utorak, 18.09.2012.




HLADNOĆA Jelena Lengold

Ne prisiljavaj
me da ti kažem
baš sve. Jer, ako ti budem
odmah
rekla
sve, onda
slobodno
mogu
da ugasim
ovu spravu,
da odem i da čekam
da umrem. Meni
se ne dešava
više
ništa.
Jedino
što još pulsira
i pokazuje
znake
života,
to je ovo ovde.
I zato,
pusti
me da barem
još tu ostane
ponešto
što mogu
da ti ispričam
sutra
ili nekog
narednog
dana,
kad se
probudim.
Tokom
svih ovih godina,
mnogo
puta
sam odgovarala
na jedno
drsko
i nepotrebno
pitanje:
šta je i koliko
u vašim
knjigama
autobiografsko?
Nekad
su ovo pitanje
postavljali
direktno,
gledajući
ravno
u mene,
poput
islednika
koji
zna da sam najgore
stvari
uzaludno
sakrila
od njega,
a nekad
su nevešto
prikrivali
znatiželju
u tobože
književni
kontekst:
mogu
li se neki
junaci
u vašim
pričama
prepoznati?
Oni stidljiviji
pitali
bi: kakav
je odnos
između
napisanog
i doživljenog?
Ili: kakav
je upliv (upliv!) svakodnevice
u stvaralačku
radionicu?
Za to vreme,
u stvaralačkoj
radionici,
ako baš hoćeš
da znaš, pauci
su pleli
svoje
mreže,
sunce
je izlazilo
pa opet zalazilo,
ponekad
bi neko
došao,
ali se ne bi dugo
zadržavao,
jer
nije
bilo
naročito
veselo
i nisam
baš uvek imala
volje
da pričam
i da se osmehujem.
Mogla
sam se praviti
da slušam,
ali katkad
bi mi glava
naprosto
klonula
između
ruku
i šake
bi se
zaustavile
u kosi.
Naravno,
uvežbala
sam sve moguće
odgovore
na onu vrstu
pitanja.
Katkad
bih citirala
svog omiljenog
Garpa,
a ponekad
bih uzaludno
objašnjavala
da književna
stvarnost
i piščeva
stvarnost
nikad
ne mogu
biti
jedno
isto. Nikada
im ne bih rekla
da za početak
ne
znam ni šta je to stvarnost,
ali toliko
daleko
nikad
nismo
otišli,
oni i ja. Ponekad
bih rekla
da je ovo pitanje
irelevantno,
ponekad
bih i sama
bila
drska
pa bih rekla
da su to zapravo
tabloidna
pitanja,
a koji
put bih bila
puna
razumevanja
i priznala
da su i mene
često
zanimali
detalji
iz privatnog
života
pisaca
koje
sam volela
da čitam.
I zato,
evo ovde,
u ovoj priči,
nema
dileme.
Ona je posve
autobiografska.
Sve je u njoj
istinito,
od naslova,
pa do kraja,
koji
nam u ovom času
još uvek nije
poznat.
Ni vama
koji
čitate,
ni meni
koja
pišem.
Jer, dok pišem
priču,
ja zaista
nemam
jasnu
predstavu
o tome
u
kom će pravcu
priča
da ode. Godine
pisanja
naučile
su me da književni
junak
ima svoj život
i svoju
volju.
Čak i kada
želim
da junaka
odvedem
u jednom
pravcu,
ispostavi
se da je
to nemoguće,
ako se i junak
s tim ne složi.
Ne znam, međutim,
šta se dešava
kad sam književni
junak
– ja. Da li i u tom slučaju
junak
ima svoju
volju
koja
može
da se usprotivi
mojoj
volji?
To ćemo
zajednički
ustanoviti,
u
stranicama
koje
slede.
Želim
da vam ispričam
kako
sam u jednom
trenutku
svog života
odlučila
da svoju
sudbinu
prepustim
dvema
silama:
tabletama
i lenstvovanju.
Nije
to došlo
samo
od sebe,
naravno.
Neki
su događaji
prethodili
tome.
Ali pošto
je u pitanju
autobiografska
priča
u kojoj
glasovi
Jelena Lengold
15
laganja,
pa ni ulepšavanja,
ne sme biti,
onda
ćemo
se poslužiti
sofisticiranijom
vrstom
laganja
– prećutkivanjem.
Prećutaću
ono što ne želim
da vam kažem.
