Jedan od onih života...

nedjelja, 25.12.2005.

Bijel Božić... (neostvarivi san...)

Ja sanjam jedan bijel Božić, da opet dođe u moj grad,
da su zvijezde gore i tiho da se stvore svi ljudi koje volim ja...
... Nekako baš i nisam od neke inspiracije za pisanje o nekim božićnim željama jer nekako ih baš i nemam... A onih par su toliko nerealne da mi ih ni desetak Djedica Božičnjaka nebi moglo ispuniti... Jer eto nigdje ne prodaju snijeg na kile pa da me neko posipa s njim i nigdje ali baš nigdje ne prodaju vremeplov...

Ono što sam htjela napisati ustvari je to da svima samo želim sretan i blagoslovljen Božić i da nikada ne zaboravite koliko je važna obitelj...

Znam da većina ljudi provodi Badnje veče s "nekim svojima" koji su eto možda neki naši samo trenutačno...

Ne zaboravite na one SVOJE koji su cijeli život tu kraj nas, koji su nas othranili, mijenjali nam pelene, učili s nama prva slova, gubili živce zbog naših prvih depresiranja zbog nesretne ljubavi u osnovnoj školi a onda gubili živce zbog onih markiranja u srednjoj kad je kava u obližnjem bircu bila najvažniji predmet...

Oni koji nisu rekli sve ono što su mogli reći nakon što smo im kao ono usput priopćili da smo pali godinu na faksu... Eto ja sam bila jedna od tih bistrica...

Nemojte ljudi zaboravljati na obitelj, jer dok provodite veče sa "nekim svojim" ili "onim pravim" koji kasnije ispadne kreten, neko stvarno VAŠ možda sjedi doma sam jer njegov "pravi" već dugo ore nebeske njive a oni "njegovi" imaju "neke svoje" pa je eto ostao sam... A kad ga više ne bude... Vjerujte nigdje nećete pronaći vremeplov pa da se vratite bar godinicu unazad i budete eto kao ja, recimo na broju 23...

Nema vremeplova ljudi... Pretražila sam sve dućane... I jako sam se umorila i jako me boli...
Ja sanjam kako snijeg pada i odmah tužan postanem, jer kraj stare škole gdje se mladi vole, nisam tebe pronašao ja...
Prosinac, 2005

Draga kćeri,
u ove Božićne dane čovjek ne može da ne bude pomalo tužan. Koliko god to željeli vrijeme ipak ne možemo zaustaviti. Ono prolazi, ali uspomene na ono što je bilo lijepo zauvijek ostaju i žive i dalje u nama, a potom i u našoj djeci, unucima... Zato i jest obitelj toliko važna i dragocjena. Samo najbliži znaju i samo se s njima možeš sjećati, smijati se i plakati. Želim ti da se u ove praznične dane sjetiš svega onog što je bilo lijepo i što nas zauvijek povezuje i da nikada ne zaboraviš da uz ljubav koju nosimo u srcima nikada ne možemo biti sami. Uvijek smo zajedno, i sada kad nismo. Sretno!

Voli te tvoja mama

Sve ja to znam mama... Ali teško je i boli me... I ja tebe volim...
A Badnje veče prolazi...
- 00:16 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< prosinac, 2005 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31  


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

  • Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...

    (Đ. Balašević)

    17.11.05.
    Ej, nosite... ovu pjesmu zadnji put,
    u jednu ulicu kraj rijeke
    zauvijek zabranjenu... samo za moje korake...
    Ej, kada bi... neko granu masline,
    na jedna vrata odnio
    vrata sto sam zauvijek... davno, davno zatvorio...

    Evo zaklet ću se ja pred svima,
    svim na svijetu i svime sto imam...
    Da je nikad nisam htio,
    da je nisam volio i da ne bolujem...
    pred svima se zaklinjem,
    pred svima al pred Bogom ne smijem...

    Pjesma uvijek mirise na uspomene...
    Recite joj da katkad pita za mene....

    12.09.05.
    Vem jaz sem bil platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja,
    (pa ne znam).

    Izginjajo barve izginja nebo,
    iz teme pristaja nekdo,
    v srebrnih oblekah ob spremstvu luči,
    prinašajo vest da te več ni.

    Na listu papirja je njeno slovo,
    štempl venus in notri adijo,
    kam je šel moj ponos,
    moj trud moj pogum,
    kaj je razlog da izgineš stran od tu.

    Ostaja njen vonj v okvirju obris,
    raztrgane pesmi in zvok,
    v prazni puščavi še čakam na njih,
    strah ostaja vem da jih več ne bo.

    V pesek zdaj rišem besede za njo,
    in upam v odsev na Venero,
    vse bi dal da bi izvedel zakaj in kako,
    vse bi dal da pokažem kaj lahko.

    In spet je večer,
    spet je nad mano planet,
    izgubljam vso svojo moč,
    postajam slep,
    prisluhi prividi vse se podira,
    vse se krivi a ne smem,
    pa vem, da lahko,
    in vem, da lahko..

    Saj bil sem že platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja...

  • Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prica prosta je:
    Štogod ih manje zavoles, manje ti njih nedostaje...
    I nisam kadar svindlati... Za sobom skele paliti...
    Da silom steknem nekog kom cu faliti...


    ..........
    Ako dirnes u civutski vrt... Kletvu ces nositi ko srebrn zvoncic...
    Bices zedan kraj bunara... I siromah s puno para...
    Sve ces dijamante dati za smesni cirkoncic...
    Ko u tud vrt ude... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
    Eh... "Ne pozeli nista tude..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

    Kao mrva iz dzepa... Truni se lako... Zivot protekli...
    A rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

    14.09.05.
    ... Daljine nisu to, što se mom srcu činilo,
    kad je hudo mislilo, da je sasvim dovoljno...
    da ti čuje glas...
    ... Daljine nisu to, što se za dušu primilo,
    pusta su to polja nade, i barikade...
    između nas...