uspentra i opet uvati macu zubima za vrat i pokušava 'ono' ali nema sigurnog oslonca za zadnje noge i opet opane.
Mara je izašla vani s metlom u ruci mašući i vičući 'mis, mis kvragu star ne muči je više', a stari Buholjub ne obadaje i opet zauzme ljubavni položaj.
Onda je i Špiro izašao ispred gostionice i veli Mari: 'Susjeda, nemoj mi tući Buholjuba.'

- Zovi ga, k vragu, neka ide doma vi'š da mi muči mačkicu.
- Ma ke, ne muči on nju nego ona njega.
- Neš ti dioptrije u tebe, a vidiš da stalno pada.
- Susjeda nije do njega ona je mlada pa mu se ne zna namistit e.
- Je kako ne, kakav gazda takav i mačak.
- Srića tvoja da sam ispunija normu za danas a sad bi ti pokazao.- pričajući došetao je Špiro ispod loznice i stao uz Maru.

I dok su oni tražili razloge za i protiv iznad njihovih glava stvarao se novi život, doduše mačji ali život. Uspio je stari Buholjub.
Ima nešto u toj Veljači.


Ljubavnik

On i Branko nisu imali tajni i znali su sve jedno o drugome kao i to da bi Špira na tjelesnom u školi uvijek upozoravali da su mu iskočili kuglageri iz šorca pa ga je nastavnik opominjao neka to spremi i neka se ne ponaša nepristojno. A doduše bila su povelika i sezala do po bedara. Ovo je događaj kad su ga kuglageri doveli u veoma nezgodan položaj.

Iako je ostao udovac u najljepšoj mladosti, iako je bio dobro situiran nije se više ženio.
Nije se htio vezati pa je lovio žene kako je stigao. Kako su godine prolazile sve je manje birao po sistemu daj što daš.
Ovo se dogodilo '95g u vrijeme domovinskog rata. Špiro je tada imao 45g.
Špiro je bio doma a Marin muž je bio na ratištu i…eto prilike za onu izrečenu 'kakav gazda takav i mačak'!
Došao je k njoj.
Centralno mjesto u prostoriji zauzimao je kredenac ili vitrina iz dva dijela od pune hrastovine. Gornji dio bio je ostakljen i uvučen tako da je donji dio imao proširenje kao pola stola a ispod su dvije ladice i nešto niže dvoja vrata. Da ne dosađujem s lirikom podsjetit ću na onu narodnu: 'ne jebe zgodan nego uporan'!
Na tom proširenju Špiro je, uhvativši podeblju ali ne i visoku Maru oko struka, posjeo gole stražnjice. Ona je u tome zdušno sudjelovala poskočivši koliko je mogla da mu olakša. Mara je sjedila raširenih nogu a Špiro je malo otvorio ladice da ona nasloni butine i tako joj olakša poziciju. Spustio je hlače, alat primio rukom i uveo ga u dvore! Taman mu je visina odgovarala.

Vrijedni je Špiro radio, Mara ispuštala uzdahe, igra se zahuktavala i išla svom vrhuncu kad je u zanosu Marina stražnjica lagano puzeći došla do ruba stolnog dijela. Špiro je žestoko pritiskao i onda se dogodilo!
Kad je Špiro jače gurnuo zatvorio je ladicu bedrom i ne znajući da su mu kuglageri upali u ladicu. U tom trzanju Mara je potpuno skliznula sa stolnog dijela i tako blokirala ladicu te ostala visiti na Špirovom alatu.
Uslijedio je 'Tarzanov krik' kao da se junac dere.

Znate kako je nastao tarzanov krik? Ovako, samo oni to nisu znali. Tarzan je učio Džejn da se njiše i skače od lijana do lijana pa se prilikom jednog promašaja uhvatila za njegov 'lijan' i tada je on ispustio čuveni krik.

Pat pozicija! Povući se ne može a Mara se ni podići ne može. Pozicija u kojoj je Špiro trpio strašne bolove i stiskao zube bijesan i razočaran. Zar baš njemu sa tolikim iskustvom da se to dogodi?
Obliven znojem dograbio je telefon, sreća da je stalak na zidu s telefonom bio na dohvat ruke, i nazvao Branka tražeći pomoć teško izgovarajući svaku riječ.
Naravno, Branko je odjurio autom isti čas. Ušao je unutra i stao obješene vilice gledajući neobičan, doista neobičan prizor.

- Ajde bogati ne blej u nas nega pomagaj!- a Mara je odmah dodala:
- Ako progovoriš kome o ovome ubiću te života mi!

Kad su ga tako fino dočekali i kad je odslušao 'obećanje', popeo se iza Mare na kredenac i poduhvatio je rukama ispod pazuha te jedva podignuo. Špiro je tada povukao ladicu i izvukao kuglagere, rastegnute i oguljene a alat je ostao u ukočenom stanju.
Pomogao mu je da se smjesti u auto i odveo ga na hitnu a onda je odvezen na 'pišologiju'.
Nakon deset dana uspjeli su spustiti penis pa od pijapizma nisu ostale trajne posljedice.
Ovaj događaj ostao je tajna.
Samo su za nj znali: Branko, zdravstveni radnici i cijeli grad.


Radio oglasi
Poraće, '96g.
Stanovnici koji su se spuštali iz Blitvice Gornje uz more pravili su klasične kuće s velikom terasom ispred koja se oslanjala na kolonama a u donjim prostorijama bila je velika konoba i eventualno jedan stančić ili samo velika priručna kuhinja.
Na katu je bio prostrani stan koji se preko ljeta izdavao turistima a spavalo se i jelo u konobi i kužini.
To su bile težačke kuće i vlasnici su osim ribarstvom i 'državnim poslom' održavali polje, vinograde i masline.
Parcele na kojima su niknule kuće već četvrti i peti red od mora, bile su mahom oko 500m2.
Oni koji su imali vina za prodaju to bi oglasili grančicom masline ili smrike na kapiji pa bi naročito stariji mještani dolazili posjediti ispod terase, uz slanu srdelu ili komad pancete popiti čašu vina i igrati na karte ili šijavicu.

Jagoda, kako je već rečeno, pridružila se hrvatskoj vojsci pa kad je na dva dana došla kući oprati se i promijeniti odjeću donijela je jednu muzičku liniju za pokloniti svome sinu Mati.
Bio je to radio kasetofon marke 'nordmende' prilično velik i kvalitetan. Mate mali sad već tinejdžer u 17-oj obradovao se poklonu što je mami Jagodi osobito leglo srcu.
Nakon što mu se mama priključila hrvatskoj vojsci Mate je još više dobio krila pa što zbog 'magarećih godina' što iz znatiželje počeo je puštiti a uz duhan tu je bila i 'trava' koja tih ratnih godina samo što se nije na trafici prodavala.
Nakon tog dolaska kad je donijela sinu na poklon radio, Jagoda se više nije pojavila kući niti se javljala. Gdje se skrasila ili nestala ni dan danas se ne zna.

Mate mali je na balkonu u pitarima nešto posijao pa kad je to izraslo tridesetak cm Stana ga je pitala da šta je to?
On je odgovorio da je to neki skupocjeni američki začin do čijeg je sjemena došao na jedvite jade.
Stani a Juri pogotovo to nije smetalo dapače lijepo je izgledalo pa su te biljke ponekad i sami zalivali.
Jednom je Stani palo na pamet kad je već začin na dohvat ruke da malo toga metne u juhu pa je uzela škarice u ruke i popela se na kat te porezala nekoliko donjih listova na stabljikama. Fino ih je oprala i stavila kuhati s mesom i ostalim povrćem.
Za ručkom su bili stara Manda, Jure i Stana te mali Mate. Ručak je protekao uobičajeno ali nakon nekog vremena poslije ručka bili su dobro raspoloženi, toliko dobro da je Stana Mandi donijela kavu a ova njoj natočila čašu vina.
Nakon tog ručka Stana je redovito mećala 'američki začin' u hranu i svi su bili zadovoljni i veseli.
No Mati je iz dana u dan trebalo sve više novaca a Jure i Stana nisu bili široke ruke, prabaka Manda nije mu imala odakle dat pa je počeo prodavati sitnije stvari iz kuće.
Ovaj put se javio na radiju u emisiji 'mali oglasi' da prodaje radio-kazetofon marke 'nordmende'.

U ambijentu pod taracom kod Ivana svaki dan je bila po neka 'kazališna predstava'. U takvom ambijentu radije bi se sastajali nego u najboljem hotelu jer se ne mora paziti na čistoću, odjeću i obuću a opustili bi se kao kod kuće.
Redovito bi se nekoga uhvatilo u đir i cijedili bi mu dušu dok ne ode ili dok se nađe druga žrtva. Taj dan u centru pažnje bio je ćele. Dakle četvorica kosmatih za stolom a jedan se samo pravio da je kosmat.
Mora da iz dna duše mrzi ove s kosom.
On je tako pedantno jednu grupicu dlaka (dvadesetak po slobodnoj procjeni) povrh lijevog uha dignuo preko glave kao odrinu loze sve do desnog uha i onda ih je pritisnuo ručicama oćala.
Razmahao se glavom ne možeš od straha gledat da slučajno ko ne kihne.
Trodlaka frizura prava je asocijacija stanja privrede, svi kosmati i puni 'peruti' a goluždravac koji je nategnuo tri dlake spašava državu.

Kako su stalno dobacivali: 'bez kihanja molim', 'zatvaraj vrata da nije propuh' (iako vrata nema) 'nemoj slučajno da kogod prne' i slične dosjetke Ćeli je dopizdilo pa veli: 'uto vi ma ćelavi su najbolji jebači ako niste znali'.

- Viš nisam to znao.- dodao je jedan.
- Nemoš ti ni znat, to treba žene pitat.

Nastao je muk, nije se želio niko istrčavat da ne bi upao u zamku.
Kad nadođe takva trapula onda se po automatizmu hvata nekoga drugo u đir i zajebancija uz igru ide dalje. Sad je na redu bio Ante.

Dulac

Netko se sjetio sindikalnih putešestvija a među najljepše doživljenima sigurno su bila putovanja u Prag, Karlovy Vary, Balaton, Rogl i slične destinacije.
Vođa puta, pun autobus, žensko-muških (rijetko su parovi išli) hoteli treće ili četvrte klase i raspašoj.
Ono kad se ćuko pusti s lanca, tako nešto samo puta sto a SIDE niti na glavi niti u 'kokošinjcu' ni u tragovima. Sobe su najčešće bile s četiri ležaja i odvojeno muški od ženskih.
Onaj kome je bilo prvi put imao je mrvu problema pogotovu ako je bio malo više, kako bi se reklo, stisnut. E takav je bio Ante, čovjek od metra i lamice.

Ujutro se Ante prvi ustao jer ga je stislo na wc a kako je to neredovito činio svi oni mesni naresci, sendviči, paštete, čokolade…tijekom proteklih dana betonirali su se u crijevu.

Nakon porođajnih muka ispao je dulac, jebenti ako nije bio ko tirolska salama. Ne moš vjerovat da unutra ima toliko mjesta pa se kao čudimo kako nekima tamo stane po nekoliko političara i sličnih likova.
Nekako je preživio 'porod' ali mu se prkno (što bi reko Kovačević, 'nije za mudraca…') rascvjetalo ko u majmuna ali ni to nije bio pravi problem.
Pravi problem je bio što 'salama' nije mogla otići iz školjke, nema šanse, ne da se čovječe drži se jače od političara.
Stoji ko jarbol skoro do raz školjke i onda je Antu uvatila puva. Sramota ga ne zna šta će.
Gleda okolo po zidu ali nema nigdje onoga konopčića za potegnut vodu. Nema vodokotlića, nema nikakve kante, o jebenog li hotela i ko ih samo pravi ovakve. Onda je uzeo u šaku toalet papira pa ga tiskao prema dolje ali uzalud .
Držao je gaće u rukama i povirio u sobu.

- Ej…ej…nemoj se smijat ali moraš mi pomoć.

Nino se nije mogao suzdržat i ako nije bio pravi trenutak dodao je.

- Jebate koliki je…izgledaš pari sin prema njemu.

Tu ga je on poslao preporučeno tamo odakle je povirio…ali niti on nije uspio naći konopčić.
Popeo mu se na ramena da nije negdje gore skriveno. Ništa.
Morali su odustat a kad su se ustala preostala dvojica i jedan otišao u wc onda je nastala bruka.
'Pfuuu…koji kreten nije vodu pustio'!
Ante je mrtvo ladno reko: 'ja' i gledao di će on pritisnut vodu ali klinac.

Uglavnom otišli su u potragu za vođom puta i čovjeka doveli na licu mjesta pa im je pokazao botun za vodu.

Osam puta je puštao vodu ma kakvi, stajao je dulac kao jarbol i na koncu ga je poklopio daskom.
Potrošio je cirka 100L vode a dulac se tek umio i ostao kao spomenik civilizaciji i jednoj sindikalnoj putešestviji.
Ante se smijuljio i samo slijegao ramenima. I Ante se pored dvoje odrasle djece a po nagovoru Crkve i politike odlučio na još jedno dijete i tada je mali imao pet godina.
Došao je mali uplakan kod tate, 'šta je sine'? Pita Ante.

- Istukla me.
- Aaa, tukla te, 'ko?
- Mama, ćako moj, mama.
- A zašto, junačino moja?
- Prolija sam joj kavu.
- Prolija kavu, a zašto si to učinija.
- Sve mi ne da eto.
- Sve ti ne da, cc.
- Je Ćako moj, seka može sve imat i oćale i frizuru i mengu i…
- Ma vidi ti nje cc, ae ne plači sad ću ja mamu pofikat pa će ona biti dobra.
- I kuju ćako i kuju pojela mi je sengvić.

Bili su tu, pod taracom, u kantunu na jednom stalku koji je učvršćen na zid televizor i radio. Radio bi verglao lokalnu stanicu po čitav dan i nikome nije smetao jer znamo da se efektivno radio može slušati oko 20min a onda se stopi u monotoniju. Televizor bi se palio radi dnevnika ili eventualno radi kojeg aktualnog događaja. Televizor nije praktičan zato što ga se treba gledati a onda se ne može kartati i šijavati dok radio dođe kao bračni partner, ne moraš ga/ju vidjeti ali se čuje.
Na lokalnom radiju u popodnevim satima (zimi večernjim) ide emisija malih oglasa, kupovina i prodaja rabljenih stvari. Ta je emisija bila svima zanimljiva jer se prodavalo ili tražilo sve i svašta pa bi to 'ljudi ispod tarace' rado slušali, komentirali i dodavali zajedljive i komične opaske.
U tovernu je zalazio i Jure jer težaci jedan drugome moraju pomagati prodati svoje proizvode pa solidarnost nije izostala.
Jednog dana kad je voditelj kao i obično najavio emisiju i priopćio broj telefona utišali bi se da poslušaju što to ljudi prodaju i traže.
A to je ovako izgledalo.

- Alo alo jesu li to mali oglasi?
- Da, izvolite u eteru ste slušamo vas.
- Prodajem đubar po vrlo povoljnoj cijeni na telefon 4444….

Onda to voditelj ponovi da bude jasnije i krene u novi poziv.

- Bome ovaj ka da ima tvornicu govana, svaki dan se javlja da prodaje.

Onda se javila jedna slušateljica pa se teke zbunila i veli.

- Alo alo jesu li mali oglasi?
- Da izvolite u eteru ste.
- Ovako, obitelj s jednim mužom…ne ne, s jednim ditetom traži muža, oprostite, traži stan na duže vrime.
- Oćete ponovit, je li s jednim mužem ili?
- S jednim ditetom!
Opet voditelj ponovi i dadne riječ slijedećem.
- Khm, khm, ovako…prodajem dvije mješalice za beton, dvoja dječjih kolica, troje sobnih vrata bez okvira, dva prizora sa griljama sve to jeftino na telefon 3390…
- Nu ovoga ka da ima radnju što li? – čuo se nečiji glas u toverni.
- Nema proizvodnju ne, nega je to popaljeno po hrvatskim selima kad su ih četnici okupirali. Zato i daju tako jeftino.
- Bogami nekome je rat došo kao Amerika ee.

I tako su se redale ponude ali i pozivi kako bi zatražili da im se ponovi određeni broj radi kupnje a društvo bi ponekad naćulilo uši, ponekad komentiralo uz osnovni posao, pražnjenje čaša.
Kad, začuo se glas jednog mladića s oglasom da prodaje radio-kazetofon. Nije ih prodaja toliko zaokupila koliko broj telefona koji su čuli.

- Jure, nije li to tvoj broj telefona a?
- Čini mi se da je, to Mate mali prodaje oni radio što mu ga je mati donila.

Oglasi su se redali pa onda je došao na red muzički broj a nakon toga glas jednog slušatelja koji traži od voditelja da mu ponovi broj od onog što prodaje radio.
Voditelj traži i kad nađe veli: 'evo zapišite'…
Emisija ide dalje a onda ponovo isti slušatelj što je tražio broj od prodaje radio-kasetofona.

Utoliko pod taracu ulazi prognanik Jakov, podigne kapu i svih fino pozdravi pa dohvati sjedalicu za naslon i dovuče biže stolu di se kartalo.
Dok karte lete malo se priča samo se 'moti' mogu opazit a Jakov gleda čas jednom čas drugome u karte, zabavlja se čovjek.
Kad potroše karte i dok se ponovo miješaju i dijele priča ponovo nabuja pa za vrijeme igre utihne do slijedećeg dijeljenja.

- Alo, evo opet ja, ne mogu dobiti broj onoga što prodaje radio a ozbiljni sam kupac. No kako žurim na dežurstvo ne mogu više telefonitati pa ću slušati radio u autu. S toga bih molio prodavatelja da se javi u emisiju i kaže može li na tom svom radiju uvatit stanicu na 109 megaherca. Ako može neka navije da čujem i usput neka rekne na koju adresu da se javim i ja ću kupit taj radio. Hvala vam.
- Eto poštovani slušatelju ako čujete javite se u eter i potražite navedenu postaju da se potencijalni kupac uvjeri. A mi idemo dalje s oglasima, izvolite slušamo vas.

- Bogami Jure oni tvoj mali baš ima sreće s prodajom, evo mu sigurnog kupca.- govori mu kolega po kartama.
- A zašto on prodaje taj radio, ne bi reć da ste vi bez para, koliko ja znam moga bi po mista kupit. – veli drugi.
- Zašto ga prodaje? Nije ga on kupija eto zašto. To mu je mati donila s terena a kod nas u kući, znate i sami, ima radija i televizija kolko ti duša oće.

Sad se Jakov uključio u razgovor s pričom iz svog sela.

- Eee koliko je toga ostalo u mojoj kući kad smo je morali napustit, srce će mi se raspuknut.
- Baš ništa niste uspili ponit sa sobom?
- Sve što je moglo stat u najlončić i priko ramena pa biž iz svoje kuće prid četnicima. Ali ima nešto što više boli nego to što su nas četnici potirali.
- Ali ti je ko staradao?
- Nije bogufala nega kad smo se povlačili neki naši borci a naročito neki šepavi Tome, tako su mi rekli da se zove, što je vozija hranu s kombijem obišli su naše kuće i pokupili sve što su mogli odvesti. Meni je šest pršuta ukra dabogda mu grom po srid kuće zadimija.
Virujte mi, teže mi je to što su nas naši popljačkali nega što su nam četnici učinili.
- Sve će doć na naplatu prijatelju, sve, haha.
- A što je smišno prijatelju?
- Viš dobro si me sitija, slušaj ovo je Špirova priča.

- Pade mi na um emisija lokalne televizije u spomen na 'rujanski rat' Žirje, Šibenik, kad novinar pita tinejdžera da kaže svoje dojmove o ratu? Nu, znam ga.
Mladić rasteže riči ka da ih iz guzice poteže, veli:
- Paa bija je to oslobodilački rat o kome mi ćaća nije puno priča. Znam da su se branili od neprijatelja a ćaća mi je reka kako se bojao da bi moga poginit od granate isprid svoje kuće…

Tako je malac rastezao po minute -minutu i meni sine! Palo ka na volej.

- Šetuckam putom i čekam da naiđe đački bus pa kad je stao i par đaka 'ispalo' van a među njima i 'Tv-lice', pogledam ga.
Fino se Malac javi šta je je.
- Dobro veče barba Špiro, kako ste?
- I tebi sinko, da se nekako, a ti na televiziji a. Neka neka lipo te vidit.
- A gledali ste?
- Dakuću nega gledao. A veliš nije ti ćaća puno priča o ratu?
- A, e.
- A moga je bogami. Kad je bila bitka za Dubravice on je bija tamo, e kako ne.
- Stvarno? Baš ću ga činit da mi priča čim dođem doma.
- E pitaj pitaj ali ne moraš reć da san ga ja falija, pusti to.
- Dobro je barba Špiro neću ja vas spominjat, laku noć vam.
- I tebi sinko!

Da, kad su žitelji Dubravica morali napustit svoja ognjišta pred najezdom bradatih sotona neki naši su tu ljudsku nevolju iskoristili i prije nego su bradati stigli, 'počistili' im domove. Tada je ćaća od 'Tv-lica' između ostalog dovukao 6 pršuta pa ako i neće sinu ispričat kako je 'ratovao' bar će beštimat u sebi.
Neka zna da se 'poštenje' ne zaboravlja! A šta kažeš.

- O Bože kako je svit mali, ali taj šepavi Tome živi ode?
- Ma ode u Blitvici da šta.
- Eto neću ga klet ma ću ga nastojat upoznat da se spomenemo tih dana.
A što se radija tiče, ako ima Boga… samo ne može ni On sve vidit, i to će doć na svoje.
- Kako to misliš, doć na svoje?
- Ma moj mlađi sin jedan je lipi radio kojega nije moga ponit sobom 'pripremija'…ma nema veze.

Ovo je Jure slušao preko uha jer je bio zaokupljen kartanjem ali na spomen radija neki nemir ga je lovio pa je upitao.

- Jakove, kako je izgledao taj tvoj radio?
- A to ti je prijatelju sve po istom kalupu, ima ona dva zvučnjaka sa strana a širok je, bogami ako nije priko šeset centimetara.
- A marka? Koje je marke?
- Ne znam ti ja to prijatelju, ko to gleda.
- Jure 'gledaj o čega živiš' ostavi se radija. (oće reć, prati karte.)
- A veliš pripremija ha.
- Je gospemi čut će se.

Na radiju su i dalje išli mali oglasi.

- Alo jesam li u eteru?
- U eteru ste izvolite.
- Prodajem namještaj spavaće sobe u odličnom stanju, cijena povoljna, hvala.
- A telefon?
- A da, 33908….
- Dakle prodajete namještaj….

- Može li oglas?
- Naravno izvolite.
- Prodajem suhu travu, telefon je ....

Donosi gazdarica vino na stol od kartaša i komentira oglas na radiju.

- Ovoga svaki dan slušam po dva puta kako slodno prodaje i nikome ništa a moga su ćopili za šaku trave i rebnuli kaznu.
- Ovo je suha trava Ane.
- Da kakva će bit' neće zelenu pušit.
- Ane krave ne puše.
- U to ti, kravetine puše gore od muških ka da ja ne vidim.

- Ma ned'ljeti jes primjetija da svi vele kako je cjena povoljna a niko neće da reče koliko? Ovome mora bit da je žena pobigla s ovim što prodaje travu dočim postelju prodaje.

Kad je voditelj ponovio oglas javio se sljedeći.

- Alo, jesam li u eteru?
- Da, u eteru ste izvolite.
- Ma zovem u vezi one poruke za prodaju radija. Jel ono čovik reka da mu priko radija pustim stanicu na kraju?
- Radio, radio…aha evo ga. Da, rekao je da će slušat radio u autu jer ide na dežurstvo pa ne može telefonirat.

Jure je igrao ali mu se kompanjon ljutio jer je stalno faljivao, nije pratio karte. Kad je čuo da se ponovo javio Mate mali u vezi s radijom skočio je od stola da su svi ostali u čudu i gledali za njim. Jure je potrčao prema svojoj kući kao da ga svi vrazi gone.

- Što mu je?- pitao je Jakov.
- A biće da je nešto važno inače ne bi on ovako skočija i dao se u trk, je nešto viruj Bogu.

Oglasi su išli dalje.
- Alo, mali oglasi.
- Da izvolite u eteru ste.
- Ja sam onaj što prodaje radio pa evo ako me potencijalni kupac čuje sad ću uključit radio i vrtit…koju reče postaju?
- Da vidimo…aha, evo ga, 109 megaherca. Mora da mu ta postaja nešto znači.
- Dobro evo, 106…107…108…109…BUUUMMM!

Blitvicu Donju ovila je tuga kao nikad do tada. Jedan mladi nevini život platio je tuđe grijehe.

Strašno je bilo vidjeti Špira s odorom generala koji se nikako nije trijeznio. I ako nije nešto volio maloga Matu ovo ga je dobro potreslo.
Jure se povukao u svoj svijet i teke došao k sebi tek za par godina ali jalan kao vrid pa kad bi šetao uz pomoć štapa nije se nikome ni javljao. Stana je ušla u se, prepolovila se ali se držala bolje od Jure. Manda se makla, nije se mirila s činjenicom da nema maloga Mate pa je pričala kao da je on uz nju i prisjećala se minulih dana.

Mađari

Došli su Mudićima u goste Mađari. To su od pokojnog Mandinog brata kćer, njena ćer s mužem i djetetom. Taj Mandin brat kad se oženio pošao je živjeti na ženino u Mađarskoj jer je ona jedinica a imali su veliko imanje.
Zet Ištvan prvi put dolazi u ovaj kraj pa su se svi 'rastopili' od želje da pokažu koliko su im dragi. Ištvanova i Gordina ćer ima sedam godina i hiperaktivno je dijete tako da je uspjela već prvi dan okrenuti kuću naglavačke na što su svi kolutali očima i puhali.
Mala se nakon temeljitog pretresa kuće bacila na istraživanje okoliša pa je iza kuće otkrila smokve i grožđe i dobro se nažnjopala. Kasnije se vidjelo da je i prekoviše.
Kad su naveče svi skupa sjeli pod lozom ladikat se i večerat mala je svako malo prduckala pa je njezina mama korila a i baka Marija je krivo gledala i ispričavala se.
Onda je Jure reka:

- Pusti dite neka prdi gospeti, prdi na mađarskom a mi i tako ni riči ne razumimo pa nam ne smeta.

Bacili su cerek pa je i njihova nelagoda splasnula.
I ako je Baka nevoljko pristala na takav aražman ipak su ih smjestili u babin 'apartman' a Baba će spavati kod Špira. Imaju oni mjesta u tri kuće koliko oćeš ali sve je krcato turistima a mađari će tu biti mukte pa radi toga je takav raspored. Kod Špira bogufala ima mjesta koliko oće ali po cijeli dan ipak je kod sina jer se tamo nema s kime prepirat.
Sa nevjestom Stanom vazda je na ratnoj nozi, iskre frcaju ali se nikad nisu počupale. Prepirka je dušvena hrana.
Kako planiraju ostati samo jednu sedmicu baka nije prebacivala svoje stvari iz sobe nego bi više puta i nenajavljeno upala u svoju sobu ako nešto treba, onako kao u svoje.
Kuriožna baba ujutro bi pošla u obilazak gostiju, kucne na vrata i odmah za kvaku, upadne a gosti se prestraše jer nisu navikli na takve kontrole. Sljedeća dva jutra na babino zaprepaštenje vrata su bila zaključana te je nakon dvije neuspješne vizite odustala od obilaska.

- Pa jeste li imali koristi od noći a mladosti?- Pita baba Manda začuđene goste.
Ištvan ne razumije hrvatski ali potvrdno klima glavom pa mu se žena i punica smiju.
- Dakuće, spavali ste ki bebe kaste posobom imali astronomski madrac.
- Bako, ne rekne se astronomski nego anatomski.- ispravi je Marija, ćer od pok. brata jer ona je govorila dobro hrvatski.
- Nemoj srićo babu ispravljat, zna baba koliko ga je platila.

Cjelodnevno kupanje, vožnja brodićem, gradelavanje i dobra kapljica učinili su im dane ugodnim pa su se sprijateljili te bili kao velika sretna obitelj.
Već u petak osjetio se žal jer u nedjelju jutro gosti putuju nazad. Ištvan je naučio po koju riječ naški a i oni su nučili po neku njihovu i odmah su to karikirali u primjerice, Gorduš, pivuš, ribuš…

U petak navečer dok su sjedili za stolom ispod loze Jure je nešto pensao i nije bio od velike priče, kao da je isključen a nisu mogli dokučit zašto.
Nije ni ženi Stani rekao što je po srijedi pa je izgledalo kao da je ljut a nije jer on je imao poseban respekt prema materinoj rodbini.
Okolo devet sati, u prvi mrak, došao je neki čovjek reklo bi se Jurinih godina a zaudarao je na ovce kao da je pastir. Odmah su pošli u kužinu čađavicu i tamo nastavili razgovor.
Ostali su sjedili do blizu jedanaest a onda su se razišli i baba Manda je pošla na spavanje kod Špira.

Marija je oko 11 i po došla u kafić koji radi skoro do zore i tamo je zatekla Špira pa je častio pićem.
Špiro se prvih dana čudio zašto Marija stoji do kasno vani ali brzo je skontao, da se ćer i zet mogu na miru seksati kad mala zaspe ili…možda i ona traži? Šteta što je Marija od ćaćinog mu ujaka kćer.
Kad se Marija vraćala kući i došla do blizu čađavice osluhnula je i pogledala kroz prozorčić a onda žurno ušla u apartman.
Kad je ušla u sobu koju su pregradili zavjesom da mami ne idu sline dok se izdiše a ona uzdiše, blijeda i otvorenih usta sjela je na postelju. Cigarete je bacila na kušin a Gordana i muž su je gledali ne znajući što reći.
U neko doba kad se malo pribrala prozborila je:
- Pakujte se odma, što tiše možete i ujutro brišemo odavde.
Nastao je tajac i nedoumica, šok. Sve je bilo u redu, dobri su prijatelji s cijelom obitelji, baba im je čak ustupila svoj apartman što nikome nije, pa su se pitali.

- Zašto majko? Što se desilo kad si tako blijeda i uplašena.

Govorili su mađarski da i muž razumije i da mu se ne mora pojašnjavat kasnije.


Manda se budila s prvim nitima zore kao da ide na posao pa je od Špira pješačila pravo doma kod sina i Stane da se ima s kime inatit jer Špiro prije podne neće iz postelje.
Ušuljala se u hodnik jer je čula glasove i užurbanost pa se zavukla u špaizu i malko odškrinula vrata.
U neko doba na vrata od sobe izlaze gosti s kuferima i kreću se kao lopovi. Bježe.
Metnula je šaku na usta od čuda i krenula polako za njima.

Iskrali su se iz apartmana žureći prema bmw-u na parkingu. (rekla je baba: 'jebeš ti ovakve mađare kad ne voze onoga; 'tri metra lima i dva metara dima' nega prave aute kao da su švabe!)
Gore pod smokvom Jure je nešto radio, taj je pravi ranoranilac, njemu je dosta tri ure sna.
Dan je brzo osvajao pa su Marija i njezini žurili što su više mogli a opet tiho da ih ne primijete.
No primijetio ih je Jure kad su zamakli iza kantuna i zastao s poslom. Vidio je kako je neko potrčao ali nije znao o kome se radi te mu bješe sumnjivo pa je krenuo prema rivi.
Prošao je pored Mande ali je nije vidio jer se povukla nazad u hodnik. Mrmljao je:

- Lopovi…pizda vam materina ja ću vama pokazat di ćete krast.

A ko ga se ne bi prepao da ga sretne, ruke su mu bile krvave i u ruci je imao nož.
Podviknuo je: 'ej stani, stanite, dićete stanite' i potrčao za njima mašući rukama.
Kad su to čuli mađari kao da im se uključila turbina pod guzicom. Kćer je stigla prva i zalupila poklopac od gepeka pa uskočila i upalila motor. Sjeli su i ostali pa je nagazila po gasu.
Taman kad je Jure povirio iza kantuna vrata od auta su se zalupila.
Jure je zadihan mlatarao rukama vičući da ostave auto jer će ih satrat kad ih uvati. On je još uvijek bio uvjeren da su lopovi po srijedi.
Ma da. Strah je vrag i onako izbezumljeni kakvi su bili Gordana je nagazila po gasu, gume zaškripe, auto poskoči i pogode pravo u kaić što je bio izvučen na rivi.
Prosuo se drveni kaić kao rasušeno barilo a bmw propušio. Utoliko je dotrčao Jure zapuhan jedva je zrak vatao.

Oni se stisli u autu kao mali mačići skoro da ne dišu a kamoli da bi izašli vani. Jure se naslonio šakama kod vozačevih vrata povijen i zapuhan još uvijek s nožem u ruci pa su ostale fleke po laku.
Zinuo je u čudu.

- To ste vi?

Prestravljeno su ga gledali i riječi nisu mogle vani. Onda je rukom uhvatio kvaku da otvori ali ženska je brzo pritisnula botun da se zaključaju. Marija ga je u čudu gledala pravo u oči dok su ostali okrenuli glavu od njega.
Jure zbunjen ne zna što bi rekao i samo je vrtio glavom.
Potrajalo je to neko vrijeme a utoliko je i baba Manda pristigla pa pita Juru što se događa.
Slegnuo je ramenima i mrdanjem glave davao znak da ne zna. Pokucao je po krovu a oni unutra su se stresli.

- Marija otvori!
- Šta oćeš Jure, šta smo ti mi skrivili?
- Šta se jutros dešava, daj otvori vrata.
- A što se s tobom dešava?- uzvratila je Marija.
- Sa mnom? Ništa, ja se svako jutro rano dižem, šta će bit.
- Evo i mi smo se rano digli zahvaljujući tebi.
- Meni? Ali sam vas probudija? Oprostite ako sam a nastojao sam biti tih.
- To znamo zato se i bojimo.
- Šta se bojite? Dug je dan naspavaćete se.
- Ma nemoj, a šta si ti sudac i krvnik a Jure?
- Ma šta je ovo jutros? Da niste pili? Ne sjedajte za volan ako jeste, ajde izađite ajde.

Onda se i Manda primakla staklu sa suvozačke strane gdje je sjedala Marija i zamolil je da joj kaže što se to dešava.

- Samo nas pustite da odemo ništa drugo ne tražimo od vas. Bako molim te pustite nas nismo vam mi ništa krivi. Molim te.
- Marija dušo da te ne boli štogod a? A da nije kakvi nabac obožesačuvaj.
- Je, boli me duša jer to ni u snu nisam očekivala. Pustite nas molimo vas kao Boga.

Onda je Špiro puknuo i podviknuo.

- Marija otvori jebentigospukurvu!

Ova beštima je Mariju zdrmala i podsjetila na pokojnog ćaću pa ma koliko to izgledalo morbidno učinila joj je olakšanje. Gledala je u Juru pa bi okrenula glavu prema Mandi a polako su poglede digli i ostali u autu. Kao da su se budili tresli su glavama i širili oči jer još uvijek nisu sigurni u sretan završetak.
Najteže je to proživljavala mala. Ona se jadnica skupila u skut svome ćaći i šakama pokrila glavu da ne gleda i na sluša ovu zločestu odraslu djecu. Djeca ne mogu dokučiti ponašanje odraslih a odrasli se ponašaju kao da ta djeca nisu ljudska bića nego predmeti tek pa ih ne obadaju.
Ta mučna situacija polako je kopnila i pogledi su sve češće šetali od Mande ka Juri i obrnuto.
Sad Jure i Manda nisu ništa govorili nego su pustili njih unutra da se saberu i prvi povuku potez. Marija i kćer joj Gordana okrenule su glave jedna ka drugoj i nešto su tiho šaputale na mađarskom. Sa zadnjeg sica Ištvan je zabrinuto promatrao situaciju i gladio kosu kćerkici koje se nije usudila podići glavu.
I to je potrajalo neko vrijeme a onda je Marija otvorila svoja, suvozačka vrata te izašla iz auta i stala uz Mandu. Okrenula se prema Juri pa su se gledali preko auta.

- Jure šta oćeš? Zašto nas oćeš ubiti ha?
- Mooolim?
- Zašto držiš nož i ruke su ti krvave?