Naime,
ispostavilo
se, nakon
bezbrojnih
pokušaja
da se život
učini
smislenim
i radosnim,
ispostavilo
se da je život,
u svojoj
suštini,
bolan,
naporan,
često
i vrlo
jednoličan,
a
kada
se napuni
događajima,
ti događaji
budu
u tolikoj
meri
opterećujući
da onda
najednom
počnete
da čeznete
za onim danima
kada
niste
znali
šta biste
sa sobom
i sa svojim
praznim
vremenom.
Sve u svemu,
radost
je postala
epizodičan
fenomen,
a ja sam se, uprkos
tome,
i dalje
trudila
da u svemu
tome
učestvujem
pod punom
ratnom
opremom,
disciplinovano
obavljajući
sve svoje
zadatke.
Ustajanje,
pranje
zuba,
kupanje,
odlazak
na
posao,
odlazak
u prodavnice,
susreti
sa prijateljima,
telefonski
razgovori
sa porodicom,
obilaženje
rođaka
po bolnicama,
uredno
obeležavanje
rođendana,
odgovaranje
na pisma
i intervjue,
prisustvovanje
premijerama,
promocijama
knjiga,
otvaranju
galerija,
pisanje
prigodnih
čestitki,
uklapanje
garderobe
sa cipelama,
sređivanje
fioka,
pranje
automobila
jednom
nedeljno,
skidanje
kamenca
sa zuba
jednom
u tri meseca,
stavljanje
maske
za lice
i maske
za kosu,
vitamini
za telo
isceđeni
u čašu
svakog
jutra,
topla
pa hladna
pa opet topla
pa opet hladna
voda
prilikom
tuširanja,
zbog dobre
cirkulacije,
bojažljivo
otvaranje
elektronske
pošte
u kojoj
me je uvek zaticala
nova
hrpa
obaveza
koje
su sve, ali zaista
sve,
bile
iz arsenala
neugodnog,
a sve češće
i nerazumljivog,
savlađivanje
novih
i sve komplikovanijih
kompjuterskih
programa
koji
će mi, tvrdili
su, pojednostaviti
život...
Ali ja nisam
osećala
da moj život
postaje
jednostavniji,
uprkos
najnovijem
programu.
Naprotiv,
bivao
je sve zamršeniji
i naporniji,
udaljavao
se od mene
kosmičkim
brzinama,
moj sopstveni
život.
Mogla
sam to da vidim,
još uvek mi se činilo
da ga nazirem
kako
nestaje
u nekom
tamo
prostranstvu,
kao malena
planeta
koja
se nekom
surovom
igrom gravitacije
otkačila
od svog sunca
i sada
odlazi,
zauvek
odlazi,
ko zna gde, i nema
više
nikoga
ko bi je zgrejao
ili spržio.
Patetično,
pa šta? To je moja
priča,
i autobiografska
je, u njoj postoji
veliki
prostor
predviđen
za patetiku.
Upravo
takvim
mi se učinio
moj život,
kao ta odlazeća
mala
planeta,
koju
još samo
ponekad,
za vedrih
noći,
mogu
da nazrem
na nebu.
Zasija
mi tužno
odozgo
kad zaškiljim
očima.
Ali čim trepnem,
nestane.
I ostavi
me dole
da strahujem
gde li je, šta joj se dogodilo,
da li je već nepovratno
uletela
u zamku
neke
crne
rupe,
da li
je već postala
hrana
nekog
drugog
kosmosa,
da li se već istopila
u nekom
tuđem
suncu?
Nije
to lako
kada
ne znate
gde se, beskonačno
daleko
od vas, uputio
i odleteo
vaš sopstveni
život.
U to vreme
ja sam još uvek pokušavala
da stvarima
oko sebe
dajem
privid
mladosti.
Sa
svim onim elementima
za koje
sam zamišljala
da predstavljaju
mladost,
mada
će se kasnije
ispostaviti
da o mladosti
već odavno
nisam
znala
ništa
i da sam učinila
toliko
smešnih
promašaja
oponašajući
mladost,
da me je od poniženja
spasila
samo
činjenica
da su istinski
mladi
ljudi
oko mene
bili
previše
ljubazni
i nisu
se podsmevali
mojoj
lošoj
imitaciji
tog
neidentifikovanog
stanja
poznatog
pod smrtonosnim
imenom
mladost.
Neću
vam govoriti
o tim pokušajima,
nema
potrebe
da vi to znate,
a ni ja ne mogu
da znam meru
vaše
dobronamernosti.
