Dugo sam zivela u mraku,tako da sam pocela da se stapam sa njim.
Bol, patnja, more tuge, bili su mi jedini prijatelji.Bilo mi je dobro. Bar sam mislila tako. Bila sam mracna, okrutna prema svima. Ogorceni pesimista. Ima li sta gore od toga?!Prijatelji su bili oko mene, ali me nisu razumeli.Nisu mogli da shvate da osoba koja je puna zivota moze da bude toliko uplasena,nedodirljiva i sama.
Pokusavali su da me izvuku iz mog stvorenog sveta,ali nije im polazilo za rukom. Nisam dozvoljavala nikome da dopre do mene. Bila sam okruzena ljudima,a sama. Povredjena,razocarana u ljubav, u zivot, u snove...
Svi su me molili da prestanem s tim i pustim nekog u svoje srce, da
ponovo budem ona stara ja.Nisam htela, srce nije htelo. Dusa jos uvek nije bila spremna na
novi rizik. Srce je znalo da sam jednom rizikovala i izgubila veliki deo sebe. Srce je znalo da je drugi rizik mnogo veci.Ulog je veci.Rizikujem celu sebe. Srce, dusa i ja smo morali da pazimo kome cemo
da se poklonimo...
A onda si mi se desio ti. Usetao si u moj život lagano. Sasvim slucajno. Preokrenuo ga naglavacke. Vrata mog mraka, otvorio si kljucem ljubavi. Ponovo si napravio od mene onu staru devojku sposobnu da zivi i voli. Uneo si svetlost u moj san, zoru u moj dan. Postao si centar mog zivota, smisao mog zivljenja. Ucinio si ono sto niko nije mogao ni da zamisli.
Zaljubila sam se. Zavolela te.Kako? Kada? Ne znam. Srce je znalo.... osetilo...sapnulo mi tiho, da
niko ne cuje, da je spremno na rizik da ti se da. Zahtevalo je i reklo da je spremno da voli. Tebe da voli. Da ti se preda celo, da sa njim radis sta hoces. Da bude tvoje, kuca istim ritmom.
I ja sam se predala. Pustila sam srce da me vodi. Osecam... svakim otkucajem te volim sve vise i vise. Predajem ti se i dusom i srcem,ne razmišljajuci o sutrasnjici. Sve potiskivane emocije izbile su na povrsinu i prave eksploziju za eksplozijom u mom telu. Toliko su jake da me prosto boli ova ljubav prema tebi!Kad god pomislim na tebe, osmeh mi se vrati na lice. Od srece. Od zadovoljstva. Od ljubavi koja je sve jaca i jaca. Pulsira mi venama, odzvanja u glavi. Dovodi do slatkog ludila. I srecna sam zbog toga.
Zivim za tebe. Disem za tebe. Ponovo sanjam... zbog tebe. Moja dusa je ponovo cista. Srecna. Euforicna.Dao si mi razlog da zivim. Da stvaram. Pokazao mi da i dalje zaslužujem da budem srecna. Voljena. Vratio si mi veru u sebe.Samopouzdanje. Dao si mi sve sto sam mislila da je odavno izgubljeno.Zakljucano u mracnom sefu patnje. Možda gresim. Mozda je sve ovo jos
samo jedna iluzija stvarnosti, ali je lepa i ne zelim da je se odreknem.Ne mogu da dozvolim da mi pobegne posle tolike samoce.
Ljubavi,kunem ti se, ucinicu sve da budes srecan i nikad te necu povrediti jer to nezasluzujes.
Sta još da kazem? Za kraj cu te samo zamoliti nešto: Ako ti moja ljubav ikada bude dosadila i predstavljala teret, otidji tiho iz mog zivota, kao sto si i usao u njega. Oprosticu i necu zaliti, jer ti, ti si onaj koji je uneo svetlost u moju dusu i samo ti imaš prava da je opet zatvoris u mrak.
Nadam se da se to nikad nece desiti...
P. S. Zelim da se probudim pored tebe makar jedno jutro, ako ne
mozes da mi pruzis vise...