Prošli su ga trnci kad je pogledao šake pa je hitnuo nož u plićak.

- Marija šta pričaš ti?
- Šta pričam, a šta ti radiš kad trčiš za nama s nožem?
- Marija zaboga…oprosti ovo je teški nesporazum.- i pođe do plićaka oprati šake.
- Kakav nesporazum Jure, šta oćeš od nas?- nije se dala Marija.

Sad je i Gordana otvorila vrata i dršćući izašla vani a onda su izašli Ištvan i Mala koju je zaštitnički držao. Pristupila im je Manda i zagrlila ih govoreći da se smire i da se ništa neće dogoditi.

- Ajmo svi u kuću da nam se narod ne čudi što činimo pa ću vam pojasnit, ajde.- pozvao ih je Jure.
- Ajte bez brige ja sam s vama, nemate se čega bojat.- dodala je Manda.

Još uvijek nepovjerljivi sjeli su na terasu u to rano jutro vreloga kolovoza.

- Marija molim te reci mi što vas je pripalo.
- Ti, ti Jure.
- Ja? Evo oprao sam ruke.
- Oprao ruke i šta?
- A ne znam šta vas je pripalo.
- Sinoć sam čula kad te onaj tvoj pitao oće li ga on a ti si kazao da ćeš ga ti. Zašto Jure?
- Da niste što ružno sanjali? Zaboga ništa ne kontam.

Utoliko je pristupila i Stana zijevajući i trljajući oči pa poželjela dobro jutro.

- Šta je vama jutros ranije? Ali ne možete spat ili vas je ovaj stari šišmiš probudija? Vazda obigraje okolo ki vištica i u sve mora zavirit i ubost nos.
- A muči ošpice te izile jutros ranije. Jel to nevista? Diže se tek u ovu uru umisto da si nas ponudila rakijom i kafom ti pujkaš busen ako ti nije oćelavila? Od kad smo mi na nogama da je bilo sriće mogla si mužu kalce oplest. E da nije line guzičetne i samo ležat, ležat. Đava ti odnija selo i okle si!
- Nu njih dvije sad? Koja gospa se jutros događa a? Ajde mučite obje i pustite Mariju da nam kaže što ih je pripalo.
- A ka da je mi držimo? – blene Stana.
- Muči!- podigne Jure kažiprst. Onda se okrene prema Mariji.- Marija, molim te ajde polako od početka pa nam ispričaj što vas je to uznemirilo jutros.
- Nije jutros Jure, nije jutros nego noćas. Noćas smo imali moru i nismo sna usnuli da bi živu glavu spasili.
- Noćas? O majkobožja, ali vas je ko napao?- prozbori Jure.
- Misusovosveto!- znamenuje se Stana.

- Evo ovako. Noćas kad sam došla iz kafića prošla sam pored kužinice i pogledala unutra pa vidjela tebe Jure i nekog tipa. On te pitao oće li ga on a ti si odgovorio da ne nego da ćeš ga ti.
Onda sam otrčala do svojih a oni su me pitali šta mi je.
Bilo je strašno, bila sam pod stresom i sva sam se tresla ali sam skupila hrabrosti da im rečem.
- A dobro on je malo grdno izgleda i teke zaudara ma je dobar čovik viruj mi. On ti ne bi ni mrava zgazija, ne triba te se njega bojat viruj meni.
- Slušaj sad.
- Skužaj evo slušam.

- Moji su me pitali šta mi je a ja sam s mukom rekla: 'bolje da ne znate i dobro je da sam pošla po cigarete inače…'- a onda sam briznula u plač.
- Eto viš da i duvan čini neko dobro.- dodala je Gordana.
- Nemoj se šalit nego se pakuj, ajme meni.
- Majko šta se desilo moraš nam reć zaboga.
- Ne znam kako da vam to rečem, ne znam, a mislila sam da smo prijatelji, da im možemo vjerovat a ono…
- ?
- Čula sam na svoje uši, na svoje uši.
- Majko reci više.
- Oće Jure ujutro da ga zakolje, i pogledam Ištvana.

Objesila im se donja vilica i ne progovaraju ali su kao pokošeni pali na postelju.

- Onaj tip te pitao da šta smo, a ti si mu Jure odgovorio da smo gradišćanski hrvati a Ištvan da je čisti mađar. Onda ste malo stali i pili pa te onaj glas ponovo upitao: 'pa, oćeš li'?
Ti si rekao da oćeš, da ćeš se dići ujutro ranije i onda ga zaklat…da nisam pošla dalje bila bih pala u nesvijest tamo kod kužinice.
- Bože moj čuješ li ovo, ajmo odma zvat policiju a?- dodala je Gordana a ja sam odmah uzvratila.
- Čekaj, nemoj zvat jerbo ne znamo ko je sve upleten i ko će ti se javit, ne zvat policiju ne.

Onda se Ištvan napuhao i rekao da šta će stari Jure i da će on njega stuć. Ali ja sam razmišljala drukčije i zagovarala bijeg jer u sukobu nikad se ne zna ishod a sa životom se nije igrati.

- A zašto oće zaklat?- pitao me Ištvan.
- Zašto, i mene to brine, zete, i mene.
- Moguće je jer smo mađari a oni su bili okupirali Hrvatsku pa oće da se osvete ko zna?- dodala je ćer.
- Ne vjerujem, mora da je nešto novijega…a da nije…- razmišljala je Marija.
- Šta?
- Da nije zbog onoga šverca oružjem?
- Može bit svašta ma sumnjam da je radi toga.- opet će Marija.
- A zašto onda?- pitala se Gordana.
- Jedino…
- Šta majko?
- Ma ništa.
- Reci sad, ako ostane u zraku još je gore.
- Ono kad smo došli onda smo se izljubili sa svima pa si ti onu curu poljubio i to ste se kao zbunili pa se zakačili nosovima, da nije to a?- pitala se Marija.
- Ako je radi toga onda ga ne treba on, ne treba ga niko taknut, ja ću ga ubit, bogati jesi slinio uz nju kao pubertetlija, koji ti je vrag. Ma neka te i zakolje kome briga kad si onako plazio.
- Ljubavi…ti meni tako…šališ se?- čudio se Ištvan.
- Nemoj da te odma ode sredim znaš, da ti je piletine…a što meni fali imam 28g i još sam kao pupoljak a ti sliniš na šiparicu, grrrrr zubima ću te zaklat.- žestila se Gordana.
- Dosta! Nije vrijeme za svađu i to nije njihova cura nego onoga Branka. Ostavimo se toga nego se pakiraj i brišemo zorom da spasimo glavu, ajmo.
Tako je bilo Jure. I sad ja tebe pitam zašto? Radi čega?

- Pa radi vas Marija, radi vas.
- Kako radi nas Jure pa mi ga volimo?
- To sam i mislio, s toga to i radim.
- Zato si zvao saučesnika?
- On je bija kod mene radi vas, ja sam ga zvao da vama bude slađe.
- Slađe?
- Ki cukar. Je gospemi, stavija ga je iza vrata ka šal i ja sam ga svojom rukom jutros priklao.
- Ma koga Jure?
- Kako koga Marija, janjca bogati.
- Molim? Jure o čemu ti govoriš?
- O janjcu gospeti. Ajte zamnom do smokve da ga vidite. Lipo ću ga nataknit na ražanj pa ispeć da se pogostimo ka pravi prijatelji i da mi dođete opet u zdravlju i veselju.
- Ajme ajme.- dodala je Gordana.

- A bogati kazališta kod tebe, bar ti nikad nije dosadno. Čekaj malo, to je brat od tvoje babe bija oženjen u Mađarskoj?- Upitao ga je Branko.
- Ne njezin brat nego njegov sin ali si zaboravija kad je Kety ostala doma a ja s babom, materom i babinim bratom bili kod njih u Mađarskoj.
- Ono malo pošto si se oženija el tako.
- E to, viš kako se sićaš. Privatili smo babiniog brata u Lici i produžili put Mađarske.

Putovanje u 'Eđeneš'

- Tebi je lako naučit mađarski samo je problem što te niko ne razumi. Tvoj smokvuš, duduš, eđeneš… Mađari će morat štampat novi rječnik radi tebe.- podjebavala je baba.

Na putu kroz Mađarsku došli smo u ćorsokak, izgubili smo se a ponoć je davno prošla pa smo bili svi tankih živaca.
Odozgo nam se smješilo svibanjsko pola miseca a mi na putu kroz neko selo trošimo gorivo samo ne znamo di ćemo stić.
Veli baba Manda: 'ćaća ga jeba vid miseca isti je ka i kod nas'.

- Da kakvi će bit stari šišmišu nepismeni.- dodala je Stana.
- Đava ti odnija selo i okle si još ti brabonjci vise niz guicu a ti se ideš nekome narugat.
- Ae muči može bit da ode nađeš kojega dedeka da te kopuna nikad se ne zna, može bit da se i smiriš teke.
- Jadni moj sin s kim je lipu mladost proveja, da je na Boga pljuca bija bi na bolju natrevija.

Nagazija sam na kočnicu pa su nji dvi, baba i moja mater, što su sidile iza udarile glavama o pridnji sic i više nisu otvarale usta.

Kod nas uz more već su se nosili kratki rukavi ali gore je bilo friško a naročito po noći. Trljamo lica rukama i stiskamo oči, najradije bi zaspali ali moramo dalje.

- Šta ćemo?- Pita babin brat Dane što je sidija naprid? Ivin ćaća.
- Bome ti si muško neću te ja učit.- podbode ga Manda.
- I to mi je sestra? Iđem ja van pokucat kome na prozor da pitam, nema mi druge.
- To nam je jedini način.- prozborim zijevajući.

Uzeja je lampadinu i izaša. Posvitlija je pa zagazija u živicu i priko vrta doša do punistre te pokucao.
Čekamo! Svi smo već lešani od duge vožnje ipak je to 650km. Guzica se užgala od sidenja a štufi i živčani ne smimo jedno drugo pogledat a kamoli što prozborit da ne planemo.
Gledamo svi u prozor očekujući spas.

Bogufala pomalo se otvaralo ostakljeno krilo prozora jer nema škura nego je navučena zavjesa.
Gledamo kao u spasitelja a On klima glavom prema nama kao eto jedini se sitija rješenja i izvući će nas iz ove jebene situacije.
Kako se krilo lagano otvaralo iznutra su povirivale vile. Kako vile napreduju tako Dane uzmiče a mi gucamo knedle. Opet se oglasila baba.

- Ćaća ih jeba vid ti vridnoga naroda, oni se već u ovu uru spremaju poć travu skupljat.
- Odnija đava i doture kad ti ne znaju dijagnozu postavit!
- Srića ti je da imaš falše zube inače bi ti isti čas dala po čunjki es čula.

Nemamo karte, ne znamo jezik a prvi put smo u Mađarskoj. Srića promet nije gust, ne gust nego nema nikoga na cesti. Bila je to 1976g. ševrolet klizi ka po vodi, ne čuje se i baš uspavljuje.
Ovo je putovanje baba organizirala jer sin od njezinog brata živi u jednom mistu blizu Kisega a nisu ga vidili ni ona ni brat još od kad se oženija.
A kud ćeš lipše zgode, umro dida, ja gonam dobri i veliki auto, moja Mantenjuza neće s nama i onda mi pošli u đitu.

- Pobogu, nismo neprijatelji ili 'udbaši' čega se bojite? Nas? Ma dajte šta vam je mi smo iz Rvacke, pardon Jugoslavije, a i naš muški jebe vašu žensku kud ćemo veći prijatelji.
Ljudi kako ne razumijete mi vam dolazimo u goste. Mi smo gosti ej šta će vam vile koji vam je kurac.

Trudi se dida-ujko pojasniti našu nazočnost.

- Prijatelji, mi smo prijatelji moj prijatelju razumite li vi mene. Ali nama je nevolja, uvatila nas je noć a ne znamo di smo, on vozi jer ja nemam vozački ali ja sam najstariji moj prijatelju i slušaju me…
Ovaj, znate tu mi je negdi sin oženjen za vašu žensku i sad su dobili ćer pa mi idemo malo na babine. Ma nije ona skroz mađarica to su oni gorićanski…
- Gradišćanski kakvi gorićanski.- graknemo mi.
- E oni gradišćanski Rvati i oni su ti se oženili i oti moj sin (sad je malo spustija ton) đava mu kaurac odnjo ka da nije bilo pizde u Lici nega činit ove monade. A znaš, ona ti je učiteljica e, bome nju ti svi u selu fale pa rekosmo možda je znate da nam rečete jesmo li na pravom putu?

Stanka! Ajde možda nam ljudi i pomognu a zašto ne i mi bi njima…je aha, kako ne, ne bi mi vile izvukli nega straguše i opalili pa onda pitali 'što oćete'?
I vuk kad je u nevolji postaje janje ka i mi sad.
Gleda ga čovik i ne progovara ni riči, dakuće kad ga ništa nije ni razumija a i da što reče niti bi mi njega razumili. No.
Vile se polako uvlače, ajde božepomozi biće nešto. Svi smo čujno odahnuli a onda se krilo prozora zatvori, bup. Eto ti sad.
Izašli smo iz auta i uvatili se pripirat na srid puta ka da smo u Saboru, ali kad su se počela palit svitla po ostalim kućama stiska nam se šupak. Možda će nam ipak pomoći ali zašto svi?
Kaže baba: 'razumiju ljudi što to čoviku znači kad je u nevolji na uru po ponoći, dašta će nega pomoći'.

Nisu nas ostavili dugo u nedoumici jer su sa svih strana lagano nadirali s vilama na gotovs.
Da i uskočimo u 'ševca' opet ne bi daleko stigli jer smo bili opkoljeni. Lagano su stezali obruč a mi smo jedni drugima čuli kako gutamo slinu. Mučali smo ka zaliveni i čekali da stanu.
Jebate koji horor. Ura po ponoći, mi uz auto, ono malo miseca nam se ruga a Mađari nadiru iza plotova.
Približavaju nam se pogureni i nakostrušeni s vilama naprid, past ćemo bez zrna baruta, bez ispaljenog metka kako se čini.
Jebiga nisam izdržao tu napetost i jedino što mi je bilo na pameti proboj.
Probiti se iz obruča i opičit po gasu pa kud puklo.
U toj želji i ne razmišljajući kriknem ali tako da sam kraj riječi pojeo pa je umisto 'juriš' ispalo 'jurišić', onda umuknem jer što jes jes, bilo je bez veze!
Na to 'jurišić' koje sam graknuo ostao sam bez daha a oni stali.
Nu? Mi se pogledavamo a Oni pomalo dižu glave iz pozicije vuka a ruke se spuštaju. Ne prođe puno a jedan progovori: 'Jurišić'? Vile su naslonili na put i čekaju reakciju.
Kurac, nismo mi Jurišići ali ako triba može i govnović nema problema samo neka se stanje smiri. I osobnu bi prominili, na kratko, samo da se iskoprcamo iz ove jebene pozicije.

- Jurišić, jurišić aha.
- Jurišić! Onda su još nešto govorili onako čoporativno. Pizdu materinu smo išta razumili da na kraju nisu spomenuli Kiseg. E to smo dobro razumili jer tamo idemo, jebo nas Kiseg da nas jebo.
Onda je opet Dane počeja objašnjavati markove konake od svadbe do rođenja unuke pa da ga jeba tovar manita ka da nije pizde moga nać i u našoj Liki i tu ga je Manda prikinila rekavši mu da se ne muči jer oni i tako ništa ne razumiju.
- Kako ne razumiju a fino naški govorim a oni su gradišćanski…
- Brajo ovo su Mađari čoviče ne čini monu od sebe es čuja.
- Uvik ti moraš plivat, onda eto ti pa ih pitaj di ćemo ae ka si pametna.
- Kiseg!- govori jedan s kobasicom umisto nosa i pokazuje rukama u kojem smjeru da vozimo te nekoliko puta ponovio: 'eđeneš'!
Graknemo uglas 'fala' pa se uvalimo u auto, zalupimo vrata i po gasu za cestom dok nismo ugledali svitlo prid nama.

Neki uniformirani tipovi su nas opkolili s automatima a na srid ceste jedno iza drugoga stoje auti velikih kotača. Pokraj puta tenkovi pasu travu a mi zijevamo od čuda.
U kakvoj smo stisci bili tvrdim da ne bi niti prdac naša put do slobode.
Neki utegnuti priđe autu, spustim staklo a on nešto parla ruski. Sad nam pogotovo ništa nije jasno. Nije valjda da smo zalutali i došli u Rusiju? A opet, koliko znam Rusija je puno dalje…osim ako Rusija nije došla bliže?
Izašli su vojnici i iz onog zatvorenog vozila i gledaju nas kao da mečka igra. Obilaze oko auta, dive se, poglade rukom i nešto razgovaraju.
Mogu ih razumit, mi smo za njih tada bili 'Amerika' a sad, 2012g, oni su za nas 'Amerika'.
Baba je spustila staklo i povirila pa uvatila graktat.

- A šta je, oćete li nas silovat a? Šta mislite da vas se bojimo aha.
- Baba zatvori prozor i ni riči više!
- Nuu što smo na trc, puf!

Iza njih bilo je raskršće a kontra skretanja karaula.

- Und?- rekoh.

Onda su se njih tri nešto došaptavali pa je jedan oša do karaule, valjda na telefon i nakon pet minuta se vratija te tražija da mu damo papire.
Zadržao je papire i pokazao rukom u kom pravcu da vozimo.
Prid nama je išla kampanjola a za nama onaj zatvoreni s vojnicima.
Vožnja je potrajala pa smo došli u centru mista nakon 3 ure po ponoći. Tu su vojnici stali, izašli iz auta i vratili nam isprave a u susret nam je dolazija mladi tatica sa još dvojicom.
Baćuške su okrenuli vozila i pošli za svojim poslom.

Dok su sve kuće bile u mraku osim vanjske rasvjete oni su upalili sve moguće žarulje u kući.
Parkirali smo, izbalili se kao rod najrođeniji a onda je Dane osuo paljbu po sinu i njegovom kurcu da šta nije bilo pizde u Lici…


Već sredinom devedesetih počeli su mobiteli a koncem desetljeća i kompjutori. Tu novotariju prvo su mladi prigrlili a uz njih i oni malo stariji. Nije pitanje cijene, i ako se već lošije živjelo mobitel i kompjutor morao je doći u kuću.

Šta mogu bit nega informatičari

Ima ona narodna: 'kad dica počnu prcat onda stari molaju'. Srića naša pa su stvar spasili kompjutori.
U mjestu su prvi kompjutori došli koncem devedesetih a čim je nabavio jedan i pročulo se da na toj 'televiziji' možeš mukte gledat tetine guzice bez krpice dok ti oči ne ispadnu onda se to širilo kao ptičja gripa.
Otišla je u zaborav vrtnja botuna i skakutanje po krovu da bi namjestio antenu za uhvatit Italiju a otišle su k vragu videoteke i kućni kino-projektori.
Oči su se parile na novom mediju a mnogi su tek dosta kasnije saznali da to 'čudo' ne služi samo za to.
Kupovina se obavljala na crno a onda su jedan ćaća i sin to bogato unovčili. Osim nabave oni su instalirali windowse, upućivali u rad, održavali…ma klanjalo im se kao u Džamiji.
Nije se pitalo pošto je, koje marke, imali garanciju, ma jok samo daj.
Kompjutore su mahom kupovali ljudi na pragu pedesete jer je to bila prava 'pakardova svićica' za bračne radosti ili kako neki zovu, poticaj. Rekli bi 'malome' da im nađe stranicu s 'tetama' i da im to spremi pod nekim drugim nazivom s napomenom da nikome ne govori.
No budimo iskreni ta novotarija donijela je sobom i dobrih stvari pa se bogami malo u kojoj obitelji nije čuo dječji plač. Štaćeš, i pored dugogodišnjeg iskustva na toplom i balavom terenu lako je skliznut.
Rođene 'Žmare' (naborana djeca od stare matere) dobivali su prava hrvatska imena i ako bi se po virtualno-kompjutorskom zakonu trebali zvati; Fucko, Pornica, Squirtingeta, Gangobango, Kumen…

Branko je bio mehaničar u 'remontu' no od kad je u vojnoj penziji ne bavi se više s tim ali je ostalo u krvi pa je stranicu spremio pod 'motori i getribe' jer njegovu ženu ne zanimaju sinkroni i lamele pa je neće otvarat. Onda bi navečer dok žena sprema i sređuje po kući on sjeo za onom kašetom, ispritiskao tipke kako ga je meštar uputio pa se zagrijavao dok bi skroz proključao.
Tako vruć uhvatio bi se žene još na sudoperu pa bi nastradali pijati a oni bi na obostrano zadovoljstvo završili u postelji.

Jednoga dana dok je Branko bio na moru Selma (u mjestu su je zvali Senka) se usudila uključiti 'kašetu' i kad je otvorila 'motori i getribe' poskočila je sa sjedalice kao da je puntina ubola, umalo nije zaboravila disat.
Uhvatila se za prsi i cijuknula: 'ajme meni šte ovo' a onda se polako primicala i opet sjela da bolje vidi.
Surfajući zaboravila je na vrijeme a što jest-jest ova pošast doista ždere ure pa nije jadnica ni objed spremila nego je tako zadubljenu u 'motore' zatekao muž.
Na ekranu je bio crni s praljkom do blizu koljena i plavuša s oćalima po kojima se 'prolio jogurt'.
Selma je otvorena usta pokrila šakom kad je vidjela muža a i on je zaboravio tekst pa su se samo gledali. U neko doba je progovorio.

- Šta to gledaš uspaljenice dabili uspaljenice ne jedna nega tri?
- Ajme mužu ja pritisla na 'motore' a vid šta je iskočilo vrag mu sriću odnija di će ovaki u našu poštenu kuću. Mrš vanka sriću ti vrag odnija, potiraj ga mužu ako bogaznaš da nam kuću ne sramoti.
- E, iskočilo veliš, dašta će nega iskočit kad je kompjutor pametna mašina uspaljenice moja, to ti je ajmo reć ka mozak i on ti sve zna.
- E baš, a čiji to mozak sve zna mužu moj. Oš reć da ova kašeta zna i mislit?
- Ne samo da zna mislit nega i čita tuđe misli uspaljenice moja pa ti to i pokaže.
- Ajme meni jadna ti sam, nisam mužu viruj ženi svojoj, nisam ja znala da je on unutra.
- A štaš sad, šta je tu je, ka si ga već pozvala ajmo ga lipo skupa pogledat a.
- Ja i ti ovo gledat?
- I ne samo gledat, dašta.

K vragu i ručak, nastavili su buljit i ćapavat se pa kad se žena opustila, pita.

- A mužu moj, vid ga, ma jel moguće da mu je ota potriba tolika naresla a?
- Koga, šta?
- Ma ovu sramotu, pogledaj kliki je stoji ki u tovara Špirove matere božemiprosti. Bidna ona di joj to stane a? Dobro je da nisam na njezino misto jelda, šta bi ja jadna sutim.
- He, sritnice moja, dašta je nega moguće a znaš zašto? Poglej nje.
- Vidin e.
- I, šta na njoj vidiš?
- Šta ću vidit mužu moj ka je gola ki od majke…ono je da je malo mlađa od mene ma bome nisam ti ni ja…
- Poglej je malo bolje ae, šta to ona ima?
- Šta ima? Bome isto šta i ja samo je brije!
- Ne to sritnice moja nega šta ima na sebi?
- Nema vala ništa osim oćala.
- E oćala oćala, saš ti vit.

Izvadi on svoje oćale od +4 i natakne joj na oči pa spusti gaće.

- A-aaaaa…mužu moj…ma jel ovo…jadna ti san ja? A zato kurbetina nosa oćale...stani vraže stari, ahahahahaha….

Kad se to pročulo 'seoskim guglom' apoteka je u dan ostala bez oćala od +3 pa na više a domaćice bi se pozdravljale sa:

- Senka moja, jel i ti nosaš oćale u postelju da bolje zaspeš a?
- Dakuću nega nosam pa me glavuša boli koliko uvećaju.
- A štaš moja Senka za gušte se mora nešto i pritrpit.
- Ma znaš šta, kad ih zabavlja nosila bi ja i kanoćal samo neka tapunaju.


Znakovi (nastavak)

Već smo u vremenu kad smo daleko jači od Kine. Oni imaju one pizdarije sve po 8 kuna a naša država prodaje brodogradilišta za kunu.
Društvo je raslojeno na bogate i siromašne, nema srednjeg sloja i sada taj sloj troši poslednje zalihe iz 'kušina i čarape'.
Ova godina Špira je učinila još imućnijeg.

Proletjelo je petnaest godina od onog dana kad su se 'ukazali znakovi' u Blitvici Donjoj. Bila je 2002g, poratno vrijeme koje su obilježili 'berači kestena' 'i sve ostalo'. Prognanici su napustili hotel koji se obnovio i stidljivo se počeli vraćati turisti ali mjesto kao svetište nije zaživjelo, nije to Hercegovina.

Jasna se vraćala iz dućana sa svojim ljubimcem. Pas je prošao petnaestu i oslijepio no nije ga dala uspavat neka njega s njom ta joj se beštijica uvukla pod kožu, njezin vjerni Medo.
Imućni Jure uštirkan stajao je pred kapijom a njegovo carstvo od tri kuće za iznajmljivanje kao poželjne udavače kočoperile su se jedna uz drugu. Odmah do kuća bijela kao nevjesta mamila je poglede 'džamija'. Takav je naš narod, crkva mora biti kao i one iz srednjeg vijeka inače je ne priznaju pa su ovu modernu građevinu prozvali džamijom.

Od kad se dogodilo čudo on je zavrtio lovu da glava zaboli ali Špiro još nije nogom kročio u to carstvo.

Slijepi pas je išao uz nogu svoje gospodarice i kad su prolazili mimo Jure, na zaziv 'dobar dan' on je nabusito odgovorio.

- Kaže se faljen Isus ženo, nauči to mi smo božje misto.

Nije mu ništa odgovorila a pas kao pas podigne nogu i obilježi nogavicu Jurinih hlača. Ovaj bijesno zamahne nogom da ga šutne ali onako debeo i nezgrapan sa sedamdesetišest godina promaši ga, izgubi ravnotežu zaljulja se i kao minirani neboder sruši na kraj nogostupa udarivši zatiljkom o ivičnjak. Ostao je ležati.

- I to je božji znak da znaš, ne tuci onoga ko ti je dao moć i kapital.- Izletilo je Jasni.
- Pomozi.- Čuo se tihi vapaj iz njegovih mesnatih usta.

Jasna je čučnula da bolje čuje što joj govori.

- Pomozi.- Ponovio je.

Uzela je mobitel, okrenula broj hitne i objasnila o čemu se radi.

- Nemoj se micat brzo će oni stić.
- Zašto si ono rekla a?- Šapatom je pitao.
- Koje?
- Da ne tučem onoga ko mi je dao moć i kapital.
- Onako.
- Nije onako ne, odavno je meni proradio kliker ali ne znam detalje... reci mi, ti znaš ti si od remete žena a najbliži ste crkvi...reci mi možda je ovo ...
- Ajde sve će biti dobro samo se nemoj micat tako su rekli.
- Molim te reci mi.- Inače bahati Jure nije imao običaj ni Boga moliti a kamoli mještanku.
- Ma c, nemam ti šta reći e.
- Imaš imaš, molim te.
- Ne mogu zavitovali smo se ni crnoj zemlji da ne rečemo.
- Ti i muž.
- E.
- Ali kakve veze pas ima sutim, nije se on zavitova, sa' mi je ža šta sam ga tija udarit, ostarija je ka i ja. Puno ga voliš a?
- I previše, on je ka čeljade, ka dite koje mi Bog nije podarija, on mi je....
- Ima li mu pomoći ja bi platija operaciju da opet progleda da se ne muči.- Lukavi Jure navodio je vodu na mlin.
- Šta si reka?
- Ja ću platit operaciju ako mu se može pomoći.
- Ti bi platija operaciju?- Nije se mogla čudu načudit.
- Koliko god da košta nije u pitanju, dajem ti rič.- Tada je Jasna zajecala i probile su suze.
- Ne plači Jasna, ja jesam naizgled bezosićajan čovik ali vanjština je često drugačija od duše. Ne brini koliko god da košta sve ću ja platit kad je on meni pomoga, reče li tako.
- Ti bi platija... koliko god da košta?
- Nije u pitanje viruj mi koliko god da košta, sve, sve će Jure platit.
- Ee Jure, taka si me po srid srca tom svojom dobrotom, ko bi reka da je to oni isti bahati Jure?
- Reci mi Jasna, reci to ni crna zemlja neće znati.
- Ajme ne znam oće li me Bog pokarat da prekršim zavjet.
- I njemu ću platit! Možda i bi da to nekome drugo rečeš, ali meni o kome se direktno radi neće, može ti Bog samo dobro učitnit.
- Dobro...ajme meni straj me...poslušaj.... Kad je Frane, muž mi, bija kupija nove konope za zvona, da ne bi propadali na kiši i suncu namaza ih je lojem i namota na onu kuku di se inače viša konop. Ali kako bješe konop nov a uz to i klizav spao je i osta visiti na po metra do zemlje.
Naš Medo kome je bilo godinu dana, zaigran i vesel bija je s nama, ka i uvik, i mirisao one konope kad ih je moj muž stavlja a i ja sam mu pomagala. No zaigrani Medo vratija se po noći i skakao vatajući konop da liže onu mast. Kako ih je potezao tako su se zvona oglašavala čudno i u nepravilnom ritmu. Onda se skočija moj muž i odma pošo tamo, vidija o čemu se radi i doveja ga doma prije nega ste vi iz mista došli. Ali te zaklinjem sa zdravljem da nikad nikome ne rečeš o ovome.

Deboto da i neće. Deboto da nije niti čuo cijelu priču jer su ona dva bistra oka ostala otvorena nepomično gledajući u veliku krošnju masline pred kućom. Juri su 2002g ona ista zvona koja su ga dovela na tron imućnog čovjeka odsvirala vječnu melodiju jednako onako sa tugom u tonu kao kad ispraćaju beskućnika.


Dragi barba Papa! (Racinger)

Ne mora biti sveta samo neka je uredna!

Što bliža stotoj sve više se vraćala djetinjstvu i infišavala da je tek curica pa je pisala i slala pisma svima koje je vidjela na televiziji ali na svoju adresu.

Ja sam mala Manda i ove godine iđem u školu. Ja volim ići u školu i već znam sva slova, je da mi baka-baka Manda malo pomaže ali tako i triba pomagat dici jelda.
Ja ti barba Papa pišem po zidovima i autima a ovo mi je prvi put da pišem pismo.
Ja tebe volim barba Papa jer mi kažu da Ti voliš dicu ka i drugi svećenici a moja baka-baka meni kaže da se ne tribam bojati svećenika jer nisam muško?
Ti se zoveš skoro ka moj Ćaća, ja ti njega zoven Pape moj a Mama i njegovi prijatelji zovu ga Papane.
Mama kaže da ga tako zovu zato što nije uselija u stan dok je bilo praznih ka šta su i oni drugi učinili nego je stalno govorija: 'da će Bog, da će Bog' a On biće zaboravija ili ne pozna moga ćaću.
A Ćaća od mog prijatelja koji je uselija u taki stan je anti…ate…neki ista, jebate znaš kako se on križa.
Vako! 'Mislim ode što da metnem ode a da mi liva i desna ne rade'.
Unda je ćaća od toga moga prijatelja kupija vikendicu i jahtu i veliki crni auto i ostavija je ženu, jebate on mora da je veliki virnik ako viruje da će poć u raj, jelda.
Pa te ja barba Papa pitam, ali nemoj me reći Mami ili Ćaći jer će me istamburat, pošto si blizu Boga ti sigurno znaš, oće li on nami dati stan?

Dobar je Pape moj ali nije tako dobar kao Ti, on nema vrimena da putuje kao Ti i da nas povede u neku drugu zemlju a niti da kupi barenko malu kućicu da nismo podstanari. Jeli Ti barba Papa imaš kuću?
Jebate zašto me roda nije kod tebe ostavila.

Znaš ja ti imam seku i brata pa moj Pape i Mama govore da radi nas teško žive i da ne mogu sastaviti kraj s krajen što im se ja čudin jer kraja nema ili ako je kraj ka se umre što ga imaju sastavljat? To sam ja čula jednom na telki kad su pričali oni ozbiljni ljudi u Saboru pa je jedan debeli reka…jebate to je ružno pa ću ti sitno napisat, kaže: 'ovome sranju nema kraja'.

Ja ti barba Papa ponekad spavam u kužini na kauču ili u sobi kod mene.
Ja ti volim spati u kužini jer kad moji gledaju telku ja se pravim da sam zaspala pa slušam što pričaju Pape i Mama onda ona kaže da ide oprati macu i da iđe spat. Mene to čudi jer maca ili bolje reći mačak Buholjub spava kod baka-bake jer je on njezin ljubimac.
A to što se pravim da spavam je i vježba jer ja ću biti policajka Ruža kad odrastem pa vježbam da budem velika policajka i da čuvam važne ljude kao što si Ti i Alkapone i puno drugih. Ali dragi barba Papa zašto se vas velike ljude mora čuvati i zašto bi vi bižali kad imate svoju sobu i auto i puno igračaka?

I tako dragi moj barba Papa kad moj Pape i Mama odu u svoju sobu ja se dignem i virim kroz rupicu na njiovim vratima kao đems bond ili Karamrak da vidim jel' Buholjub kod njih.
I ne samo zbog Buholjuba, ja ti virim njima u sobu i radi…ne znaš, jebate zato što Mama često uzdiše i meni je nje žao, ona je puno dobra i ja bi je branila ali mi je Pape moj zabranija da to spominjem.
I kad ona uvati uzdisat uvik je moj Pape poklopi da se ne čuje, jebate on je guši ali to se ne vidi dobro kad je skroz ispod njega ali vidim ja da se puno mrdulja i da bi pobigla ali ne može kad je on jači od nje.
I nije to sve dragi barba Papa, jebate oni vode neke špijunske razgovore jer moj Pape zna puno oko kompjutora i on bi da ima para načinija pravog pravcatog robota. Zašto oni meni ne daju da surfam na kompjutoru nego samo igram igrice, kažu da tamo ima neki ljudi koji vole malu dicu? Pa i Ti voliš malu dicu jeli tako barba Papa.
A znaš šta, ja bi volila imati jednoga pravoga robota on bi čistija ona sranja ups u saboru da se lakše može viditi kraj.
Jebate znaš šta, jednu večer kad sam bila na zadatku pred vratima ja sam čula na moje uši taj razgovor u šiframa, vako je to bilo.
Mama je rekla.
- Mišu, sistem ti je na vodoodvodnji oćeš li prebacit program.
A unda je moj Pape malo sačeka i reka.
- Maco, znaš da mi daljinski gubi signal pa ga prebaci sama…pliz!
Unda sam čula nešto mmrljmm…mumrljmmrljmmmr, i unda je moj Pape opet poklopija Mamu da je ne mogu vidit, jebate ona je opet uzdisala… jadnica.

A znaš štae još reka moj Pape…kaže: 'jebamu pas mater nije u redu dati toliko naših para za njegov dolazak a mene niko ništa ne pita', kako on to misli šta Ti misliš?
Jeli da nije u redu, ka da on to daje iz svoga žepa a u stvari to plaća država jeli tako.
A znaš šta barba Papa, ja ti volim ovu našu vladu što vodi državu zato što za Mamu više nije bilo posla i sad je kući i sad nisam sama s baka-bakom i super mi je, jebate jesu dobri.
Dragi moj barba Papa vidit ćeš kad dođeš u Lipu Našu kako su naši biskupi načinili puno veliku i lipu kuću da te u njoj dočekaju, jebate šteta što nemaš ženu ali kažu moji prijatelji da vami ne tribaju žene.

