Dug je put u tami, posebno kada ga moram sama prolaziti...;((

Ej, ljudowi moji! Owaj post mi i nije baš sretan...tužna sam, weć nekoliko dana! Neki ljudi me mogu razweseliti, ali odmah me neki rastuže...pa zar ja ne mogu biti sretna, baren jedan cijeli dan?! Toliko osoba kojima sam ja wjerowala, koje sam jako woljela, me je razočaralo...shwatila sam da im nije bilo stalo do mene, barem tako mislim, neki mi gowore da je tako, a neki mi uporno tupe da sam ja kriwo shwatila...ja ne znam šta da mislim! Cijelo ljeto sam ja mislila da su mi to prawi prijatelji, a sada se pokazalo kakwi su zaprawo, kada sam saznala neke tračewe koje su oni nawodno pokrenuli sam se jako rastužila, mislila sam da im je bilo stalo, ali sam očito pogriješila... Ostalo mi je još jako malo prawih prijatelja...njima wjerujem...nadam se da će oni uwijek biti uz mene, jer mene je jako strah da ću ostati sama...toliko sam gluposti radila jer sam mislila da sam sama...neki ljudi su me razuwjerili i treba mi njihowa potpora da to wiše nikada ne naprawim!! Nadam se da će nekoliko ljudi iz razreda, Dora, Nina, Luka, Marin, Mateo, Kika, Marija, Willy, (ako sam koga zaborawila neka kaže...), uwijek ostati uz mene, jer ako me oni napuste...onda ne znam šta ću...ja te osobe wolim najwiše na swijetu, swe bi dala za njih, samo da oni budu sretni...! Imala sam neku glupu želju da to napišem, kao da sam sada sretnija, jesam wraga...a jebiga...pussssam was ljudowi....