Dovoljno
je da vam kažem
da sam skoro
sve uradila
pogrešno.
Nekad
uz punu
svest da činim
pogrešnu
stvar, pa ipak vođena
nekom
suludom
voljom
da se suprotstavljam
zdravom
razumu,
a nekad
pak ubeđena
da činim
najbolje
moguće
i da bi
jedna
još uvek mlada
i dobrodržeća
žena
uradila
baš to što ću ja uraditi.
16
Ali, ne. Naravno,
ne. Svi ti pokušaji
bili
su uzaludno
koprcanje.
Setite
se svih onih klišea
o koprcanju.
Šta vam prvo
pada
na pamet?
Riba
koja
se očajnički
praćaka
na podu
čamca,
naravno,
dok se vi pitate
da li je boli
nepce
iz kog ste upravo
pažljivo
izvadili
udicu.
To je
ta slika,
ma kako
stereotipna
bila.
Moj ribolovac,
čak, nije
imao ni toliko
samilosti
da nežno
izvadi
udicu.
Ne, on je, iz nekog,
samo
njemu
znanog
razloga,
ostavio
da ta udica
tamo
stoji
neko
vreme,
i sedeo
je na klupici
svog čamca
posmatrajući
me kako
se praćakam,
kako
nemo
otvaram
usta i mlatim
repom.
Izbegavao
je pogled
mojih
ustrašenih
ribljih
očiju.
Onda
se, pretpostavljam,
sažalio
na mene,
ili je samo
bio suviše
slab da gleda
jednu
ribu
u agoniji,
pa me je privremeno
vratio
u vodu,
ali ne skidajući
me sa one udice,
već me
je tako
vukao
za sobom
i za svojim
čamcem,
čas ubrzavajući,
čas usporavajući
da vidi
da li
sam još tu. Bila
sam tu, naravno.
Bila
bih tu i da me je pustio
sa udice.
Oboje
smo znali
da
sam ja samo
jedna
glupa
riba
koja
nema
neku
svoju
naročitu
volju
osim da pliva
za tragom
čamca.
Vama
međutim
moram
priznati:
rana
na nepcima
je bolela
krvnički.
Samo
zahvaljujući
tom osećaju
znala
sam da sam još uvek živa,
inače
bih verovatno
pomislila
da
sam već davno
umrla
i da sad samo
plutam
na onom svetu,
nošena
talasima
ribljeg
raja.
Jer ja uopšte
ne sumnjam
u to da ću jednog
dana
dospeti
u raj, bez obzira
na sve. Pakao
nije
opcija,
nikako.
Kako
greh kao pojam
ne priznajem,
i kako
priznajem
samo
greške,
namerne
ili slučajne,
ja znam da sam sve svoje
greške
učinila
iz razloga
strasti,
viška
života
u
sebi,
viška
gladi
za nečim
što bi se banalno
moglo
nazvati
stapanjem
sa drugim
bićima.
I
kako
jedini
bog koga
priznajem
živi
samo
i isključivo
u meni,
taj moj bog je meni
unapred
oprostio
sve moje
greške,
i rekao
mi je da ne brinem,
jer sigurno
odlazim
u raj. Toliko
o
tome.
Dakle
ta riba
sa bolnim
nepcem,
ta riba
koja
kao metafora
sigurno
već počinje
lagano
da vas nervira,
plutala
je za čamcem,
a onda
je ribolovac
odlučio
da me izvuče
ponovo
i da vidi
šta će se ovoga
puta
dogoditi.
Ne s ribom,
već s njim. Da li je očvrsnuo,
može
li
sad da gleda
riblju
agoniju?
I, začudo,
ovaj put je mogao,
nešto
duže.
Sledeći
put, još duže.
Dopala
mu se ta igra. Meni
nešto
manje,
ali njemu
je, očigledno,
bilo
zabavno.
Jer, vidite,
on je bio čovek
koji
nije
navikao
da lovi.
Navikao
je da bude
ulov. Navikao
je da on bude
ta
riba
sa bolom
u nepcima.
I odjednom,
gle čuda,
pojavio
se neko
ko je od njega
bio ranjiviji.
Ima li veće
fascinacije
za večnu
žrtvu
do te, da konačno
nađe
svoju
sopstvenu
žrtvu?
Na neki
način
i mogu
da ga razumem.
Svi mi, ljudi,
nekad
smo bili
samo
obični
lovci,
koji
su morali
ubiti
drugo
živo
biće
da bi preživeli.