Eto dragi barba Papa puno mi je drago što dolaziš jer ćeš viditi puno lipi stvari, puno čobana i ovaca, piti ćeš najmokriju vodu na svitu to je naše zlato a kaže moj Pape da nam je jedino to i ostalo a to znači da je puno zdrava jebate zato veliki ljudi koji vode našu državu neće da se maknu jer moraju čuvati vodu da je ko ne popije.
I još na kraju bih te zamolila da se ne bi ponovo vraća i trošija jer će moj Pape opet reći da su njegovi novci pa ti odmah sa sobom ponesi svetu stolicu pa neka naši političari na njoj sidu i posvete se tako im prosvidnici neće ništa moći učiniti a mi ćemo odmah imati svece i nećemo ih morati birati. Jebate kako će to biti lipo čuti kad naši dobiju titule.
Preuzvišena vaša svitlosti sveta prisidnica vlade Republike Hrvatske.
Ili Preuzvišena vaša visosti sveti Dar ko dar Lički.
Ili Veletunelska visosti preuzvišeni sveti Božji dar Cestovni… ima i onaj sv. Ivo ali on je otišo na odmor u neki muški samostan pa neće više da se javi prijateljima.

P.S.
Dragi barba Papa nemoj Ti trošiti meni za poklone samo mi donesi jednu sliju kad si bija momčić što si se slika sa svojom mladeži u uniformi, ja ti puno volim izviđače.

Tvoja mala i velika Manda!


Politika

Najlakše je poći u restoran i kao gospodin uživati u poslugi i izboru delicija ali nije to, to.
Trn što pikne susjeda najbolja je delicija pogotovo što je jučer Ante dignuo zubaca na panulu.

Vratili se Špiro, Branko i Ante iz grada sa peškarije neovisno, svaki svojim autom. Ima se doma one druge ribe ali plave nema pa odu do 'uvale portafoja' po nju. A ona je za sve, oćeš pofrigat, oćeš nadit parangal ili panulat svejedno pa je vazda valja imati doma.

Vrijeme je od marende i zamirisala riba s Jerinih gradela.
Susjed Ante promolio nos i njuši, izlazi na ulicu i lijeno vuče nogu za nogom ne da mu se njanko usta otvorit za dobro jutro reć a kamoli ribu peć a deseta je ura. Vidi Špira pa ga nastoji 'matirat'.
- Evala Šprio što radiš dobroga?- javi se Ante.
- E Ante, a šta ću radit ka da iko pametan radi?
- A taman tako, a bome i vrime je o' marende, es ti štagod ubacija u kljun?
- Ne ja, ne da se meni prija ručka.- veli Špiro.
- A nebi se mašija za bokunić ka' ovako fino vonja?- provocira Ante.
- Jedino da mogu popit čašu, eli ono Branko dimi a?- Pita Špiro.
- Deboto, on ili mu ćaća Jere, pari lokarde jelda.- navlači Ante.
- Hm,... ja bi reka srdela.
- Lokarda!
- Srdela!

I ne popušta jedan a bome ni drugi i onda u takvoj situaciji ostaje jedino ruka.

- Amo u marendu.- veli Ante.
- Kak'u marendu?- pita Špiro.
- Ja velim lokarda ti srdela, ko izgubi ispeče dva kila ribe za marendu.- predlaže Ante.
- A vino?- pita Špiro.
- I vino.- doda Ante.
- I peć?- pita Špiro.
- I peć!- veli Ante.
- A kad ja ne volim plavu ribu jbg.- prnji se Špiro.
- Oo a što bi ti, bržola?- pita Ante.
- Ma vraga, isto ribu ma onu drugu.- oteže Špiro.
- Drugu? Ali imaš šta?- pita Ante.
- A našla bi se koja ljoga, ima nešto orada i brancin da zadime ariju.- nabacuje Špiro.
- Oho ki pravi gazda. E tako i triba ma nisam ni ja bez ništa gospemi, pa je jučera zubatac na panulu ima priko četri kila.- pofali se Ante.
- Ma zajebaješ?- Špiro kao ne vjeruje.
- Je nedljemi, stoji ki mali gudin.- fali se Ante.
- Ohoo i ti bi pored toga iša ist lokarde ili srdele, svašta.- jari ga Špiro.
- A to bi ti generale, zubaca a? A viš ja bi orade više volija.- naglasi Ante.
- More i to a ko nam brani.- pristaje Špiro.
- I šta kažeš da se peče kod Jere, lokarda ili srdela?- opet počinje Ante.
- Bacimo okladu onda ajmo povirit kod Branka jeli srdela ili lokarda, el pošteno?- predlaže Špiro.
- Je... evo ruka, sa' je gotovo jel tako.- veli Ante.
- Šta je gotovo?- pita Špiro.
- Oklada je pala ko izgubi peče, 'esmo rekli tako?- potvrđuje Ante.
- E, jesmo, tako je.- potvrđuje Špiro.
- Lokarde dašta su.- veli Ante.
- Onda mi sad kad je pala oklada moš reć kako si sigur da je lokarda.- pita Špiro.
- Kako... po vonju, prvo ima jači vonj o' srdele, onda malo je vonj ka nakisel i treće...vidija sam ga kad je kupija lokarde na peškariji.- otvara Ante karte.
- Aaa tako, to je kiseli vonj ha?- Špiro se kao našao prevaren.
- Valja se snać e, a kako si ti sigur da je srdela?- pita Ante.
- A kako, Branko i ja smo bili na ribarnici i on je kupija lokarde da ga ti vidiš, a ja srdele i onda smo se zaminili i razdvojili se.
- Aa...a radi čega?
- A da se ti uloviš, ae sad naloži vatru i onoga praščića od zubaca lipo zarumeni i past će najslađa marenda koju znam. Eto zašto volim politiku!

Ali mi je ruka ledena

Poš'o Branko do grada dići ljekariju pa onda obaći pijacu a mora i sebi koje mudante kupit naredila žena inače se on ne bi sjetio. I tu trefi bivšu radnu kolegicu.
Takvi susreti su uvijek obostrano zanimljivi jer se javljaju asocijacije na temu pa probude maštu ali uglavnom na tome i ostane.

- Vid nje…štae šta ima?
- Eee, a vid tebe, dis ti, kako si?
- Ko država, a di sam…ne znam, piši kako vidiš! Ti?
- Dobro hihi.
- Bome jesi! Si sama?
- C, imam društvo.
- Jee…bravo. Znam li ga?
- Mmm…ne.
- Ae pričaj nemo me lešavat.
- Imam macu.
- Hahaa to znam, mislim imaš li mačora, kako ljubav i to?
- Ništa, ti?
- Isto jbg, kuća, žena, dica, godine stisle ali ne dam se ja. Ajmo negdi na kavu.
- Imam bolji predlog.
- Je. Reci!
- Kad ideš doma svrati kod mene pa ćemo popit pravu kavu, si zaboravio di stanujem, blok 'G'?
- Nu, di ću to zaboravit. Cc vid je ista uf…ae vidimo se.

Na povratku doma Branko je svratio na Vidike, parkirao u bloku 'G' i krenuo u frčak.
'Je ova?…Aha ova je'.
Lift, peti kat…izlazi…'nu oškrinula je vrata čeka me, khm'.

Skinuo je zamagljene oćale i došuljao se na prstima kao inspektor Kluzo. Smješkajući se povirio je kad…muški uzima jaknu.
- Ne mrdaj lopove, lezi doli majku ti lopovsku ni makac…
'Truf…Bup'!

Izletio je Branko 'guzicom naprid a ostalo za njom i kad su vrata za njim bubnula desnim okom pogleda pločicu s imenom.

- Prokleti arhitekti, jebale ih G1, G2, G3 i ostale G točke, sve su im zgrade jednojajčane!

Stajao je ugruvan i smeten par minuta a onda pozvonio. Čovjek koji je očito gledao kroz špijunku pitao je: 'šta oš'?

- Da se ispričam jebiga i daj mi malo leda skočiće mi šljiva.
- Neš se svađat?
- Ma neću.
- Ae uđi!- i opet zatvori vrata.
- Ja sam Šime a ovo mi je žena Luca.
- Branko, drago mi je…mislim nije mi ovo drago.- (pokaže na masnicu).

Sjeo je za stol u kuhinji i žena od 'boksera' (bokserica) stavila je led u kuhinjskoj krpi i dala mu da drži.
Bili su po godinama tu negdje, penzioneri.
Branko se ispričao za nesmotreni upad a Šime za napad pa ga upitao, kako to da je falio.

- Nisan ode bija od kad je Mate umro pa mi se pomišalo, desi se.
- To muž od Neve…a sad razumin. Ona je u G2 a ovo je G3 zgrada.

No dobro. Posjedili su i raspričali se dok se led otopio pa je Luca dala novu oblogu i nakon više od po ure Branko je krenuo k odredištu.

- Već sam mislila da te nešto omelo i da neš doć, ae uđi.
- A uvik ispane nešto neplanski…mmm nešto fino miriši!
- Jee mislila sam i na gosta. Šta ti je to s okom?
- Khm, ovaj…neš virovat promašija sam zgradu.
- Kako…i pogodija glavom u kantun… ajme ušto si gleda.
- Nisam u kantun nego u šaku.
- A šta je šaka bila od Grgura Ninskog?
- Nije bome nego Šimina. (ispriča joj nezgodu)
- Ae sidi daću ti led da staviš.

Sjeo je na kauč a ona do njega i pritisla mu ledeni smotuljak na ozljedu.

- Tako, to fino drži pa će se povuć a ja ću pristavit kavicu…šta me gledaš tako?
- Ma to s jednim okom pa ti se čini. A i da te gledam ka da nemam šta vit.
- Ajde moj Branko stari smo mi za gledanje a i da ti žena dozna stavila bi ti dinamit u postelju.
- Ma je…izgledaš bolje nego neke s 45.
- A vraga ne izija uvik si isti oli te još nije prošlo.
- Kao da tebe je, ja ti se čudim kako nisi koga dovela ima već 5 godina kako ti je muž…
- Ma šta, staviti sebi brigu na glavu šta ti je, još mi samo to triba.
- Nemoj tako isto se ponekad lipo privit uz nekoga i mrvu poškakljat.
- C, u ovim godinama dovodit mrtvokurčine u stan ne pada mi na pamet.
- Ma ne to ali ovako nešto…
- Jel' mi se to ka nabacuješ a, ili mi se čini?
- Takvu te volim.
- Ja ti tebe moj Branko doživljavam skroz ka brata, toliko godina se znamo pa kad nismo dok smo bili mlađi šta ćemo sa ka smo u penziji.
- E ma bija ti je živ muž a meni žena pari dektiva i bili smo prijatelji, ovo sad je skroz nešto drugo.
- Kako drugo, oli više nismo prijatelji?
- Ma ne to Neve, jesmo nego sad se možemo bez grižnje savisti poigrat.
- Ja i ti?
- E.
- Stvarno to misliš?
- Bome mislim.
- Ajme meni idem kavu skuvat. A kako bi mi to počeli?
- Kako? Neš reć da si sve zaboravila.
- Nije da sam zaboravila, khm, nego ja i moj kad bi legli onda bi mu okrenila dupe i on bi se pritaka. A s tobom ne mogu ni zamislit to učinit. Umrila bi o srama.
- Dobro ne moramo mi leć u sobu, evo sidi ode pored mene pa ćemo se pomazit i tako to.
- Ajme meni sve me neka trema vata, nisam to očekivala.
- Ako san ti dosadan da iden ća a?
- Ma ne to vraže stari nego si me izbacija iz škvare.
- Ae pusti tu kavu i sidi odeka uzame ae.
- Ajme meni sva trepim…evo i šta sad.
- Sad ću ja ovi led bacit i ovom te rukom lipo zagrlit…evo vako.
- Ajme ček ček bode me šnalica…evo.
- Lipa moja glavica.
- Pazi mi na frizuru molim te.
- E tako a sa ćemo se lipo poljubit…
- Ajme ček ček iden zube oprat…(nakon par minuta)
- Evo me…men se čini da imam gripu, sva se tresem a ti?
- Ma kakvu gripu ja sam se cipija.
- Ae ae samo ti okrići?
- A…cc smokve su ti kako da je sok još u njima.
- Vrag te ne odnija nemo mi to, u mojim godinama to se ne smi gnječit...e to može počeši me mmmmm...niže malo niže…a šta ti radi ruka u mojim gaćama?
- Oli je ledena?
- Nije ma…ček neš me valjda skidat?
- Zašto?
- Kako, pa moram se oprat, presvuć i malo namušćat…
- Ma taman posla uto bi i večera prispila…uf koja mekana travica.
- Uf uf, eto te vraže ali si se uzbudija?
- Khm, malo ćeš pomoć a?
- Ja, kako?
- Ono ustima znaš…
- Šta ustima…ne misliš valjda…da se živa ispovraćam, bogstobom. Ali si ti kad ono jezikom?
- Dašta sam.
- Eto te đavle kvragu neš se napit iz moje čaše isti tren bi je razbila.
- Ae uživaj ostavi čaše na miru.
- Ček ne poteži mi tu gazu iz mudanti…ajme meni sva trepim. Nemoj mi prste uvaljivat to je opasno.
- Ae reci ti meni Neve što smim.
- Češkaj me, šapji mi na uvo, moš malo jezikom tu jamicu na vratu i tako to…božemi prosti biće da sam skroz išempjala.
- Malo se nagni ae.
- Ajme meni jel ono neko zvoni na vratima. (skočila je ki na federe)
- Ja ništa ne čujem….nema nikoga šta ti je a i da ima šta te briga.
- Taman posla, a šta će svit reć, biž biž nije to tek tako, 'mare daj pi*** i gotovo'.
- Neve moja, skroz si mi razbucala iluziju a šta si me onda zvala a?
- Kako šta san te zvala pa prijatelji smo zaboga a i sudoper mi se zaštopao.

Kad je Branko došao doma prvo što ga je žena pitala jel' donio ljekariju i jel' sebi mudante kupio.
- Evo likarije i račun a mudante nisam kupija jer nije bilo muških.
- Ma kako to nije bilo muških?
- E tako, na svima je pisalo 'koza'.

Kad je malo predahnuo uzeo je skale u ruke i naslonio ih na oluk da se popne i očisti ga. Onda je dozvao Selmu da mu ih pridrži, skale, lojtre kako oćete, da ne kliznu.
Dok je Branko čistio oluk, kao da mu je dvadeset a ne šesetipet (bit će da je rođen u znaku mačka) Selma je stisla cipelu uz nogu od skala da ne kliznu i iz travešina vadila račune što iz dućana što iz apoteke di je zakoniti jutros bio i kontrolira ih. Pravi računovođa.
Najednom je bacila cerek i sva radosna veli Branku:
- Bravo mužu, vidim i na me si mislija.
- A?
- Rekoh kupija si 'ono', lipo o' tebe.
- Oli je i tebe stislo? Što ne reče pa da kupim dvi kreme.
- Ae ae lako je za kreme ovo drugo će mene izličit.
- A?
- Ae što se praviš jedva čekam da se opružim po postelji.
- Ali si umorna?
- Jok, sad sam čila ki vidra.
- Koja ti je gospa o čemu ti?
- Tribaš je popiti prije to znaš.
- Jebame pas ako te išta razumim.
- Jes donija račun iz apoteke?
- Jesam, pa uzela si ga.
- E pa.
- Šta pa?
- Ma šta se praviš, oš reć da nisi kupija viagru jel?
- A?
- Jel jesi ili nisi?
- Ma nisam ženo božja o čemu divaniš?
- Nisi jel? Oćeš reć da račun laže, znači nije za mene a? Ja ti perem usrane mudante a ti vijagraš okolo a. Evo ti na pa vijagraj.

Mrdnula je teke skale a on nevoljnik prosuo se po taracinu kao lubenica.
Jbg uzalud se kasnije prisjetio kako je uzeo prvi račun koji je vidio na pultu misleći da je njegov ali kasno! Eto ti pa ti nemoj gledat račun koji daješ 'računovođi'.

Ljubavna kišica

- Gle koja fina kišica, sve se zeleni, trava se digla, pogleć more i ono se diže.
- Je, sve se diže, moga bi se i ti dić iz te fotelje i oprat suđe jelda.- veli Selma Branku.
- Oću akoš mi ispunit želju.
- A to je?
- Zamirisao mi bakalar.
- Nemoj mužu znaš da ti to nije zdravo.
- A baš mi se nešto...
- A kad je tako evo ti zamjenskog mirisa.- i počne skidati pumparice.
- Khm, mislija sam na pravi bakalar.
- Nemoj nemoj nije to zdravo znaš da je 250kn kilo.
- Pa jebemu mate' što go' ja volim nije dobro, nije zdravo, ne valja…sve mi ne daš.
- A bome što ne pridaš zahtjev za saborsku mirovinu, ne bi falija.
- Kako kad nisan ni bija u saboru?
- Šta ima veze, napravija si sto puta manje štete od njih, ha ae reci da lažem.
- Kad bi se to tako računalo mogli bi mi odma dat prisidničku plaću… a čuj kad smo već kod računa, mogu li onda računat…
- Ti i tvoj račun, štaš računat kad ti je matematika uvik škripila.
- Kako, okle to sad.
- Ko kaže da je o' sad.
- Onda bi moglo past jedno množenje a.
- Ne množenje mužu ne, puta dragi puta, puta.
- Upičkumaterinu stvarno triba korizmu uvest kao nacionalni blagdan…e oš da te izvedem vanka.
- Stvarno! Bit će mi drago.

Kad su se skockali i namušćali izašli su pred kuću a onda je on stao.

- A šta je sad? Nećemo stati ode prid kuću, idemo.
- A bome izveja sam te vanka šta oš.

Prisjetio se Branko svoje družice a napunila se točno godina kako je zgasnula. Đavlja bolještina se raširila i nakon operacije reproduktivnih organa nije bilo pomoći.
Ostao je Branko bez žene a na godinu i ćaća mu je zgasnuo.
I nije mu strano sjesti do grobnice i 'razgovarati', prisjetit se ćaćinih riječi kad je govorio da će ljubav doći s vremenom.
To su ljubavi koje niču i razvijaju se iz zdravih korjena, poštivanja i uvažavanja pa su stoga čvrste i odolijevaju kušnji vremena. Za razliku od plahtonske (one koje se razviju ispod plahte) ove ljubavi krše srca i tijelo kad dođe do rastanka.
Smrt ih je rastavila a neka pitanja će se tek roditi. Tako je to, odgovori dolaze u pravilu
kad ih najmanje očekujemo.
Ima jedna narodna, rekao bih karikatura od poslovice a veli: 'sretnom čovjeku žene umiru a nesretnom blago'! Pod blago se misli na stoku no ako doslovno prihvatimo značenje onda je Selma doista bila Blago u njihovoj kući. Dopustimo da svako živo biće griješi.

Ljubavnik po narudžbi

Laž je postala toliko in i popularna da smo je prihvatili kao realnost jer Narod je odličan medij
i ono što čuje iz vrha države to se prenosi dalje kao telefonskom žicom i pojedinac postaje dio 'Gebelsove' mašinerije.
Teško da se ko može oduprijet toj pošasti a ako u tome i uspije izopćen je iz društva jer ne pripada ovom vremenu.
U vremenu kad tajkun prije svake rađe traži koga će prevarit za ne platit a prije krađe izmoli krunicu i očenaš onda nije čudno da i Špiro na bezazlen način pokušava prikazati svoju muškost kao neiscrpan potencijal.

Kao i svake večeri tako i te trovali su se kod Šime pićem, s nekakvom kemijom što on zove vinom. Uz piće i karte u popularnom prostoru 'pod taracom' sastanu se desetak dokonih za dva stola i igraju a dvojica uvijek kibiciraju. Gazda se smijulji a kako i ne bi, on puni džep dok ostali kao guštaju!
Ma, vraga guštaju, to pobjegnu od kuće da se ne svađaju sa ženama.

Već se kartalo kad se pojavio Špiro.
On je kao stalno u pokretu, nema vremena jerbo ga žene traže, to on obznanjuje kako je stalno seksualno aktivan. Zaglađene kose, izbrijan, miriši, prosjek u izgledu i okolo šeset godina a tako su manje-više svi dogurali.

- Dobro veče ljudi.

Onda svi uglas i ne podignuvši glave, samo očima maknu.

- Evo Špira kenova Špiro? Kako je danas?
- A dobro baga ti, kako bi bilo ka vaik e.
- Neš reć da si i danas koju okrenija.- provocira Marko.
- A da i rečem vi ne virujete a što vam ja mogu… e!
- Kako ne virujemo? Jesi li koju danas ili nisi? Moreš nama reć nećemo mi širit okolo znaš nas!
- A znam ka da na pijaci rečem!
- Ma kako dođeš do toliko žena? Kao da one tebe traže, nedilje ti?
- Bogati i traže, a zašto služi mobitel, pošalje mi poruku i eto mene, evo sad sam ovaj čas od jedne doigrao još mi je mokar i crven.

Vrte glavom, slušaju istu priču svaki dan a onda je Frane ostavio karte, podignuo glavu pa ga gleda. Onda će glasom koji se sluša:

- Ma slušaj ti mene neka si general! Neku večer smo kontali. Kako ti reče da si pojeba 242 žene i to uvik drugu, jeli ovako bilo?
- Je, tako je!
- E, u ova dva sela, jer ti dalje nisi nikad ni bija osim ono kad si biža vanka i nešto boravio u Americi, kad smo sve nabrojili ispalo je da si jeba i svoju mater i tetku i babu…
- A Frane diš ti računat, ti si vazda imao jedinicu iz matematike.
- A ja ću tebi ovako reć; koliko si ti žena pojeba to sve može marangun na prstima jedne ruke izbrojit. (skoro svakom marangunu (stolaru) fali koji prst)
- A uto ti, mma…

Na Špirovom mobitelu oglasio se dojavni signal, stigla je poruka.

- Evo ti na! Neću nianci gledat! Opet me neka zove, štaš sad reć.
- Daj meni da pogledam da vidimo ko laže.- Marko je pružio ruku i uzeo mobitel.
- Evo baš pročitaj, da ja lažem, ma bogati!
- Vaš račun na dan 03.11. 08. iznosi…- pročitao je Marko.

K vragu! Prosule su se karte i vino po stolu a svi su se tresli od smjeha. Špiro je zgrabio mobitel i izašao van.
Taman da ga stavi u džep kad opet poruka, sad ona prava. Onda stisne 'zovi' i dobije Branka:

- Jes ti vidija kad sam uša?... Pa što nisi poslao poruku kako smo se dogovorili… ajde lipo u pizdu materinu!

Špiro se teke naljutio na prijatelja Branka a on mu uporno pokušava objasniti da nije mogao znati da će banka u isto vrijeme slati izvješće kad i on njemu poruku koju su dogovorili. No kad je sve razabrao ohladio se i prijateljstvo je opet živjelo. Ne kaže se uzalud da prijateljstvo nema cijenu.

Bomboni

Pošao stari Mate nekim poslom u susjedni grad i usput svratio u apoteku da kupi 'bombone'. Nema govora da bi to tražio u apoteci u svom gradu pa da ga ko vidi božesačuvaj. No svijet je postao premalen. Nemalo se iznenadio kad je za pultom ugledao svoju mještanku, Brankovu stariju kćer.

- Dobar dan barba Mate, izvolite.- veselo će Anja.
- E, mala okle ti ode?
- A evo barba Mate dobro da sam i tu našla posla kakva je situacija.

A situacija sa zaposlenjem mladih doista je katastrofalna. Sad možeš na svakom koraku čut ovakvu spiku:

- A 'eli ti se oni stariji digod zaposlija?
- A je nekoga đavla, vozi u pekari.
- Ae muči dobro je makar ima sebi za travu.

Onda Mate očinski komentira.

- Neka neka, raditi se mora nije sramota…evo ja negdi zagubija portafoj…ma nema veze doći ću drugi put.

Špiro se došuljao iza, smješka se i daje mot prstom Anji da šuti.

- Ne morate barba Mate, uzmite vi slobodno što vam triba pa ćete dati kad dođemo doma, ja ću za vas platit.
- Ma kakvi…
- Ma diš se vraćat susid dobro ti mala kaže, evo ja ću platit, neš ti novaca.- oglasio se Špiro.
- Kad je tebe đava donija. Tiš mi platit je li?
- Što ne, svom mištaninu ka da nije vrime da zaboravimo šta je bilo.
- Recite barba Mate, što vama triba?
- Ma, khm...ajde kad ste navalili, jedan bombonić, onako da se nađe.
- Za grlo, oćete ove biljne?
- Ne te…one druge…
- Ove što pale?
- C, biće nema onih, drugi ću ja put nema veze.

Meškolji se Mate i dobio boju, neugodno mu, okrenuo se da ode pa mu Špiro veli.

- Aha, ti oćeš one muške bombone.
- Khm, viš kako ti znaš, ma ne triba to meni nego onako…
- Šta, ni one više ne pomažu ha?
- A koju ćete, barba Mate, viagru ili levitru.- uslužno će Anja.
- Khm a daj mi onu prvu.
- Želite od pedeset ili od sto?
- Khm, ma kad sam već tute daj mi četiri od sto.
- Četiri od sto…dajte mi recept barba Mate.
- Kakvi recept, nemam ja to može li bez njega kad se plaća?
- Ne smijem ovako dati, barba Mate… ma kad vas znam evo učinit ću, četiristo kuna, barba Mate.
- Dušo moja čula si što je Špiro reka. Neka plati i tako će balit po mistu, fala vam i adio.

Došlo je vrijeme opet za izbore i stranka sastavlja izbornu komisiju. Mislim demokracija jest ali staro pravilo 'kadija te tuži-kadija te sudi' uvijek je u modi i 'zna se' da bez toga ne ide.


Izbori

- Kuc kuc, baba spiš li?
- Aha, spim patse nemogu javit, štaoš?
- Baba nisam sam.
- A nesrićo babina el jopet ločeš đavla popija dabogda.
- Ma nije to baba nega su ljudi smenom.
- Ljudi stebom? Moca i sina ali si se pobija skim…koji ljudi, čijisu?
- Naši majo naši i javni bilježnik je snamin.
- Đava odnija brate vino i rakijetnu itebe inji kaki javni bilješnik nesrićo, svi jedvo čekate da zakovrljim očima i dame spremite u sardinu. Nećti pripisat ništo jes čuja, ništo ala mi ća s vrata, odma!
- Ma nije to baba naga smo poslovno došli ka kod pametne žene.
- A? Ae ponovi ae nešto sam slabo čula!
- Rekoh došli smo poslovno ka kod bistre i pametne žene!
- (jadnatisam da se nije razbolija) E tako more, dašta nega more? El zaplaću ili mukti?
- Dašta nega za plaću!
- Ae uniđite.

- Čestitam, ugovor je potpisan, je da su velika slova ali potpis je potpis i sad ste šefica izbornog povjerenstva za naše misto.
- Jatneznam sinko nega velika štampana i dane zaboravim moraćeme neko vodit jerbo ne morem sama ai nevidim dobro.
- Ma ne brinite se ništa gospođo Manda mi ćemo to.
- E tako, tako, bometse ja slabo tendim u te stvari.
- Na vama je da zaprimite listiće i na kraju otvorite kutiju, kad mi sve ispišemo samo potpišete i gotovo. Eto ga, sritno!
- Hihi kad ovo pratar čuje…
- On nas je i naputija, nama triba samo da tamo sidite ka...ka prezenca eto.
- Prezenca el. Bomeste mogli za prezencu nać nešto friškije ribe, alti mulac misliš dasam ja tuka a. Znam ja di se vi češete, ne tute beleco ne. Vamin triba neko ka rećemo za prdekanu pa nek ona iđe jeltako? A i kontate Manda je otprdila svoe pae neće niko gledat a.
Ae…more, kae tako unda more. I dame jopet vrnete doma este čuli…ajmo pare na ruke, oma.

Osvanula je nedjelja, praznik demokracije i došli su po nju da je odvedu na izborno mjesto.

- Baba irudati esi se namontirala više evo su oni došli s limuzinom i čekaju te.
- Odnija đava prišu, evo samo da nađen kašule i onu mašćinu za meroide…staviću samo gornje zubalo tamo nema ništa za ist elda.
- Neš se valjda tamo mazat oš listiće šporkat.
- Bolje ito nega močit prst uusta.

Tako je stara Manda Mudić odradila svoju faturetu, malo kunjala, malo trošila mast i na koncu zadovoljna odhrkala noć.
Usranci…pardon u stranci su bili prezadovoljni i opet su je sutradan obišli, ogrnuli je cvijećem, božemiprosti ka da je...
Zafaljivali su, grlili je i cmokali a kako i neće ona im je, oš-neš, donijela odličan rezultat.
Njihova lista je…ma ne treba riječi trošit. Ali bome doćukao je to novinar i posjetio je, veli: (kad joj je dao napojnicu) 'kako je moguće da neko pobjedi s tako velikim postotkom'?

- Šta kako mulac, šta kako? Otoje naš čovik štatie i one listine na koima nije bija ON okružen broila sam da ne valjaju, nevažeći kontaš, nešti pameti.
- Haha, onda ste vi doživotna predsjednica izborne komisije.

Iščekivanje

Okupili su se kod Stane u prizemlju Branko sa malim i mlađom ćerom i Špiro. Zasjeli oko velike trpeze i čekaju. Prati se uživo na televiziji izbor novoga Pape pa voditelj priča 'markove konake', prikazuje se bazilika sv Petra, iznose se neke potankosti i sve to dok se ne pojavi dim na fumaru.
Konačno! Prikazuju kako bijeli dim purga iz fumara što će reć da je Papa izabran ali se još ne zna koji je pa to iščekivanje dizalo je adrenalin za ne reć živce.
Ušla je stara Manda u kužinu i odma s vrata prozbori:

- Odnija vrag brate i taku nevistu, sidit skršteni ruku i ne činit ništa a moglo se barenko čarape oplest ili sinu nakurnjak i isto gledat.

Svi su je pogledali a Stana prozbori onako više za sebe.

- Đava guzicu odnija Tesli i teslici na.
- Šta van je sa' kojugospu.- javi se Špiro.
- A zašto Teslu nevista bolje da tebe đava nosa da ne iđeš pješke.- dolije stara Manda teke ulja na vatru.
- Poteza je vraga za rep brespotribe eto zašto.
- O čemu ti?- pita je sin Špiro a ostalima titra smješak na ustima.
- O Tesli bome!
- Što ti je On skrivija zagospu?
- Zato štae otkrija struju pa sad svi imaju usisivače, eto zaoto!
- Usisivače?- ponovi Špiro.
- E dašta, više nema metle vit pa vištice nemaju na čemu jašit i letat okolo pa su nervože.
- Je je, đava ti selo odnija i okle si zato je i izumrlo što nije struje bilo pa nisu vid'li dicu pravit. Ae ostavi me smirom što si me se nadovezala u ovom svetom danu, gledaj svoja posla.
- Misusovo sveto.- prekrižila se Stana.

- Vidim da bili dim purga iz fumara jel' se zna koe novi Papa?- pita Manda.
- Još se ne zna baba, evo ti na, sidi i gledaj.- ponudi joj Špiro stolac.
Kad je baba sila veli Branku:
- Branko srićo babina es ti imao nekog rodjaka što navigaje a?
- Jesam baba i sad navigaje.
- A di je sad srićo el znaš?
- Dakuću nega znam, sad je u Japanu.
- U Japanu kažeš.
- Je baba je.
- A bil ti njega nazvao telefonom srićo? Evo Špiro će ti dat svoj telefon.
- Aa…zašto baba? Toe daleko a znaš isama dae telefon skup.- veli Špiro.
- Đava ti mater škrtu odnija da je odnija odma je skupo kad ja pitam. A šta tebe kao nije briga što li?
- Briga? Kakva briga?
- E, šta tebe nije briga koga će izabrat za novoga Papu a?
- Je kako nije…ja mislim da su pravoga izabrali.
- Aha, more bit.
- Ne viruješ?
- Jel ti to Branko reka a? Kuco ništa ne govorite… virujem vam.

Onda je prabaka Manda nabandila glavu i smješkajući se radoznalo gledala malo Branka malo Špira. Nastojala je doćukat što to nose u glavi, što to kriju ali oni su se ponašali kao da ih se to ne tiče. No baba Manda je bila sto-posto uvjerena da oni već znaju ko je novi Papa pa je nastavila. Sad su ostali radoznalo gledali njih troje čekajući epilog ovog mudrijanja.

- A znači da ste ga zvali berekini jedni berekinasti. Znači vi znate a mi ka telci neka čekamo a. Ae unda kae tako voznas Špiro prao na Poljanu ali s onim velikim američkim autom da proslavimo, ja častim. Ne ti nevista, ne ti! - i lupi štapom po stolu.
- Kojim baba, ono nisam upalija ima nekoliko godina šta ti je.
- Slušaj ti mene, ako ja imam želju u ovim godinama onda je ti moraš ispunit bez pogovora.
- Ali baba mogu ja tebe vozit s novim autom to ti je puno lipše nega s onom krntijom.
- Jel neš?

Pogledali su se Špiro i Branko i nije bilo druge nego poć do Špirove kuće, prebacit akumulator iz novog auta i probat upalit ševroleta.
Noć je a oni verglaju krntiju i u neko doba ševac zagrmi. Sjeli su i odveli se do Stanine kuće a onda pošli u kuću po babu.

- Evo baba kraljice vaša želja će biti uslišena. Izvoli što želiš dalje.- bio je ironičan Špiro.

Natiskali su se u ševca i voze se a auto škripi, kašlje i štuca a iza sebe čini se kao da vuče bijeli padobran, brale troši ulja više od mekdonaldsa.
Da ga barba Prdoljak vidi sto-posto bi ga angažirao u kojem partizanskom filmu kao dimnu zavjesu.
Špiro zviri okolo i molio je Boga neka ga policija zaustavi i isključi iz prometa jer bi to bilo jedino rješenje da prekine ovu komediju.Ma jok iako su mu pješaci kalavali sve po spisku jer ih je gušilo i štipalo za oči policija je mirno gledala i mučala.
Ko se ovih dana usudi nešto zucnut kontra dima a kamo li bijeloga ili božesačuvaj kaznu napisat? Da susjedu kuću užgaš ne bi te niko ništa pitao samo neka je bijeli dim.
Baba Manda je stojala na nogama i držala se za šofer-šajbu lijevom rukom a desnom mahala prolaznicima ne bi reć da je Papa ili Tito nekad.

- Kakto da se narod neveseli a imamo friškoga Papu?- pitala je baba Manda kad su došli blizu Poljane.
- A bit će da još ne znaju e?
- Ajmo izić pain rekni neka narod zna.
- Ko? Ja da in reknem? Okle meni to štatije.- kaže Špiro.
- Ae ne budi sebičan đava ti guzicu ne odnija, ka mi znamo da su ga izabrali neka se i oni vesele.
- Koega su to izabrali? Kako znaš baba?
- Kako koega? Pa Papu esti reka, i ti Branko?
- Ja reka? Ne ja baba, evo neka Branko rekne, zucnija nisam.
- Nisam ni ja baba Mande kad ne znamo koga su izabrali.
- Ma šta? Oš reć da se još ne zna koe Papa?
- Koliko ja znam, ma jok.
- Voznazad doma, ala okrići i voz nazad!
- A piće, rekla si častit na Poljani i šta sad?
- Pitevodu išpine niste ni zaslužili bolje blago nezahvalno, ala. I ti mala samo mučiš ni riči nisi pisnula a biće i ti znaš.

Baš se ražestila i cijelim putem je ronzala da kako se usuđuju zajebavati staro čeljade, da ona nije mona od juče, da šta je nije poslušao i nazvao rodjaka, da su cicije i da imaju poskoka u žepu a ona umalo potrošila 'pemsiju' na čašćenje…a ko to sve more upamtit štae Manda rekla.

- Čekaj malo baba smiri se brate, rec ti nami što Brankov rodjak u Japanu ima sutin?
- Kako štoima sutin? Još me pitaš što mu rodjak u Japanu ima sutin? Pa danam kaže kojega su Papu izabrali zaboga šatitje u glavi.
- Šta ti je baba ne bira se Papa u Japanu nega u Rimu.
- Ae ae zna baba što zbori. Ka da ja ne znan da sve od nji kriće. Recmi okle dolazi nova godina a? Normalno prvo dođe ko nji a tek unda vamo ka polovnjača, misliš baba je stara, baba ne zna botaniku a.
Das ga zva vesmo mogli znat koe novi Papa vako čekaj, čekaj…

Ove godine otišla je i Špirova mater i tako je Špiro ostao s baba-Mandom vodit ratove.


Samac

Branko je posudio Špirov veliki gliser i za Uskrs sa kćerama i materom otplovio na Vis kod sestre gdje je ostao punih mjesec dana.
Kad se vratio došo je kod Špira da mu zahvali i da se ispričaju, drukčije je to nego mobitelom a mjesec dana nije 'tek pucnuti prstima'.

