|
Moj život je koma. Definitivno. Ujedno, javljam vam da mislim da je ovo moje zadnje javljanje. Baš zato što mi je život definitivno svinjac! E, ma više mi se od toga diže dlaka na glavi. Dosadno mi je. Fali mi skandala. Fali mi uzbuđenja. Ja želim da moj život bude seks drogs end rokenrol. Zar tražim previše? Očito da, kažu mi da je samnom sve u redu. Glupi psihijatri. Al su fakat glupi. Nemaju oni pojma o psihijatriji. Mislim da mi je vrijeme da poduzmem ono nešto o čemu sanjam godinama...ne to da budem bogata slavna i poznata, a ne, to već jesam. Aha, onda sigurno mislim na krivu stvar. Al želim biti netko drugi. U današnjoj lopti zemaljskoj ljudi se bave kriminalom. Kradu aute, ljude, cucke, kondome, žvakaće pa čak i rubikove kocke (to možete vidjet u onoj reklami). Ja ću, da budem zanimljiva, ukrast identitet. Znam, i to je učinjeno, al ja ću to naravno, začinit na onaj svoj specifičan način.
Destinacija: Čakovec. Tamo neka OŠ bez lika po kojem je dobila ime. Zašto Čakovec?, pa tak, vele da je tamo neki lik iz Čakovca dofural EMO u Hrvacku pa ono...moj je plan vratiti se u djetinjstvo, a to neće biti teško pošto imam samo 40 kila i visoka sam 170. Recimo da sam trinaestogodišnji neuhranjeni dječak koji samo raste ko gljiva. I nerado se ponavljam ali opet se vraćem na emo. Bilo je to lijepo razdoblje mog života. Cool.
Ja: šišam se sama. U tamo nekom postu od prije ... piše zašto ja to radim sama. I pošto imam prerijetke pretanke obrve, morala sam stavit umjetne. Ovdje nemaju salon za to pa mi nije niš drugo preostalo nego obrijat se ispod pazuha i pokeljit to na gornji dio face. Odričem se Maksfaktora i Loreala i Mejblina samo da bi sličila na muško stvorenje. I crtam si crvenom olovkom za čube prišteve na bradi. Odlazim u shopping i kupujem mušku odječu. K vražićku, meni je to sve preveliko. Ženke u dućanu me gledaju s ustima do poda i komentiraju: IIIiiisuseee, pa ta nije normalna! Al naravno s naglaskom kojeg ne mogu napisat.
Kad sam sve učinila što sam morala, slijedili su upisi u školu. Rekla sam da sam ja dječak iz L.A.-a željan hrvatskog znanja na zagorskom naglasku i da bi mi bilo baš cool kad bih išla odmah u 7. razred. I primili me.
Nažalost, sve je trajalo samo 3 dana.
1.dan: Došla ja u školu sa spikom what's up?,e onda sam se sjetila da to nije nimalo emo, pa onda sa spikom Ja sam emo. Imaš kaj protif? I nisam stekla nitijednog prijatelja. Svi su me čudno gledali. A šta ću ja jadna, sjela u prvu klupu i žvaćem žvakaću s sluškama u ušima. Upozorili su me da je sve što ja radim zabranjeno. What a fuck, kakva je ovo škola u kojoj je sve zabranjeno? –letim van s opomenom odmah prvi dan.
2.dan: Opet se samnom nitko neće družit. Svi misle da ja pričam engleski, a to uopće nije točno. Jer ja znam kak se na hrvatskom kažu vugorke, oni mi ne bliveju. I dođe do mene neki debeli lik, tak negdje oko 60 kila i veli: pozdraf mršavi dječak! Ja sam Ivan, jel očeš da ideme na jano kavico? Ja samo što ne eksplodiram od smijeha kad sam to čula i odvratim: Ja ne pijem kavu, to ti je bomba od kalorija. Onda se sjetim da sam ja ipak 'muško' i da to njima nije u interesu pa se brzo ispravim čim sam vidjela začuđenu facu lika: Ovaj, sorry, ja bih rađe na pivu, kaj ti veliš stari? On meni: Bom te tužil vučitelj'ci! Buš ti videl, ovde ti se ne toči alkohol mlađima od osamnejst! E jebiga, a imala sam dobre namjere. I ženski glas. Sad već pričaju kak nisam još mutirala, a svi ostali jesu. A šta ćeš, samo sam zaboravila promijenit glas.
3.dan: Sad već imam traume. Vidim da nimalo lako nije živjet u gradu gdje ne možeš govorit materinji jezik pomješan s engleskim jer te odmah smatraju frikom. Danas imamo tjelesni. Katastrofa. Morat ću se skinut u kratke hlačice i kratku bijelu majicu. Sad budu vidli kak sam ja mršava i kak imam lijepu liniju ne baš karakterističnu za dječaka. Nevermajnd, vježbam ja u trenirci koja mi je prekratka i ogromnim tenama, samo kaj su mi oni dali dres njihove škole u kojem oni rede na tjelesnom. Kažu da su za mene morali naručit poseban model jer su svi dječaci veći od mene i imaju mišiće. Kad sam obukla dres koji je bio toliko malen da je otkrivao čak i obline koje nemam i obrijane pazuhe, bilo me je sram poazat se takva. Stala sam u vrstu odudarajući od ostalih i najednom osjetim samo val pogleda koji se jedan pojedan ljepi za mene.
A zakaj ti imaš cice? –pita me neki lik, a ja od srama ne znam kamo da gledam, pa kružim pogledom po svima i zaustavim se na klinji koji ima veće grudi od mene, ali i barem još 100 kila više od mene. Pa ima ih i on –odvratim i oni svi uzdahnu kao da im je pao kamen sa srca. A zapravo je meni pao. Zatim me taj isti pita: A zakaj ti nemaš dlake spodi pazuha? Kaj da mu velim...pa ko da ih ima svaki klinjo sa 13 godina. –Ja sam još mali –kažem ja i svi, uključujući cure i profesora se puknu smijat. I sad ti imaj 13 godina. Plače mi se. No ako sad počnem cmizdrit, skužit će da sam žena. Ništa, pravim se ko da niš nije bilo, a kad mene on opet pita: A zakaj nosiš hulahopke? Kaj si ti žena morti? Spustim pogled na svoje gležnjeve i ružičaste poluprozirne čarapice. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Moj se vrisak pročuo i izvan školske dvorane koja smrdi po znoju i izletim van s namjerom da se više nikada ne vratim. Al ja uvijek sve zaserem.
|
