Lika na dlanu ...

Imao sam ujaka koji je volio primjenjivati razne inovacije i pratio je razne, u tadašnje vrijeme – up to dates. Današnjim jezikom rečeno volio je nabavljati nove proizvode. Bavio se lovom, imao je dobru lovačku opremu.
Moj ujak, autoritet za nas djecu, nije puno pričao sa nama. Dok je moj otac imao problema da me motiviše za rad (batina je iz raja izašla, jel’ tako...) ujak je imao drugačiji pristup. Zaboravio sam napomenuti da smo mi seoska djeca koja imaju skroz drugačiji način života od naših gradskih – mališana. Seoska djeca od malena pomažu roditeljima, rodbini, susjedima i svima u selu kojima je pomoć potrebna. Ne daj Bože da neko kaže – neću..... U svakom godišnjem dobu ja sam imao bar jedan posao koji sam mrzio iz „dna duše“. U proljeće nisam volio štijati baštu. Svaki put dobijem upalu mišića. Ljeti nisam volio kupiti sjeno. Mrzim suhu travu i prašinu na goloj koži, još kad to sve sunce uprži... najradije bi zgulio čitavu kožu sa sebe. U jesen su mi išli na jetricu krompiri i šljive. Do vraga, ima ih mala milijarda i nikako ih sakupiti. Šljive... volim jesti. Ali ne i kupiti jer dok se tresu vrcaju i u koprive i u trnje i u travu... i što ih više kupiš one sve više padaju. A zima... eventualno, mrzio sam poneku ozeblinu. Zimu volim.
Da se mnogo ne rasplinem u priči, moja pokojna baka je imala malo imanje sa svim domaćim životinjama. Svi smo pomagali.
Dakle, ono što nisam radio kod svog ćaće radio sam sa zadovoljstvom kod ujaka. Bože, čini mi se da taj čovjek i dan danas u par riječi zna objasniti u čemu je problem i kako ga ga riješiti a moj tata je uvjek koristio pomagala (šljivine mlade grane su odlično sredstvo ubjeđivanja, kako onda da voliš šljivu??) da bi mi objasnio što hoće od mene.
Jednog dana brat od mog drugog, pokojnog ujaka sišli smo u štalu da vidimo čudo.... Kravu montafonske rase. Kaže ujak da daje mnogo više mlijeka nego obične krave. I što je nabolje ima i - pasoš. I pedigre. I još mnogo nekih dokumenata i evidencija koji su dokazivali da je krava zdrava i kvalitetna. I imala je i neku oznaku na uvetu. Da ne kažem da bi i ja istu takvu nosio u tom trenutku samo da su se pravile i za ljude. Bila je žute boje. Nakon odslušane lekcije o porjeklu goveda ušli smo u štalu i gledali je i gledali....
3 dana nije ni mrdnula ni jela. Uplašili smo se. Da ipak nije bolesna. Nikom nije palo na pamet da je to gradska krava, u odnosu na naše seoske - ova je došla sa farme i nikad nije jela sijeno i pila vodu iz raznih lokvi i bara. Muku smo imali da je naučimo barem piti vodu iz kante. Peti dan smo je istjerali na pašu u brda sa ostalim kravama. Taktičko-pokazna vježba drugih krava će joj najviše koristiti. Ne.... Samo je stajala, onako siva, i sve manje simpatična. Šetkala se po brdima a mi sve za njom. Naše krave obično tjeramo oko 4 popodne na pašu i do 8 uveče. Prije odlaska ih napojimo i pravac kući. Tek pred veče tog dana junakinja ove priče je osjetila nesnosnu glad i počela da njuška travu. Počela je jesti... ali kasno. Mora se kući. Naša brda nisu velika. Široka su i puna raznih udubljenja, rupa, kao da su ogromne bombe tu eksplodirale. U ponekoj se na dnu mašlo vode za napajanje krava – idealno. U jednoj od njih je bila baš poveća bara i tako-tako duboka. Kad su krave došle i krenule da piju vodu, naša nova krava se prosto sjurila u bari i .... nestala. Nema potrebe opisivati kako nam se zamutio um i došlo je do takvog šoka da ni sam ne znam koliko je vremena od tog trenutka prošlo. Od muke sam sjeo na zemlju i uhvatio se za glavu.... Pade mi i ćaća napamet, i Rajka Batinić i ujakova bijesna faca ... a tek o ostalim članovima familije. Kad od svih dobijem ono što sam zaslužio bolnica mi nece ni trebati!
Svi smo se skupili oko bare. I ... najprije se pojaviše rogovi i uši pa onda izroni i glava naše krave. Niko se nije ni pomjerao. Gospođica kravica je lagano krenula plivati na drugi kraj bare, oko 50 metera dužine. Izašla i stresla vodu sa sebe. Čak mi se u jednom momentu učinilo da se i nakesila svima nama kojima su donje vilice visile do koljena.
Prišla je drugim kravama i mirno počela pasti travu. Samo nek se nije udavila. Do vraga ujak i njegove specijalne krave. Što nisu neuke ko naše seoske?
Čekali smo da se bar malo najede i onda smo stigli kući.
- I? Kakva je krava?
- Dobra je ujače, dobra. Baš je super. Počela je pasti travu.
Od kud se moj tata stvorio. Baš u trenutku kad sam pitao ujaka:
- A mogao si nam i kupaće gaće dati uz nju!
Tog dana mi je sunce zalazilo dva puta.

Autor:G.Ergarac



Fotografije: G.Mandić