- Ima li što novoga jesli našo koju?- pita Branko svog prijatelja a on odčepio.
- Opet samac jbg.
Prvo ti je to išlo priko 'seoskog gugla' pa ništa a dovesti neku iz bliza to ti je ka da si kazalište otvorija.
Onda me mularija nagovori da okušan sriću priko 'Iskrice' i drž ne daj dopane mi se profil jedne plavuše bez obveza negdi iz okolice Zagreba. Ona u godinama ja u govnima. Ona visoka 175 ja 180, ona 70kg ja 110kg, nu sve paše.
I šta ćemo čekat, ae da se nađemo i porazgovaramo. Ja da ću doć gori a veli Ona: - Ne, ne dolazim ja tamo obožavam more i putovanje pa nastavljam prema Dubrovniku ako si i ti za to još bolje.
Naravno da sam. Pristajem ja na sve samo da je ulovim.
Onda sam zamolija maloga da mi dođe montirat novi luster u sobu ali iznad postelje s onim špagom da ga mogu palit kad ležim. A luster neki jebački sa svićicama u boji, oću da je očaran. To mi je puno lišpe nega ona noćna lampa na kantunalu. Dakuće doša mali odma popodne i to učinija, oće on oće poslušan je.

Dakle vrime Uskrsa nije za kupanje ali za šetnju dušu dalo.
Kao sutra Ona dolazi i ja je čekam u podne na autobusnom kolodvoru.

Blenija sam ka telac, ono baš prava dama koju se ustručavaš i rukom taknit da šta ne pokvariš. Veli ona da se nećemo jubiti jer to nije higijenski, mislim se ja zašto sam zube strugao i izbjeljivao cc, ali šta je tu je, nema veze.
Prošetali smo po rivi od Mula pa sve do Doca, onda sili popili kavicu, malo se zbližili a ja buljim ne mogu sebi doć.
Bentisve stoje joj cice ka da ima dvaes godina a guza zaobljena za popizdit. Reko' ja ovaj put me srića nije priskočila a pogotovu što prema njoj izgledam ki meeedo.
Onda je pridložila da odma idemo u vilu jer da ne voli gradsku vrevu a znaš da iman pravi raj na zemlji, ki iz filmova, palme, zelenilo, vodoskoci, klupice…a ka de ne znaš bogati.
Došli mi tamo a ona ostala paf, voli ženska prirodu i odma se prošetala perivojem udišući mirise kao da se guši.

- A jesi čudan, meni pričaš što imaš oko kuće cc.
- A vid mene, zanija se, šta sam ono tija reć… da jedini problem je što su oni novi susidi mrvu ludi pa se igraju na leteće pjate, teće, čaše…sve što ufate ali toe samo kad se posvađaju.
Tako smo malo razgledali, u daljini se vide otoci jedino što nevalja su ovi vikendaši. Kupe terena kao od pizde do guzice pa kuće stoje jedna na drugu.
No Ona je bila oduševljena. I šta će ti bit dalje, pita me da jesam li stvarno za put prema Dubrovniku. Ja pristao, auto imam, vrimena imam, para imam šta me briga.

- E kad je tak onda ti odi kupiti ove sitnice (spisak) za put a ja bu za to vreme spremila neš za jelo, može.
(Sad opet u grad ts) – Neće ti biti neugodno samoj ostati?
- Ma kaj, sam ti odi.

Vratio sam se iz grada punih 'bisaga', parkiram i izlazim iz auta a okolo kuće lete pjati, teće, lonac…
Uuupičkumaterinu opet rat kod susida? Kaad se oni karaju ja moran držat otvorenu lumbrelu. Uđem i velim.

- Eeeno susidi opet zaratili.
- Nisam niš čula, za kaj?
- A vidija sam da lete teće i pjati…
- A ne, to ti ja delam malo reda u kuhinji.
- ?
- Ma da, ovo posuđe kaj je zjugoslavije i Slovenije pa sam hitila van.

Progutao sam ne knedlu nega cilu štrucu i suzdržao se a bilo mi je ono... Povirim u kužinu a na plinu mala tećica. Pitam je da što kuva u tako maloj tećici. Veli Ona: 'pa ručak ili večera kak želiš'.
- A štaaa ti neš ist?
- Za kaj ne bu?
- A što ti sebi parićaješ?
- Kak, pa tu ima za troje a ne samo za nas. Od sad ne bu prejedanja moramo voditi računa o zdravlju.

Tako smo ti se mi raaspričali o svemu što u takvim susritima spada. Uto je stigla večer a kako ujutro putujemo idemo spat.
Veli ona da neka prvo ja odem u kupatilo jer će se ona dulje zadržati. Onda sam joj reka neka se ona komoda jer se ja moram javiti prijatelju, teeebi da baciš oko na kuću jer putujem, spremiti robu i tako to a zapravo sam drmnija vijagru jer onaj moj mazgun se digne kad je njega volja a ne kad ja oću, beštija.
Prošlo je nekih 40min, zacrvenile mi se oči a utoliko je i ona viknula da je gotova i uvukla se u postelju.
Onda sam ti ja pošo u banj. Ćutio sam maloga pa mu velim. 'Slušaj drugar nemoj bit mazgun ka inače i poslušaj me, budi dobar i ima da joj rasklimamo svaki šaraf da je magnetom neće skupit, ok'.
Palo mi je oko na onu boršetinu što je ostavila u banju pa se mislim zašto je nije stavila u sobu? A onda je proradila samokritika, stvarno bi bilo jadno da joj kopam po stvarima!
A opet…crv sumnje, đava crni vrti li vrti, što ako ima bombu u torbi? Što znaš iz kojeg je tabora, hčsdphdzhsp pizdu materinu još pred izbore, uf.
Ta dvoumica je svršila tako da sam ipak povuka patent i zagrabio robu a ono…bluza sa sisama, gaće s guzicom, kosa bez glaave…
Što je ovo benti krušnu mrvu jedvo sam sebi doša?
Ajmo dalje. Uđen u sobu, drugar je nabubrija, svitli mi prid očima milijun boja, to od onog lustera, a ona se skupila ispod dekice samo joj glava viri. Benti sve ako sam je pozna.
Lice joj upalo a na glavu je natakla nešto ki po lopte, znaš da sam pomislija da mi se Šiptar uvuka u postelju.

- Molim te ugasi svetlo, ovo možemo obaviti i u mraku znamo gde što stoji.
Potegnija sam konopčić i uugasija a ona mi veli:
- Evo ti prezervativ pa ga stavi ne želim riskirati.
- Štaš riskirat u ovim godinama?- rekoh.
- Sam ti natakni ima raznih bolesti.

Tišina!
Ja se mučim s onim, fali još jedna ruka jbg nije mi dvaest godina, on se jeest opružija ima ga za vi't ma je mlitav. U neko doba Ona veli.

- Jesi?
- Evo još malo.
- Da ti velim, nema niš rukama, stiskanja po telu i to. Lepo ja raširim nogice ti se osloniš na kolena i laktove i delaš, ok.

Ka da sam u prvi sridnje kod Jooovanovića i još ja moram radit a Ona uživa.

- Kaj još nisi, imaš problema z malim.
- Ma ne samo je ova gumica mlohava.
- Daj upali bum ti ja to namestila.

Potegnija sam malo žešće konopčić i k vragu, čitavi se luster prosuja po nama.
Katastrofa.
Panično je skočila iz postelje po mračini pa odskakutala do sisa i guzica u banju te se smontirala.
Uzalud sam je molija da skuža i uvjeravao da se slučajno desilo, da božesačuvaj ništa nije bilo namjerno ali nije pomoglo, kaže da je ja oću ubiti.
I tako je sve palo u vodu.
Noć je prisidila pred televizijom i ujutro sam je odveza na bus.
Eto ti moje sriće.
- A štaš, dobro da je bar seksa bilo.
- A štas ti sidija na ušima?
- Pa valjda si malome jebo mater radi lustera?
- To je bija tvoj mali?
- Onda nikome ništa.


Kontra vlasti

Kad se minu kuće na kraju mjesta nastavlja se šetnja kroz zelenilo borića. Ovo je pravi raj za šetače i mjesto za odmoriti dušu, izmasirati tabane i prošetati dodža (domaća džukela).

Ispred Špira na praćkomet šetaju dvije Mare.
Mara Tuđmanovica i Mara Komunjarka, susjede koje su na ratnoj nozi i krvni neprijatelji još od '90-e minulog stoljeća, od vremena kad su procvjetali vjernici.
Stoje i razgovaraju? Doduše jest da gaze deveto desetljeće (Brankova mater i Matina žena) pa je moguće da su teke dementne a možda ih je i Alz posjetio i nije se čuditi. Pa ti vjeruj svojim očima.
Prilazi Špiro sa svojim 'Dožom' a kako je u lijepe sa obadvije, naročito od rata sa Matinom ženom, pozdravi ih.

- Dobar dan cure!
- I tebi moj Špiro, lako je tebi zajefrkavat kad se držiš ki mladić.- reče Komunjara a Tuđmanovica je dodala da bi bilo dobro da posjeti doktora za oči.

- Ajde moj Špiro i ti si prdnija u varićak a ke nas dvi.
- 36…i nisu neke godine jelde.
- Ma ko?- pita Tuđmanovica.
- Ja da ko.
- Ajde molim te toliko mi unuka ima godina a Branko i ti ste vršnjaci.
- Je bogami pogodila si, baš toliko.
- Pa što oš reć da imaš isto godina ki moja unuka, oli si maka a?
- Isto e, samo ona broji od nule a ja od sto.

Onda su ga čudno gledale i rekle da ništa ne razumiju. Veli on da nema veze ali da mu je drago vidjeti da su se pomirile i svaka čast na tome.
Komunjara reče kako su se jučer (subota) našle na prosvjedu kod kazališta u gradu i da joj je bilo drago da su na istoj liniji i tako su se pomirile.
Špiro veli da mu je puno puno drago i pitao ih da koja je promijenila bandiru.

'Bome ja nisam', ispali Tuđmanovica a onda je i druga Mara dodala da nije ni ona.

- Slažemo se jerbo smo kontra vlasti eto ti, i drago mi je da se Komunjarka obratila a bome i u crikvu kad se obratiš i pokaješ oproste ti grije.
- Ma što to zboriš, što se ja to imam pokajat i obratit a?
- Pa jesli prosvidovala kontra vlasti…jesi, a bome i ja sam…
- Jesam e, prosvidovala sam kontra vlasti.
- Ma ja sam prosvidovala zato što su komunjare na vlasti eto ti.
- Evala ti, skroz iskreno i dobro zboriš jer su oni Šeks, Bebić, Kosorica, Jarnjak, pok. Tuđman, Manolić, Boljkovac…ma da ne nabrajam, skoro cili HDZ-e bivše komunjare.

Onda su Mari Tuđmanovici počele sijevati oči i uvatila je plamenjača po obrazima pa je podigla kažiprst.

- Nemoj mi dirat u adeze jer će bit belaja, jes čula.
- Nu sad nje…a bila si na prosvidu i vikala „tako je, tako je, doli vlast, doli vlast…“.
- Jesam i opet ću dokle god se te komunjare ne maknu s vlasti, oću i što mi moreš.
- Pa to ti i kažem, ja ću isto i zato i jesmo na istoj liniji moja ti, a to znači da smo kontra vlasti, jel tako, jest!
- Mare…jesu to tvoji zubi u ustima a?
- Moji da čiji su. Nisi mi ih ti platila, ts.
- Onda ih skini da te opizdim po čunjki, ala.
- Stanite, stanite šta vam je ej, a tek ste se pomirile…što sad ne valja.- pokuša Špiro smiriti uzavrele strasti.
- Ma jel, da stanem? Neću! Ja sam prosvidovala protivu komunjara jel to jasno a? E ako nije onda ću ti reć da vlast u Šibeniku drže komunjare i ja sam kontra nji prosvidovala, el sad znaš!
- Bome ja sam prosvidovala kontra Kosoričine vlasti kao sve normalne žene.

Uuu jebeno je to kad se žene zavade, na jedvite jade ih je razdvojio ali nije bio siguran oće li sutra pričati jedna s drugom.
Onda je zastao i promatrao tri para labudova i onako će za sebe:

- Zar nisu veličanstveni? Ta smirenost i dostojanstvenost koju isijavaju ovi ljepotani trebala bi izazivati sram u ljudima. Kad ćemo mi na drugu obalu.

Ko je kriv?

Kad bi Špiro svratio do ordinacije Dr prijatelja bacit i čut koji novi onda bi se prisjetili starih vremena kad bi Dr otvorio ormar a iznutra bi poispadale škatule, boce, boršice…nikako vrata zatvorit. Eh koja su to vremena bila!
Sad ga pita, 'Doture moj, koji kurac ne valja'?

- A što valja moj Špiro, a što valja'? Zamisli ovo, ćaća mu umire na odjelu i on dolazi po njega ma niti viski ili kutiju keksa…ma niti sto eura da donese, ništa.
- A u kurac.
- Jedan drugi kupija novi auto i to ne bilo koje nego pravu pilu a teško mu doktoru dat 500 e za operaciju ej, ništa ne valja moj Špiro, ništa, svit je skroz oša k vragu.
- Cc u pičku materinu, a moj Doture vrimena su za kurac.
- Neka su, sad se kao čude zašto smo nezadovoljni.
- U pič…
- A zašto ti toliko pičkaraš, nisi prije tako?
- Moram doture kažu da je seks zdrav.

Neću reć, doduše ima i sad ljudi koji doktoru odnesu poklon ali samo zato da se ne zaborave dobri običaji. Obično to bude u koverti jer lakše se barata s manjim formatom jebi ga. To su oni s izbočinom na guzici koji su jedvo skrpili neku paricu i kupili koje poduzeće onda kad se 'moralo', e, oni još drže do lijepih starih običaja i sjete se doktora kad im je od potrebe.
Zato njih doktori dobro izliječe no ubrzo se i to pokazalo kao loša metoda jer onda rijetko dolaze pa je još gore. A kako učiniti da češće dolaze? Jebiga naručit cjepivo i bodi.
Za razliku od tajkuna, malenih i dosadnih penzića ima pun kufer a svaki kurac im smeta pa i on.
I baš oni omanuli.
A ljudi moji ne budite cicije, u pizdu materinu šta bi vam ruka opala bacit pršut preko ramena kad idete doktoru ili dovući demižanu vina u abulantu.
Ako baš ne želite glumit tovara možete dovesti tele pred ordinaciju i privezat ga neka pase kad se već sramite koverte.
A jebemu stare gaće ne budite kamena srca jer postoji realna opasnost da doktori obole od pitiespija radi naglih promjena. To vam je kao naglo zahlađenje. Sjetite se one narodne kletve 'dabogda im'o pa ne im'o'! A u kurac zar smo dotle došli.
Nagle promjene niko dobro ne podnosi, ni političari čak. Jel vidite kad napuste sjedeće radno mjesto kako ih još dugo vremena čuvaju i kolege im daju debelu plaću samo radi toga da ljudima ne baci na živac, da se ne sjebu i obole božesačuvaj.
E tako je i ovo.
Radi toga su mali ljudi i penzići odgovorni za ovakvo stanje i ako koji otegne sami su krivi. Nisu doktori na čelu s onim jebivjetrom Hipokratom krivi nega mali, seronje.

Sad dođeš doktoru; 'Doture pamagaj, stislo me livo rame, a mislim da imam i peniski lakat, boli me livo stopalo jedvo gamižem'! Dotur se nehajno okrene i veli: 'žao mi je, ja sam vam za desnu stranu, kolega je za livu'!

- A u p. m. a di je kolega?
- Okrenete se na livo i pravo?
- Pa otamo sam došo!?
- E!


I tako petak po petak, siječanj po siječanj demižana po demižana i sad je tu di jest.

Pita ga Branko: 'znam li tu osobu'? On niječe glavom.
- Nisi je nikad vidija.
- Nisam je nikada vidija?... Opet ženska... što sad izvodiš, nije bilo dosta ha?
ponovi Branko.
- Aa ne pizdi….
- Dobro neću, a kakva te sad ženska spopala. Da se nećeš ženiti, da obnovimo kumstvo?
- Ma je, mlada je, a da je vidiš…ki Gospa.
- Je, more i bit, čekala je belecu na bilom tovaru i doš'o ti!
- Aa nije, ja sam nju čekao.

Branko se kiselo osmjehnuo.

-Čuj, da je on nju čekao, moš mislit! Ajde, moj prika, što je bilo bilo je, prošlo je i moje i tvoje.

izgovori tiho gledajući ga. Ušla je sestra i Branko se instiktivno okrene i podigne sa stolca.

Prošla ga je struja od tjemena do nožnog palca kao da ga je grom sastavio....kao da je vidio duha! Doista je smiješno izgledao jer se i sestra nasmijala.

- Što je, neću vam dat injekciju, ne bojte se - veselo je dobacila.

Branko je kimnuo glavom i progutao pljuvačku. Prozborio je ono- dobar dan- i zagledao se.
Sestra je mirno stala do kreveta, javila se Špiru osmijehom i uključila mu infuziju. Pitala ga je ono uobičajeno: kako je, ima li bolove, jede li, i tako to. Onda se uz pozdrav udaljila i zatvorila vrata.
Gledao je Špira a on se zadovoljno smješkao...
Branko je onda rekao:

- Kume, Bog me ubija ako ovu ženu nisam već negdje vidija? Što se događa a... reci više, što je ovo?
- Aa, sudbina, moj prika, sudbina!
- Ae ne okreći na sudbinu nego mi odgovori, što se dešava!
- Vidija si je ha... a da ti ne sliči na koga?
- More bit ma se ne mogu sitit!
- I meni je isto tako bilo pa sam se ipak sitija.
- I što sad oćeš, da mislim misec dana o tamo nekoj sestri u bolnici?
- Moš ti to moš, ajde, promrdaj klikere…uf.
- Šta je, boli puno?
- I to a i auspuh mi se upalija moram ga namazat.
- Imaš mast ili da ti idem kupit?
- Haha, jel ti znaš kad je tvoj šura kupovao mast za šupak?
- Šura? Di su oni Bože moj? Ne znam to ae pričaj.
- Slušaj. Svratija ja nakon pazara u apoteku po plave bombone, ja to uvik imam uza se, neka se nađe godine su. Stanem u red, četvero isprid mene a na redu tvoj stariji šurac, jebate 30g je ode živija i nije naučija naški kako bogzapovida.
Curi iza pulta učinija je mot rukom neka se primakne da ne čuju ostali pa je polušapatom:
- Cura, može jedan 'fakju' na mene!
- Mooolim?
- Sto nisi oprao uho, to vazeljin na mene 'fakju'…
- Molim slijedeći.- cura je frknula i okrene glavu prema drugome.
On se jadnik okreće oko sebe i podozrivo gleda. Kad me uočija daje mi znak prstom da mu se primaknem.
To sa prstom obožajem, kao ćuki, na na na dođi na ali šok je nema šta. Dođem do njega i mrdanjem čela pitam ga šta je? A on mi na uho prišapne.
- Aa to…pa tako reci, mast za šupak faktu, cura bi odma skužila o čemu se radi.
Izgovorim naglas a njega uvatila plamenjača.
- To možem i ja na tako mmppssff.
- Normalno da možeš!
- Viš, ja te plave bombone ne duperam.
- Šta, ni one ti više ne pomažu ha? Bogati jes ti ikad privarija Selmu?
- Jesam niki dan…skoro.
- Kako niki dan kad nije živa? Ža mi je…
- Jebiga život vuče čudne poteze. Oš mi sad reć o kome se radi.
- Ma koja ti je priša ako meni nije. Sitit ćeš se i sam vidit ćeš.
- Ne bi reć da sam na kvizu, može li džoker zovi?
- More ako ćeš zvat po jednu turu.
- C, ne može.
- Onda pogledaj što je baba Manda brendirala.

'Rvacki bend'

Ajde kad je već mukte povela baba unuka Špira (a on vozio) na sajam pršuta. Gleda baba i svako malo obliže slinu, svi kusnu po bokunić na čačkalici jedino ona ne uzima, ostala dentijera doma, pa umisto nje kusa unuk.

- Vid onoga miletined'lje, štae ono batak o tuke?
- Muči baba ne sramoti nas, ti ne razlikuješ brački paršut od tukinog batka a kakoš onda 'istarski' od 'rvackog istarskog paršuta'?
- Je ti mi znaš! Nije to problem pripoznat moj sinko. Za 'rvacki istarski paršut' ne tribaju mi zubi a onaj njiov ne moš ni makinom za meso samlit.
- Kako misliš ne tribaju ti zubi?
- Lipo, kil pršuta dođe skupje od proteze pa se zato sam topi u ustima.
- Uto ti ma oni su zaštitili paršut kao svoj brend.
- Bend, mali! Je, to ti je Haso slovenac ukreja našeg prajca i sad se kurče da imaju bend. A vidit ćemo ih kako će se razmnožavat tu ih ja čekam.
- Pričaj baba pričaj.
- Stvar je u odgoju i rasplodu moj sinko. Naše svinje samo leže, ništa ne rade pa niti kad se razmnožavaju ne smiju kap znoja prolit. E vidiš, takve svinje su naš rvacki bend.
- Baba jel misliš samo na muške prasce?
- I prasice sinko i prasice.
- To sam i mislija ma isto bi ih tribalo katkad prominit jelda.
- Je sunce babino pametno, oni kad in dođe vrime metnu ga u misto i ne smiju se mrdat nega čekaju božjuvolju da učini potres i tako se zmrdaju i zametnu mlade. Jedino na taj način se dobije plemeniti plod za bendiranje.
- Ahaa u tomen je klica.
- E tute je naša šansa moj malac, ne zna slovenčad da i mi svinje za bend imamo.
- Ti stalno govoriš bend. Brend se rekne baba, brend?
- Muči slušaju te ovi okolo, nećemo mi ono 'bre' u svoje riči mećat nisu to naši prajci zaslužili štatije u glavi.
- Ahaa, i kako bi ti?
- Lipo, svaka naša svinja iz benda isprid svog imena i prezimena mora dobit pridjev 'rvacki' ili 'rvacka' unda to kao takvo valja zaštitit pa će unda svaki bokun biti zaštićen od baze do vrha a ne samo paršut.
- Baba jesi mozak evala ti. Onda ćemo imat zaštićen kao brend, pardon, kao bend i 'rvacki mozak' i 'rvacki rep', i 'rvacki šupak…
-To ti ja kažem, država Rvacka je prva u svitu zaštitila svinje umisto pršuta.

- Jebiga, dok se ja sitim možemo mi komotno i dalje gledat u ovu škatulu.

Za mnom

- Špiro dis ti, oma vamo das doša.
- Evome bako moja odesan ja... da zovem bilježnika a?
- Đava ti bilježnika odnjo da ti odnjo nega jel KIA prde spremna za put? Je! Natoči je one napte s autoputa…
- Bako nije KIA nega mercedes nemoj mi auto vriđat.
- Nije to dobro, nije, biće sumnjivo da se sutim vozimo, a jel imaš kod koga zajmit kakvu staru karocu a?
- A dićemo sad bako moja? Men se čini da više nema one napte, potrošlose.
- Unda natoči lože o tratora akoje šta ostalo, đava ih odnjo daih odnjo dok su radili put svega je bilo.
- Dobro bako natočiću skroz do vra a? A dićemo?
- Kako dićemo bezbožniče, iđemo prosvidovat ka svi pravi Rvati. Iđemo na mrakov trg.
- Bako moja a što?
- Kako to misliš a što?
- Mislim, kontra čega sad i stvarno bit će sumnjivo narodu okle nam pun rezervar goriva?
- Svi Rvati prosviduju svi, i oni koji imaju i oni koji nemaju pa nekanas pripozna ako more, imase morese štatije u glavi.
- A koće sve ići bako moja?
- Skupi Brankovu drčinu i neka i uni okupe ono svoje blago pa iđemo.
- Bako moja to cili autobus, a ako idemo malim autima bit će kolona ka da prisidnika ispraćamo koćemi dat…
- Zovi ih i napuni in svima lože ja častim!
- U redu je da ti častiš nega je zajebano što san to ja platija.
- Iđemo uprosvid nemoj ti meni o plaćanju es čuja.
- A znašli dase loža nesmi u aute bako moja, uvatit će nas pa ću svršt u pržun.
- Mogu nas uvatit za misto imaju zašta bog'fala, štas bojiš ala mobise.
- Bako moja jel to ti ka dižeš revoluciju.
- Dižem pa šta!
- Bome men se ne diže.
- Dodaj mi bagulinu.
- Bagulinu? A diš prija čekaj da sve sredim.
- Da te opatrnem po kostima nešti meni stalno kontresat. A kad se diže nega u ovin godinama.
- Ne smim ja dizat revoluciju kad sam se za ovo borija šta ti je. A evoti bagulina na.
- A štose odmičeš kako ću te dobavit? Slušaj, uspućemo protestirat i kontra onoga Linića, da nije lin nebi se tako nizva. Đava mu gaće odnjo.
- Bako moja pa nije on pokra državu nega zna se…
- Muč, tosu naši nekaih. Ako ovaj uvede porez kako će oni naši bidni platit poreza, te stanovi, kuće, jahte, autine, avijoni…
- Bako onda i mene to vata i kako ti ki partizanka sad na drugu stranu?
- Svi imamo dva obraza, svi zapamti to.
- Dobro ti zboriš bako moja, svakatije namistu ka sveto pismo, saće oni koji nemaju ništa doć na svoje i rugat se.
- Nevaljain račun moj sinko nevalja i zato iđemo u prosvide.
- A es najavila prosvid policiji bako.
- Šta ću javljat, toe naša pulicija?
- Ali bako takije propis i moraš reć protivu čega protestiramo nemožese sad protiv svega jerće ispast da cila država…o božesačuvaj.
- Ti kao da nečuješ dobro brojevi nas prcaju brojevi Špiro protivu toga ćemo protestirat i napiši koji transparenat da nosamo.
- A to, misliš na arapske ili rimske brojeve?
- Dođde da te trisnen, kako smiš spominjat rimske.
- Dobro dobro neću rimske dirat. Oću li stavit i sliju presjednika stranke?
- E moj sinko nikad Ive otebe, pa nejdemo u šenicu strašit svrake nega na mrakov trg. Slušaj dobro, nji valja zateć ka vepra u čeki. Valja in zabit gol iz rebataice, gađaš u stinu a ubiješ onoga do sebe razumiš.
- Bako moja disti doktorirala? Sad je meni jasno na koga sam ja general.
- Dobro si me sitija generale. Vako, ovu danas a onu drugu kuću sutra da si generalno počistija, e tako.
- A jesmo rekli…
- Muči i slušaj. Viš kako su protestirali oni kontra jebačine u školi paih sud poslušao i ukinija prcačinu e tako ćemo mi tražit za matematiku.
- Ali bako oni su protestirali kontra seksa a ne kontra računa. Matematika je najstariji predmet i ne može se ona ukinit šta ti je.
- Ma nemoj! Prvo, matematika je drčini najmrskija i iz nje imaju najviše jedinica a koga si od đaka vidija da iz jebačine ima jedinicu, ae ko?
- Niti u moje vrime.
- Eto na, i koe po tebi stariji jebačina ili matematika?
- Paaa ona.
- Ona dašta.
- Ali bako oni su tražili da se spolni odgoj ukine samo u školi ne vanka nje.
- I mi tražimo da se matematika ukine samo u školi pa da vidimo kako će unda računat na nas.


Komunalije

Kod Buvićevih je zaiskrilo. Špiro, Brankov sin, već nekoliko mjeseci ne daje niti kune za vodu, smeće, i ono što zovu komunalije, ne plaća ni struju a imaju zajedničko mjerilo. Ne plaća ni televiziju, ae dobro to nije nikad ni plaćao a isto tako ni telefon.
Ćaća Branko, penzioner, plaća i kisa u sebi pa mu jednog dana dopizdilo i čeka priliku da se istrese.

Dolazi sin Špiro i veli:
- Ćaća moramo zvati vodoinstalatera nešto nije u redu voda jedva curi.
- E i?
- Šta e, i, neću bit bez vode šta ti je. Tri ženske u kući, valja se oprat.
- Ima mora.
- Šta je tebi. Šta ćemo se u moru prat?
- E u moru to ti je mukti.
- Oš ti meni reć zašto nema vode?
- Ja san zavrnija ventil.
- Ti?
- E.
- Ne mogu virovat, počeja si pravit pizdarije ka kuma Špira baba. Šta ti je?
- Pametna žena. Sine ovako dalje ne ide.
- Šta je Ćaća da nisi bolesan?
- Nisam bolesan nega blesan.
- Dobro to nega šta ti je sad?
- Kako šta mi je, još pitaš, ti imaš svoju obitelj bogufala i odvojen si od nas što se stana tiče ali brate ne daš za režije ni kune.
- Kako to misliš Ćaća?
- Nemam šta mislit nega ja plaćan svu vodu, struju, komunalije, smeće…a ja sam a vas ima petero bogufala.
- Eto vidiš, kažeš bogufala a krivo ti. Ćaća nemoj se ponašat.
- Kako krivo moj sinko neka vas dajbože i više ali ti znaš da ja živim od one moje mižerne penzijice pa bi kao i do sad makar po pola tribali davati za režije. Pa ti reci ko se ponaša.
- A neš me nagovorit ne. Samo su ti šoldi na pameti dok cila balota vrišti od zagađenja i globalne klimatizacije kod nas ko o čemu ti o šoldima.
- Kako to misliš 'nagovorit', kakva balota sine moj? Jel' trošiš je, jel' ne plaćaš je, pa o kakvom nagovoru zboriš dok ja plaćan tvoje račune.
- Ćaća ne plaćaš ti moje račune nega svoje upamti to. Jel' ti Ćaća znaš da sam se ja učlanija u Ružinu stranku.
- Nem pojma a i da znam kakve to ima veze s vodovodom i kanalizacijom?
- Kakve ima veze? Da kakve ima veze, još pitaš?
Naša stranka HSP dr. A.S. ne priznaje ovu vlast niti je glasala za nju upamti to a kad ne priznajemo vlast onda im nećemo ni svoje šolde davat jel' ti sad jasno!
Moj sinko ali ja plaćam, ja, i ne samo to nega i ribarsku dozvolu, i za maslinarstvo i porez a oćeš uje, oćeš bokun ribe…ček ček stani malo, stani malo… kae tako onda ću ja vako, evo i ja ću se učlanit u tu tvoju stranku ko jebe račune, oho!

- A ja sam mislio kako ste ti i sin na istoj liniji.
- Ko kaže da nismo. Taman si nekad i ti sa tvojim tako, da mi nisi prijatelj pomislio bi da si mu što u rodu.
- Haha jebate ostarili smo a još smo blesaviji nego prije.
- Učimo od tvoje babe šta oš.

Nije sve tako bijelo

Što da radim mili ćaća
isparila mi je plaća
ni rakijska čaša nije
na sat jedan da se pije
a država uzme pola
i guzica osta gola…

Tako se pjevalo još u ono vrijeme 'dok je Bog po zemlji hodao'.
Ali 'mali' čovjek je poput zrna granita i nema toga što ga može uništiti, poniziti, izbrisati. Ne postoji takav mlin, nije ga bilo a nadam se da ga neće ni pronaći.

Crv će uvijek biti crv, kokoš će uvijek poćokat crva, čovjek će i dalje jesti kokoš a crv će se zadovoljan sladiti čovjekom!

U ovom prirodnom ciklusu koji se nije mijenjao od kad prase repom maše najbolje prolazi debeli crveni tajkun. (nemojte griješiti dušu, nije crkveni tajkun) To jest on to samo misli a zapravo crv se njime najbolje osladi.
Najviše je slasti tamo di je masti, 'ta mani' rekao bi Lala.
Nekada smo imali nešto, dakle neću čak reći niti da je dobro bilo ali bilo je to nešto, sada…sada nemamo ništa gledajući nas kao društvo, kao zajednicu, kao jedan narod. Sve smo rasprodali ili poklonili misleći da činimo dobro a zapravo smo se odrekli razuma.
I idemo učiniti ljude sretnijima i zadovoljnijima. Stvorili smo novu državu sanjanu vjekovima i oblikujemo je po svojoj mjeri. 'Urediti je kako sami želimo', govorio je Franjo, prvi predsjednik.
I doista na prvom referendumu o osamostaljenju izašla je ogromna većina birača, mislim 90%. Sretni i radosni jer stvara se napokon nešto svoje, nešto novo što obećava i taj entuzijazam lebdio je iznad svakog pojedinca, iznad naroda, iznad države.
Lebdio je i toliko je bio prisutan i stvaran da ga se više nije ni primjećivalo.
Kad smo napokon došli k sebi, zapitali se i okrenuli iza sebe, entuzijazma više nije bilo.
Nema ga, ili smo mi otišli naprijed a on ostao na mjestu ili smo mi ostali na mjestu i pomalo klizimo unazad jer su nam kočnice zarđale u svakom slučaju nema više entuzijazma, kraj.

A što je sve utjecalo na tako veliku razdraganost, na novi zamah koji se inicirao u narodu?
Da li je to bila samo puka potreba za promjenom, nešto kao recimo rastava braka i želja za svojom državom koju ćemo sami 'zalijevati' i tetošiti ili se provlačilo još nešto, nešto skriveno u našoj podsvijesti koje smo željeli odbaciti kao veliki teret.
Samoupravljanje koje je jedan dio naroda, prva trećina, smatrao kao sistem gdje treba samo upravljati a drugi će raditi ili shvaćanje onih drugih koji su to nosili i iznosili na svojim plećima smatrajući to svojom dužnošću. Treća trećina bila je indolentna masa smatrajući da je to pravo vrijeme za svoje osobno bogaćenje a što se tiče društvenog držalo se da je to ničija imovina.
Kad je došlo do promjena stupila je na snagu ona poznata Andrićeva izreka: 'dođu tako vremena kad pametan zašuti, budala progovori a fukara se obogati'!
I to je postalo pravilo, nepisani zakon po kojemu se sve radilo tih nesretnih devedesetih.
Dok su jedni gubili živote i imetak kod drugih je ono najlošije isplivalo na površinu i tarašilo se sve do čega se došlo a narod slijep od ljubavi nije ništa vidio.
Ako je neko i vidio nije bilo vrijeme nikome to spominjati jer to su bila vremena stampeda.
Najgore što može jedno društvo zadesit iznjedrile su te devedesete počevši od žrtava, od ljudi koji su dali ono jedino svoje što imaju-svoj život.
Stradalnici, prognanici i gubitnici imetka su odmah iza njih pa redom tako sve do one indolentne trećine koja je i dalje stiskala ramena govoreći: 'ima ko će misliti o tome'!

Prva trećina samoupravljača a to su jedino mogli biti članovi SKJ to jest komunisti rascijepili su se kao razdjeljak i jedan dio a to je bila većina, promijenila je dres i odmah zaigrala u stranci HDZ gdje su našli svoje istomišljenike skupljene po svijetu a zajednička vodilja im je osobno bogaćenje, imetak.

Vraćam se na drugu trećinu. Ta tiha masa koja je nosila teret u onom vremenu ili samoupravljanju, koja je shvaćala svoje obveze ozbiljno i srčano ih provodila u djelo isto je na referendumu svesrdno dala svoj glas za novi poredak, za novu državu.
Nije osobito teško odgonetnuti zašto?
Tijekom radnog a i životnog vijeka čovjek se zasiti nekih jednolikosti, nekih događaja koja ga sistematski stišću, nepravdi i naprosto zamora materijala.
Dajući svoj glas promjenama oni svoj teret skidaju sa svojih pleća i kažu: 'napokon dolazi neko ko će to raditi bolje od mene'!
I to je bio vrhunac, za prvu trećinu pobjeda, za drugu trećinu olakšanje a trećoj je uvijek isto, 'nemoj mene pitati-ne znam ja ništa'!

Gleda to 'Mali Čovjek' i zalijeva svoj sarkazam a on procvjetao kao bogumila pa se pentra visoko, visoko, vapi do neba ali gore je sve gluho.

