MA3CA

Ovoga ljeta, najkvalitetniji dio dana mi je bila je stanka za ručak. S obzirom da je atmosfera u OUR-ima bila podosta opuštenija u odnosu na ostatak godine, našlo se vremena za kvalitetnije zakuske mimo uobičajenog menua u radničkim menzama iliti restaurantima društvene prehrane. Uz izvrsne delicije naših domaćih čevapdžinica, pizzerija te ponekad mexičkih i talijanskih restauranta znalo se naći raznoliko društvo iz raznih naših uglednih firmi u domaćem i stranom vlasništvu, a teme su bile i više nego zanimljive. Jedna od kvalitetnijih, koja se višekratno ponavljala, bila je donosi li nam više novca uistinu i više sreće ili nam ipak krade našu slobodu. Konkretno potegnuli smo pitanje zarada u našim firmama i koliko smo spremni žrtvovati svog slobodnog vremena, obitelj i prijatelje za više novca, bolje karijere, titule i sl..

Da smo o ovoj temi razgovarali prije par godina, nakon faxa, zaključak bi se nametnuo sam po sebi: karijera, karijera i samo karijera bez kompromisa. Ali začudo, izgleda da rane tridesete rade svoje. Mislim da smo svi došli do one faze svojih karijera tako lijepo opisane u ekonomskoj literaturi: Spremni smo raditi i za manje novca, s nižim činovima i beneficijama, a za više slobodnog vremena.

Da, jesmo, ali samo na teorijskoj razini. U praksi to ne funkcionira zbog kredita, raznih obaveza i neobičnih, ali ponavljajućih troškova koje smo si tijekom vremena natovarili na leđa. Tako smo si lijepo ukrali vlastitu slobodu za šaku kuna.

Možda zvuči patetično, ali je istinito.