I kad sa sebe
skinemo
sve slojeve
laži
i
sve velove
skrupula,
tu, u nivou
kože,
pojavi
se sama
suština.
Lovac,
ili ulov. Razumem
ga.
I ja bih, verovatno,
postupila
isto, da sam u tom času
ja bila
lovac.
Kako
god. Nećemo
više
o tome.
Hemingvej
je kazao
sve što se o tome
moglo
kazati.
Ja
bih tu mogla
samo
da pokvarim
nešto,
izgovorivši
stvari
ni približno
tako
smislene
i jake.
Bilo
je leto.
Dan je bio dug. Sunce
je bilo
visoko.
Nije
bilo
kraja
popodnevu.
Zelenilo
se
protezalo
sve dokle
vam pogled
dopire,
a onda
se dalje
produžavalo
nebo.
Sve je bilo
sačinjeno
tako
da vas zavara
i da pomislite
da će ovakav
jedan
dan trajati
večno.
Ništa
se
nigde
nije
pomeralo,
osim dva mrava
koji
su bešumno
obavljali
neki
svoj posao
prelazeći
s jedne
na drugu
stranu
baštenske
staze.
Niko
to nije
mogao
da primeti
osim mene.
Ništa
se nije
čulo,
nigde
nije
ništa
zazvečalo,
nije
udario
nikakav
gong, niko
nije
ispalio
topovsko
đule,
nisu
se začula
zvona.
Sve se dogodilo
neprimetno,
ali neopozivo.
Starost
je do17
šla, tada,
u tom trenutku.
Sela
sam za sto u svojoj
bašti
kao jedna
osoba,
ostala
tu izvesno
vreme,
i kad sam konačno
ustala
i ušla u kuću,
bila
sam neko
drugi.
Šta se događa
sa ljudima
koji
nigde
ne pripadaju?
Nisam
to mogla
da znam unapred.
Možda
je to, mislila
sam, onaj trenutak
kada
napokon
počnu
da pripadaju
sebi.
Brinulo
me je hoću
li uopšte
postojati.
Postojala
sam dok sam maštala.
U jednom
času,
prestala
sam da maštam.
Šta li će sada
biti
sa mnom?
Prvo
što sam uradila
tog leta
bilo
je da sam prestala
da odlazim
na posao.
Zvuči
suludo,
ali je zapravo
sasvim
izvodljivo.
Jednostavno,
odlučite
i prestanete.
Ne obazirete
se na
telefonske
pozive,
ne otvarate
poslovnu
poštu,
kažete
svima
da više
ne računaju
na vas, i
to je to. Sledi
nekoliko
nedelja
konfuzije,
tuđe
uglavnom,
ali na kraju
stvari
nekako
legnu.
Niste
nezamenljivi.
Niko
nije
nezamenljiv.
To je utešna
i poražavajuća
činjenica.
Zatim
jedno
vreme
lažete
sebe
da ćete
živeti
vrlo
zdravo,
da ćete
ustajati
rano
i odlaziti
u
duge
jutarnje
šetnje,
da ćete
se posvetiti
stvarima
koje
volite.
Onda
pokušate
da napravite
popis
stvari
koje
volite.
I tako
sedite
pred praznim
listom
papira
i shvatite
da ne postoji
ništa,
ama baš ništa,
čemu
želite
da posvetite
ostatak
svog života.
I kad prođe
još neko
vreme,
najzad
se pomirite
sa istinom:
izborili
ste se za svoje
ništa.
Za svoje
pravo
da odustanete
od svega
što se činilo
kao imperativ,
vaš ili njihov,
ko bi to sada
više
mogao
da
razluči.
I tako,
pošto
se više
neću
stapati
sa ljudima,
jer se ta stvar pokazala
kao nezamislivo
teška
i neuspešna,
odlučila
sam da se napokon
stopim
sa samom
sobom.
Na isti onaj način
na koji
se sa samim
sobom
stapa
moj mačak,
provodeći
beskonačno
mnogo
sati
u
dubokom
snu. Nekad
mi se činilo,
dok sam ga gledala

kako
po čitave
dane
spava,
da je to
jedan
tužan
i besmislen
život.
Sada
sve manje
i sve ređe
tako
mislim.
Smisleni
život
pomalo
postaje
oksimoron.