Nisu dvije noge za svačiju glavu

Dok prosječni Hrvat stoji ispred bezdušnog bankomata u nadi da će mu isplazit 200,00 kn a iz džepa računi vrište: 'stisni 2000,00', 'narodni poslanici spremaju prijemni za kazališnu akademiju'.

Dok narodni poslanici uvježbavaju životne uloge, mnoge sitno-zube glave nastoje otkriti što je ljubav?
„Ljubav je snažno emocionalno stanje koje pruža osjećaj bliskosti i može biti izraženo među svim živim bićima i stvarima“.
Stvarima? Zar i gore spomenuti, 'bezdušni', ne spada u tu kategoriju. Ako spada zašto ne uzvraća emocionalno stanje?
I još su po jednome slični. Nisu zlopamtila.
Narodni poslanici zapravo i ne mogu upamtit ništa osim cifre od plaće kao ni bankomat psovke.
Ako se pitaš koja je razlika u odgovorima narodnog poslanika i narodnog siromaha: 'odakle ti imetak'?
Odgovor je isti: ' naslijedio od ćaće'!
Samo u zemlji blagostanja i sretnih ljudi oporba na aktualnom satu nema što pitati vladu osim: 'da li smatrate primjerenim sjesti na bicikli i voziti u suprotnom smjeru'?

Dok je izvjesni 'amer' platio 50 milja dolara da ga pošalju u svemir, pitajte me koliko bi ja platio da ove naše 'svemirce' pošaljem u materinu.

Nisu ovo desničari i ljevičari, ovo su smutljivci!

Svakom dobronamjernom građaninu koji voli ovu Zemlju danas je jasno da oporba na čelu s HDZ-om stvara neprijatelja i tamo gdje ga nema i to pod cijenu struganja rana onima koji krvare na sam pogled fotografije.
Krvare na šal na košulju na sve što ih podsjeća na najmilije.
Stvoriti kaos, nemire i mržnju na ovim neurotičnim prostorima i nije neko umijeće ali nije ni mudro.

Nije ni ljudski a nije ni s Božje strane i ako imaju punu podršku od nekih biskupa i svećenika.
Propagirati Božju riječ a širiti mržnju isto je što i miješati ulje i vodu ali u našim prilikama to izgleda drukčije i umjesto ulja miješaju se tuđe suze a one se tako lako stapaju s vodom.
Nakon učinjene rabote izigravaju miroljupce i spasitelje i to traje sve dok ne zbace poziciju s vlasti a onda ne da učine isto što bi i ovi napravili nego vuku takve poteze po kojima će ih pamtit i unuci čukun unuka jer neće moći vraćati dug. I to je demokracija!
Sjetimo se splitske rive i Sanaderovog govora kad je generale uzdizao na pijedestal svetaca da bi ih nakon toga mirne duše servirao aligatorima.

Prije smo imali 'prirodnog neprijatelja' u svim narodima bivše Juge a posebno Srbe. Sad toga više nema a bez neprijatelja ne može se ili bolje reći ne zna se voditi politikanstvo.
Sad su neprijatelji komunisti.
Ali koji?
Je li oni što su preobukli odoru i ušli u HDZ ili ovih par old-tajmera koji su ostali u SDP-eu a mogu se prebrojati na šaci jedne ruke.
Ili možda Tuđman?
Da, možda je upravo On taj kamen spoticanja jer je bio ljevičar pa se kasnije okrenuo desnici.
Gledano tom dioptrijom što bi mogli reći na poteze aboliranja zločinaca?
Bi li mogli reći da je upravo On dopustio i uveo 'manjinsko pismo' pa tako i ćirilicu za Srbe u mjestima gdje ih ima više od 33%? Nije li?
Ali ga niko za to ne krivi već neumorno nosaju njegovu bistu po skupovima i zaklinju se u njegovo djelo.

S toga bi bilo uputno s obzirom da je neke poteze činio koji se današnjoj ekipi ne dopadaju da uzmu pilu i raspilaju bistu na dva dijela.
Lijevu i desnu a onda sobom mogu nosati samo desnu stranu jer lijeva je činila sve ono što ne valja.
A kako je to težek posao oni pak nose čitavu bistu s tim da je okreću tako da im je na pogledu samo desna strana.

Istina jest da je sadašnja vlada učinila puno grešaka, da je postupila nespretno u puno slučajeva ali je i istina da uopće nisu znali što ih čeka dolaskom na vlast a usudio bih se reći da još uvijek ne drže sve konce u rukama.
Kad sam u početku 'vladavanja' napisao da će biti uspjeh budu li zadržali postojeće stanje onda sam dobio gomilu kritika kroz komentare.
Sad je vidljivo što su zatekli i da su zatečeni ali se trude i neke stvari su ipak pomakli.

Jasno je da desnica i ljevica nemaju i ne mogu imati ista gledišta ali pogledi i djelovanje s desnice i pogledi i djelovanje s ljevice moraju biti usmjereni ka istom cilju.
Usmjereni ka zajedničkom boljitku pa neće svijet govoriti da nam je privreda u kolapsu a mi proizveli najviše invalida rada u Europi!

Kad bi se energija utrošena na podmetanja pretvorila u električnu Karamarko bi svijetlio žešće od gospinog kipa.

Nisu samo limuzine crne

Od crnih boja i automobilskih cijena koje ovih dana vijore na gnjilom jugu, u našoj vladi ima nešto još skuplje i još strašnije koje se uspješno provlači kroz sva prošla i sadašnja vremena kao duh i čini se da nema takve gumice koja ih može izbrisati.
Za sve mutne događaje i udarce ispod pojasa ja ne bih osudio isključivo 'protivničku' stranku pa taman vinovnici i bili njezini članovi koji su duboko pustili korijenje po agencijama i nepoznatim vladinim tvorbama. (odmetnute agencije. Izvor, Linić)
Vladajući ako i nisu krivi a krivi su moraju priznati grešku jer bi u protivnom priznali da ne vladaju situacijom. Priznali bi istinu.
U glavi države stvorena je zasebna izraslina, tumor koji je potreban isključivo sam-sebi odnosno interesnim skupinama od kojih je sazdan te ruši i razara sve ono što je u direktnoj koliziji a protivno osobnom interesu.

To što govorite 'mi smo pošteni', pa čak i da jeste ništa ne znači a najmanje narodu koji vam je dao svoje povjerenje. To paše jedino vama jer mislite da ćete tako privući biračko tijelo. Ali ne! Varate se.
Nije dovoljno, čak nije ni poželjno, ustvari ne smije se biti pošten ili pošteno raditi već se mora baratati lukavstvom i jačim oružjem da bi taj tumor koji raste bio razoren.
S toga smatram, vi niste toliko nesposobni u obavljanju tekućih poslova države koliko ste nespremni i inertni za izliječiti hrvatsko tijelo

Onaj tko će imati abrazivnije sredstvo bez kompromisa ali i bez ambicija da stvori osobno carstvo; onaj tko će prihvatiti Hrvatsku državu kao istinsku svoju domovinu i staviti svoje znanje i sposobnosti u interesu iste; onaj koji će s ljubavlju i žarom majke raditi na ozdravljenju bolesne zemlje jedini je sposoban od pustinje napraviti plodno polje!

Turisti nam se i tako svuda muvaju pa usput zalutaju na burzu i tako nam čine smutnju jer odmah se misli kako se povećao broj nezaposlenih.
To je loša strana turizma a dobra bi bila da sve sa zavoda proglasimo turistima.
Hrabri ministar nije zaboravio napomenuti kako je u siječnju ove godine zaposleno 56% više ljudi nego istog mjeseca prošle godine, bistro ko surutka?
Brojke… ružno je ljude prezentirati brojkama brate, djeluje nekako podcjenjivački, podsjećaju na prugastu odoru pa se uzeo čedniji i prikladniji izričaj, postotak.
Ovo podsjeća na jednu davno obznanjenu vijest o događaju u nekoj školi gdje je u jednom razredu 50% učenica bilo u blagoslovljenom stanju. (čitaj jebenom stanju)
Zastrašujuće…Jeb'ga tražilo se broj, broj recite! I rečen je broj.
U razredu su bile dvije učenice!
To sa brojkama uvijek je bilo nezahvalno pa nova KUKURIKUku vlast kad je stupila na dužnost iznjedrila je svoje brojke, umjesto 334 000 došli su na 390 000 'turista' na zavodu za zapošljavanje.

Samoća i skori kraj u sve češće su u Špiru budili ovakva razmišljanja koja su poput oživjelih bakterija osvajale njegov mozak a nije se mogao otrgnuti tom filmu. To je nilazilo u vidu oblaka, lijepilo se za ono malo preostale duše i izazivalo krivnju jer je i on bio jedan od takvih, jedan od onih iznad.
Nekad je ta 'bolest' teža od one zbog koje i jest tu.

A baba kao baba, manita i ako jedva gamiže i dalje voli dijeliti roge.

- Daj mi sinko jednu masnu novinu.
- Masnu? A koju bako…uzmite i sama.
- Ma neku u kojoj ima puno slika od salame, mesa, masti, sala, ulja….
- Ajme kad ja ne znam koju vi salamu volite.
- Ko je reka da ja volim salamu a?
- Šta onda slaninu?
- Nije to meni sinko moj za čitanje.
- Nego?
- Za potpalu, puno bolje gori kad ima više masnoće.
- Aa, aha…evo vam ova pogledajte masnoće a.
- A sinko moj oće li me zatvoriti ako s njima potpalim? Ustvari dobro bi mi i došlo, nego… puno će dimiti pa smrdi…a koliko košta.
- Ništa bako kad je tako samo loži.

Od viška glava boli

Što stariji to bogatiji! (ovo nije isto što i biti imućan ali ću riječ rabiti jer je srasla s našim poimanjem spomenute pojave)
Dakle biti 'bogat' zapravo je stanje kad se stvori obilan, sasvim izvjestan višak.
Kad imaš više nego ti je potrebno. Kad se bahatiš pokazujući svijetu ono što drugi nemaju.
Kad su vrijednosti iznad uobičajenih količina nečega za normalne potrebe, a bez čega se može. To je višak. A shodno tome bilo koji subjekt kada ima viška je bogat...šta nije?
Evo samo primjera radi da spomenem vlasnika 'DM-a' koji je skužio da ima viška love i zaključio da mu to nije potrebno pa je donirao, pardon, vratio lovu tamo odakle je i uzeo, narodu.
Dakle ako je imati viška jednako što i biti bogat onda su umirovljenici najbogatiji pojedinci na baloti.
Ti naizgled skromni i samozatajni penzići, ne oni što su nas zadužili svojim 'djelima' nego obični, mali, su zapravo bogata kasta koja krije višak kao zmija noge.
Godinama se to sakuplja, akumulira, taloži, štedi, škrtari...i naravno kad se dođe u mirovinu, paf, najedanput bogat čovjek! Ima viška i to ne jedan nego svi redom.
Odakle im? Okači to mačku o rep, višak je višak pa se ti misli.
Nerijetko uz njih i praunuci se oblizuju. Mali Jole ide u peti osnovne i svaki dan pun žep novaca. Ostaloj djeci krivo pa ga pitaju odakle mu. Prvo se pravio važan a onda je i njih naučio kako da dođu do love.
On didonji nađe pornić na internetu a da to ne dozna baba malome zine žep i didonja ga napuni.

Žilavi naši penzići sa japanskom penzijom, (kod japanaca je sve nešto miće) imaju viška za dva života. Uzalud harači, smanjivanja, podizanje cijena i ostali bakrači, penzić stoji stamen ka' 'omiška stina'.
Naši penzići od viškova imaju, višak kolesterola, višak mokraćne kiseline, višak sala, višak kože, višak kreča, višak bora, višak kila, višak vena, višak dioptrije, višak godina...
Sve višak do viška pa zar to nije bogatstvo...hodajuća banka viškova.

Jedino što ovako bogatim penzićima smeta je vjetar, jer kad otpuše kvačicu sa 'š',(to je ono 'š' iz viška) ostaje visak a visku svaki qrac smeta pa i on sam.

Ta pojava je toliko ražestila jednog Lalu da je odredio svoj visak odrezati sikirom.
Dođe Lala do panja, sikirče u desnici, izvuče osuđenika van i položi ga na panj...jadničak.
Gleda ga milo, ono za rastanak, ipak mu žao bilo, šta ćeš.
Onda podigne sikirče, odluka je pala, poleti sikirče prema doli ali kako mora gledati di gađa napravi gib u pasu i guzica pobjegne unazad a za njom i 'visak' i sikirče se zabije u panj neobavljena posla.
Pokušaj drugi...isto, treći...ništa i odustane Lala, 'ta neće celi dan raditi'.
- A bežiš a...bojiš se, sad znaš 'ko je gazda i ne teraj šegu samnom već me budi zorom kao nekad!

- A sićaš se kad te žena zvala mobitelom da di smo, si zaboravija?
- Jadnica, ošla je a nije Kornate vidila.

- Alo di ste?
- Evo nas taman na Kurbi.
- Mooolim?
- Šta?
- Kojoj kurvi?
- Maloj.
- I onda ćeš meni doć u postelju jel.
- Ne onda idemo na drugu Kurbu.
- Alo šta je vama?
- Ništa, kasnije idemo na Babinu Guzicu
- A ja kao ne valjam ha pa se vucaraš po tuđim guzicama.

Selma se požalila braći a onda obojica jednu veče došli na razgovor.

- Zet moj sestra se žali na mene da ideš na kurve.
- I na mene mislim.
- Pa šta.
- Zet kako pa šta?
- Tako, kao da mi je prvi put bogati, ja često tamo idem.
- Zet nemoj da se šališ na mene.
- I na mene.
- Dobro de evo obojicu vodim sobom sljedeći put, važi.

Samir i Senad sa điravanja raportiraju sestri.

- Sestra, da kažem. Istina kazao da Branko i Špiro idu na kurve, vodili na mene oba nas ali da ti rečem na mene i na Senad biti bolja Babina Guzica.

- Jebiga, nema više ni babine guzice ni kurve ni pića, gotovo je prijatelju, ultima, finito.
- Ništa nije gotovo kume ništa, samo Bog zna kad ćemo gore a do onda valja dihat, valja se borit jel tako.
- Znaš, ponekad se sramim što sam uzeja čin, odlikovanje, vojnu penziju…nisam to zaslužija to ti iskreno kažem, varao sam.
- De de sad, gledaj to s vedrije strane. Koliko si ljudi naoružao da se mogu braniti a onda možemo i drukčije reći, koliko si time ljudskih života spasija.
- Varao sam i kad se crkva gradila, ljudi davali a ja trošija na kurvice, na drogu, na bančenje.
Šta na to kažeš kume.
- Špiro, prijatelju, to je bilo i prošlo a crkva je ostala u mistu i pamtit će se vikovima.
- Sv Kešimir?
- To samo tebi može past na pamet.
- Gledaj, cili život ili bolje reći od 23g imao sam sreće s novcima. Stuka sam milijune a nisam pare zaradija i smatrao sam da je pošteno podići hram novcu ili kešu kako oš.
Vidija si, narod i danas crkvu zove sv Krešimir, ne moš, ima narod oči.
- Znaš šta, ae nešto veselije. Kako ste ono lovili lignje ti i Stipe a?


Oglas

Pao je dogovor između mene i malo starijeg kolege, Stipe, da pođemo na lignje.
Stipi je draže kad mu lignja skosne kroz prste nega da mu na peškafond obisiš sliku iz 'doktorove kolekcije'.
Kad je prvi puta bija samnom lignjat, ima tome…bome prije rata, onda je bija jako nepovjerljiv jer da kako će riba doć ako joj ništa ne metnemo za ješku?
Ali kad mu je lignja zadila i krenila pumpat morao sam je ja potezat u kaić kako je treperija.
Tada se uvirija da grabežljivci u moru i životu imaju isti gen, isti naum, uzmi sve što okom vidiš.
Radi toga je nestrpljivo čekao svaki slideći pohod a on se zbio o sv. Luki 2012g.

Nema ti tu ubaci-vadi, ubaci-vadi, valja se naoružat pacencijom i bit sritan ako se ijedna ćapa jer ne idemo daleko a lignjadura ima više nega liganja. Često puta nas ribiće grebe sumnja: 'šta ako ja cikajem kod Zlarina a ona se brčka kod Visa', cc. Ali što se može tako je to u ribolovu.
Valja znati naći pravu poštu oću reć odabrati dno obraslo travom a najbolji je onaj prilaz iz kamenitog u travnato. Ako je mrak onda u pliće ako je za dana onda u dubinu.

Stali smo na dubinu od oko 15 paši i kalali peškafonde.
Ćakulamo nevezano o svemu i svačemu kako i spada, ono red ćakule red kreativnog mučanja i cikajemo.
Pitam Stipu da kolika mu je penzija? Veli on: '3,600 u dva miseca'!
- Zašto u dva?
- A zašto? I ja se pitam jer da sve daju jedanput misečno ne bi doseglo od prvoga do prvoga. A ti, rekoše mi da pišeš nekakve pričice?
- A e, malo se igram.
- Ae kvragu, ozbiljno?
- Dašta.
- Pa šta ti kažu?
- Ha, nekima se dopada nekima ne, štaš.
- Ma ne to, šta ti doktori kažu?

Nema je.
Onda Stipe veli da mu se piša pa se diga na noge i koljenima naslonija na bandu kaića a pel je stisnija zubima kako bi ima slobodne ruke za izvuć tića. Ja sam iz pristojnosti okrenija glavu.

Valići se lino češkaju o bandu kaića, sunce se bućnilo iza Zlarina oprat noge i leć a mi cikajemo.
Upantija sam kako su stariji govorili da se lignja lovi u 'sunčevu zraku', dakle valja bit atento.
To je ono kad sunce umine i rumene niti nebu vine.

Čujem Stipu kako nešto mumlja, mm-mm, ali ne okrićem glavu, računam čovk gušta u piš-krugovima ili nišani prije opaljenja. Opet on mm-mm pa stanka a onda provala.

- U pifdu matevinu ihnama i fovu i se u kuvas…
Skupija sam obrve i okrenija glavu s pitanjem: 'šta ti je'?
- Kako ftae u pifdu matevinu. Taman saa ifadio kvokodiva i pofeo pifati kaa mi je zadiva ihna. Mifim se ako puftim kvokodiva if vuke ispisaa ce mi gase a ako ne potefem ihnu fkinu ce fe. Mifin fe fto ufinit, tebi vifem 'mm-mm' a ti nifta, ne tujef ti a, u pifdu matevinu.

- Šta ti je jel to kojeg političara imitiraš? Kurca te ne razumim.
- Ae ne pifdi avi ne vidif…
- Dobro de nismo propali ni radi većih riba pa nećemo ni radi jedne lignje jebat ga. A mrvu jesi ispiša gaće e ma šta ima veze osuši će se. Znaš onu narodnu: 'u ribara mokre gaće za večeru ne zna šta će', bolje i to nega ono drugo!
Šta me gledaš tako? Što je tu je idemo se prebacit jer kad se lignja skine tu više nema lova.
- Kako fta te dedam? Ti mene ne obadaef, ne fufas me ebaa ga ti.
Fubi, fubi mi ifpavi ben ti ihne iffove…ka fam ti otija ref da pomognef onae napunpava, potegva i jebga, fubi pofvi fa pevom!
Nu vid' me, ben ti ihne da ti eben.
- Ahahaha umisto da lignja dođe pod zube, pošli zubi za njom…sory jbg, ali ne brini naće njih obotnica a mi ćemo dat oglas na radiju.
- Kaki ogvas?
- Vako!

'Molim sve poštene ribare ako potegnu koju obotnicu s dentijerom neka se jave Stipi našemu. Fala'!

- Kako ti znaš pogodit botun, svaka ti čast to volim slušat. Nego…
- Šta?
- Kume moj, prika moj…poslušat ćeš me nešto.
- Kao da nisam i do sad.
- Jesi ali ovo je nešto drugo. Slušaj me dobro. Dovedi mi javnog bilježnika.
- Javnog…
- Je i to lipo odmah se digni i pođi.

Kimnuo je glavom kao znak da razumije što želi.

- Dok se ti vratiš ja ću ponovo gledat naše dane i godine, lipu mladost.
- Ma…morao bi ti nešto reći.
- A reci.
- Bit će ti teško.
- Jednom ćeš ipak reći pa je svejedno.
- Baba Manda…

Špiro ga je gledao kao da je odsutan, jabučica je igrala a preko lica se navukla siva mrena.

- Jesi li se pobrinuo za nju?- pitao je.
- Naravno. Žao mi je i ako sam to odmah trebao reći nisam mogao. Žao mi je prijatelju. Ostao si jedini Mudić.
- E dobra moja baba…ajde sad dovedi mi bilježnika a ja ću se spomenut moje babe Mande.

Predavanje

- Špiro 'sine' dođde vamoka.
- Evo me bako el triba šta?
- Sine ja sam odlučila.
- Bome neka si, oporuku jel? Neka si bako dobro si učinila iđem ja po javnog bilježnika.
- Kakvu oporuku sinko jezik prigriza di je još stota ne zovi đavla, plju plju.
- A bome ne fali puno. Oprosti bako ja mislio…
- Nema mislijo, šta mislijo, nega slušaj me vako ćemo učinit. Odlučila sam održat jedno naučno predavanje pa me triba neko najavit i dogovorit cinu, naravno da neću mukti. Rekoh tiš najbolje to učinit a i odvest me gorika. Ajde srićo bakina mobi se.
- Opaa khm, khm…
- Nemoj mi kašljucat znam ja štoto znači. Još se jenput nakašlji i dobiš bagulinom priko kosti jesčuja.
- Jesam bako moja jesam, a skužaj…ae rekni da čujem što si to spremila.
- Vako, ja sam sve odeka zapisala da što nedajbože ne priskočim ili se smetenm prid oti visoki dom a ti nazovi njizi gorika i dogovori vrime i cinu, bome ni u babe nema džabe, ka su mogli onoj Juditi Ruzmarin platit da dođe iz Amerike unda mogu i svome entelektalcu, el tako.
- Judith bako, Judith, a nju je zvala tvoja stranka da održi pridavanje o seksu u školi.
- A tako, i ti mene ka ispravljaš a. Odma i zovi, odma jes čuja.
- Ma koga da zovem bako moja?
- Ma šta koga? A di ti živiš nesrićo bakina.
- A ode borati ka da ne znaš.
- U sabor, u sabor zovi jes sad čuja ili oš da ti ponovim a?
- A to!? A o čemu se radi bako moja, koja ti je tema?
- 'Uticaj širokih gaća na povist odante navamo'.
- Jel odande ili od Ante na ovamo, bako?
- Našega Ante sine, našega.
- Nemo bako ako Boga znaš, nemo nas sramotit bako moja.
- Ma štatije u glavi? Ne ti Ante ne, nisti njemu nit do jaja, nega pravoga Ante.
- Špiro bako Špiro, Ante mi je kršteno ime. Bako nemo zaboga.
- Nema nemo nemo, odluka je pala ako neš ti unda ću nać drugoga na tvoj račun jes čuja.
- Uf…odlučila kažeš. Nemo bako moja…a koga ću najavit, poznaju li oni tebe? Ti znaš da nemoš tamo bez titule nit nosa promolit a kamol pričat.
- Titule? A koto ima više titula akone ja, ko rekni…mučiš ha. Najavi da dolazi dotoreca Manda Mudić.
- Kakvi doktor crna bako.
- Taki, kad je mogo Niš doktrirat unda mogu ija.
- A imaš li kaki papir s pečaton bako moja.
- Nemam, izgubila sam paš i to sredit. Neka ti Brankova ćer napiše na komputor lipo kako bogzapovida, zna ona bogufala zna, a ja ću stavit križ za potpis tako će izgledat da san puno davno stekla doktrat tamo još u onim krajevima…
E koja su to lipa vrimena bila Bože, Bože. Skupljaš kestene a nešto ti na glavu, tup, kad štaće bit, doktorat.
Ali sve je to izgorilo, nema više, nemože više pošteni čovik bez škole ni diplomu dobit.
- Doktorat? Čekaj bako, jel to oš reć neka napiše das doktorirala ili?
- Dašta nega doktrirala i to povist jes čuja.
- Povist?
- Povist sine povist dašta, sve ono drugo je pičkin dim.
- A što ću reć bako di si objavljivala svoje radove.
- Na etrenetu 'sine' moj smotani, ajme meni ki dasi samo osnovnu svršija, uostalom ko će te pitat za papire znanje je bitno znanje moj sinko, siti se Judite Ruzmarin...Petrusimen…tako nekako. Ma iđemo mi dalje. Nema titule pae jopet pričala u Saboru, znanje se traži, znanje moj sinko.
- Nemo tako bako znaš da me '62 učitelj bijo uzeja na zub. A za ovo drugo, nemo bako to činiti tako ti ja živijo, bogami će ti postavljat neugodna pitanja.
- Sinko ne bojim se ja pitanja…Ne bojim se pitanja nega odgovora moj sine! Ala tlefon u ruke.
- Bako promisli još jenput zaboga. Nemo bako…
- Rekoh tlefon u ruke i zovi.
- Evo evo…
Alo…alo…alo…alo… jel Sabor…je…dobro! Trebao bih tajkuna…pardon, tajnika…da da…poslovno naravno…da da.
Alo, jel tajnik? …Ma ne samo mi je teke vruće i tako to e… Kako ko?…Ode je gospodin Mudić menažer od dr Mande Mudić…Je brate glavom i petom, kako niste čuli…da da ok oprostit ću van…da se dogovorimo za jedno predavanje…
Tema, tema je 'Uticaj širokih gaća na povist odante navamo'. Je je…naučni rad dr Mande Mudić…
Jeste jeste kako ne…pa na internetu je objavljivala da da…aha…aha…dobro…e…aha…e fala nam pa se čujemo.
- Što bi?
- Biće uredu zapisao je ali veli da neće moć ovi misec jer je Sabor prazan.
- Prazan? A plaće, ko plaće diže? Kako prazan nesrićo, di su išli govori? Odma govori di su jes me čuja.
- Dobro, dobro ne jidi se, na bolovanju su bako eto ti.
- Na bolovanju…ali su svi u saboru bolesni?
- Izgleda da jesu dotoreco moja.

Špirova glava bila je centrala pobrkanih spojeva, eruptirani vulkan koji je rigao lavu optužbi i grižnju savjesti. Toliko pitanja a malo suvislih odgovora. To više nije moguće pratiti, nadiralo je odasvud kao planinski potok, bujica za bujicom.

'Mogu ja to! Je, moguće je! Mogu, mogu i moram. I ja sam pripadnik ovog jebenog naroda, dio ovog mora, dio ovog blaga ali i duga koji nas guši i ako se nisam za to pitao.
Pitam se ko će biti brži, ko će me prije privesti kraju; ovo čemu sam sam kumovao ili ova hrđa koja mi mozak ždere? Hrđa koja boli kao da mi najrođenijeg kasape'!

A mi ćemo u Europu? Gdje nas to voda nosi?

(U s vezi kampanje za ulazak u EU i nadolazećeg referenduma, na radiju se vrte blic emisije u dužini trajanja jedne reklame. Idu dva pitanja i dva odgovora i po tome bi tribali zaključiti koliko će nam biti bolje i u kakav raj stupamo.
Pitanje prvo.
'Da li će ulaskom u EU stranci pokupovati sve nekretnine uz obalu'?
Odgovor.
'Stranci imaju pravo nekretnine kupovati već dvije godine pa kako vidite nisu sve pokupovali'?
Pitanje drugo.
'Da li će stranci imati pravo kupovati poljoprivredno zemljište'?
Odgovor.
'U prvih sedam godina neće imati pravo a ako smatramo da nam to ne odgovara imamo pravo taj rok produžiti još tri godine'!

I ako radio slušam priko uha radeći na boci i čaši ovo mi je zastrugalo uho. Naprosto vrišti konstatacija da nakon deset godina više nećemo biti gospodari zemlje koja nas hrani.
Zašto to mislim?
A što je zapravo EU? Laički rečeno to je još jedna smicalica određenog kruga ljudi koji će lagodno živiti na grbači drugih.
U poređenju s ujedinjenom Europom nameće se kao pandam Amerika, no razlika je ogromna i takva vrsta suživota nije moguća na ovim prostorima. Kao prvo problem je jezik, dakle Amerikanac iz Ney Mexica razumije onoga u Ney Yorku i obratno a sad zamislite kako bi se sporazumivali Višani i recimo Finci. I da ne idemo tako daleko dovoljno je da se sastanu 'Boduli' i Zagorci.
Europa je sastavljena od starih naroda a svaki vuče svoju tradiciju, svoju kulturu, svoj jezik, svoje mane. Svi ovi narodi naučeni su da obitavaju tamo di su im pređi bacili sidro i nemaju niti u primisli minjati svoj stil života a kamoli ići trbuhom za kruhom.
Oni koji su išli za zaradom su zapravo ta vrsta ljudi koja naseljava Ameriku koju su je prihvatili kao mogućnost dobre zarade a želja vrije za onaj dan kad će se vratiti rodnom ognjištu pa makar samo i umriti na didovini.
I koja korist od ujedinjenja na ovaj europski način? Za male države i malobrojne narode to ujedinjenje zapravo je poraz svog identiteta ali i financija.
Evo primjera da bi se lakše razumilo.
Poljoprivreda, čovik je odlučija baviti se jednom kulturom uzgoja i u to triba uložiti 100 mil eura. Država se nećka financirati ga jer nema sredstava a samo radi toga što je sistemski opljačkana. Obrati se EU i dobije sredstva u visini 100 mil.
Hrvatska koja je članica EU mora plaćati godišnju pristojbu od koje moramo znati, živi čitav glomazni aparat EU sa vrlo visokim primanjima što vidimo i iz primanja naših zastupnika.
Dakle EU daje našem seljaku 100mil a državu Hrvatsku će to koštati 120 mil. Kako? Jednostavno, to je iznos koji se daje seljaku a kako to ide preko EU valja namiriti i njihove troškove, odnosno sad naše, tako da se taj iznos uvećava za izvjesni postotak.

Kad je došlo do raspada konfederacije (po ustavu iz '74 bivša država zapravo je bila konfederacija) došlo je do rata i krvoprolića. Otvorile su se ljudske rane koje teško zacjeljuju.
Neke nikada.
Ali sva ona infrastruktura, sva ona radna mista, svo znanje, ostalo je TU. To nam niko nije uzeja! Valjalo je od toga, od te točke krenuti dalje ali…
Tajkuni i privatizacija, uništili su privredu, izgubljena su radna mista a kontejneri su polako ali sigurno ušli kao perspektiva opstanka!
U mnogim gradovima najjača privreda je 'gradska čistoća'!

Sve ovo i nehotice nalipilo se na pitanje o kupnji poljoprivrednog zemljišta. Nešto mi govori da je taj plan stvoren davno prije devedesete godine a tada je samo krenija u realizaciju.
Tako jednostavan plan a mi ga nismo skužili. Zažmirili smo kad je bilo najpotribnije a tribali smo i morali otvoriti četvero očiju. Pustili smo da od nas učine ovo što smo danas. Sirotinja u dužničkom ropstvu na svojoj didovini.
A ja sam general, ej general! Čega general! Kurčev general koji nije vojsku služija, koji nije puške dohvatija.

Ovo me navodi na pomisao da je plan bio osiromašiti naciju do kraja, do onog stadija kad više nemaš kud, kad se prodaje didovina i materinstvo, kad se skromni dom daje u zalog da bi se preživilo.
Navodi me na pomisao da je dio branitelja i tajkuna dobro situiran iz razloga da bi se imalo sigurno biračko tilo za održavati se na vlasti i kako već rekoh, dovesti zemlju na prosjački štap.
U takvoj situaciji, kod ovako enormnog zaduženja koje nije konačno, većina ljudi a naročito oni koji imaju nekretnine u naslijeđu, su gladni i kao takvi primorani su prodavati sve, a to su oranice, maslinici, vinogradi i šume.

Da ponovim pitanje i odgovor.
- Da li će stranci imati pravo kupovine poljoprivrednog zemljišta?
Odgovor.
- U prvih sedam godina neće imati pravo a ako smatramo da nam to ne odgovara imamo pravo taj rok produžiti još tri godine!?

Što nakon deset godina?
Taman se još toliko možemo koprcati jer matematika je prirodna i neumoljiva znanost!

Ovo me podsitilo na poraće drugog svjetskog.
U selu je bilo par bogatih a među prvima debeli Jakov a ostalo uboga sirotinja među kojima Niko bješe gologuzan broj jedan.
Skupilo se selo na zbor birača i diže se ispred delegata borac Ivo, nataknuo šajkaču sa zvizdom i zauzeo udarnički gard. Milicija promatra, ljudi kao ovce blenu i čekaju.

- Drugovi…mi moramo… ovaj, naša borba nije gotova sve dok ne budemo svi isti drugovi, svi jednaki, svi proleteri kao i naš drug Niko….
Onda se začuja glas iz mase.
- Gospeti a što ne bi bili svi ka Jakov nega ka Niko?
- Aha, ti si taj…milicija vodite elementa u stanicu!

Čini mi se da nas ni'ko neće spasiti da postanemo 'Niko' a venama Lipe Naše teći će neka čudna plava tekućina!)

(Nije mi svejedno! A pitam se mogu li što učiniti, pomoći ili prominiti osim na izborima pravo da svoj glas ne potrošim uludo?
Ne znam! Priteško je pitanje, priviše je slučajeva, pridaleko je ošlo a ja u bolnici.
Sve se kotrlja na onu stranu di ne bi tribalo. Sve je spleteno kao paukova mriža i ljepljivo kao muholovka. Nekada slatke životinjice vesele i iskrene, kukci i muhe, žohari i zmije, svakojake beštije imale su smisla i razlog za svoje postojanje. Nekada toliko različitosti da je sve sličilo po spektru boja na novogodišnje drvce! Što je sada? Sada u vrime demokracije, farse i otvorenog natjecanja u lažima, sve se pritvorilo ili se pritvara u sive puže golaće i smrdljive crve.
Kadikad bi me i radovala po neka akcija uhićenja, poneki 'Čak Noris' stao bi na put toj kotrljajućoj nesrići i taman na izust: 'evo konačno se rodija onaj pravi' a ono hladan tuš. Glumci bez akademije, kazališne daske popločane u glavi, predstava ograničenog trajanja.
Ta hladna tušna kiša vrati nas u stvarnost pa se jadniji i tužniji povučemo dublje u puževu kućicu i pratimo kako nam sudbina zatvara vrata. Pratimo i ništa ne pokušavamo jer nas je tupilo zagrlilo a pesimizam nam prostro deku da se opružimo.
S takvim jadima i nevoljama osoba s dušom znala bi po pomoć otići u crkvu poslušati riječ božju, nahraniti se optimizmom i skrušena ali sita duhom nastavila bi dalje svoju plovidbu.
Sada. Daleko mi je pješačiti, ne mogu rano mi je, ne mogu kasno mi je, ne mogu vruće mi je, ne mogu gosti mi dolaze…
Zapravo traži se izlika pred sobom za ne otići u taj 'sveti hram' radi razočaranja, radi glave prepune slatkih laži, radi farizejstva. Kao da sam ja bolji?
Koliko tih slatkorječivih i naizgled umilnih 'svetih duša' je diralo dječake u svom cvijetu?
Koliko je poleglo maloljetnica s ko zna kakvim 'svetim naumom' da bi se zadovoljila pohota vraga i krvnika u celofanu svećenika?
Koliko dvora, zlata, luksuza i dobre papice pod izlikom žrtve. Koliko izlaženja u susret mafiji da bi se napunija novčanik?
I pitaju se di su vjernici? Vjernici se pitaju di je crkva?

Kome virovati? Meteorolozima?)

Pravda je spora ali nedostižna

Kad bi banalizirali sudski proces, kad bi ga doživjeli na nivou djeteta, kad bi sve stisnuli da stane na format A4 onda bi to ovako izgledalo.

Otvoriše se vrata i svi ustaše jer upravo ulazi sudsko vijeće suda države bananske pod presjedanjem njegove visosti gospodinom glavnim sudcem.
Državni tužitelj je poznati borac za pravdu. 'Eliot Nes' nije mu ni do Čička, optužuje vrh odnosno rukovodstvo velike stranke za malverzaciju, korupciju, neopravdano bogaćenje, utaju poreza i nesavjesno poslovanje iste te su državu oštetili za milijarde novčića.

