Bit ću kratak (jer je i vrijeme kratko) i reći nešto za što doista ne treba mnogo vremena. Svi koji znate pokoju informaciju o meni, znat ćete i da sam u posljednje vrijeme bio odsutan. Mjesec dana. Imao sam mnogo toga reći. Ali ne vama. Sebi. Prijateljima. Majci. Bogu.

I rekao sam.

Možda ne dovoljno.

Isto tako znate, ako me imalo poznajete i da sam bio vrlo rastresen. I to znate otkako me poznajete. I koliko rastresen, toliko i zbunjen. Htio sam voljeti i biti voljen. Silno sam to želio. A želio sam to ja, a to ste željeli i vi. Za sebe, a možda i za mene.

I tako sam tražio. Dosta dugo sam tražio. Gotovo toliko dugo da sam pomislio da je nemoguće naći.

I nemoguće je.

To dođe po sebi, to nije potrebno tražiti. To se jednostavno dogodi.

I dogodilo se.

Nisam našao ništa spektakularno. Nisam pronašao zlato. Nisam pronašao ljubav. Nisam pronašao princezu na bijelom konju.

Pronašao sam mir.

Mir koji mi je trebao. Mir koji je zahtijevao da odbacim sve svoje glupave zaljubljenosti, sviđanja i romantike.

I počnem voljeti onako... iskreno...

I volio sam...

I još volim...

I voljet ću...

Pa čak i ako od toga ne bude ništa...