Besmisao
jeste
njegova
suština,
samo
je pitanje
trenutka,
popodneva,
noći,
nesvestice,
u kojoj
ćemo
to sebi
priznati.
Ipak, postoji
nešto
što vam ostaje
kao nasledstvo
iz onog pređašnjeg
života.
To je bol.
Nikada
nisam
uspela
da ga savladam.
Nikada
nisam
naučila
ni da uživam
u alkoholu,
a da
jesam,
ovo bi bio odličan
momenat
da postanem
pasionirani
i predani
pijanac.
Međutim,
ništa
od toga.
Alkohol
kod mene
izazove
samo
malo
mučnine
i glavobolju
narednog
dana,
ali ništa
od onog lepog
zaborava,
ništa
od one čarobne
anestezije
o kojoj
svi toliko
govore.
Dakle,
alkohol
otpada,
mada
zvuči
zaista
primamljivo
kao ideja.
Međutim,
tablete,
one su već nešto
drugo.
Tako
male,
tako
naizgled
bezazlene,
tako
krhke
kada
pokušate
da ih prepolovite
ili pregrizete.
Počnete
sa manjom
količinom
i onda
lagano
eksperimentišete.
Postoji
doza
za ubijanje
onog bola.
I doza
za ubijanje
svega.
Postoji
doza
za lepe
snove
i doza
za noć bez ikakvih
snova.
Postoji
doza
za sve. Postoji,
pretpostavljam,
i doza
za smrt, ali o njoj još ne razmišljam.
Ne kažem
da neću,
ali za sada
ostavljam
da stvari
teku
ovako.
Sasvim
je u redu
živeti,
lelujati,
lebdeti
skoro,
tu na toj ivici,
opkoljen
odsustvom
čula.
Onako
kako
sam nekada
bila
svesna
prisustva
osećanja,
isto tako,
možda
i jače,
sada
sam svesna
njihovog
odsustva.
U snu, ponekad
pružim
ruku
da se
uverim
i obuzme
me radost.
Sav taj prostor,
i sav je moj! Ponekad
skočim
s jedne
litice
na
drugu,
bez straha.
Sve ređe
mi se dešava
da u snovima
gubim
cipele
i tražim
neka
vrata
koja
su se izgubila
u beskonačnim
hodnicima.
Sve ređe.
Sada
uglavnom
hodam,
ili levitiram,
iznad
širokih
prostora
ničega.
Katkad
se desi
da uđem u neki
voz, ne znam baš tačno
18
da vam kažem
da li se to dešava
u snu ili na javi,
i dok voz polazi
ja ugledam
na peronu
neko
poznato
lice.
Upitam
se za trenutak
odakle
znam tog čoveka,
osetim
senku,
tračak
tek onog bola
negde
u dnu stomaka,
ali voz već kreće,
lice
se gubi,
pojavljuju
se nepregledne
livade,
ponovo,
i sve nestaje.
Opet mir. I kad se probudim,
jedno
vreme
gledam
u
plafon,
onda
ustanem,
nahranim
mačka,
dograbim
neku
knjigu
sa police,
čitam,
ako ko
pozove
telefonom
kažem
da sam bolesna
i da ću se javiti
naredne
nedelje.
I tako,
iz nedelje
u nedelju,
oni u nekom
trenutku
odustanu
i prestanu
da zovu,
a ako u onoj knjizi
zasvetli
neka
tužna
rečenica,
ako zapišti
neki
alarm, ništa
lakše,
tu je nova
tableta
i dan nastavlja
da se rastapa
u njoj.
Eto to je to. Ne bih imala
ništa
više
da vam kažem
što već i sami
ne znate.
Možda
još
samo
ovu epizodu,
koja
nikome
nije
naročito
bitna,
ali pisac
u meni
zna da je dobra
za
kraj autobiografske
priče.
Probudila
me je jutros
neka
tiha,
neodređena
glad. Otvorim
frižider
da vidim
ima li
ičega
tamo.
I zaista,
ima. Buba
je stajala
na pregratku
za jaja.
Jedna
od onih malih,
šiljatih,
brzih.
Pomislila
sam, sad će da mi pobegne.
Ali onda
sam shvatila
da je skoro
nepomična.
Smrzla
se. Zalutala
je u moj frižider,
potcenjujući
omamljujuću
hladnoću.
Uhvatila
sam je
lako.
Dala
je od sebe
samo
jedan
maleni
trzaj,
na kraju.


18:09 | Komentari (0) | Print | ^ | Da/Ne

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se