Inače vješti kakvi već jesu, mislim petokrakići, ubacili su svoje obavještajce, špijune, krtice i kontraobavještajce, u sam vrh inkriminirane stranke da je potkopaju i ruju. Zbog toga su oni iz velike stranke a na nagovor petokrakića i potkradali državu, inače ne bi to oni učinili niti u snu.
Ma dajte molim vas di će poć potkradat državu koju ljube i vole više od samoga sebe a ja vjerujem da će je voljeti do posljednje lipe. Ljudi koji nose državu na srcu i u žepu što se jasno vidi po desnoj ruci.
Desno orijentirani a ruka u lijevo?

Optuženi su: Rizničar stranke, predsjednik, blagajnik i čistilica odnosno spremačica.
Čistilica Stanka je visoka suvonjava žena u ranim četrdesetim simpatično deformiranog lica i nagluha sa grbom na lijevom ramenu i kraćom desnom nogom. Ostali djelovi su bombon. Stranka je imala razumijevanja prema njoj i pokazala senzibilnost i socijalnu preosjetljivost pa je primila na posao i tako joj pružila životnu egzistenciju sa prihodom skoro ako ne i malo većim nego što je primala na burzi te se opravdano strahuje da se i ona ne obogati.
Ostala gospoda kao od brda odvaljeni sa dobrom bekinom (podbradak), mirno i dostojanstveno sjede do svojih fiškala obučeni u veštite odabrane marke sa lančugama, satovima i zlatnim iglama na kravati.
Fiškali su pozna lica u svijetu pravde kao recimo Drobilo ili Pavasonik, jer ni jedan predmet ne dođe na sud ako ga oni ne zastupaju..
Slađe polovice optuženih također su u publici iza reportera-novinara i snimatelja.
Za ovo suđenje vlada neopisivo veliko zanimanje javnosti i svi sjede kao na iglama pozorno prateći svaki pokret i riječ da ne bi što nedajbože propustili.

Sudac je lupnuo macolom dva puta i zagraktao.

-Izvolite gospodine tužitelju imate riječ.
- Hvala časni sudče. Na osnovu kaznenog zakona repub....
- Molim vas gospodine državni tužitelju vrijeme je novac a i oladit će mi se janjetina pa imajte to na umu.
- Jasno jasno. Dakle, zbog osnovane sumnje na malverzaciju, neopravdano bogaćenje, korupciju i nesavjesno poslovanje stranke, podigli smo optužnicu protiv ovdje prisutnih, predsjednika, rizničara i blagajnika kao i protiv spremačice-domaćice Stanke.
Tražimo maksimalnu kaznu za ovakvu vrstu nedjela i nadam se da ćete takvu presudu i izreći. Izvolite spis.
- Dobro, ako gospoda odvjetnici nemaju ništa protiv ja bih započeo ispitivanje, dakle?
- Nemamo!

- Izvolite gospodine predsjedniče na klupu za svjedoke...Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu, tako vam Bog pomogao.
- Kunem se.
- Okrivljeni ste da je vaša stranka sudjelovala u malverzacijama i tako namakla protupravnu novčanu korist od nekoliko milijuna. Što imate reći u s vezi toga?
- Nisam kriv!
- Dobro. A jeli milijuna ima ili nema, dajte malo podrobnije..
- Ja s time nemam ništa časni sude. Naša stranka je velika i mi imamo toliko stručnih ljudi koji vode poslove stranke da nema potrebe da se ja kao predsjednik opterećujem sa sitnicama i miješam u bilo što takvo.
- To je sve što imate za reći?
- Za sada sve gospodine sudče.
- Hvala gospodine predsjedniče izvolite se vratiti na mjesto.

- Rizničar, izvolite vi na klupu za svjedoke. Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu tako vam Blog pomogao.
- Kunem se.
- Što imate vi za reći povodom ovog slučaja gospodine rizničar.
- Nisam kriv časni sude.
- Dobro to, imali još štogod.
- Časni sude ja sam samo rizničar i čuvam blago naše stranke kao što su nakit, dragulji, zlato, srebro i umjetnine a ne novac. Novac je sredstvo plaćanja i ja s time nemam ama baš ništa.
- Odakle vam blago rizničaru?
- Gospodine sudče to su uglavnom milodari naših obožavatelja iz naroda a moram reći i vjerskih zajednica koji su nam pomogli i ovim se putem zahvaljujem i nemamo ništa protiv da tako i nastave. Tako da je nemoguće znati tko je što poklonio jer toga toliko pristiže da mi ozbiljno razmišljamo uposliti još podružnih rizničara po gradovima naše države.
Kao što vidite otvaramo nova radna mjesta.
- Hvala, izvolite se vratiti na mjesto.

- Blagajniče pristupite na klupu za svjedoke. Zaklinjete se da ćete govoriti istinu i samo istinu tako vam Blog pomogao.
- Kunem se jašta.
- Recite nam što vi imate za reći povodom ovog slučaja?
- Naravno, nisam kriv gospodine sudac svega mi, to su čista naklapanja i zavidnost onih protuha jebo ih tito da ih jebo...
- Znam to no jeli imate još nešto za dodati.
- Ja kao blagajnik časni sude, zadužen sam da plaćam strankine račune i dajem plaće a ne da vodim brigu o pristiglim sredstvima, tako piše crno na bijelo u našem statutu kojega ste vi potpisali. No koliko ja znam to je zapravo i nemoguća misija.
- Kako nemoguće, pojasnite nam to malo gospodine blagajniče.
- Pa nama bolan toliko uplata dnevno sjedne od anonimnih donatora da je to namoguće pratiti. A mnogi ljudi nas u putu zaustavljaju, mole i kume da uzmemo nji'ove donacije. Morali bi biti krajnje nehumani i drski a što mi nismo... mi smo jedna uljuđena pro-euro orjentirana stranka i sve radimo po propustima...ovaj propisima, nije to bolan lako. Nama donacije pristižu i poštanskim uplatnicama, čestitkama, kurirskom poštom...ma matere mi odsvakud izvire, sliva se u našu blagajnu kao iz oluka i to sve kako već rekoh dobrovoljno i dobronamjerno.
- Dobro a čuvate li makar odreske od tih uplatnica, gospodine blagajniče.
- Ne, ma kakvi, to kako dolazi u svako doba dana i noći prima naša čistačica, pardon spremačica a ona je nepismena i što ona učini stime ne znam.
- Hvala, izvolite se vratiti na mjesto.

- Čistačica, pardon, domaćica Stanka pristupite na klupu za svjedoke molim.
Onda je policajac mune u rebra jer nije čula pa se diže i ode.
- Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu tako vam Bog pomogao.
- Aa, aha, kletem se evo, stranke mi.
- Gospodična Stanka, ovdje piše da stanujete na adresi stranke. Gdje je zapravo vaše mjesto prebivanja.
- Najčešće po rebrima gospodine sudče.
- Ne želim ulaziti u vašu intimu nego gdje živite to vas pitam.
- Aaa imam jedan sobičak u prostorijama stranke i tu vam ja živim...dobro mi je ne žalim se.
- Piše da ste nepismena.
- Ja sam nepismena pa ne znam što piše.
- Kako majku mu, makar u današnje vrijeme imate tih večernjih škola.
- Je kako ne, pa da opet čuvam ovce, ovako bar imam pos'o.
- Dobro. Da li je vama, spremačice Stanka, poznato iz kojih se izvora financira vaša stranka?.
- Molim?
- Morate jače ona vam ne čuje dobro.- Reče mu zapisničarka Jacca.
- Pitam vas kako se financira vaša stranka?
- Fina kažete...onakvu kakvu me je Bog stvorio na sliku i priliku....
- Znate li što o papirima i uplatnicama koje dolaze u stranku, što s njima radite?
- Papirima...ja sam vam pedantna gospodine sudac da nije tako nebi se ja ode zadržala niti dvaesčetri ure jer bi dobila nogom u bok. Sve ja to fino pustim kroz onaj mlin i unda u smeće. Nikad kod mene nije smeće od danas ostalo za juče...malo sutra, nikad.
- A novci...što snjima radite?
- Kako što? Pošteno predam kako mi je i rečeno, predsjedniku, blagajniku, rizničaru...šta ćete gos'n sudac njima treba, što će meni božesačuvaj, ja nemam ni jahte ni vile ni auta ni ljubavnicu....
- Hvala hvala puno ste nam pomogli pođite na mjesto.
- Odvjetnici i tužitelj priđite!
(Šu šu šu šu....majku mu ovo je izmaklo kontroli, zna se što ko ima za reći, što je imala spominjati da vama daje novac...što ćemo sad?
- Morate improvizirati nešto da ne okaljamo obraz pred biračima. Vadite nas kako znate.- reče predsjednik.)
- Izvolite poći na mjesta.

Bup, bup, oglasila se macola.
Ustanite povika činovnik.

- Sud je donio slijedeću odluku. Zagrakta sudac.
- Na osnovu manjka dokaza i iznimno vrijednom svjedočenju svjedoka ovdje prisutnih,
proglašavam da ovaj slučaj moramo preispitati te ćemo osnovati komisiju da istraži spomenute radnje. Gospodičnu Stanku (upači rukom) oslobađam krivice i proglašavam nevinom.
Bup, bup.

Čuo se glasni uzdah olakšanja kako od optuženih tako i njihovih slađih polovica.

Onda je skočila Stanka kao na federima, povrijeđena i ljutita stala je vikati.

- To nije istina gospodine sudac! To nije istina, kako možete o meni suditi a da niste vid'li, ja i ako sam ovakva kakvu me vidite....
Potežu je za rukav predsjednik, blagajnik i rizničar da sjedne i daju joj mot da šuti ali ona se uskokodakala, razjarila, bori se kao lavica, oće pravicu.
... Ja jesam kriva...to mi je od rođenja.
Bog me ovakvu stvorio ali da znate kad vam na jednu stranu uzme na drugu vam da, tako vam to ide.
Evo ovdje živih svjedoka, učenih i pametnih ljudi pa neka reču jesam li nevina.

Ja jesam kriva ali bogufala nisam nevina, ne to ne!

Nastade tajac u sudnici, prijeteći tajac jer su se optuženi okrenuli da vide lica svojih slađih polovica.
Bolje bi bilo da nisu.

Onda se oglasio sudac s macolom kao da šnicele tuče pozvavši odvjetnike i tužitelja da priđu.
Nakon podužeg šu šu šu šu, gospoda se vrate na mjesta a sudac opizdi čekićem nekoliko puta o stol, nastade tišina i on počne.

- Gospodo ovo je sasvim novi moment u čitavom procesu, novo i iznimno važno svjedočanstvo i kao takvo pobija odluku od malo prije te mirne savjesti donosim novu presudu zbog toga što imamo priznanje čisto i jasno kao suza.
Kako je gospodična Stanka priznala da je kriva i da nije nevina čemu ste i sami svjedoci, proglašavam je krivom. Ostala gospoda su oslobođena krivice.
Optužena ustanite.
U ime države osuđujem vas gospodična Stanka kako to zakon i propisuje za ovakvu vrstu nedjela.
S ovim je slučaj okončan. Bup, bup.


Obranimo državu

A što ne bi spasili državu? Naša je, jedina, volimo je. Da pokušamo ovako.

- Alo, don Tome…dobro a vi? Tako gura se nega…da, da, ma tija sam nešta pridložit…e.
Da osnujemo stožer za obranu države od bankrota!
- Mir s tobom, žuri mi se jerbo imam misu.

- Alo jel to Vice…di si Vice stari domobranu, kako si? Ma tija sam ti pridložit da osnujemo stožer za obranu države od bankrota.
- Ko joj jebe mater!

- Alo jel to pivač naš? Di si 'kuća gori' kako si jes se vratija s puta, kako je bilo?
- Za dom spremni, šta tribaš?
- Da osnujemo jedan stožer za obranu države od bankrota.
- Pas mater i državi i kome je dobro donila.
- A jel' ti živa mater?
- Jes ti normalan? Koja država šta ti je.
- Bome ova što te učinila slavnim i bogatim, ona ti je mater…(tres)

- Alo Mirko jes to ti? Ma da osnujemo jedan stožer za obranu države od bankrota!
- A zašto ja?
- Kako? Pa ti si iz 'Minkenske' bojne a penzija a privilegije a…
- Koja ti je pička materina jel' nas prisluškuju. (tres)

- Alo Mijo, 'kud Neretva ladna teče…'
- Opet nešto tribaš.
- Rekoh da osnujemo stožer za obranu države od bankrota.
- Koje države?
- Pa naše, Rvacke bogati, koja ti penziju daje.
- Kad je skroz 'oslobodimo' onda ćemo!

- Alo Ljubo, ma tija sam ti reć da osnujemo jedan stožer za obranu države od bankrota.
- A štoe meni dala ta država da je ja spašavam još mi je dužna za građevinske radove i sve ostalo.
- A diplomu, a titulu, a čin, a penziju…
- Ko je jamio jamio je i sve ostalo, iđem krunicu molit.

- Alo Ružo, ae ti me bar neš odbit. Ma tija sam ti pridložit da osnujemo stožer za obranu države od bankrota.
- Kod nas u Kanadi se to nije učilo a što kaže Karamarko?
- Mislio sam da ga ti nagovoriš ipak ste kompanjoni a i država vam je na srcu pa europarlamentarna plaća pa…
- Dobro, pošalji svoju adresu i uplatit ću ti po eura a država neka mi se pokloni pa ću joj pomoć!

- Alo, barba Frane kako ste?
- A moj sinko, ka mladić od osandeset godin…a ko je to?
- Susid Špiro barba Frane. Ma tija sam nešto pridložit.
- A reci sinko.
- Da osnujemo jedan stožer za obranu države od bankrota.
- A sinko moj ja san za. Koliko će mi odbijat?)

Sudbinska veza

Mi je razaramo a oni su nam ostavili ceste, pristaništa, gustirne, škole, zgrade sudstva, vojne objekte, 'arsenale', svitionike i još puno puno toga dobroga na korist i spomen da sa zahvalom spominjemo i pričamo potomcima.
A nisu nam bili neki rod, ni babo ni sričevi ni prijatelji čak.
Bili su osvajači, došli su bez poziva ali kako vidimo osvojili su nam srca i ostali korisni i nezaboravni.
Osvajači a ostavili su nam blago koje i danas uživamo.
A mi? Što mi svojoj dici ostavljamo?
Povisti se ne smimo stiditi, povist se mora štovati i iz nje učiti. Povist mora imati posebno misto u našem životu na koju se s ponosom gleda.
Naši stari su to itekako znali ciniti te sa štovanjem i pietetom izgovarali ime Franjo!
Naši putovi često su vodili u rodnu zemlju Hitlera, valcera, Mocarta i tog velikog Franje, Franje Josipa!

I nakon Franje doša je Franjo pod čijom 'palicom' je stvorena nova suverena država.
No ne mogu priskočiti osnovno pitanje koje glasi: 'što mi ostavljamo generacijama Hrvata koje dolaze'?
Ostavljamo i te kako veliki zalog radi kojeg će nas pamtiti i njihovi potomci.
Ostavljamo im dugove!

Pored bezbroj priča ostavljamo im jednu o pobožnoj kršćanskoj obitelji iz koje potiču jedan svećenik, jedna časna, jedan doktor i još dva brata intelektualca a opet je priča usko vezana uz Austriju ali nisu Austrijanci nego Hrvati.
To nije samo osobna priča, to je priča Hrvatske i njezinih para koje se nastoje pronaći u toj širokoj i pobožnoj obitelji.
A sve mi se čini kad je kršćanska obitelj u pitanju da samo Bog zna di su pare.

Ulipšajmo Lipu Našu

(Kad liti navale Švabe toćati debelo meso u hrvatskom moru i taman pomislim zadovoljio sam ih a oni oće još, oće šetnju, oće da im se pohvalim lipotama Lipe Naše a mene sram.
Sram e, kako ću mu reć, her Hans danas ću vas odvesti pravo na Babinu Guzicu. Babina Guzica je tako zamamna da joj ne možete odoliti niti oka s nje skinuti.
Ma da, ne bi ga najbolji političar uvirio da je tamo lipo i još lipše.
Ili, her Hans bit ćete oduševljeni Babinim Kukom, no ako želite ima jedna mala…a on će:
Ja, ja ih oćem to mala…
Ok izvolite sist odvest ću vas na Malu Prdušu.
Ili ako su ženske u pitanju onda kažem: 'majne damen, nakon Runjave i Male Kotule doći ćemo do Velike pa ćemo i na Kurbu svratit…

Dobro je ako ne znaju hrvatski pa može i proć nekako a što ako me razumiju?
Zato mislim da je vrime za preimenovanja i to u imena političara koji su toliko toga napravili za ovu zemlju da im to nikad nećemo zaboraviti.

Evo na primjer za vrime Tita komitet je pridložija da mu kao poklon svaka republika daruje u imenu po jedan grad. Onda je Slovenija dala Titovo Velenje, Srbija Titovo Užice, Crna Gora je čak glavnom gradu dala ime Titograd, Makedonija Titov Veles, Hrvatska Titova Korenica. Ostade Bosna zadnja. Gledaju se šta će i onda neko pridloži neka bude Titovo Jajce. Povist, AVNOJ, zasluge, ne možeš falit sve i da oćeš.
Odmah je neurozno skočila jedna drugarica i rekla.

- Drugovi i drugarice ne može?
Nastao je tajac jer ako se za krivu rič gubila glava onda za krivo slovo leti glavić.
- Ne može Jajce, kod Druga Tita sve je veliko. Živio Drug Tito!!
- Živijooo!

Nakon toga su svi klimali glavama i drugarici davali za pravo jer da su prihvatili taj prijedlog a kako reče kod velikog čovika sve je veliko(?), grad bi nosija ime 'Titovo Mudo'.
Zato su do duboko u noć promišljali i tako je Drvar dobija prefiks Titov.

Dakle krenimo u promine od Dubrovnika.
Evo Babin Kuk! Nije lipo za uho što jest jest. Ajmo ga zvati Dubravkino Stegno.
Onda imamo gore kod Vrgorca misto Vina, preinačimo ga u Vladova Špina.
Imamo kod Lovreča misto Opanci, neka bude preinaka u Milanovi Opanci.
Imamo u Kornatima otok Kurba Vela, prominimo ono Vela u Vesna.
Onda imamo otok Runjava Kotula, ovo Kotula minjamo u Mirela.
Postoji otok Mala Prduša, ovo Mala minjamo u Jadranka.
Otok Vela Kotula, ono Vela minjamo u Ingridina.
E da, imamo i otok Babina Guzica, ovo Babina minjamo u Tuđmanova.
Otok Premuda. Što ode ne valja? Naravno ona prva tri slova 'Pre', čista ekavica i stoga odmah minjamo u Karajajca.
Nekada Titova Korenica sad je degradirana, nema ime i prezime nego samo jednu rič pa pridlažem da joj vratimo dvije riči. Evo recimo neka bude Ružina Koljenica!
Ulipšajmo LN.)

Ljubav na opip novčanika

Jebate pa oni su genijalci!
Genijalci koje mi ne znamo držati na dlanu kao malo vode a da su vani ti bi mozgovi i te kako bili upotrijebljeni i korisni.
Ništa mi ne znamo cijeniti, ništa.
Da su vani svi bi već imali finu jednoliko-prugastu odoru i bili paženi bolje nego u nas političari. Imali bi regulu u hrani, spavanju, šetnji, kinu…ali mi ne znamo čuvati naše blago, ne znamo i to ti je.

Mnogi mi ne znamo da su primjerice u Bavarskoj mnoga mjesta manja i veća za koja bi se bili zakleli da su u Rvackoj, a vidiš, nisu. I zato je tamo stvorena 'minhenska bojna' i tako su ta mjesta, sela i gradovi krvavo i teškom mukom oslobođeni od okupatora to jest neprijateljske sile a onda je sjela mirovina i puna šaka brade.
Malo koja država u svijetu i mnogo veća od naše ima toliko genijalaca i dalekovidnih ljudi koji ti skenira mozak a da te i ne vidi i točno zna ono što ćeš ti reći i smisliti tek za pet minuta.
Kasno paljenje imamo mi, reko bi ja.
Oni znaju što drugi vole a što ne, ko voli svoju državu a ko ne, točno znaju što se ljudima kad i u koliko sati dopada i nastupaju kao besplatni glasnogovornici tih što 'vole-ne vole'.
Do sad se moglo čuti: 'mi volimo Rvacku' a sad je neki novi spin u modi i glasi: 'Oni ne vole Rvacku'!
Kad se nešto uporno ponavlja, makar se i o ljubavi radilo, ili je neiskreno ili bolesno u svakom slučaju to nije pravo stanje koje prezentira jezičina.

I nešto mislim kako smo tome pomalo svi sukrivci jer da smo im od početka govorili 'mi vam vjerujemo' možda bi i umukli, ovako toj 'ljubavi' nema kraja dok je iti lipe u blagajni.


Stigao je Branko u pratnji javnog bilježnika pa prije nego se obratio prijatelju, Špiro mu čini mot neka se sagne da mu prišapne nešto.

- Kume, prijatelju otiraj ih, obrani me ubijaju me, navalili su na me kao roj stršljena a ne mogu se braniti jer ne znam od koga.
Razdiru me, kasape me kao vukovi ocu a ja im zdušno pomažem u tome. Otiraj ih, otiraj!
- Sve će biti u redu, dašta ću samo neka obaviš to što imaš sa javnim bilježnikom.
- Dobro, dobro prika ae ti pričekaj u hodniku dok se nas dvojica ispričamo.
- Ne daj se prijatelju.

Branko je čekao. Nakon nekih pola sata, otvorila su se vrata i uz uobičajeni pozdrav, bilježnik s crnom torbom odgegao je niz hodnik odmjerenim korakom i licem pokeraša.
Branko se vratio u sobu.
Kum Špiro je bio zadovoljan a u ruci je držao omotnicu i lagano, nekim muklim, ali sigurnim i mirnim glasom, izgovorio:
- Kumpanjo ... prika ...kad zgasnem... ovo ćeš otvorit, ne prije! Ti znaš što je to. Onda joj možeš ispričat priču ako oćeš.
- Njoj? Priču?
- Je prika je. Jesi li se sitija na koga mislim a?
- Bogami ne.
- 'Reeecimo da je čobanica, ha boolje bi biilo'? A ti veliš: 'e i šta da i je'? Onda ja kažem: ee dda jeee aa ćeemo gaa uumočit ee'. A ti ne daš ni čut: 'Špiro, nemoj se zajebavat da nas zatvore, ostavi se toga, ae'.
- Čekaj malo…ono na izletu, uuu to je bilo prije 45…ne 47 godina. I to ti došlo na pamet?
- Tebi nije?
- Nakon toliko godina? A i nemamo se čime pofalit, doduše bili smo balavci takoreć ali nije bilo u redu jelda?
- Možda i nije a sad mi je drago.
- Drago ti je? Nakon toliko ženskih tebi je drago što smo, mogu reć, silovali jednu čobanicu.
- Nismo je silovali nemoj tako.
- A da šta smo, napili smo je, izredali se na njoj i tebi je sad drago?
- Je prika, drago mi je. A lipa je bila jelda.
- Onako, za svoje godine i ako nije držala do sebe, je lipa je bila.
- Jeli se ti dobro sićaš kako je ona izgledala?
- A čuj, puno je vrimena prošlo prika moj ali onako, sićam se oblika lica i imala je lipo tilo, to se sićam.
- Šta misliš da je bilo lipo obući, našminkati, frizuru napraviti…šta bi onda reka?
- E bogati, ispod špatule svaka žena izađe lipa.
- Dobro to nego moš li nju zamislit tako dotiranu.
- Hm, teško.
- A da je recimo obučena u svitlo plavo ili bilo?
- Kume…
- I da se lipo nasmješi.
- Špiro krava te ubola jesi me naveja ka ribu u migavicu. O sestri govoriš?
- Je prika moj je. O sestri Mariji ti pričam.
- Kako, šta, opet mi ništa nije jasno?
- Nije ni meni bilo dok nije ispričala. Mučija sam se cili dan kad sam je vidija. Podsitila me na nekoga ali nikako doć sebi. Prebirao sam po glavini ki po škafetinu sve čega sam se moga sitit o onda mi se ukazala čobanica.
Stalno sam je tražija da mi triba ovo-ono samo da je tu i tako smo uspostavili kontakt a onda sam zva onoga maloga iz druge sobe, on je tu radi kamenca pa može ići vani, da me posluša.
Posluša me a imao je i zašto pa je nekoliko puta donija poklone, cviće i tako to.
Znali smo, Ona i ja, satima pričati. Kazala mi je kako je mater rodila doma i da nije bila udata pa su joj roditelji bili van sebe od bisa. Roditi kopile u to doba…a moš mislit kako im je bilo, i onda su je kao malu dali u simenište a docnije su je poslali u Oborovo kod Jelene i tu je završila sridnju medicinsku.
Udala se ode u Zagrebu, ima sina i ćer i veli da je zadovoljna životom.
- Ovo je nevjerojatno. A mater joj?
- Mater joj se razbolila kad je ona imala 16g i umrla. A nisu vodili o njoj računa, ono malo je bila rećemo ka udrena pa ih nije bilo briga jebiga.
Rekla mi je kako joj je mater samo ovce čuvala i da je bila iz Brda, to je od Blitvice Gornje treće selo.
- Znam kako ne, meni je baba bila otamo. I?
- Što je najčudnije ona zna i datum kad smo joj bili s materom jer prije nego je zgasnula Marija je bila kod nje cilu sedmicu pa joj je ispričala sve u detalje samo ne zna koji su to mlatimudani bili.
- Pa šta oš reć?
- Šta oću reć?
- E.
- To da mi je ćer prika.
- Ali kume i da je naše djelo kako ćeš znati čiji je punoglavac uletija? Koliko je nama tribalo u ono vrime da štrcnemo, čim je uša u toplo.
- Jebe me se, svi koji smo onda bili s njom imate dicu osim mene, jel tako?
- Je pa?
- E onda pusti da ona bude moje dite ali joj to neću reći, sram me ma koliko da sam kurbin sin. To ću ostavit tebi, nakon što otvoriš kovertu, da joj rečeš ako hoćeš. Ima u toj koverti nešto i za nju vidit ćeš.
- Čoviče ovo je ka na filmu, jes ti sigur u to što govoriš?
- Siguriji nego ikad a i napisano je i pečatirano. To je gotovo.
- A u kurac, ne mogu sebi doć od ovih iznenađenja.
- Ti znaš da ja nemam nikoga, svi su tamo gore, jedino ti. Ti ćeš to obavit i organizirat da me ispratite kako valja, i ne zaboravi. Ne stvaraj carstvo jer ti se teško rastati s njim!
- Uf, daj okrenimo temu.
- Temu…zaludu, kad nema nikoga uz mene ovi zidovi postaju filmsko platno i od svukuda iskaču sjećanja i propusti. Naviru kao horde vukova i tiskaju se koji će prije zariti zube u ovo bolesno meso.
- Otjerat ćemo te misli majku im. Što reče propusti? Bar ti nisi ništa propustija, nemaš za čim žalit.
- Onda ne ali kad sam dobija oni čin ništa učinija nisam, ništa. Sad me to peče, gori kao žeravica u trbuhu a kasno je, kasno jebat ga.
- Milsiš da si moga nešto učinit? To je borba s vjetranjačama prika moj, zar ne vidiš i sad kako se gonaju ko će zasisti na vrhu i ako je zemlja dekintirana. Nisi moga ništa učiniti više nego što jesi a učinija si puno.
- Šta sam učinija, švercao oružje da bi se ubijali. Bogatija se na tuđoj nesrići da bi na koncu sve spičkao na kurve i piće. Jel to misliš.
- Mislim i to ali i ono drugo. Učinija si mnogo jer nisi učestvovao u pljački, nisi oštetija državu niti uništija ni jedno radno misto a to znači da si napravija puno više nego ostali.
- Jebeš to…nije to sve.
- Kako misliš?
- Nisam ja taj čin zaslužija.
- Nemoj sad o tome, bilo je i prošlo jebiga.
- Nije prika nije, oni su tu (dotakne glavu) stalno, oni su pravi heroji kume moj koji ne izlaze iz ove glavine. Oni su moja savjest, moj grih, sjena koja me prati već 18g moj kume.
- O kome ti?
- O kome e, a ko je smenom činija đirade do Italije i nazad. Ko se nije vratija svojoj dici i ženama? Koga nismo sahranili kako dolikuje junacima?
- Šurjaci? Jel o njima govoriš?- kimnuo je glavom.

Srcem kontra sile

To je bija još jedan rutinski vijađ. Plovili smo samo noću, poznavali smo svaki kvadratić mora i znali di nas što čeka na tom putu. Ja sam bija u kočarici a njih dva su plovili svaki u svom gliseru kao izviđači i obilazili široko područje okolo i svaki put tako. Dolazili bi mi reći di su što i koga uočili pa bi se prema tome ravnali i poduzimali korake.
Puno smo 'materijala' pribacili. Sve je bilo organizirano i išlo kao po špagu. Ali smo i bili spremni na iznenađenja pa je svaki od nas pri ruci imao tri spremne ose i još tri punjenja te 'pištolj' škorpion i gomilu bombi. Igrali smo na sve ili ništa od prvog dana.
Njih dva su za svoj račun prevozili neke pakete a ja im se u to nisam mišao. Bili su u dogovoru s Kosovarima i nekoliko puta su mi napomenuli.

'Šok, ma što da se dogodi, mi se ne poznajemo, ja mi i ti ne znamo se i nemoj da nas traži. Mi ne postoji, daj reč'!
Dali smo rič ili Besu i eto tek sad tebi govorim da znaš koji su to heroji bili. Eto nažalost sestra nije doznala što se dogodilo njezinoj braći ali ispričaj njihovoj dici pa neka makar vijenac bace.

Noć je bila tiha i debelo iza ponoći. Bilo je kvarat miseca i vraćali smo se s tovarom. Oni su krstarili okolo i na pet-šest milja do Žirja prvo je dojurija Senad. Ušao mi u trag, sustiga me i dohvatija za krmu. To je bilo uobičajeno pristajanje u pokretu. Uvatija se za mrižu koja je visila sa konzole i uskočija na brod. I jedan i drugi bili su spretni ki mačke.
Reka mi je: 'šok imat ćemo posjetu, ružnu posjetu'.
Iz pravca Splita dolazija je patrolni brod JRM i bilo je nemoguće da se ne sretnemo pogotovo što me već ima na radaru. Malo nakon Senada doigrao je i Samir sa istom vijesti pa smo se pogledali i stavili ruke na kup. Znali smo, bitka je neizbježna jer predaje nema. Predaja nikad nije bila opcija.
Dogovor je da ja ne djelujem osim u obranu života jer moramo spasiti tovar a oni će sa udaljenosti napasti ratni brod.
Da je ludost to je istina jer patrolac je dug 30m sa bar 19 članova posade i naoružanje od raketa do topa tipa 'bofors' 40mm na pramcu i četverocijevca 20mm na krmi.
Dva motora od preko 1000kw svaki i može doseći brzinu do 30 čvorova. Njihovi šest-metarski gliseri imali su po dva motora i moguće je da su desetak milja brži od patrolnog no je li to dovoljno. Ali druge opcije nema a prednost je na našoj strani, iznenađenje.

Dogovor je bija kad me s patrolnog pozovu da poslušam njihovu naredbu a onda će oni doigrati prema njihovim bokovima i ispaliti sve tri pripremljene 'ose' te nestati dok ne napune za slideći napad.
Nastavija sam plovidbu dok su oni kao zujalice odletjeli po srebrnoj površini. Imao sam pod rukom oružje za obranu i lagano grickao donju usnicu. Prevelik je to bija zalogaj. Radar mi je pokazivao dolazak nekog broda a nakon desetak minuta uočija sam jarbolska svitla.
Plovija sam prema Žirju.
Reflektor me osvitlija a kapetan me pozvao da zaustavim brod. Zaustavili su se kojih sto metara od kočarice i čekali su što ću učiniti.
Dao sam kopču u ler i zaustavija se a samo par sekundi nakon što sam stao zaiskrilo je po njihovom brodu i čule su se jake detonacije. Pramčani top je bija zbrisan a komandni most pretvoren u hrpu željeza za otpad. Sa krme patrolca rigala je vatra iz četvorocijevnog topa.
Na žalost četverocijevac je dovatija glisera koji je eksplodirao. Nisam znao koji je nastradao, Samir ili Senad.
Odmah je okrenija cijevi prema drugome gliseru koji se u cik-cak primicao patrolnom i ispalija raketu. Pogodija je u ostatak komandnog mosta koji je gorija.
I ja sam podiga 'osu' i ispalija prema krmi, četverocijevac je odletija u zrak ali i moja kabina je bila kao citka za juhu jer su pucali prema meni iz ručnog naoružanja.

Patrolac je bija u plamenu i više nije bilo potribe granatirati ih. Preživjeli su skakali u more a s pučine je dolazija gliser, bija je to Samir.
I pored toga što mu je brat prije koju minutu nastradao on se austavija da mornarima pruži pomoć.
Izvlačija je jednog po jednog na gumenjaka bez trunke mržnje. Preživilo ih je sedmero i niko nije riči progovorija. Bili su u šoku jer se sve odigralo munjevitom brzinom. Kad je stao za volanom da ih doveze na kočaricu jedan mu je uperija pištolj u glavu. Očito je to bija jedan od oficira koji se nije moga pomiriti s učinjenim.
Dovatija sam škorpijon i nanišanija ali budala od čovika povuka je obarač i Senad je na moje oči izgubija život pomagajući neprijatelju.
Poludija sam! Pucao sam dok je bilo municije a onda dovatija 'osu' i ispalija granatu u srid glisera.
Eksplodira je i komadi su letili uokolo ka ribe.
Uzeja sam bombe i bacao ih u more među njih razjaren ka ranjena zvir. Ubili su mi prijatelje kume. Ubili su ih zlotvori!
Gledao sam ukočeno kako ih guta plava grobnica.
Kad je patrolni nestao u dubinama po srebrom posutoj površini koja se pretvorila u rumenu plutali su ostaci koji ne mogu potonuti.
Pomolija sam se Bogu za njihove duše kako sam znao, obrisao znoj iz oka i uša u kabinu.

Nastavija sam put. Do vale di je čekao kamion tribalo mi je dvi ure i mada su me pitali što se desilo gledajući kabinu, nisam riči progovorija. To je bija zadnji vijađ koji sam napravija. Eto!

Kao komentar na ovu priču mogao bi poslužiti govor Brankove obješene vilice jer grlo nije moglo. Nije mogao ni vjerovat da mu je više od 18g najbolji prijatelj i kum tajio takav događaj ali eto, jest.
I opet njega čeka da tužnu vijest priopći njihovoj djeci koja su ko zna kakav zaključak imali o nestanku njihovih očeva.

A budimo iskreni nije se puno toga promjenilo. Imamo državu! Je, istina je, imamo je ali tu državu valja izgraditi, valja je voljeti. Ako nećemo mi, njeni državljani urediti je i održavati, Marsovci sigurno neće. A što se kod nas dešava? Raščupali su je pojedinci kao bijesno dijete mecu da bi zadovoljili svoju pohotu.
Ono što je nekad bio CK to je sad HDZ s tim da su se oni prvi jedan drugoga bojali i imali granica.

Demokracija? Prijatelj zajaše, oko njega magla pa ne vidi. Ti kasaš ali ponosan na izbor.
Ponekad i galopiraš pa dahćeš kao znojni parip ali nije ti teško, sve za demokraciju, sve za iste šanse.

Izložba. Vlasnici su neki među nama, do juče smo bili na istoj razini sad…
Crveni tepih, privezane jahte, sve se blješti a u tebi raste ponos jer si za propeler ili jarbol ili samo jedan šaraf zaslužan.
Slobodno možeš gledati i diviti se ali prvo plati ulaz.
Čudo je ta demokracija, u pravilu se to ne spozna dok ne kušaš.
Evo recimo NRH i NRH. Slično jest ali opet isto nije.
Ono je bila Narodna Republika Hrvatska a ovo je Neovisna Republika Hrvatska.
Onda bi za krivu riječ zaradio zatvor pa bi te žena i djeca ostali čekati sami u kući.
Sada u zatvor možeš poći ako uzmeš štrucu kruha jer si gladan a nemaš za platit.
Dok si u zatvoru nema ko plaćati režije pa se toga nakupi, dođe ovrha i uzme ti kuću.
Ali nije sve tako crno. Djeca i žena su otišli a ti imaš kockastu deku pa možeš prespavati ispod mosta ako ti dozvole.
Da, što je čudno, nije demokracija da možeš 'sviti gnijezdo' gdje hoćeš.
Blagoslovi Bože ove darove koje si nam podario!

- Špiro, oprosti ali morao bih poći do kafića sprati grlo, nemoj mi zamirit.
- Sve je ok, razumim ja to samo ti pođi…i za me jednu drmni, jebiga.

Valjalo se izvući iz ovih teških tema i ovu ultimu učiniti što lakšu. Strunio je dva deci 'vatrene vode' i raspoloženje se popravilo pa se vratio prijatelju da nastave druženje.


- Jesi ti još u 'stranci'?
- A jesam. E daj se malo skuliraj, znaš li ti kako se 90-ih primalo u stranku?
- Kako?
- Gledalo se ko je rvat to je bilo osnovno. Pita Mate: 'može li Siniša prisidniće'?
- A je li rvat?
- Je.
- Nema nikoga s onu stranu?
- Ne samo mu je mater njiova, sestra mu se udala za srbina, ćer mu se udala za srbina, sin mu je oženija njiovu a ineče je rvat.
Normalno da može jer on je sad veći rvat od ostalih…pitaš kako? Tako, on s jedne strane a oti njegovi s druge i zato mora biti 'veliki' da bi prevagnija!

- Hehe, tako te volim čut, ostavi se onih filmskih zidova i sićanja.
- E kad bi neko stalno tute sidija.
- A reci mi kako niste Maranguna primili u stranku.
- A to, veli on da bi se učlanija u stranku pa kako to ide. Veli mu Štrapalo, glavni, da mora imati priporuku od nekoga, da neko reče koju dobru za njega.
Onda se odmah javija Stipe i veli da Marangun ne može bit stranački čovik.
- Zašto?- pita Štrapalo.
- Zato što se on krsti s tri prsta!
- S tri prstaaa. Stvarno?- Štrapalo u čudu.- Vidi vidi a ko bi reć.
- A je tako mi Boga što bi te laga.
- Pa kako to?
- A kako, uvatija mu je abrihter šaku ima više od triest godina i ošla dva prsta jebiga.

- A znaš li kako se Tome fudrao?
- Šepavi?
- E, kaže vako: 'Ja sam triest godina švercao s voćem na pijaci, ma ko jebe porez šta ti je. A znaš kako sam kupcima kra…pita on ili ona: 'može kilo jabuka'? Ja odma mećem u najlon a jednu držim u ruci, vaga traži još i dodam je ali je ne ispuštam iz ruke i kako skidam najlon s vage onu u desnoj vratim na banak. Nikad me niko nije skužija.
- Radiš li još?
- Ma kakvi, penzija, ima već par godina.
- Kako u penziju kad si cili život švercao?
- Vojna šta ti je.
- A bija si u ratu?
- Kako kad sam morao prodavat voće?

- E, za koju godinu bit će više penzionera nego stanovrnika. Dobra mi je ova ha?
- Normalno kad su penzioneri seksualno najaktivnija populacija!
- A moš mislit.
- Je, svak ih jebe.
- Ovo ti je duboka misao.
- Dođu meni nekad i dublje.
- Je?
- Aha, najdublja mi je bila ona kad sam pa u gustirnu, sićaš se?
- Dakuću i koja ti je misao bila na toj dubini bogati?
- Da je kišna godina uvik bolja od sušne!

- Haha, a što je ono bilo kad si pancetu kupovao?
- A to, kupija sam četiri prsta pancete i kad sam doša na red Pupasta na blagajni dovatila je pancetu pa veli:
- Kako je ova panceta ovako debela?
- A kako, na brzaka se suši i slabo je pritiskana to ti je.
- Misliš?
- Znam.
- Mare eto ti es čula? Reci joj, reci joj.
- Šta to?- pita kolegica.
- Zašto je panceta ovako debela, vidi je.
- E, zašto?
- Slabo je pritiskana eto ti, a vi meni da sam debela jer puno jedem, aha kako ne.

- Znaš čega se najčešće sićam, ono kad bi po noći čekali na žalu da dovedu srdelu i onda bi pomogli potezat mrižu. Jel i tebi to dođe na pameti?
- Kad bi nam barba Vice pričao o ženskima i kako je njegov dida (to je generacija 1800 i koje) davao ženskoj pet dinara da pokaže kolino. Ženske su u to doba nosile duge kotule pa vidit kolino bilo je ka sad da pokaže klitić. Onda kad bi ga vidija uslidila bi erekcija da bi s njime u sidećem položaju moga s kolina kovanicu bacit.
- He, svako vrime ima svoje draži i svoje priče a inače kod nas muških 'đoka' je najbolji indikator zdravstvenog stanja jer ako on ne funkcionira sa tilom ili duhom nešto nije kako valja.
- A je. Onda bi im pomogli protezati mrižu pa kad bi je dovukli u prićak dok bi profesionalci skupljali da dođe sredina mriža to jest sak i u njoj skupljena riba mi dica bi vadili one što su ostale u 'oku' mriže. Jesmo se radovali a!
- Ee kako je vrime uteklo!
- Onda ako bi ulov bija dobar gazda je u kanticu dao po pregršt ribe. Jebiga. Da mi je sad malo pofriganih toplih srdelica i čaša vina spasija bi se.

- Ae nemoj sad o spizi, nega kako je ono Mate govorija dok mu je sin trenirao karate.
- Da mu sin ima pojas-petak. Onda bi ga sin ispravija: 'Taa, peti dan'. A Mate grakne.
- Pa to sam i reka!

Branko se Dalmatinom vraćao iz Zagreba. Klizio je 'široki grande', slušao radio i klimao glavom. Nije se primalo ništa s radija, misli su bile daleko.
Negdje na po puta zazvonio je mobitel. Slušao je.
Toga se pribojavao i ako je bilo neizbježno. Gotovo je.
Stao je na odmorištu, protrljao lice šakom i gledao u zatvorenu kovertu.
Dotaknuo je kao relikviju, otvorio je, uzdahnuo i pročitao sadržaj.
To da on mora obaviti sve oko ukopa znao je i prije ali ga je ostali sadržaj iznenadio.
Špiro je Mariji ostavio dvije kuće do 'sv. Kešimira' kao i starinu u Blitvici Gornjoj skupa s poljem. Bome je bio široke ruke.
Vilu 'Katarinu' i glisera ostavio je Brankovom sinu Špiru a đipa i kočaricu prijatelju Branku.
Ajde sve to i more stat ali zašto je njegovom sinu Špiru ostavio vilu? Zašto?

Trajao je jedan život a živio dva.

1


Šporkica d.o.o.


Sažetak
Ministarstvo zaštite okoliša dobilo je nalog iz EU a time i prihvatilo ponudu da njihovi inspektori 'pročešljaju' poslovanje poduzeća koja se bave zbrinjavanjem sekundarnih sirovina što će reći čistim poslima.
Na adresu poduzeća Šporkica d.o.o. stiže stariji inspektor sa velikim iskustvom da sredi stvari s naglaskom na otuđivanje imovine i ostalih makinacija. Glumit će portira a dogovorena smjena sa starim portirom upriličena je oko podne brzinski da iznenadi uposlenike.
Čovjek je Talijan, Felicio Curcone i počinje sa raspremanjem svojih rekvizita.
Veza je ministrica zaštite okoliša a dostupna mu je u svako doba. Operacija pod nazivom 'plast sijena' zamišljena je kao tajna a za svaku informaciju i pojašnjenje inspektor se direktno obraća ministrici i to pod kodnim imenom da bi se izbjegle posljedice nepoželjnih prisluškivanja.
Na prvom koraku nailazi na smicalice i prepreke ali se uspješno s time nosi no ipak ga nadigraju i na koncu završi u lisicama.

Tog dana uposlenicima je dojavljeno da imaju novog zaštitara-portira pa im je to bio znak za akciju.
Grupa djelatnika kojima je najviše stalo da nikakva kontrola ne zaživi odluče riješiti 'problem'.
Dogovor je pao da Mafijo izađe s kamionom vani i ispita situaciju u vezi novog portira.
Glumit će retardiranog tipa da lakše pribavi informacije a onda je pola posla gotovo.

'Stari' portir dogovoreno je završio u 'bolnici' s napomenom da šuti.
Novi je od nadređene ministrice dobio CD s natuknicama koje mu mogu biti od pomoći.

Porta je prostorija nešto slično kontejneru tako da kroz nju prolaze radnici a jedan bočni prozor gleda na cestu kojom ulaze i izlaze kamioni. Ima dvoja vrata a unutra jedan stol i stolac i ograda od jedne cijevi koja razdvaja prostor stola i prolaza.

Igraju:
Portir- Felicio
Djelatnik-Mafijo
Djelatnik-Darijo
Djelatnik-Ante
Organ
Kolega
Direktor
Šef stranke
============================================================
'Novi portir' ne govori tečno hrvatski pa se da razabrati da je porijeklom talijan no upravo to ga čini simpatičnim govornikom.
Dok iz velikog kofera s kotačima vadi svoje stvari i stavlja na stol ujedno vodi monolog o predmetu kojeg odlaže kao da se obraća sugovorniku.
Vadi liniju na stol i uključuje u struju.


2



FELICIO: Dobar dan, evo me ja kod vi. Vidite, ovo biti pametno, to meni dati ministreca samo pssst i ja na CD sve poslusati ako sto zaboraviti. Idem prvo sto neko doze cuti sto kazati moja savjetnica to jes ministreca.

Sa radija se čuje.
Ministrica: „Dobar vam dan gospodine Felicio i dobro došli u naš svijet biznisa.
Kako smo i dogovorili na zajedničkoj sjednici EU inspektora i ministarstva danas, inspektori, to jest i vi, počinju sa svojim radom pa vam želim sreću.

Vas je u nadzor dopala firma 'Šporkica d.o.o. i akcija pod kodnim imenom 'plast sijena' počinje.
Želim vam uspjeh u vašem teškom poslu i tečnu komunikaciju s djelatnicima 'Šporkice d.o.o.' Kao inspektor koji dolazi iz EU za kontrolu 'Šporkice' d.o.o. morate biti svjesni nekih navika i nestašluka naših djelatnika pa nemojte to tragično shvaćati. Prvo, mora vam biti jasno da vas neće svi dočekati srdačno i prijateljski pa to ne uzimajte k srcu jer, ipak, morate znati da se naš mentalitet ponešto razlikuje od europskog a naročito u navikama.
Zato se za sve nejasnoće obratite meni, za vas sam tu 24 sata.
Firma koja je vas dopala za kontrolu ima 52 što veća što manja kamiona za odvoz smeća i nemojte se iznenaditi kad vidite vozača kako siše gorivo jer ta se pojava udomaćila u firmi te je postalo kao normalno i bit će je teško iskorijeniti ali na vama je da to riješite. Naši kamioni u prosjeku troše litru goriva po kilometru ili da budem jasnija, oko 100 L/100km“.
Tu je zaustavio cd i prokomentirao.

FELICIO: Mama mia pa sto ne kupiti nasi kamioni oni trositi pet-sest puti manje gorivo nego ovi vasi, ne znati, ne znati vi ekonomija a to tako lako ostija.
Ponovo je uljučio i nastavio slušati.

„Ne želim vam dijeliti savjete jer imate dosta iskustva u takvim poslovima diljem Europe već vam želim skrenuti pozornost da otvorite četvore oči jer će te nailaziti na razno-razne prepreke od strane uposlenika.
* Prvo! Ako ih pitate za ime i prezime nemojte naivno nasjesti na ono što kažu već im tražite osobnu iskaznicu jer u protivnom će vas slagati.
* Drugo! Imajte na umu da je radnik ipak sitna riba pa preporučam da obratite više pažnje na 'velike ribe', jer 'velike ribe' imaju i veći apetit. Radnik smatra sebe korisnim kad iz firme odlazi kući punih ruku i džepova što je postala navika.
Direktor uzme ono što se ne vidi, 'veliki igrač-veliki kolač' a provuče kroz knjige, to je, što bi mi rekli, kapitalac. Dakle obratite pažnju na knjige.
Da bi vam bila slika jasnija kod nas za krađu ima nekoliko izraza koji se rado koriste u narodu pa evo najčešće spominjanih:
Ćopiti, alamake, zdipiti, drpiti, maznuti, maknuti, zamračiti, ćornuti, odnijeti doma i desna ruka lijevi džep. Ima toga još ali se bojim da vam je i to previše pa pokušajte zapamtiti. Ovo su, možemo reći, narodni nazivi za lopovluk pa je korisno znati.
* Treće a vrlo bitno jest da koristimo kodna imena kod telefoniranja, imajte to na umu radi tajnosti operacije jer nikada se ne zna tko prisluškuje“.
Tu prekine pa komentira brojeći na prstima.




3



FELICIO: O moj Bog ko to sve zapametiti; ćopiti, alanake, zipiti, desna ruka levi d-zep…ma kako to moze biti, desna ruka levi d-zep?

Proba desnom rukom dohvatiti džepove ali ne uspjeva. Ne može dobaviti rukom do lijevog džepa na guzici ili prednjeg džepa na hlačama i jaketi pa se misli.

FELICIO: Ma kako, to biti neki ja misliti greska ne to moci tako, to ne biti praktika ostija. Kako…ne moze stavit u d-zepa kad ne moze dobaviti, ruka biti kratak ne ici to tako jedino ako imati posebno krojena odora ostija. Ma…

Mozgajući i češkajući se po zatiljku hoda po porti i živne kao da mu se upalila lampica kad se dosjetio.

FELICIO: Cekaj cekaj ima jos d-zepi ne samo ovo sto vidi se…aha ( zavukao je ruku u lijevi unutarnji džep jakete) to biti to da, da zato se ono zvati desna ruka-ljevi zep. Znaci tako. (malo paradira s rukom na srcu). To biti to alanake, zdipiti, copiti, maznutu hehe ali ne moze meni utekniti a-a ja sve otkriti.

Kaze Ona meni, ministreca na, ne vjerovati. Ja isto kazati ne vjerovat niko nego ja meni no. On meni kazati radniki sitna riba a direture krasti knjiga. Cuj krasti knjiga? Ma ke krasti knjiga ostija? Ma jebes jedna knjiga to kosta 10 eura. Za ne vjerovati. Sto misliti ministreca da to meni promaknuti, no no. Idemo se javiti ministreci neka zna da je Felicio poceo operacija 'plast sjena'. (tipka po telefonu i sačeka pa se javi)
Alo Jarebica, alo Jarebica, prijem, alo Jarebica, alo Jarebica prijem, ovdje kokos, ovdje kokos prijem…sva jaja su u kokosinjac na 'plast sijena'…aha, aha…da da pivac biti slobodno na koju koku prvo skociti… pivac rijesiti desna ruka-leva dzep si…si…to da…sam odluciti koliko koka zajasiti i kad…si
Onda sluša pa će pojačanim glasom:
Pivac sam odluci kad ce i koju koku kapito…si da, da.
Koke doci, alo Jarebica, alo Jarebica prijem, ovdje kokos, ovdje kokos kraj, finito.
Dobra idemo dalije.

Vadi kameru i okreće se okolo sebe tražeći mjesto gdje da je postavi. Onda pokaže prstom kod izlaznih vrata gdje je bila polica sa cvijećem i namješta je uz pitar da se ne uoči.

FELICIO: Ovo biti moj veliki prijatel i on ne lagati. Ja tako uloviti vozaca kad piti benzine i napta i skljoc, skljoc i eto ga dokazi, ovo biti pravi stvar. Sad ga morati staviti da se vide radniki kad dolazi i samo stisnem dalinski hehe. Idemo proba. (stisne daljinski i gledajući u kameru govori)
'Ja Felicio Kurcone najveci agenta u Europa nalazim se u 'Sporkica d.o.o.' u Hrrrvaska sa zadatkom da fatam lopovski banda i staviti u zatvora. Sad je 12 sati po EU vrijeme i ucinjena je smjena portira i ja, sada nastaviti ja raditi kao portire. Zasto mene odabrati pitati se neko? Zato jer ja biti najbolja i odlicno govoriti hhhhrvatski… dobro sad cemo vidjeti kako to snimi'.

Uzme kameru i zadovoljno gleda snimljeno pa je ponovo vrati u skrovište uz komentar.



4


FELICIO: To biti jako dobar posli sve se vidjeti cjela prostora, odlican, odlican, ma bravo Felicio veliki agenta!

Dok je on namještao kameru i snimao sebe, na prozorčiću od porte pojavio se neki lik pa ga gleda raširenih očiju i češka se po bradi a onda se sklonio.

Felicio se vratio do stola i ostavio daljinski od kamere na stol.

FELICIO: Vidjeti ovo meni glavno, ja to ukljuciti i to snimati, snimati…i sve snimati pa ja imati dokaza ne morati se jes-nije, nije tako-nego ovako. Fino mu kazati film i covjek cito, kapito.
Se ja snimiti od kad dozem do kad poci kuci a onda opet sutra.
A da ja vama kazati, ja ne snimati samo ova posla nee. Ja kad ne raditi setati okoli, traziti cicili-micili i tu biti druga ooo puno, kako kazati, puno slatka posla o je ali mene ufati njen muza i nista opomena i razgovora nego odma tuuf u oko ostija. Ali sad imati ovaj posli i ja to dobro napraviti.

Utoliko poviri onaj lik od maloprije i zaželi dobar dan.

MAFIJO: Duobaf daaan!
FELACIO: Dobar dan i na tebe, ko biti ti?
MAFIJO: Ja muali Mafijo i bijo sam u škuoli pa sad idem duoma.

Tip ima oko 35 i nosi cvike a na leđima ima dječji ruksak i liže lizu. Tipično je za neke ljude da nikoga ne oslovljavaju s 'vi' a jedan od takvih je i nazočni.

FELICIO: Skolarac dozi dozi kod ja ae.

Tip uđe. Ima nategnute hlače preko guzova i jaja a podno nogavica vire gležnjevi i vide se čarape. Donja vilica je izbačena prema naprijed, oćale na vrh nosa i žmirka.

FELICIO: Ja biti Felicio, ti kako reci Mafijo ne? Ti ne moci kazati slovo R ostija?
MAFIJO: Aha, ne mogu a ti si Felacio a? A buafba Felacio a di je buafba Stipan on je uode bija puoftiv.
FELICIO: Barba Stipan portir…on biti u bolnica pa ja zamjena ali on brzo doze da, nije puno bolesna samo ga boliti kita za firma pa ja doci na mjesto on, si.
MAFIJO: A ti nisi nuaš.
FELICIO: Kako to 'nuaš'? Ja sam ja, svoja sam ne, si.
MAFIJO: Nisi uodavde a tuo ti znuači da nisi nuaš.
FELICIO: Ne ja dozem iz EU. EU ti je ena viliki pravi savez drzava kapito jes ti cuo za to, si.
MAFIJO: Nuaši uvik kuažu da je u tim Europama bolje nego uode, jel buafba Felacio?
FELICIO: A si, ma tu zivjeti moja stara did i umrela pa meni ostavila kuca, grande kuca puno lipa, belisimaa no.
MAFIJO: Ahaa ako ti ne smueta što pitam, zašto ti duolaziš u našu državu kad nisi nuaš a tamo kuod vas je buolje a mi vas ne zuovemo?
FELICIO: Neee smeta samo ti meni praviti drustva, uzmeti cokolada si. (s daljinskim uključi kameru da snima) Ja raditi ovdje kod vas ostija, ja vama pomoci i kazati kako raditi kako to ne razumiti.
5


MAFIJO: A duobro nuema veze ne smuetaš ti meni, štuo si to sad uljučija buafba Felacio?
FELICIO: Ja, hehe klima malo.
MAFIJO: A štuo tebi klima buafba Felacio?
FELICIO: Ne meni klimati nego malo ohladi prostora to biti klima ostija…a stvarno, gdje biti klima…aha gore povise plafon pa se ne vidjeti si.
MAFIJO: Ti meni buacaš malo na puoliciju jelda buafba Felacio?
FELICIO: Ma ke polisija ostija, ja ne biti polisia ja biti Felicio kapito i ne biti Felacio ostija.
MAFIJO: Ali kao da to nije isto a buafba? Muoja baba kaže: 'nije govno nega se pas posra!
FELICIO: Ma. (mahne rukom) Ma ke tvoj baba, neka bolije gledati pa nece gaziti na govno e. A sta ti raditi mladi covjek?
MAFIJO: Ja? Ja idem u škuolu pa onako mualo sfuatim, ali znuaš šta, ona kuaže da 'štuo ovca vidi to nije daleko', šta ti misliš buafba Felacio?
FELICIO: Ma ke ovca ostija i kakvi su to poslovica? A sta kazati, ti u skola, ostija…ma ti velika magarac skoro kao ja a ici u skola, ma kako to biti ha.
MAFIJO: Je, i muoja škola je vuelika i ima puno pfozova i vuata, da vidiš kako se bili i puno je lipa.
FELICIO: Ma je ali…aha si, si razumio sam, razumio si kapito. (upre prstom u čelo)
MAFIJO: Sad idem duoma spfemiti knjige i dati muagafcu ist.
FELICIO: Ko biti…aha ti imas magaraca?
MAFIJO: Aha, tuo ti je tovav fazumiš. Muoj ćaća kaže da uvik magafac i čovik znaju više nega sami čovik i zuato ja volim muagafca. (pokazuje rukom na Felicija kad govori o magarcu)
FELICIO: Aha, kažeš da radi toga tvoj ćaća ima magafca, to kao ima dva sin ostija. Sto se moze i magarac biti dobra za neki stvari.
MAFIJO: A buafba Felacio jel mogu ja telefonivat bvaji hitno je.
FELICIO: Ko biti brajo?
MAFIJO: Tuo ti je muoj bvat Duafijo, Duafijo Kvnkan, ma ne znuaš ga ti.To je onaj što vozi kamijon u Špofkice, mi smo ti blizanci.
FELICIO: Moze kako ne evo a sto odma ne zvala kad je hitno. Ja zapametiti kako se zvati tvoja brajo.

Podigne slušalicu i ne birajući brojeve odma govori. Felicio ga ispravlja da mora birati broj pa ga pita koji je.

MAFIJO: Alo bvuajo, alo bvuajo, alo bvuajo, alo…
FELICIO: Škoralarac ne to ide tako ne, evo ja cu…di oni biti?
MAFIJO: Tuo je tamo di parkiraju aute.
FELICIO: Aha da vidimo…(gleda u okačeni papir s internim brojevima telefona a onda bira) evo to…sad govoris.
MAFIJO: Alo alo…bvajo muoj…e…jesan bvajo muoj jesan…aha slušaj bvuajo, tetku je ujia poskok i hitno joj tfueba cefum inače je najebala.
FELICIO: Kaze se serum serum skularac ostija. (dodaje Felicio)
MAFIJO: Kako di pa duoma…e u kući aha…a puoskok je poviše vuata i juoš je tamo pa ja ne smim do nje stvah me e…dobvo bvuajo muoj sve ti muene vazumiš aha, ae bog.

FELICIO: Poskok u kuca aaa…ma kako to moze bit ostija, sta vi ziviti u zungla ma ke poskoka ostija. (čudi se Felicio i stavlja šaku na usta)
MAFIJO: A buafba Felacio muogu li još jednu čuokoladu puno san se pvipa poskoka puno, evo čuješ kako mi svce tuče, tuf, tuf…? (drži ruku na 'inkubatoru')

6


FELICIO: Si, uzmi uzmi da, a kazati tvoj brajo raditi tu, ha...ma kako tebi srce biti u kaco ostija, ma.
MAFIJO: Aha, a uokle tebi uova linija?
FELICIO: Ja kupiti si.
MAFIJO: A komputof?
FELICIO: Kupiti no.
MAFIJO: A vaga?
FELICIO: Isto kupiti…cek cek (misli se i radoznalo ga gleda) znas …ne znam jeli smjeti ja tebi reci ali ti pssst, niko ne znati ok.
MAFIJO: Pssst. Ja mučin ka viba pssst.
FELICIO: Koja riba?
MAFIJO: A? Mučim ka… ka mftva viba eto.
FELICIO: Dobro dobro ja tebi moci nesto kazati ali.
MAFIJO: Muože buafba Felacio kako ne samo ti feci.
FELICIO: Si, ali…
MAFIJO: Štuo ali, buafba Felacio?
FELICIO: Ali, onda i ti meni morati kazati isto nesto si, kapito…mislim razumijes ne.
MAFIJO: A nisi me ništa ni pitao buafba Felacio.
FELICIO: No no, ja to znas ovako (učini poznati mot za krasti) ti razumjeti ha…copiti razumjeti ti.
MAFIJO: Ahaaaa misliš na liniju, komputof i to jeli buafba Felacio? Pa to je nuofmalno.
FELICIO: Si ali ti pssst.
MAFIJO: Ma ne buojte se buafba Felacijo ja to duobfo fazumin. A šta vi mislite kako mi nabavljamo sve što nam tfueba? A moj bfuajo…uon ti ima da vidiš kako nuovi komputof i tueleviziju i vueću liniju nego štuo je uova tvuoja i juoš je tuoga pfuodao i kupijo novi auto.
FELICIO: Oo tvoja brat neka puno vridna covik ha.
MAFIJO: Aha, i ja bi tebi feko samo da me ne odaš ha. Ja mislim da si ti dobaf dektiv jelda?
FELICIO: O ti biti miran sto se ja tice, ja mucati ka riba, ka brfun e, pssst. Si ja ne biti dektiva ostija.
MAFIJO: Psst, znuaš to ti on ćuopi a najviše kad je uono izgofila fuobna kuća. Nisu je muogli spasiti a muoj bfajo kaže da se to desilo onako samo od sebe. Uon ti je pfija fadija u njoj aha ali nemoj kome feći psst jef ću i ja feći da si me ti silovao. A koga sad loviš bafba Felacio?
FELICIO: Silovao? O mama mia ja ne biti fra Jebo ostija sto ja to cujem.Ma neee, pssst to biti nase tajna i niko ne znati si. Ja i ti biti prijatela si. A da pitati moze meni prodati benzine ako imati. Kupiti ja meni trebati i ja dati euri.
MAFIJO: Aha ima ali pssst.
FELICIO: Pssst si.
MAFIJO: Buafba Felacio ja suada idem duoma pa ću navfatit možda popodne ae bog.
FELICIO: Samo doci kod ja ti biti moja prijatel si i ja ne biti fra Jebo ostija… Jadna, on bolesna u glava…a sto moze.
Ne znam sta je bolje, ne znati ili ne znati da ne znam?

Podešava vagu na podu.






7


FELICIO: Vidite ovo biti vaga si, ja u svaka firma nositi vaga sa ja to meni puno pomoci pa ako ima sumnja radnik stati na vaga kad uze i opet stati na vaga kad izaze, Felicia niko ne moze prevarati.
Drugi stvar, i meni je treba vaga jer ja znate puno sjediti pa rasiriti guzove, o mama mia, a ovako kontrola koliki kilo i onda manje papare i guzovi odma manja.
Znate ja sam stalno po drzava ona drzava ova jer ja znati dosti jeziki a hhhrvatski odlicno govoriti pa zato ja dobiti poslove. Ja biti isto kako Shherlok Holm i sve otkriti ko biti lopovi i zvati policia a onda dati lopovi voditi u zatvora, si.
Sad odma ja stati na vaga…uf, uf…(stao je jednom nogom) puno puno, dobra da ne stati s obadva noga. Je i vi tako raditi?


Dolaze tri djelatnika u zelenim radnim odorama i svaki vuče plastičnu kantu za smeće.
Portir podigne ruku kao znak da stanu. Poredaju kante jednu do druge a jedan u ruci drži vrećicu s dva mlijeka u tetrapaku a ostala dvojica mobitele na kojima je već odabran broj samo valja stisnuti zovi.

FELICIO: Kuda?
ANTE: Oo vidi vidi, imamo novoga portira, kenova kume ka si ti stiga a? A mi ti iđemo doma na ručak.
FELICIO: Kako vi znati da ja biti novi ha?
ANTE: Kume moj u nas se kaže: 'šta ovca vidi to nije daleko', a kako neću znat zagospu ka da neman oči? Ka smo došli na posa još je bija Stipan a kad iđemo doma niki sranac, štae reć?
FELICIO: Vi imati sve neka cudna poslovica i svi kazati sto ovca vidi ne biti daleko, sto 'tovar i magarac znaju vise nego sam covik'…
ANTE: Hahaha ne tako kume ne, vako to iđe: 'Tovar i čovik znaju više nega sam tovar'! (pokazujući prstom na Felicia)
FELICIO: Aha, zapameti cu. A zasto ti nositi mliko oli imati krava u firmi a. I zasto svi vukli kanta ako ici doma?
MAFIJO: To on nosi dici mliko Šjor sranac, nami ti je krava svuda di se može nešto pomusti enti kokošju trepavicu, a na dicu se mora mislit pa taman bika pomuza. Tako je to, neko ima doma kravu a neko kozu moj sranac, ali se musti mora. A ti pitaš za ove kante jel… to ti je naš alat za posal ka šta je tebi olovka prepostavimo reć a šta se čudiš enti kokošju...
FELICIO: Si, ma zasto ih poteze doma ostija?
MAFIJO: A to, pa da ih operemo gospeti.
FELICIO: Ali tu u firma nema voda ostija?
MAFIJO: Ma ima kako nema ali mi to radimo doma da firma manje troši razumiš. Moj sranac mislimo mi na svoju firmu koja nas kruvom rani, to ti mi računamo prepostavimo reć ka da je naše, razumiš ti mene tute enti kokošju trepavicu.
FELICIO: Cekaj cekaj…ti biti Darijo ha?
MAFIJO: Nee, on je Darijo.
FELICIO: Ma ke on, tvoja brat bila tu kod ja i on biti isti ti no. Vi biti blizanci ostija.
MAFIIJO: A lipi moj sranac meni je ža ali ja ti uopće neman brata e.
FELICIO: Kako nemas brat blizanac i on biti tu kod ja. Jes ti radio u robna kuca kad biti pozar, ti misliti ja ne znati to ha?
MAFIJO: Enti kokošju trepavicu, ma kakvi šta ti naum pada šjor sranac, nema niti brata ni robne kuće, ništa nema, to je samo tvoj san čini se meni.
FELICIO: Onda ja sanjati da je tvoj pape papajao okoli ja tebi kazati on, tvoja brat, biti ista ti…a kazes perati kante doma. Ok ok. Kako se ti zvati?

8


MAFIJO: Marijo, ali mi je ostalo odmalena dok san još tepa pa me zovu Mafijo i eto tako ostalo enti...
FELICIO: A ti?
ANTE: Ante, brate mili šta se ne vidi?
FELICIO: A prezivati?
ANTE: Krnkan.
FELICIO: Ti?
DARIJO: Isto.
FELICIO: Ti?
MAFIJO: Isto.
FELICIO: Znaci sve biti Krnkani ha, a imati vi osobne ha?
SVI TROJE: Nee!
FELICIO: Ok, sad ja vidjeti sto ima u kanta. Ajde Darijo vidjeti sto ima unutri tvoja kanta.
ANTE: Ništa šta će biti u kanti o smeća osim šporkice gospetiblažene i to još smrdi. Štasse nadoveza čovika i kante mu majke ti irudove.
FELICIO: Ma mi vidjeti to, ne biti to meni tesko e…
ANTE: Ae lipi moj čovk ostavi se ćorava posla paćmo lipo naveče sist komene ispo loze nafetat pršta i teploga kruva ispo peke, potegnit iz pićuna crnjaka koliko nam se da i zaojkat ki pravi ljudi a ne se ode natezat za koju smrdljivu sitnicu iz kante o smeća ka da ti je to o potribe, a reci pošteno.
Lipi moj sranac ako nešto sitno i uzmemo to je zato što nam je ža da se baci razumiš a tako i tako će ga neko uzet. Mafijo jel ja dobro govorin.
MAFIJO: Ki iz Vanđelja dobri naš i pomalo pošteni Ante, ki iz Vanđelja.
FELICIO: Ljudi moja vi razumiti da ovo biti moja posao kako i vi imati svoja posao, ja morati radi kapito. A ovo biti za vasa dobro i vasa djeca, vi morati misliti na djeca gdje sutra oni raditi. Ako se sve pokrade i sve uze mafija sta ce se raditi? Od cega se ziviti kapito.
MAFIJO: Znamo mi to lipi moj sranac znamo ali i vi morate znat da moju plaću čeka petero gladni usta, da petero usta ziva ka petero kljunića o tića pa ti sad misli štaš učinit. Znaš li ti koliko nami ovaj posa znači dobri moj sranac? Pamet u glavu kume, pamet u glavu enti kokošju trepavicu.
DARIJO: Kažeš ti šjor sranac da diće nan dica sutra radit? Jadni oni ako moraju smeće potezat ka i mi. To san ja njima već kazao ali znan ja da će oni moj najstariji siguro biti političar i nije me za njega stra.
FELICIO: Ma kako biti sigur da on biti politicar, kako ostija?
DARIJO: A lipo moj šjor sranac, mater bi mu skuvala mliko i pita ga da oće li s čokolinom ili keksom a on njoj: 'ja bi kakao'! Zato misli što činiš, misli.
FELICIO: To vi meni malo kao..(i prijeti prstom)?
MAFIJO: Mi? Božesačuvaj da bi mi mrava zgazili, mi smo ti dobri moj šjor sranac uvik zaoto da se svaki problem riši na miran način razumiš. Za oto smo da se pregovara i razgovara u četri oka kad god se more i ako se ikako more. A ako ne more učetri unda utri oka kume moj ali je uvik, upanti, uvik važno razgovarat dok se ne dođe do sporazuma a to je ono što mi kažemo, jel tako kolege?
DARIJO: Dakako nega tako i ne mere bit drukčije kolega, uvik razgovor i samo razgovor, razgovarat se mora dokle god je jezik u komadu.
FELICIO: Ma kako to razgovarati u oka, dva, tri, cetiri…
MAFIJO: Vidin da nisi razumija šta ti oćemo reć pa ovako…mi ti to slikovito, metimoreć kad se razgovara s čovikon onda ga se gleda u oči i priča, to se kaže razgovor u četri oka a ako se ne dogovore unda se razgovor nastavi u tri oka (i stisnutom desnisom udari u livu šaku) kapiraš? I unda ti se to ponavlja dok se ne dogovore, tako ti je to u nas šjor sranac, enti kokošju trepavicu.
9


FELICIO: Aha si, razumio sam da, to znaciti kad s vama razgovarati ja morati nositi kaciga ostija. Dobro, dobro, ljudi moram raditi ja. (nagne se u kantu)

Utoliko zvoni telefon jer je jedan iza leđa stisnuo poziv.

ANTE: Evo ja ću se javit da te ne prikidamo u poslu dobri moj šjor sranac.
FELICIO: No no no, ja biti portire i ja se javiti si.

Odlazi prema telefonu i diže slušalicu, alo, alo, alo…prekine.
Vraća se nazad do kante i kad se nagne unutra onda ponovo zazvoni telefon. Portir opet do telefona a ono opet prekine.
Portir ponavlja 'alo alo' no niko se ne javlja i vraća se nazad do kante.
Taman da će poviriti u kantu kad opet telefon (stiskaju iza leđa na mobitelima).

FELICIO: Ko to smetati ostija…alo alo alo…

Opet se vraća nazad a telefon ponovo zvoni. Sad već sumnjičav gleda svakog pojedinačno i odlazi do telefona pa strga kabel iz utičnice.

FELICIO: Zovi sad ostija ae!- i daje mu roge.

Dolazi do kante i gleda unutra a onda se sagne i izvuče puni plastični kanistar od 10 litara.

FELICIO: Ahaa a sta biti ovo u tvoja kanta ha Darijo?
DARIJO: Isto kanta samo mala.
FELICIO: Si a sta u kanta?
DARIJO: Voda gospeti šta bi drugo bilo dobri moj sranac.
FELICIO: Voda? A zasto voda?
DARIJO: Za kuvanje, pranje i tako, znaš šjor sranac u nas ti je liti svako malo redukcija vode pa tako odavde po teke odnesemo doma da se nađe.
FELICIO: A meni rekli vukla kanta kuci oprati da firma ne trositi voda ha. Kako to ostija? I svi imati voda u kanta naravno ha?
MAFIJO: Je! Ma ne misliš šjor stranac da bi mi šta drugo…božesačuvaj da ne misliš šjor sranac da je možebit gorivo u pitanju, enti kokošju trepavicu? Mi da krademo gorivo svojoj firmi koja nam kruh daje, to bi ispalo da mi krademo sami sebi o gospemoja blažena prosvitli mu pamet, ma daj šjor sranac šta ti je u glavi enti...
FELICIO: Ja nista ne reko ne, sam ti pricati ostija.
MAFIJO: Je je ma učinilo mi se da nas gledaš kao da smo sačuvajbože lopovi. Dobri moj sranac svi smo ti mi pošteni ljudi i jeben svakoga ko drugačije misli i usudi se reć, el tako, enti kokošju trepavicu?
ANTE: Bome je tako i nemere bit drugačije, a što nas je vikovima održalo na ovoj našoj zemlji nega ponos i poštenje a da bi nas sad neko blatija za neku krađu? E nema toga, neće moć nediljemi.
FELICIO: A kazes voda ha.
DARIJO: Dašta bi drugo bilo moj šjor sranac.

Felicio učini dva koraka do stola i uzme čašu.

FELICIO: Kad biti voda onda evo casa pa natoci da pijes.

10


MAFIJO: Šjor sranac, ma jel moguće da ti stvarno sumnjaš u naše poštenje enti kokošju trepavicu. Gledaj vako, ja nisan svršija škole ka ti pa san osta zabiti seljak ali onako ponešto naučin o drugih i čujen, a čujen da kažu kako je nafta lagnja od vode, šta ti na oto kažeš?
FELICIO: Si istina je, laksa je, i?
MAFIJO: Eto viš kako se moremo složiti kad oćemo. A jel čudo lagnja od vode šta kažu?
FELICIO: Pa recimo jedan deci po litri tako nesto si.
MAFIJO: Eto ga na (računa na prstima) to znači da je ovo u kanti prepostavimo nafta unda bi metnimo reć u ovoj kanti bilo svih 11 litara a nema nega 10 što ti je matematika moj čovik.
FELICIO: Aha si si, tvoj matematika je kao Mate bez noge i motika bez drska, evo casa i natocis piti.
MAFIJO: Ko? Enti kokošju trepavicu ja da pijen?
FELICIO: To Darijo kanta, onda Darijo piti, si.
DARIJO: Aaa, bogstebon šta ti je u glavi, ja ti ne smin vodu niti omirisat a kamoli pit, nu.
MAFIJO: Je je moj šjor sranac on ti ima vodu u kolinu i ne smi pit vodu ni pod slučajno. A pod razno un ti i čaj kuva na rakiji, tako ti je to u nas dobri naš sranac.
FELICIO: Onda ti piti voda ostija.
MAFIJO: Ko, jaa…ae moj čovik ne pijen je ni doma a taman ću ode šta ti je u glavi, dae voda dobra unda bi srdela 100 kili imala a neš ti nje es vidija kolika je ki ona potriba ka spava.
FELICIO: Natoci i ja cu piti ostija.
MAFIJO: Taman posla pa da mi otegneš papke odeka na porti…a di ćemo te zaprpat na to nisi mislija ha? Ne dolazi u obzir niti pod razno enti kokošju...

Portir klekne na koljeno i odvrne čep pa pomiriše. Dok se on bavi tekućinom Ante iz radija izvuče CD i uzme mobitel pa oboje strpa u žep.

FELICIO: Ohooo, pa ovo stvarno biti voda?
MAFIJO: A nevirnog Tome gospemojablažena, šjor sranac pa svi ti govorimo da je voda i ti nami ne viruješ nega tiraš po svome i gotovo, šta ti je u glavi?

Opet se nagne u kantu i izvuče auto gumu.

FELICIO: A ovo…sta biti ovo ostija?
ANTE: To se ne pije to ti je stara autoguma za bacit u smeće šjor sranac, svašta ti ljudi danas bacaju da ne poviruješ svojin očima. Viš oni bace a nami dobro dođe nako za karijolu recimo.
FELICIO: Ovo stari guma aa…za karijolu ha…to ostati na porta. Idemo druga kanta.

Dok se Felicio naginje u kanti za to vrijeme Darijo s mlijekom u ruci odlazi do vrata i skine kameru a ostavi mlijeko na njezino mjesto.
Felicio čeprka unutar kante i poteže van.

FELICIO: Sta ovo isto auto-gumi za karijola ostija, nove auto-gumi, ko to baciti pitam ja vas, ha?
ANTE: A ko će znat moj šjor sranac ko će razumit današnji svit, evo niki dan smo našli skoro novu glavu od čovika u kanti.
FELICIO: Molim…glava od ljud? To ne biti normalno ne ne, je li vi rekla policiji ostija?
MAFIJO: Policiji…ae moj sranac kad su oni šta otkrili štatije a i nije bila skroz nova i bila je puno šporka. Uši, nos i usta bili su puni zemlje pa se nismo tili sramotit prid policijon. A u nas ti i dite zna da se normalan čovik ne druži s pulicijon i drži se što dalje od nji štoe sigurno siguro je ae ti tute enti kokošju trepavicu.
11


DARIJO: A oči…oči mu iskočile, vako stale su ka dvi kapule. Nosina poškurila, usta malo otvorena a iznutra gujina gamiže…
FELICIO: Dobro, ne svaki detal pricati to nije fino slusati ostija.
DARIJO: A najgore je bilo kasmo je otrali štracon pa se žutila ka da nema kapi krvi u sebi.
FELICIO: Pa sta vi ucinila s glava od ljud zaboga, znate vi sto to znaciti, ljud ostati bez glava ostija, mora se nac ko to cinio i vratiti ljudu glava?
DARIJO: Kako šta smo učinili, dobro smo je prigledali jel ga slučajno znamo da nije nedajbože rod i tako to ali nije bogufala,a pogleda, evo čini mi se ka da me i sad gleda, ovako. (otvorenih šaka trzne prema Feliciu a on se prestravi)
FELICIO: O mama mia. (pipa se po glavi) Jeste nasli covik bez glave cija biti glava?
ANTE: Ae gospeti ko će u današnje vrime to tražit, njega ne boli i ne žali se, a onaj šta je to napravija pobiga je ka bez glave i eto ti, ko će ga uvatit. Moj čovik danas je puna država ljudi bez glave pa nikome ništa, niko to ne gleda a da mi iđemo pravit strku radi jedne glave, taman posla.
FELICIO: Mora ja piti voda, suho usta suho usta ostija.

Iz druge kante vadi još jedan kanistar od 10 L i odvrti čep da sipa u čašu. Donese do usta i ustanovi da je benzin.

FELICIO: I to biti voda ha…ostija umalo se otruje ja.
MAFIJO: A šta srčeš svaka govna šjor sranac enti kokošju trepavicu, pazi na se pazi nisi ti dite da te se čuva. Sa te više nije briga di je svršila glava ha, nije te briga nega ti se voda pije?
FELICIO: Dobro, dobro, di biti glava, sto biti dale s glava?
MAFIJO: Kume moj ako već nisi čuja saš čut, mi smo ti pošten svit, upanti to i jeben svakoga ko misli da je bolji od nas, enti kokošju trepavicu. A glava…ma ne misliš šjor sranac da bi mi glavu čovika ostavili tek tako u smeću. Božeoslobodi, i ka bi tvoja bila u pitanju mi bi ti je jopet dali ženi i ako nas tareš i bruškinješ, taki smo ti mi. A ovu glavu smo ti mi lipo, moj sranac, odnili…u staro željezo i prodali, el pošteno. Bilo je, nebi tija lagat, punih 14kg, jel tako bilo enti kokošju...
DARIJO: Je, je je.
ANTE: Taman tako i uvatili smo ti fino 280kn, toliko plaćaju onu broncu i mesing, i fino kupili bržola pa bacili na gradele, zalili ih crnjakon i jeben ga ja komu je bolje nega nami. Dobro smo i uvatili kad se sitin da je Milas govorija kako je kil mozga 3 marke
FELICIO: O mama mia, o mama mia sta sve cuti od vi cc. (izvuče papirnati ubrus iz žepa pa se briše) Ajmo mi na treca kanta… Ohoo evo akomulatore, a sta akomulatore ovdi raditi ha…da mozete upaliti motor od kanta mozda? I to ostati na porta ostija. I jos jedan kanistra ha…i ovo biti voda hmm, ostija?
ANTE: Nije! Nega kume di si nabavija te lipe šudariće za obrisat se.
FELICIO: To talijanski roba, prima kvalitet ovi vasi lose lose, kvalitet lose ostija.
DARIJO: Je je, dobro sranac veli, evo ja uzmen oni naš tariguz i eto ga đavle s jednim listom mogu se otrat nega jedanput.
FELICIO: He-he-he, puno smesna a. A znaci nije voda ha, to znaci da biti benzine ostija. Vi ste putujuca pumpa od gorivo ostija!
ANTE: Nije ni benzin nega nafta eto ti.
MAFIJO: Nemoj šjor sranac to činiti, nemoj brate, tebi to ne triba a mi moremo posa izgubit, nemoj se sutin igrat vrag ga odnija. Doša si u Lipu Našu da nas apsiš ka da mi nemamo svoju puliciju enti kokošju trepavicu. Ajte vi lipi naš sranac s nami na ručak, ae pa ćemo se lipo dogovorit ljudi smo?

Pokušava Mafijo na mekši način kad onako ne ide.
12


FELICIO: No no fala. Idite sad, mozete na rucak a ovo ce biti na porta pa ce odluka doci odozgo sto raditi dalje, kapito.

Zatim je Felicio zaplijenjene stvari složio u kantunu kod stola a oni su šutke gledali.

ANTE: A kume moj ka si navalija a ti uzmi samo nemoj kašnje reć da te nismo opomenili e to nemoj. Idemo mi pa se vraćamo jer radimo prikovremeno znaš, a ti sranac moj pamet u glavu. Ti znaš što nami znači ovi posa i nemoj da ga radi tebe izgubimo.
FELICIO: Ako izgubiti posao ne to biti radi mene no no, to biti radi krađa ostija, kapito.
MAFIJO: Pamet u glavu moj sranac, pamet u glavu. Gledaj, mi makar nešto radimo a znaš li ti gospon sranac koliko ima pezijonera u nas? E, znan ja da ne znaš. A ti si čuja za oni 'američki san', jelda?
FELICIO: Si!
MAFIJO: E vidiš, tako ti i u nas postoji 'hrvatski san' a to ti je proslaviti 50 godina penzije. Razumiš ti mene enti kokošju trepavicu?
FELICIO: O vi sve neki zagonetka ne ja to razumiti ostija.
MAFIJO: Zna san ja zna da ne razumiš, evo ga svakome ko ne misli ka mi, na!
ANTE I DARIJO: Evo im ga i od nas na!

Odmjere od šake do lakta i svi troje odlaze preko vrata.

FELICIO: Oni mislio meni prevariti oce ovo…

pokušava imitirati 'od šake do lakta' pa mu se šaka zaleti u nos. Onda malo sjedne za stolom, otpuhne par puta a onda se digne i nastavi.

FELICIO: (Obraća se publici) Mama mia što vi imati neki cudna poslovice cc. Ja nauciti od vas puno, puno stvari pa onda kazati moja zena a ona meni kazati da ja biti luda, skroz luda.
Ajmo mi dalije, mora se raditi.
Vidite ovo je kanocale i taj kanocale meni puno puno pomoci u moja posla i u moja kuca, o da kako to meni pomoci. Koliko puti on meni pomoci (poljubi ga) da ja ufati lupez (stavlja na oči i govori) a on misliti kako sve ok. Ok je kad ja reći da je ok ostija, kapito.
Ja vama nesto kazati u povjerene a vi pssst ne kazati drugima. Moze. Znas ja imati veliki zena, moj zena vau treba dva dani za obac okoli, puno puno veliki vau ovako (pokazuje na veliki trbuh) i tu meni, kod moja zena no, pomoci ovaj kanocale o si. Sta, vi pitati kako pomoci kanocale u keksa sa moja veliki zena? Si ja kazati vama aha i da znate to biti onda jaako dobra keksa.
To biti moja patente, jedna od mnogih o si.
Slusati vi mene e, kad ja navece gledati televizija i vrtiti programa, vrti vrti a nista se ne dopada onda pocne padati glava, tup, tup a oki se objesi i Felicio hrk hrk. Onda ona, moj zena no, brzo trci u kreveta i otamo vikati: 'muza muza evo ja cekam, ajde pozuris hihi ja tebe cekati, ajde muzu zacepi mi buzu…to kod vi kazati isto ha.
Ostija sta me budila, sta cu sad. Ja nema inspiracija ni z, nista kapito, nema voja nema, a cevap nece i nece samo spati.
A moj zena zvati zvati i sta drugo nego ja uzeti kanocale i kazati: 'evo evo me dozem samo da ja oprati glavic o cevap u banj i doci odma evo'.
'Sta kazes'? Vice ona na mene, pita ne.
Kazem da dozem samo da oprati glavic no.
'Dobro dobro pozuri imam temperaturi'.
- A onda cu zvati dotura ostija.
13


- Ne tu temperaturi nego onu temperaturi doli i onda mi muzu samo ti trebati.
- Uf uf.- ja kazati.
Onda ja sa kanocale trk u banj i otvoriti prozora na banj pa u susjedni zgrada s kanocale gledati zenski. Ma mlada zenski ke bela koji lepota, koji bomba, koji pupolak uf…gledati kako prati milk…muca no kako vi kazati…dude si si dude (pokazuje rukama sise) i pocne ja gutati slina sve brze i brze. Meni biti vruce i onda kad se napaljiti ja trk u kreveta kod moj zena i navaliti kako pero detlic, trk-trk-trk, ali bar cetiri puta. Si si cetiri puta ja biti pravi mmmmm maco, ono nutra-van, nutra-van i gotov, na banda i slatko spati kako beba.
(gleda kanoćalom po publici pa veli)
Ti ti…e ti, sta si smesno ha ti obrisaj se imati jogurta oko usni…je to jogurta…
(odloži kanoćal)
Imati ja jos jedna patenta kako ja pomoci meni si.
Kad mene boliti kost (pokazuje rukom na križe) i misici o mama mia kako to boliti ako vi znati, i onda ja kazati zena no, nema keks, nista. Via dotureca a ona meni, dotureca ne, dati ona mast sto puno pece mislim to kod vas biti reumin ne…je je dobro ja misliti.

- Cekaj neko doci…aha to biti opet radniki.

ANTE: Evo nas nazad moj šjor sranac kako smo ti i rekli iđemo radit prikovremeno.
FELICIO: A ste vi brza, vi jedee brze od ja ostija. Samo izvoli, idite si, ja biti ovdje. A cekaj, cekaj vi stati na vaga kad ulasiti u firma i kad islasiti.

Stavlja vagu pred noge i pokazuje im da stanu a on uzeo blokić i olovku pa zapisuje, onda se sjetio kamere pa ostavi blok nazad. Oni se smijulje i vrte prstom u čelo kao lud je i staju na vagu a onda prolaze kroz portu i odlaze u firmu.

FELICIO: Nema trta mrta kod Felicio hehe sve ja drzati pod kontrola a kamera sve snimiti, si si.
Sta ono poceo pricati…aha kad boliti kosti i dotureca meni dati reumine za masaza, to biti to si.
Kad doze kuci ja moliti svoj zena da mene masirati i ona biti dobri pa mene poslusati, oce ona oce. To biti puno fina i slatka posla da znate, mmmmm. Kako ona mene masirati tako ona bacati svoja bluza, gace s guza sa sebe i sa mene, pa mudante, ma…znate vec kako to ide ne, pa mazi, mazi, upri, pritisni...i pocela rezat, ono ggrrrrrmmmm. Uf!
I kako ona mene mazati i masirala mi ostati kako ocerupane koke skroza gola i on i ja i gledati se ovako…a onda ona mene okrenuti na leza pa mi masirati prsi pa trbuha pa nize, pa jos nize, a on, cevap ne, skociti kako vojnik uf.
Onda moj zena sa ona mast i vojnika mazati, mazati i ona tesko disati a onda je kako kvocka sjela i vojnika spremila u strazarska kucica.
O mama mia…o katastrofa, o mama mia kako ona skociti sa ja kako da je roketa i vikati i plakati i bestimati i trk u kada sa ladna voda tocaj, tocaj…sve se pfuuu, dimilo. Ona jadna zaboraviti da je vojnika mazala s reumin uf, uf.
Pogledati ja misliti da opet neko doze, neki auto…si.

Ulaze dva policajca i skidaju kape. Požele dobar dan i vele kako imaju poziv odavde.
Na odori piše 'organi unutarnjih poslova'.

ORGAN: Dobar dan gospodine. Došli smo po pozivu i to pod rotirkom vele hitno je, šta se dogodilo?

14


FELICIO: Dobar dan i vama ja biti portir u firma 'Šporkica d.o.o', cekaj polako ja vama sve kazati.
ORGAN: Vi ste stranac ili se to meni čini…molim dokumente na uvid.
FELICIO: No problem ja biti inspektor iz EU i ministreca mene postaviti ovdje.
ORGAN: Aha, dobro nisi reka da te Papa postavija. Ajde moj čovik svašta smo se mi naslušali u svojoj praksi pa se ničemu ne čudimo…Vidi vidi koje lipo ime, jel ti ovo baba nadila ime ili tetka?
Papiri su izgleda ok! Felicio ha? Da čujemo što se događa.
FELICIO: Mi imati problem ovdje da, ovdje se desila alanake, maznati, desna ruka livi žepa ali…kako vi to znati to se ja pitati. Mozda vas zvati ministreca ha?
ORGAN: Ministrica? Dajte Felicio spustite se malo niže makar do direktora, kakva ministrica čoviče. Ne gospodine nije nas ministrica zvala nega radnici iz ove firme, kolega kako se ono lik predstavio?
KOLEGA: Mafijo šefe.
ORGAN: Kolega ne ponašaj se?
KOLEGA: Pitali ste me šefe.
ORGAN: Da da, izvjesni Mafijo, znate li možda ima li takvog ovdje?
FELICIO: O si on biti sofer u firma da, ma svi oni biti u firma Šporkica i voliti cista posla…
ORGAN: Možete li ga pozvati da dođe gospodine inspektore...kako ono bješe…
FELICIO: Felicio Si si…ostija telefone u prekidu (isčupan kabel) ali cek cek imati ja mobitele i zvati njega…gdje moj mobitele…nema moja mobitele…gospod organ nema moja mobitele ostija.
ORGAN: Šta je gospodine u čemu je problem, kakav mobitel?
FELICIO: Telefon je iscupana zica a moja mobitele ga nema neko je uzeti ne znam…ostija sta se dogaza…
ORGAN: Kolega otiđi ti unutra i dovedi tog…kako ono reče da se zove?
KOLEGA: Mafijo šefe.
ORGAN: Kolega ne ponašaj se i dovedi toga Mafijoza ovamo da riješimo problem.
KOLEGA: Na zapovid šefe. (odlazi)
ORGAN: Znači gospodine Felicio vi ste, kažete, po zadatku iz EU pa baš tute kod nas, od kad ste ovdje?
FELICIO: Prvi dan gospod organ.
ORGAN: I, kakvih to problema imate?
FELICIO: Kako to nazvati gospod organ, lopovi, oni krasti stvari pogledajte tamo sto sve ima ja to zapliniti njima i pisite da meni nestati mobitele. I gospod organ sve to prvi dan meni se dogodi ostija, prvi dan.
ORGAN: Prvi dan pa odma ste ih uvatili a, evala kume svaka čast. Sad će kolega to zapisat kad se vrati u njega je blokić.
FELICIO: Gospod organ to ne biti cudno jer ja biti prima dektiva u EU meni ne moci nista uteknuti o da, ja imati oci i iza glave i vatati lopovi kako macka misevi, ali do sada nesto ovako ja nigdje ne vidjeti ostija.
ORGAN: Gospodine Felicio a zašto lipo niste odmah nas zvali čim se to desilo pa da mi dovedemo stvar na čistac, da vidite kako to mi radimo, majka te jebala?
FELICIO: Ja misliti vas zvati kad radnike poze kuci kapito, oni toga jos donesiti ja siguran u to.
ORGAN: Aha taktika a taktika, dobro dobro…evo ih stižu, koliko ih ovo dolazi…troje… Dobar dan ljudi, jeste li nas vi zvali?

U porti stupe sva trojica, Ante, Mafijo i Darijo.

15


MAFIJO? Dakuće nega mi, mi smo vas zvali gospon organi, ko bi drugi ovako pazio na svoju firmu ako ne mi enti kokošju trepavicu.
ORGAN: Kolega legitimiraj privedene.
KOLEGA: Na zapovid šefe.

Svi troje iz žepa na guzici vade novčanike, otvaraju i uzimaju osobne. No osobne su ovalne pa to Kolegi smeta.

KOLEGA: Zašto je osobna iskrivljena?
ANTE: Valjda je poprimila oblik boravišta, šta ja znan.

Dodirne rukom žep na guzici a Kolega podozrivo ga pogleda.

KOLEGA: Na osobnoj se nalazi i hrvatski grb, gospodin Ante.
ANTE: E, i?
KOLEGA: Ima i drugih žepova! Šefe šta vi kažete?
ORGAN: U pravu si kolega, o čemu se radi.
KOLEGA: I ja kažem!
ORGAN: Onda ko je Mafijo i kakvo je to ime ako se smi znat?
MAFIJO: Ja sam gospon organi, a to me tako zovu još kad sam vliki bija i nisan moga reć slovo R. (pokazuje šakom visinu)
FELICIO: A zasto te tako sad zvati ajde reci ti nama.
ORGAN: G. Felicio ovdje mi postavljamo pitanja, jasno. Dakle zašto ste nas zvali?
MAFIJO: Pa evo kako rekoh mi ode radimo, volimo svoju firmu i pazimo je ka oči u glavi a opet se dogodi znate.
ORGAN: Ma je li se to ćuti vinčina iz usta gospodine, gospodine..
MAFIJO: A čujte malo se popilo za ručkom ali samo jedna bevanda ni kapi više ne ne enti kokošju trepavicu.
ORGAN: Kolega daj mu da puše!
KOLEGA: U autu je šefe.
ORGAN: Trkom.
KOLEGA: Na zapovid šefe.

Kolega donosi alkotest i gura Mafiju u usta.

KOLEGA: Puši!
MAFIJO: Ne pušim.
KOLEGA: Duvaj!
MAFIJO: Ne razumin!
KOLEGA: Šefee…šta da mu radim?
ORGAN: Ma jebat ga.
KOLEGA: Šefe a imate li prezervativ?
ORGAN: Kolega ne ponašaj se i daj ostalima kad on neće a i ovako vidim da je natoćan. Dakle šta se to dogodilo da organi moraju intervenirat, ajmo pričaj.
MAFIJO: Danas, evo nas troje taman smo se s vratili s ručka, može vam sranac potvrdit jel govorimo istinu…
FELICIO: Si si istina je a gdje su kante?
MAFIJO: Znači vratili smo se s ručka i otišli do skladišta a onda nam zapelo za oko da nešto ne štima, kao da nešto nije na svom mistu razumiš. Mi se mozgaj, mozgaj i borami se sitimo šta je na stvari; šta će ti bit, fale neke stvari iz skladišta enti kokošju trepavicu.
16


ORGAN: Kolega jel ti zapisuješ ovo?
KOLEGA: A ste mi rekli da oni pušu šefe.
ORGAN: Kolega piši ovo je važno.
KOLEGA: Na zapovid šefe!
ORGAN: Ok. Šta vam je to pofalilo iz skladišta gospodine Mafijozo?
MAFIJO? Gospodine Organ nemoj vriđat, ti jesi organ ali bogami i ja imaden organa, nemoj vriđat pa moremo ka ljudi razgovarat enti kokošju trepavicu.
FELICIO: U koliko oki ocete razgovarat haha, dva, tri, cetiri....
ORGAN: Ode mi postavljamo pitanja, pssst. Dakle…kako ono kolega.
KOLEGA: Šefe Mafijo!
ORGAN: Dakle?
MAFIJO: Kako rekoh nešto fali kad šta će ti bit fale nam dvi nove autogume, tri kanistra od po 10 litara goriva, jedan akomulator…to je za sada to, što smo mogli uočiti.

Felicio u čudu gleda i križa se a Mafijo, Ante i Darijo mirno promatraju kao da ga prvi put vide.

FELICIO: Dva kanistara gorivo, dva, onaj treci biti voda kao da se vi ne sjetiti ha ostija.
MAFIJO: Mi smo rekli šta nami fali enti kokošju trepavicu a sad jel neko u kanistar ulija vodu ili nije to mi ne znamo moj šjor sranac.
ORGAN: Biste li vi, gospodo radnici, poznali otuđene predmete da ih recimo vidite?
MAFIJO: Ja mislin da bi (oteže), šta ti Ante misliš. Dario šta ti veliš.
ANTE: I ja mislin da bi ih poznali.
DARIJO: Ja isto mislin da bi, dakuće nega bi poznao.
ORGAN: Dobro! Kad je tako gospodo pripremite se na iznenađenje! Na moju zapovid okrenite se i pogledajte ono tamo…poznajete li koje od onih predmete što vidite?
Na desno okreni se naskroz, sad!


Jedan u petak drugi u subotu a Ante na drugu stranu pa stane kao i do sad a onda pogleda pa se okrene.
Sve trojica se primaknu i promatraju gume, kanistre i akumulator, češkaju se po bradi i kimaju glavama pa se nakon otkrića okrenu i vele.

MAFIJO: Bog me ubija organ ako to nisu predmeti koji su nam nestali. Ma kad ste ih brže ulovili za majku irudovu, svaka čast, niti inspektor Krmrak to ne bi bolje obavija enti kokošju trepavicu.
FELICIO: Ma sta je ovo? Ma ke komedija ostija a ste vi svi luda? Ma koja predmeta nasli kad sam to ja stavio a vi donesli tu sta vi zaboraviti ostija? Vi misliti ja luda ha ali no no, ne ja biti luda no no.
ORGAN: Čekajte, čekajte, smirite se malo. Stani! G. Felicio vi kažete da su to oni, ovi radnici donili na portu?
FELICIO: Si gospod organ ja to plijeniti njima, lupezi…mafija gospod organ. To biti alanake, copiti, maznuti, desna ruka levi dzep…
ANTE: Kume ne vriđaj pošteni svit irudati, ne vriđaj issati da glava ne pane!
ORGAN: Smirite se, smirite se. Dakle vi kažete da vam je nestalo iz pogona i da su to te stvari koje se sad nalaze pred nama ovdje na porti?
FELICIO: G Organ eto eto ste culi sto reci za glava i jos pricati oni meni kako nasli glava u kanta za smece, si si to oni pricala ostija.

17


ORGAN: G. Felicio rekoh da mi postavljamo pitanja i ne prikidajte nas u poslu za majkuirudovu jer ćemo morati sve iz početka, jasno!
FELICIO: Ne, meni nista ne biti jasno ostija.
MAFIJO: Taman tako gospon organ, od riči do riči, od gume do kanista! A ovo…blage veze neman o čemu sranac priča, matere mi ako nije puka ka kokica.
ORGAN: A vi g. Felicio kažete da ste to zaplijenili?
FELICIO: Si gospod organ za majkabozja ko drugi ako ne ja ostija.
ORGAN: Znate malo je ka škakljiva situacija. Kad bi imali kakav dokaz ili nešto da potkrijepi vašu tvrdnju e onda bi to bila druga pisma, ovako…?
MAFIJO: Mi, svi trojica, kažemo da nam je to pokradeno iz skladišta a božemoj nismo dica nega ozbiljni, pošteni i časni ljudi koji bi poginili za pravdu i istinu enti kokošju trepavicu. Ali…ali nikad nismo rekli ili optužili sranca da je to učinija, božesačuvaj i gospemoja samo smo pozvali vas organe i kazali da nam to fali pa sad vi dalje kako znate. Ali ću reć kako naš čovik veli: 'što ovca vidi to nije daleko' enti kokošju trepavicu, eto ti moj Organ.
ORGAN: Vi gospon Felicio, šta vi kažete na ovo?
FELICIO: Ne mogu vjerovati ovo sto cujem, ne mogu vjerovati…ne ne, ne mogu vjerovati i dobro meni ministreca govoriti, ne vjerovati, ne vjerovati... Ali cekajte, cekajte vi bando loposka, alanake, maznuti, zdimiti, copiti, desna ruka leve dzepa… cekajte, cekajte, ne znati vi ko biti Felicio Curcone, o ne znati vi ko biti najbola prima dektiva u EU i sad meni biti jasno zasto bas mene oni poslati kod vas u 'Sporkica d.o.o.' da srediti stvari. Ne znati vi jos ko drzati sve konac u rukama hehe ostija. ja imati dokaz gospod Organ, cekaj, cekaj. Ne biti to tako naivna kako vi misliti, ne ne ostija.
Sve ja snimiti gospod Organ sve, i ovo sad i ono i sve, sve, evo sad vi gledati.

Odlazi do vrata di je namistio kameru na snimanje i podigne ruku pa dobavi ali sav u čudu u ruci drži mliko u tetrapaku umisto kamere. Zinuo je ka tić i ostao bez riči.

ORGAN: Kolega vidi irudati šta je u nji tehnika cc, jebalo majku da san to na putu trevija ja bi mislija da je mliko majkemiirudove, ma gledaj ti. Čoviče ko bi posujma da se unutra krije kamera, koja kamuflaža cc. Pa ovo je poslidnji krik tehnike kolega. Felicio moš li nam pokazat snimak, aa jebalo majku ovo me skroz oduševilo?
FELICIO: Cekaj, prvo ja zvati ministrecu i sve joj kazati kako se dogoditi ovo u 'Sporkica' to ne biti čista posla, to vrag imati posla a ne posteni ja…nema mobitele ostija…cek cek evo da cujete CD sta kazati ministreca za ovaj posla pa vi zvati ministrecu da kazati ko i sta biti Felicio…nema ni CD…ko uzeti CD iz radio ostija? Sta je ovo gospod Organ, zona sumraka, ovo biti zona sumraka?
ORGAN: G Felicio ne se srditi, dobro ste glumili i trudili se ali vi znate što to znači…imamo njih troje protiv vas, njihove riči protiv vaše razumite? Žao mi je ali morate poći s nami. Kolega šta ti misliš o slučaju!
KOLEGA: Ako isto mislimo, šefe tribat će nam još sredstava.
ORGAN: Ahaaa, da da, kolega pobrini se da ih ima dovoljno, odma.
KOLEGA: Na zapovid šefe!
ANTE: E moj Felacijo, doša si iz te Europe da nas odeka učiš kako se krade a šta ti misliš da u nas nema take škole ha.
FELICIO: Cekaj, stani gospod organ, stani…ne moze to tako a jarebica a kokos a ministreca i plast sijena …cekaj cekaj a glas naroda?
MAFIJO: Puka je naskroz enti kokošju trepavicu, čuješ li ti ovo gospon Organ.
ORGAN: Jarebica, kokoš, ministrica, plast sijena…gospodine Felicio jebalo majku ako nisi stvarno puka.
FELICIO: Pitati glas naroda, njih pitati ostija pa cuti sta kaze narod.
18


ORGAN: Kakav glas naroda gospodine Felicio, o čemu govorite, kakav glas naroda pobogu?
FELICIO: O narodu ja govoriti, o narodu…evo oni sve vidjeti sto ko raditi (pokazuje u publiku) neka oni kazati oni sve vidjeti ostija.
ORGAN: Oni? Molim vas pa kad se što narod pitao gospodine Felicio?
FELICIO: Vi pitati gospod organ, vi pitati pa ako ne kazati vi mene apsiti, pitati naroda ostija.
ORGAN: Ajde de da i to čujemo. Gospodo narode jeste li vi vidjeli što se ovdje dešavalo?
PUBLIKA: Jesmooooo!
ORGAN: I, koga da apsimo?
PUBLIKA: Radnike!

Dolazi kolega i nosi desetak lisičina i stavlja ih na stol a Mafijo nervozno nekoga zove mobitelom.

ORGAN: Narode jeste li sigurni da tribamo apsit radnike?
PUBLIKA: Daaaa!

ORGAN: Kolega stavljaj im lisičine na ruke.

Kolega veže radnike jednog za drugog i utoliko ulazi direktor, piše mu na majici, i viče:

DIREKTOR: Ko se usuđuje apsiti moje radnike u našoj firmi? Odma da ste ih pustili, naređujem inače...
ANTE: Diretore naš, spasitelju naš što je ovo, moj diretore sve je poludilo, kakvo je ovo vrime došlo da tvoje najbolje radnike vode u prdekanu. Ako oni s nami ovako šta unda tek o tebi misle dobri moj diretore, ne daj, ne daj na pošteni svit da meću lisičine, ne daaaaaj…
ORGAN: Gospodine ne ometajte organe u obavljanju svoje dužnosti bolje vam je. Gospodine Felicio, pretpostavimo, ali samo pretpostavimo da ste vi inspekcija kako se i predstavljate, šta bi vi napravili u ovoj situaciji.
FELICIO: Apsit, sve apsit, oma sve apsit!
ORGAN: Kolega poslušaj ga!

Direktor nekoga žurno zove na mobitel, viče i priti prstom organu.

DIREKTOR: (na mobitel) Odma…odma spašavaj nas sad ili nikad, ovo je rat, ovo je borba između poštenja i lopovluka, ovo je razum oša u pičkumaterinu…skači i dolazi.

Kolega pokušava staviti lisičine direktoru ali on se otima pa je Organ prisiljen izvaditi pištolj i uperi ga u direktora. Pištolj ima savijenu cijev prema podu kao simbol moći policije. Kad je direktor vidio pištolj umirio se i kolega mu nabaci lisice i veže za radnike a Felicija veže za direktora.

FELICIO: Ne ja, zasto ja ostija sta rekne ministreca, sta rekne EU. Ja biti Felicio ne ja, sta ti je Organ ostija?
ORGAN: Sam si reka da sve vežemo a pošteno reć sve je od vas i počelo gospodine Felicio. Da se niste pojavili, da niste dolazili iz te vaše Europe mi bi i dalje živili u miru i pošteno radili ka i do sad a vidi sad što se dešava. Sve si zamutija da se ne zna ko pije a ko plaća, bosanski lonac si od nas učinija. Kolega i ti se zaveži do njega tako da nam kojim slučajem ne uteknu.

19


Kolega se veže za Felicia a ulazi šef stranke, piše na majici, i viče.

ŠEF STRANKE: Šta je ovo majkumu, kakva je ovo komendija kod vas? Organ moš li ovo objasniti jer u protivnom imat ćeš posla sa mnom osobno, jesi li me čuja.
ORGAN: Gospodine mi radimo svoj posao i molim vas ne ometajte nas u tome.
ŠEF STRANKE: Kako se usuđuješ, znaš li ti kome govoriš? Šta ti ne vidiš dobro, šta piše na majici kauboju i šta će ti pištolj u ruci papane? Želiš li ti u današnje vrime ostati bez posla čoviče?
ORGAN: Ne želim ali sad vidim da oću ovako ili onako pa ću ja fino radije s mojima.(spremi pištolj i veže se za kolegu)

Direktor i radnici u glas dozivaju šefa stranke da ih oslobodi okova ali on kao da ih ne vidi i ne čuje.

SVI U GLAS: Dragi naš prisidniče, uzdanice naša, opećemo samo tebi dati glas samo nas oslobodi ove gvožđurije jer se osićamo kao roblje a vazda smo bili slobodni ka tice, dragi naš prisidniče. Vadi nas iz okova enti kokošju trepavicu inače…
ŠEF STRANKE: Inače šta?
SVI U GLAS: Inače idemu u prdekanu jebiga.
ŠEF STRANKE: Evo, (obraća se publici) sad vidite moj narode ko je pošten? Ja, jedino ja, samo ja i dragi Bog iznad mene i zato vas pozivam da opet meni date glas a ja obećajem da će opet biti sve ka prije jer upantite, da nije vas mi bi bili vi!

Naklon!